Smrt Marka Kraljevića
'Fala bogu, 'fala jedinome,
Kad je bio Kraljevića Marko,
On je rano bio poranio,
Prije zore kad Danica grije!
Koliko je bio poranio, 5
Nije Marako ni oči omio,
Ni Šarina nije opremio!
Nepremljena Šarca zakročio,
Tako ga je bio zakročio,
Da se ne bi Marko odocnio, 10
Pravo krenu gde je naučio,
On okrenu k visoke plninie,
Kad je bio vrhu na planinu,
Tad je jarko sunce ogrejalo,
Ogrejalo vr’a i planine! 15
Štuknu Šarac na prva koljena,
Gotovo je Marka obalio!
Tad mu Marko riječ besedio:
„Zašto Šarče, vuci te izeli?
Evo doba tri stotine leta, 20
Ka' se sa mnom jesi sastavio,
Mnogo put' smo u Kosovo bili,
Sa Turcima mejdan dijelili,
Nikad nesi mene obalio,
A danas me gotovo obali! 25
Na kob jeste do boga jednoga,
Al' na tvoju glavu, al' na moju"?!
Malo puta putovao Marko,
Vikom viče vila iz planine:
„A čuješ li Kraljevića Marko, 30
A čuješ li na nji’ mi ne čuo!
A vidiš li, 'na nji' mi ne viđo!
Kaj što nećeš više progledati
Vidiš Marko, ti si poginuo!"
„Ćuti vilo, boljelo te grlo, 35
Evo doba tri stotine ljeta,
Ka' ja šetam goru i krajinu,
Ja ne nađo' jačega junaka,
Da me može snagom obaliti,
A kamo li sabljom pogubiti!" 40
Uzo Marko puta putovati.
Opet viče vila iz planine:
„O budalo Kraljeviću Marko,
A vidiš li da si poginuo,
Nadkvesi se na vodu duboku, 45
Svoje lice oćeš ogljednuti,
Lice ti je potam’elo Marko,
Ti ćeš danas Marko poginuti,
Od onoga staroga krvnika,
Od onoga boga velikoga!" 50
Kad mu boga vila pomenula,
Tad se Marko rukom prekrstio,
Nadkvesi se nad vodu duboku,
U to vreme ogledalo nema,
A na vodu svoje lice vide, 55
Da mu lice potam'elo bilo,
Tad je vile verovao bio.
On se skrajnu na jednu lazinu,
Pa besedi svojemu Šaranu:
„Slušaj Šarče, pravo da mi kažeš, 60
Ali voliš sa mnom poginuti,
Ali drugi jutra da te jašu,
Da se smeju tvome gospodaru,
Gospodaru Kraljeviću Marku?"
Visnu Šarin pa mu progovara: 65
„Volim Marko tri put poginuti,
No po jutre drugi da me jašu!"
Kad mu tako Šarac besedio,
Tad je Marko sablju povadio,
Pa je dobro bio naostrio, 70
Pa sa s njim se bio oprostio,
Da ga neće mnogo namučiti!
Jedan drugom alal učiniše,
Ma'nu sabljom otkide mu glavu
I sa sabljom grob mu namestio 75
I Šarina sabljom zakopao!
Pa se vrnu na jednu lazinu,
Pa je Marko noge prekrstio,
Pa izvadi divit i 'artiju,
Sitnu knjigu krupno ispisao, 80
Ovako je knjigu načinio:
„U mene su tri ćemera para."
Više sebe na jelu lepio,
Prema sebe ko će g’ ugledati,
Da mu može pismo pročitati! 85
„Jedan ćemer u crkovu da date,
Drugi ćemer ko će m' naoditi,
Treći ćemer slepcima da date!
Kuden idu slepci po krajini,
Da pevaju men’ u kraešnice!” 90
'Fala bogu, 'fala jedinome,
Nema kiše bez mrka oblaka,
Nema brata dok ne rodi majka,
Ni junaka bez Kraljević Marka!
Besedio, ruke prekrstio, 95
Tu se Marko jadan preslavio![1]