SIROČE
Viđao sam te često u vrevi burnog sveta
U vrenju večnog života, što borbom mi zovemo
Gde drhćeš od studeni, k’o stručak nežnog cveta
Na koji kidiše oluj, i kako ćutiš nemo.
Ljudi su jurili tuda, ti pratila ih okom
Gde piju života slasti, što slepa sudba dade, —
Al niko ne vide, da si sama na svetu širokom
Jer ti im nisi rekla za svoje gorke jade
Jedino jesenji vetrić, šgo struji kroz golo granje
I nosi žuti listak, kog studen surova uze
Uništio je tvoje reči i uzdisanje
I tiho sušio ti tajne i gorke suze...
No ja sam video te... Progonjen zlobno svetom
Nadahnut spomenom živim na moje milo doba
Ja sam se razgovar’o s ljubavi mrtvim cvetom,
Što osamljeno vene na humci pusta groba.
I šaptao sam srpu: ljubavi nema više
Na ovom svetu za me, da dušu nebu diže
Presjala zvezda, koju oblaci tavni skriše —
I spazih tebe tada pa tebi priđoh bliže.
Ja sam pojmio mis’o, što na tvom čelu bludi
I ugušeni plamen detinjskih nevinih želja,
Bezglasnu tvoju tugu, što steže tvoje grudi
I ponor, što te deli od ljudi i veselja.
Pa kad si šaptala tiho tražeći milostinju
Razum’o sam šta znači pružena tvoja ruka:
O, šta je nemi novac za tugu tvoju sinju
I šaka prezrena zlata za venac tvojih muka!
Oko je tvoje suzno tražilo nešto drugo:
Ljubavi nežni cvetak, koji je za te sven’o
I mrtvu majku, koju nisi videla dugo
Detinjstva vedro doba odavna izgubljeno
O, ako ljubavi tražiš! Ja nemam blaga ni zlata
Al ću užeći plamen, kog mržnja davno strati
Pa primi srce vrelo od svoga neznanog brata
I grej se na ognju večnom, što će ti ljubav dati...
15. nov. 1892.
Lenskій
