Smrt Stefana Dečanskog/5
5.
(Dvor Svetkovića u Zenti)
ZORKA i MILORAD
MILORAD (drži jedan venac od cveća u ruci): Zorko moja, ovaj dar od tebe!
ZORKA: Ostavi. Od kako sam čula da ste održali pobedu, svaki dan sam po jedan pravila. Ruža, i sasa, i kitni karanfil nikad mi se nije tako milio, kao za ovo vreme.
MILORAD (uhvati je za ruku): Zorko moja, svo ovo krasno cveće daleko iščezava pored dražesti lica tvoga, pored krasote nevinosti tvoje. Sama čelenka, koju mi je kralj svojom rukom zadenuo.
ZORKA: O, tebe je kralj osim sviju najviše odlikovao za hrabrost u bitci pokazanu. Ja sam čula. Ah, što nisam bila gdigod tu u kraju! Znam da su svi u tebe gledali, kako ti je kralj govorio, kako te najvećim vitezom nazivao; o, da sam tu bila...
MILORAD: Da si ti u prisustvu bila, ne znam bi l' se zadržao, da jasnim ne povičem glasom: Evo je, koju predpočitujem svakoj slavi, svakoj počesti i ukrasima sveta; njom me nagradite, pa mi slobodno i život ištite.
ZORKA: Ah, prestani o životu tako govoriti. Koliko sam noći nespokojno provodila, dok si u vojsci
bio! Mnogo mi se puta učinilo, da si usred neprijateljskih četa; mačevi oko tebe sevaju, a ti snažno odbijaš silu neprijatelja. Na jedanput te zgodi bezbožna strela; ja vrisnem i đipim — ah, suze one umolile su Svevišnjega, da te nevredima sačuva.
MILORAD: Dobro srce prirode! Molitva nevinosti najprijatnija je Bogu. Nikakove sile nema na svetu, kojoj ne bih protivostao, odoleo pri pomislu na moju Zorku. Ti si sunce života moga, koje mi se podmlađuje, ukrepljava, kad me dužnost na borbu poziva.
ZORKA: Moja je nadežda o tvom povratku bila gorka. Užasan san; no — samo kad je san bio.
MILORAD: Ti si snivala štogod...
ZORKA: Strašno, no sad vidim, da snu nije verovati.
MILORAD: A šta si to snivala?
ZORKA: Ne pitaj, s tobom sam se u crkvi venčavala, ali svatovi svi u crno obučeni. Kad ja dalje pogledim, a ono moj mladoženja nisi ti, nego — smrt.
MILORAD (poćuti, pa je opet za ruku uhvati): Zorko moja, san je laža, a Bog je istina. Šta nam mogu kojekakva mečtanija nauditi, gde Bog o nama brigu vodi? Da se svet zaljulja, da se više nego čovečija sila odapre, razdvojiti me nikada od tebe neće. Ti si život života mojega, bez koje bi cvet suštestva moga kao suvi listak klonuo i iščez'o.
ZORKA: Ja čujem oca, gde dolazi. Ah, kako te je pohvaljivao! On te ljubi kao rođenog sina.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|