Soneti (D. Vasiljev)
Soneti
- Iz ciklusa "Tebi sam pis'o" -
1
Da mi je ko rek'o, ili da sam snio
da ću se sa Tobom toga dana sresti -
ma negde pod suknju, belu vunu presti,
ja bih se, ko Kajin ispred boga, skrio,
klečeći bih zvao božanstvenog Mira
da bi milostivo oko mene pao;
il' bi ove crne oči iskopao
i plačno bih pev'o himne iz Psaltira.
Al' slutio nisam. Išao sam nemo
i pognute glave po svom skromnom putu,
i - odjednom iz sna ko da sam se pren'o...
Danas s blagoslovom kunem tu minutu
od kad si mi Sudba, ponosita ženo,
jer Sudba je htela da se susretnemo...
2
Sunce je od svojih raskošnih zrakova
umetničkom rukom venac ti oplelo,
i u hladu vitkih, gordih jablanova
sa ljubavlju Tvoje krunisala čelo.
Ja sam se zaplak'o, kao nekad u snu,
kada mesto rita nisam snivo svile;
iz mojih očiju more suza pljusnu,
ali su te suze radosnice bile.
Zraci, miris maja, prolećni poj ptica
i junske noći, mesec kad je sjao,
sve moje vizije julskih groznica,
proročanstvo sreće sa sto surih strana,
tiho očajanje novembarskih dana -
toga sam minuta sve u tebi znao.
|