Smrt dva Morića
Ferman stiže iz Stambola,
Bujruntija iz Travnika,
Baš u šeher Sarajevo,
A na ruke Dizdar agi,
Da hvataju dva Morića, 5
Dva Morića, dva pašića,
Morić Ibru, Morić Pašu,
Da hvataju, da ih vežu,
Da ih vežu i osude.
Sultanu su dodijali 10
Po tužbama iz Travnika,
Iz Travnika od vezira,
Da Morići, odmetnici,
Ne kabule ni sultana,
Ni sultana, ni vezira, 15
Nit ikakvih gospodara,
Veće sami gospodare,
Gospodare kako hoće.
Kad vidio Dizdar aga
Što mu kaže bujruntija, 20
Hršum čini askeriji,
Da hvataju dva Morića,
Da hvataju, da ih vežu,
Da ih vežu, da ih vode
Pravo gradu u tamnicu, 25
Gdjeno Dizdar brzo kroji —
Ko omrkne, ne osvane.
Uhvatiše dva Morića,
Uhvatiše, savezaše,
Savezaše, povedoše 30
Baš kad majka pitu suče,
U ruci joj oklagija,
A u drugoj zlatan ibrik;
Haber dođe staroj majci
Da Moriće uhvatiše, 35
U tamnicu povedoše.
Kad to čula stara majka,
Sve je jadna pobacala
Po avliji, po kaldrmi,
Oklagiju prelomila, 40
Zlatan ibrik ulupila,
Pa polete iz avlije,
Bosonoga, gologlava,
Figanj čini, kose čupa,
Vas Atmejdan rasplakala. 45
Pa eto je u Sarače:
„Jazuk vama svi Sarači!
Što pustiste dva Morića?
Što mi jednog ne oteste
Ili kako izmoliste? 50
Ko će mene utješiti?
Ko li staru prigledati?"
Pišti stara kao guja
I Sarači zaplakaše.
Otlen pođe uz Kovače, 55
Ruke lomi a govori:
„Jazuk vama svi Kovači!
Što pustiste dva Moriča?
Što mi jednog ne oteste,
Ili kako izmoliste? 60
Ko će mene utješiti?
Ko li staru prigledati?
Teško meni jadnoj majci!"
Opet leti stara majka —
Pravo brdu uz Kovače, 65
Dok je stigla Dizdar agu,
Di joj vodi oba sina,
Oba sina savezana
Sindžirima debelijem.
Bir ih stiže jadna majka, 70
Bir ih stiže, pred njim pade,
Pred njim pade, molit’ stade.
Lijepo moli stara majka:
„Bogom brate, Dizdar aga,
Pusti meni jednog sina, 75
Pusti meni jali Ibru,
Jali Ibru, jali Pašu,
Išti mala — koliko ćeš
Il’ čifluka ili kmeta
Ili voliš suha zlata? 80
Samo jednog daj mi sina!
Ako li mi pustit nećeš,
Kunem ti se dinom mojim,
A i postom ramazanom —
Zaklinjaću nebo, zemlju, 85
Učiniću tešku dovu,
Nikad mira biti neće
Ni sultanu ni veziru,
Dok nad Bosnom oni budu,
A ni tebi dobra nije." 90
Kad to čuo Dizdar aga,
Progovara staroj majci:
„Vrat’ se natrag, stara majko,
Pustiću ti oba sina,
Oba sina bez dinara." 85
Prevari se stara majka,
Prevari se, pa se vrati;
Ciče halke u sindžire,
Povedoše dva Morića.
Kad su bili na Jekovcu, 100
Progovara Morić Ibro:
„A borati, Dizdar aga,
Zastavider nobečije,
Oprosti mi bijele ruke
I dodaj mi tamburicu, 105
Da pogledam po Sarajvu,
Ne bi li mi lakše bilo!"
Kad to čuo Dizdar aga,
Zaustavi jasakčije,
Naokolo nobečije, 110
Oprosti mu b'jele ruke
I dade mu tamburicu.
Ja da vidiš Morić Ibre,
Kad se lati tamburice,
Pritegnu joj tanke žice, 115
Pa zakuca i zapjeva:
„Dunjaluče, golem ti si!
Sarajevo, sejir ti si!
Baščaršijo, gani ti si!
Ćemalušo, duga ti si! 120
Latinluče, ravan ti si!
Tašlihanu, širok ti si!
Lijepa Maro, lijepa ti si!
Dosta si me napojila,
Od dušmana zaklonila, 125
Vakat doš’o, valja mrijeti!"
Opet Ibru savezaše,
Savezaše, povedoše,
Morić Ibru, Morić Pašu,
I u grad ih dovedoše, 130
U tamnicu zatvoriše.
Kad je bilo po akšamu,
Progovara Dizdar aga:
„Izvedite dva Morića,
Donesite svilen gajtan." 135
Izvedoše dva Morića,
Donesoše svilen gajtan,
Udaviše Morić Pašu;
Sve to gleda Morić Ibro.
Progovara Dizdar aga: 140
„A borati, Morić Ibro,
Je l' ti žao tvoga brata?"
Progovara Morić Ibro:
„Jes’ mi žao moga brata!
Još žalije stare imajke!" 145
Zadaviše dva Morića,
Pred kapiju izbaciše
I dva topa opališe.
Kad to čula stara majka,
Poletjela stara majka. 150
Kad je bila na kapiju,
Al’ joj leže oba sina,
Oba sina udavljena!
Na nogama bukagije,
Na rukama lisičine, 155
Oko vrata svilen gajtan.
Kad to vidje stara majka
Od jada joj srce puklo.
