Sneg
| Sneg Pisac: Miloš Vidaković |
Noć.
Belina snega sa krovova vani,
Belina snega na granama
U sobu sipa polusvetlost.
Noć.
Podižem zavese neprozirne;
Prinosim glavu prozoru;
Moj dah se hvata na staklu
Zaleđenu.
A, kako je vidno u noći
Snežnoj i zimskoj i zvezdanoj.
Kako je nebo rasvetljeno.
— U ovoj noći osenčile
Hiljadu srca i očiju,
Koje spavaju,
Spavaju.
Spavaju nežna deca zagrljena,
S usnama poluotvorenim
I mirišuć’ na mleko.
Spavaju devojke čedne i lepe
I miripu na proleće sveže.
U njinim nedrima raste san i cveće,
U njinim sobama gore svetiljke
I zavese su spuštene.
— A napolju je noć, noć i sneg i zvezde.
I polusvela prašina snežna
Puni mi samotnu sobu
I pada na pod i pokrivače
I pada u moje srce.
Sad se putuje u čudesan mir,
U pokoj blag i polutam[an]
Kô odaje lepih i usnulih devojaka.
Izvor[uredi]
- Petrović, B. 1971. Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 57: Pesnici 1. Novi Sad: Matica srpska, Srpska književna zadruga. str. 267-268.
|