Skenderbeg/37

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

6
◄   5 Dejstvo peto 7   ►

6.

MAMICA, pređašnji

MAMICA: Topija, i ti ovde, (pljesne se) i Đorđe ovde?
SKENDERBEG: Ne kao rob, umiri se!
MURAT: Evo vas sad zajedno. Dogovorite se, hoćete li mira, ili da se sečemo?
SKENDERBEG: Odstupi s vojskom, pa je mir večito utvrđen. Veru ti moju dajem da neću ni jedan korak preko granice preći.
MURAT: Hoćeš ti na jednoj meri da stojiš sa: mnom?
SKENDERBEG: Drugojače ne može da bude.
MURAT: Pogubiću ti sestru.
SKENDERBEG: Ako ćemo ubijati roblje, ono nek' se zna.
MURAT: Neću nikoga ubiti, nego samo sestru ti, kad si jogunica. — Pristani, kad ti kažem.
SKENDERBEG: Nikako, care.
MURAT (poćuti pa onda Mamici): Ti si slobodna. Idi kud ti je drago.
TOPIJA: O, velikodušni care!
MURAT: Ja velikodušan? Ja sam varvarin; pitajte samo Skenderbega.
SKENDERBEG: Od prirode ti nisi ni zao, ni svirep, no želja da carstvo rasprostraniš, goni te te činiš katkad, što ne bi činio. Inače ja te počitujem.
MURAT: I opet nećeš da mi se potčiniš, te da budeš moj sin?
SKENDERBEG: Ne zahtevaj od poglavice albaneskog ono, što ne bi ni sam kao car turski učinio. Kako bih ja upustio gradove u tuđe ruke, kad ih do sada nisi mogao oružjem pridobiti?
MURAT: Dobro dakle. Ostavljam ti Albaniju da s njome po volji tvojoj raspolažeš. Plaćaj mi samoodsekom koliko je pravo, pa miran budi.
SKENDERBEG: I na to ne mogu da pristanem.
MURAT: Pomisli, Skenderbeže, na nepostojanstvo sreće; evo ja te kao stariji molim: skloni se na lepe ove predloge. Meni je samo sveta radi da se ne kaže: Murat ovako silan car, pa nije mogao ni šaku ljudi da pokori.
SKENDERBEG: Poginuću, ali pristati ne mogu.
MURAT: I baš nikako nećeš?
SKENDERBEG: Ne smem, care. Kako ću se vojsci vratiti da joj kažem: do danas bismo slobodni, a odsele opet da robujemo.
MURAT: Promisli se dobro, iznađi kakav način.
SKENDERBEG: Načina nema drugog, nego da istupiš iz zemlje.
MURAT: Tako ti prezireš staroga Murata?
SKENDERBEG: Kao Murata ne prezirem te, ali kao car i gospodar mrzak si mi.
MURAT: Dobro dakle, kao car turski pozivam — kako ću te nazvati? pozivam Skenderbega na udvoj.
MEHMED (uplašeno): Oče!
SKENDERBEG: Mene pozivaš na udvoj?
MEHMED: Oče, Skenderbeg je to!
MURAT: Moj će ga hleb ubiti.
SKENDERBEG: Ja se sećam tvoga hleba i zato se nećemo boriti. Odredi koga hoćeš iz vojske u mesto tebe, — tući ću se i nadvladaću, ako mi Bog da, ali na tebe mača potezati ne mogu.
MURAT: I ja ne mogu drugojačije odstupiti. Ako poginem, ostani u miru, dok se drugi car ne rodi; ako pogineš, od Albanije će biti pustinja. ¬
SKENDERBEG: Lak bi to bio uslov, Murate, care, ali si ti star, da se sa mnom boriš. Vidiš li kako ti ruke drhću.
MURAT: Drhću što hajduka gledam pred sobom.
SKENDERBEG: Ovu čast nisam još zaslužio, Murate.
MURAT: Nikako drugo ime, nego to. Ko reč verolomno gazi, poverenje upotrebljava na zlo, i izdaje svoga oca i blagodetelja, taj je hajduk i pred Bogom i pred ljudima. Mač na sredu, dok ti nisam pljunuo u oči!
SKENDERBEG: Care, umeri se, strast te je prevladala.
MURAT: Gde car jedan s hajdukom mejdan deli, ne može biti lepšeg razgovora.
SKENDERBEG (trgne mač, silno): Hajduk će te smožditi, Murate!
MEHMED (uhvati ga za ruku): Šta si naumio, Skenderbeže?
MURAT (Mehmedu): Odlazi odatle!
MEHMED: Za Boga, roditelju, pusti mene da se mesto tebe bijem.
MURAT (izvadi mač): Ti? Nije tvoj hlebac jeo, nego moj. Savest će ga poraziti. (Bore se. Muratu ispadne mač).
SKENDERBEG (stane): Sad je vreme da prestanemo.
MURAT: S hajdukom ne miri se Murat, dokle god diše. (Opet se bore).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.