Smrt Stefana Dečanskog/9
DEJSTVO DRUGO
1.
MARIJA s jedne i TEOFIL s druge strane stupe
MARIJA: Mesec se obnavlja, i mesec iščezava, a za mene žalostnu nikakove utehe. Teofile, obećao
si mi pomoći tvojom pretežnom mudrošću, al' do danas još nikakova uspeha.
TEOFIL: Ja sam, kraljice, sluga i tvoj i kraljev; ne želi, da ovim slabim telom kulu razbijem. Molimo se Bogu, jer je sve u njegovoj ruci.
MARIJA: Kušala sam odvratiti Stevanu srce od sina, al' je on kao ubajaćena baretina, koju ništa
ne može da pokrene pustu.
TEOFIL: Samo polako, kraljice, prilika je najbolji pomoćnik. Ko nagli bez obzira, daleko ne odlazi,
a mnogo pokvari. Jesi li videla koji put bujicu? Bruji, lupa, valja kamenje, ruši zdanija, al' i ljude podseća, da joj naglost preduprede. Naprotiv, tiha reka teče neprestano, niko na nju ne pazi, i kad posle nekog vremena: i kamen je probila. Samo polako, kraljice.
MARIJA: Ali Dušan međutim uzima mâ.
TEOFIL: Neka ga, opet se neće u nebo popeti.
|