Smrt Uroša Petoga/20
| ◄ ПОЈАВА III | POJAVA IV | ПОЈАВА I ► |
POJAVA IV
Vukašin, Kraljević i Vidoje.
VUKAŠIN:
Šta je, Marko? Ti u licu plamtiš
KRALjEVIĆ:
S hudim glasom evo nam ga s puta.
VUKAŠIN:
Take svikoh od vremena nekog,
I k'o st'jena već otvrdnuh na njih.
Da mi rečeš: prolama se nebo,
Sva se zemlja survava u ponor,
Slušao bih hladan, nepomičan.
Šta je, Vido?
VIDOJE:
Prištinska vlastela
Već ti svaku odriču poslušnost.
VUKAŠIN:
Ne daju mi vojske, je li tako?
Pa ta gnusna kopilad šta vele?
VIDOJE:
Koliko je zamkova na blizu
Sve obiđoh po nalogu tvome,
I ovakav odgovor svud dobih:
Ne dajemo jednog sebra kralju,
Caru ćemo sve do jednog dati.
VUKAŠIN:
Pa baš tako bez okolišenja!
KRALjEVIĆ:
Kralj za cara dakle ne vojuje?
Varaju vas jednog i drugoga
Ti prokleti izdajnici. Oče,
Daj mi samo pola dvorske čete,
Pak ako ih u red ne dotjeram,
Tvojim sinom više me ne zovi.
VIDOJE:
Kraljeviću, kakva je to mis'o!
Mnogo ih je.
KRALjEVIĆ:
Ja, duše mi, jedan
Za pedeset onakih vrijedim.
Daj mi, oče, pola tvoje straže.
VUKAŠIN:
Broj svlađuje hrabrost. Čekaćemo
Dokle Gojko prispije sa vojskom,
Pa on da im poda osjetiti
Svu vrijednost moje zapov'jesti.
VIDOJE:
Tim radije toj s' odluci klanjam
Što od straže meni povjerene
Ne bih sada odvojiti smio
Ni jednoga jedinog vojnika.
Duh buntovni kao da sve više
Osvaja nam i samo građanstvo.
Dvor čuvati treba.
VUKAŠIN:
Vojevodo,
Zar već dotle dopriješe stvari?
VIDOJE:
Mnogobrojne gomile po gradu
Idu vičuć': živio car Uroš!
A tim samo svoju hudu radost
Zbog kneževog usp'jevanja kriju.
VUKAŠIN:
Uroš, Uroš u svačijim ust'ma!
A Vukašin?... Vidoje, daj odmah
Na poljani dići gubilište;
Taj rječiti pr'jeke smrti znamen
Umudriće moje Prištinjane.
Ako koji bude tam' uzvišen,
Car, Boga mi, skinuti ga neće.
(Na znak kraljev Vidoje odlazi.)
Šta je, Marko, te obori glavu?
KRALjEVIĆ:
O moj oče, grozio si plemstvu,
Pa se buni; sad građanstvu groziš,
Pa s' i ono pobuniti može.
VUKAŠIN:
Satrću ga.
KRALjEVIĆ:
Nemoj tako, molim.
Ti užasom vladaš, car dobrotom;
Pa od tebe svak i bježi k njemu.
Moć, istina, u ruci je tvojoj,
Nu ta moć je već nepouzdana;
A Uroša stanovita prati
Opšga ljubav, kojom s' i ti držiš,
Ali kojoj sad strašilo dižeš.
Već vlastelu moraš ukrotiti,
Ja toj nuždi nemam prigovora;
Nu građane poštedi mi, oče.
VUKAŠIN:
Dorast'o si snagom muž, al' umom
Još ostaješ nevino dijete.
Kad lukavstvom otimlje od mene
Hreb'ljanović c'jelu jednu oblast,
A vlastela il' prelazi k njemu,
Ili drsko odriče mi posluh,
Pa na tako moje poniženje
Puk pozdravlja cara uz kog stojim,
Šta to znači? i puk i vlastela
Sa tim složno ne viču li: dolje
S Vukašinom, živio kralj Lazar?
Pa da štedim tako što?... O Marko,
Kraljevaćeš, carevati možda
Posl'je mene; pa znaj, kada vladar
Već i na to pozatvora uši,
On je svoju potpisao propast.
Nu kad ti je toliko do puka,
Id' i nastoj da me ne natjera
Da izlijem na njegovu glavu
Gnjev pravedni što me obuzeo.
(Kraljević odlazi.)
Nezgoda mi za nezgodom pada,
A smjeraju sve na moju propast.
Već se tom odrješito radi;
To uviđam sve bolje i bolje.
Jelena, znadijah da vr'jediš,
Al' da dotle dopire ti vr'jednost,
Pa i smjelost, to još i ne sanjah.
Ja ne hoćah do krajnosti ići,
Nu ti sama sad me primoravaš;
Ti m' u ruke turaš nož na sina.
Ta stvar više ne da s' otkloniti.
Kad se popeh na ovu visinu,
Ne dajem se ni zaustaviti
Dok ne stignem do samog vrhunca,
A kamo li svrgnuti u blato.
Moje djelo užasno će biti,
Ali tvoja, Jelena, krivica. (Odlazi)
|