Smeh
| Smeh Pisac: Milutin Bojić |
Koliko puta hoću u samoći
Da znam šta tuga, bol i patnja znači.
Pitam se uvek hoću li ja moći
Ostati čovek kad se nebo mrači.
I zato rado ja bih patnje hteo,
Hoću bolove sve veće i veće,
Da bih bar posle, ponosan i smeo,
Znao šta znači svaki trenut sreće,
Da znam da svaki čas isplatih časno.
No svest ponosno reče mi: O stani,
Što nikad nisi zaplakao glasno,
Nikad ne reče ni o jednoj rani,
Što o patnjama mučao si mukom?
Znači li sve to da u tvom životu
Ne beše bola praćena jaukom,
Da ne oseti očaja strahotu?
O, patio si. No s ponosom holim
Od čoveka si suze svoje krio,
Jer suza uvek znači jedno molim
A ti ponosan u bolu si bio.
Što više bola, više ima svesti,
Sam u svom bolu čovek biva Bogom.
Smejao si se ne stežući pesti
A strasti svoje gazio si nogom.
Smej se; pun žuči smehom bol uguši.
Kad život preti, smehom se uzvisi
I bićeš svestan u srcu i duši
Da nikad sramno pokleknuo nisi.
O, smejaću se smehom koji čini
Da cepti lišće i jablani goli,
Smehom da Gospod plače na visini
I svet razdražen kune me i moli.
Da. Celom svetu smejaću se drsko.
U ludom smehu mudrost ću mu reći.
A kada umrem, pljuvaće me mrsko,
Ko proklet ludak ja ću u grob leći.
Nad grobom mojim, ko mog smeha senka,
Vodiće bure besna terevenka.
Izvori[uredi]
- Sabrana dela Milutina Bojića, Knjiga prva - Poezija, Narodna knjiga 1978., strana 106, 107.
|