Siroče
Noć se već spusti na zemlju crnu
I crnim plaštom svu je zaogrnu.
Sve je umuklo — sve sad počiva,
Ceo svet mirno, zanosno sniva...
Ponoć je. Slušam tužno hujanje
Plačnoga vetra, kroz suho granje:
K'o da putuje samrt zacelo, —
Il' vstar da svetu poje opelo...
..................................
A tam' na grobu — gde pokoj vlada,
Gde i poslednja ugasne nada,
Na jednoj humci, gde se krst diže, —
Siroče palo — već jedva diše.
Tužno i bono katkad zaječi,
Jedva se mogu razabrat reči:
„Oh, majko mila, oh, slatka majko,
Zar svoga sina ti čuvaš tako?
Zar ti ne vidiš šta sa mnom biva?
Goni me sudba kleta ni kriva.
Svet ovaj, majko, milostiv nije;
Pakost i zlobu u sebi krije.
Oh, majko moja, jedina nado,
I ja u propast, ah, mlađan pade:
Gnušanje, mržnja svuda me prati...
Svetu ću prokletstvo večito dati.
Ah, majko, majko, ustani sada,
Ti si mi, ti si — uteha, nada;
Primi me k sebi, spasi me beda,
Zagrli, majko, svojega čeda"...
Al' zaman tuga, uzdasi, reči,
Kroz ponoć gluhu sve tužno ječi.
Zaspala je majka, ne budi s' više.
— A siroče jadno sve slabije diše...
I duhnu vetar kroz suho granje,
K'o da samrtno čini pojanje,
K'o da sad javlja — ah, tužno vrlo,
Siroče jedno da je umrlo!...
I minu ponoć... Istok zarudi,
Iz sna se noćnog ceo svet budi;
A tam' na grobu, kraj krsta kriva,
Siroče sanak večiti sniva!...
1893 Šabac
