Sirota Banaćanka

Sirota Banaćanka Pisac: Đura Jakšić

     Tri dana je kako neprestano kiša pada; za tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo, niti se iko ogreja na umiljatome osmehu provirujućeg sunca. Gusti, sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne senke gorostasnih planina.
     Ljudi su zabrinuto gledali u tu strahotu; odlaziše na reku, ali ni najhrabriji ne smede na most stupiti — obala se ronila, a besni talasi, divlje udarajući u drvene stubove mosta, iz temelja potresahu trošnu zgradu čovečjeg truda.
     — Zbog vas je ova strahota, vi beskućnici što ne verujete u boga, što ne dolazite u svetu crkvu! — govorahu sveštenici skupljenoj gomilici golih sinova što se, čakljama i budacima naoružani, nalažahu na obali divlje reke da iz njenih mutnih nedara iščupaju poneku kladu da posle njome svoju sirotu porodicu zagreju.
     — Jeste, zbog vas, vi probisveti, vi što ne poštujete starije, vi što ne slušate vlasti; zbog vas je ova nesreća, ova poplava! — govorahu zelenaši i kajišari kojima je baš ovo burno vreme godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u svome besnilu raznesu, onda će biti jevtina nadnica, onda će bedan seljak gologlav stajati na vratima čaršilije, moliće za milost, za jedno parče hleba, a gazda će mu dati... Ali će mu svaki zalogaj zagorčati. I na te prekore gomilica golih sinova ćutaše, baš kao da je ona kriva; il’ možda je mislila da su to suze sirotinjske, ta bujna kiša, i ti besni talasi da je njihova kletva koja će potresti tvrdo ozidane dvorove nemilostivih zelenaša...
     Sve bešnje su jurili talasi.
     Most, koji je donde prkosio penušećoj se strahoti, sad se jednim treskom raspao. Teškim balvanima kao sitnim iverjem igrahu se besomučni talasi. Gazde, popovi i druge ćifte raziđoše se, bledi i uprepašteni, a prezrivim osmehom gledala je za njima gomilica golih sinova koju ni elementi ne zaplašiše.
     U taj se mah začuo vrisak u jednoj kućici koja je desno od mosta na samoj obali stajala; sa tavana, s detetom u naručju, vikaše za pomoć jedna žena:
     — Upomoć! Upomoć! Ljudi, pomagajte! Eno se ruši već! Ljudi, voda!
     Iz male gomilice njih dvoje-troje, širokih prsiju, snažnih mišica, hrabri momci, kakvih ćivtinski svet ni poznavao nije, digoše se smelim korakom i zagledaše u mutne talase.
     — Izbavljeni su! — povikaše ostali koji su svoje drugove poznavali. I zaista, jedan od njih uze sirotu ženu na ramena i, skoro obneznanjenu, iznese je s detetom zajedno na suvo, a drugi provali prozor i parče po parče od one sirotinjske tekovine dodavaše drugu koji napolju, do polovine u vodi, prihvataše sav taj ostatak znoja sirotinjskog...
     Voda je rasla.
     I već prštahu grede na trošnoj zgradi koju su nemilostivi vali onako besno lupali... Ali se sin prirode već izvukao iz kolibice i širokim prsima cepaše hladnu vodu, prezirući riku razljućenoga elementa, i tek se onda obrnuo nazad, kad je čuo za sobom lom. Poslednja nada sirote udovice, ta čađava kolibica, srušila se...
     Sa leve strane ćuprije beše ozidana od tvrdog kamena mehana — mehana prve klase. Mehandžija je udivljen gledao kako se hrabri momci sa pomamnim talasima bore.
     — Zar za nju, za tu sirotu nesrećnu ženu, da se ljudi dave? Ta ni muž joj ne beše čovek! Ta da je bio, zar ne bi bolju kuću svojoj deci ostavio?
     Htede još i dalje jadnu porodicu kuditi, ali mu podrumar javi da je u podrumu puno vode i da već sva burad po vodi pliva.
     — Zar moje kamenite svodove, zar moje zidove voda da provali? — govoraše bogataškim ponosom zaneseni krčmar. Ali kad ode i vide, a on se, bled kao krpa, vrati natrag. Mala gomilica gledala ga je, porugljivo smešeći se.
     — Ljudi, što stojite? Pomagajte! Izbavljajte! Ta eto sam dukata uložio u piće! Sto dukata! Čujete li vi? Ja sam upropašćen čovek! Šta stojite! Ja ću zvati policiju u pomoć...
     Mala gomilica ćutaše, niko ne reče ni reči; ali strašnom hukom govoriše talasi, koji sve većom silom prodiraše u varoš, pred sobom rušeći, a za sobom pustoš ostavljajući.
     — Bolnica je u vodi, — reče jedan čovek, koji je iz drugog kraja varoši maloj gomilici pristupio.
     — Hajd’mo u bolnicu! U bolnicu! — povika gomila.
     — A moje vino? — uzdahnu mehandžija. — Pomagaj! Haj! zaboga! Ah, moje vino! Moje vino!
     — Popićemo ga, gazda! — porugljivo smejući se, reče gomilica.
     Reče i ode...
                                   . . . . . . . . . . . . . . . . . .
     Na špitaljskim prozorima videla su se dva-tri bleda, uplašena lika — to behu bolesnici.
     Siroti! Iščekivahu pomoć, ali panduri, koji su se oko plota skupili, nisu smeli prekoračiti prag trošne zgrade na kojoj su već i zidovi popucali. Ali kad dođoše goli sinovi, oni pogledaše jedan na drugog, čisto mereći svoju snagu; ali među njima ne beše nijednoga koji bi se bojao te strahote.
     A kad sa prozora jedno bledo, vrlo bledo lice molećim glasom povika: — Ljudi, pomagajte! — onda ne beše više premišljanja. Odvažni sinovi jurnuše u opasnost. Voda se penila od sile i besa, a po toj mutnoj peni plivali su dovratnici i trula ćerčiva razvaljenoga špitalja.
     I nekoliko jastuka i drugih lakih sitnica iznesoše bujni talasi i igrahu se njima; panduri, koji su s one strane opasnosti stajali, vikahu:
     — Ljudi, jastuke iznosite! — Ali se goli sinovi na te njihove zapovesti ne hteše obazreti, nego lepo i uljudno zapitaše:
     — Kuda ćemo sa bolesnicima?
     — U načelstvo! Tamo ih nosite, — odgovori načelnik koji je u taj mah na konju sa kmetovima u pratnji stigao.
     — U načelstvu je prostran hodnik, — produži dalje, — ne samo pet-šest kreveta, nego bi se i šeset moglo u toj prostoriji složiti.
     I zaista, Amerika nam ne bi verovala, ali načelstvo beše lepše i divnije zdanje nego i škola i špitalj; a činovnici u načelstvu bolje nagrađeni nego učitelji po školama i lekari po bolnicama.
                                   . . . . . . . . . . . . . . . . . .
     Tako je Jagodina izgledala za vreme poplave. To je vrlo kratak nacrt, nekoliko trenutaka; a i to možda ne bih spomenuo da mi ne beše nužno radi poznanstva sa sirotom Banaćankom, tužnom junakinjom moje pripovečice...

 
     Hodnici u načelstvu behu mermerom patosni, po tome mermeru namešteno beše pet-šest slamarica, ka kojima su špitaljski bolesnici ležali.
     Siromasi!
     Ja sam ih video. Behu to bleda, uvela lica. Jedan srednjih godina čovek ležao je od rane, kuršum mu je kroz slabinu projurio — za nekoliko oka kukuruza umal’ ne pogibe. Hteo je krasti. Siromah! Možda je i gladan bio?...
     Odmah do njega ležaše jedna stara baka.
     Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom snagom poslužiti, davaše joj hleba, a kad malaksa, oteraše je u špitalj.
     — U mojoj deci je krv i mleko moje, — govoraše baka u svojoj zanetosti, — a u meni je jad njihov i žena njihovih; ja sam, sanjajući, strepila za njih, a oni se, budni, ne sećaju svoje stare majke! Ja vičem: „Odneće me voda!“, a oni u dućanu broje pare: novac je vreo, voda je hladna, a njino srce je led.
     Do starice smešteno beše još nekoliko bolesnika. I oni govoriše u svome zanosu i razlagahu misli nejasne onako kao što dolaze čoveku u snovima, a izraz lica beše im strašan, reč užasna.
     — Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!...
     Drugi je vikao na popove, na vlast, na zelenaše:
     — Samo mi je onog bakračeta žao što mi ga Jova prodade. Hteo ga je i popa Tanasije oteti, da njime vodicu sveti, ha, ha!... Kakvi sam kačamak kuvao u njemu! Baš bi ga i gospodin proto mogao kusati. Jedanput sam opekao usta, ha, ha! Što i proto ne okusi, a ne bi više pridikovao kako se pokojna Magdalena posvetila, a njegova kći da je poštena — poštena! Ha, ha! Čuste li ga, poštena!
     Neki, opet, od bolesnika ćutahu tužno i neveselo.
     Među tima našim mučenicima beše i jedno žensko lice osobite lepote. Na bledim crtama njenim prostirala se neka neobična mirnoća; izgledaše kao da je smrt svojom hladnom rukom pomilovala.
     — A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje?
     Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da l’ suza bola, kajanja ili tuge goleme?
     — Na mojoj duši, kao sinji kamen, leži teret prošlosti, a sadašnjost nemilostivom rukom srce mi cepa.
     — Uzdaj se, dušo, u budućnost!
     Po njenim bledim, mirnim crtama zaigrao se tužan osmejak.
     — Budućnost! Budućnost! Ah, gospodine, ovakvim jadnicama ta je reč nepoznata, naše prazne grudi ne osećaju melem njene sadržine, a duša naša, suzama pokajanja izobilno topljena, zaboravila je na nade blagu utehu — smrt je sve što nam u časovima gorkog očajanja srce razigra.
     — Imaš li oca i majku? Il’, možda, brata starijega?
     — Nikoga nemam, nepoznati prijatelju, na golemome svetu nikoga!... — Glas joj je zadrhtao, a po mirnim crtama lebdeo je neiskazani bol ucveljenog srca.
     — A prijatelja imaš li?
     — Nemam!... — I belim uvelim rukama pokrila je još tužniji izraz bledoga lica.
     — To je tužno!
     Ona je jecala od bola.
     A kad se malo stišala, podiže svoje isplakane modre trepavice, pogleda me tužnim pogledom, pa onda, skoro moleći, reče:
     — Tvoje su crte blage, gospodine! Mora da ti je srce dobro, budi mi prijatelj! Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja! Ja nikoga nisam imala, nikome ne mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati. Budi mi prijatelj, o dobri čoveče!
     Ona ućuta i neobičnom pažnjom proučavaše crte na mome licu, nestrpljivo čekajući moj odgovor. A kad joj pružih ruku, ona je pritište na usta i poljubi je — sirota!
     Ja uzmem jednu tronogu stoličicu, na kojoj su obično panduri sedeli pred vratima kancelarijskim, i sednem do nje. Ona mi ne puštaše ruke iz svojih uvelih ručica, milovaše je i ljubljaše, umiljavajući se, kao dete koje nije odavno videlo svoje majke. A u tužnim očima ležaše izraz pun blagodarnosti:
     — Ah, imala sam oca, prijatelju, ali ga ne pamtim. Malena sam bila kad mi ga crni popovi oteše, pa ga duboko u zemlju sahraniše; pa dok su oni pojali, ja sam gorko plakala. Htela sam mu pokrovom malo bolje ruke i noge pokriti, da u zemlji ne ozebe; oni mi ne dadoše. Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk zakovaše... Ala su nemilostivi ti ljudi, ti bližnji naši! Ja sam ćutala, a lice sam pokrila mojim malim rukama, pa ništa nisam videla, samo sam čula tupu jeku ašova i motika... I on je, siromah, dosta propatio!
     I niz njeno bledo lice potekoše suze. Posle me pogleda, žalostivo smešeći se:
     — O, prijatelju, ala si ti dobar čovek! Ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad video nisi, hvala ti! A ja ću to tvoje saučešće opravdati, pripovediću ti ceo život jedne ojađene porodice; gledaću da ti opišem nepravdu nevaljaloga sveta.
     Ona je gorko jecala.
     Ja sam je, tešeći, pomilovao po uvelome licu, čekajući pripovečicu sirote Banaćanke.
     Kiša je padala pljuskom, sa visokih streja jurila je voda, a napolju po ulicama plivali su puni i prazni sanduci porušenih dućana. Pogdekad bi se zadrmalo i samo načelstvo, kad talasi nekom kladom lupe o rebra gorostasnoga zdanja.
     A moja bolesna devojka uzdrhtalim glasom reče:
     — Opet će biti — gladi.
     Sirota!...
     Posle se lagano izdiže, i mirno, onim mekanim glasom pripovedaše tužnu pripovetku nesrećnoga života...
     ...Kao kroz san sećam se njega, moga oca. Siromaha! Beše večito bolestan. Svako jutro i veče donosila mu je moja tetka mlake vode, njome je ispirao rane koje je dobio četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela, škripnuo bi zub’ma, a moju dobru tetku, koja je uz njegovu siromašnu posteljicu brižno ćutala, potresao je svakada bol njezinoga brata, koga svom snagom ljubljaše. On je uzdahnuo, a ona je klela Madžare tako groznim kletvama da kad biste ih vi čuli, vi ih nikad zaboravili ne bi, dobri čoveče! Ja se ne sećam njezinih izraza, ali izraza lica njenoga nikad ne mogu zaboraviti: pobledela bi kao list hartije i onako tek poluglasno govorila bi za sebe: „Prokleti! Ubiše mi muža, podmukli psi, a lomnu snagu brata moga izrešetaše kuršumima, opet iz potaje, opet podmuklo! Prokletnici!“
     Naša mala, siromašna kućica beše na kraju sela. Tuda su često prolazili Madžari. Moj otac ih nije mogao gledati, obrnuo je glavu od prozora i gledaše u jednu staru zarđanu pušku; pesnica mu beše stisnuta, a čudna vatra sevaše iz očiju njegovih; a posle mu je bleda glava klonula, grudi su mu se od bola talasale... Ko zna šta je u taj mah osećao? Al’ uzdisaji behu mu teški, a izraz lica beše sličan ranjenome lavu.
     „I još smeju da prođu pored ove naše jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!... Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...“ — I njegova suva ruka lupaše nemilostivo po ranjenim grudima. Ja sam strepila od strâ, a tetka mu ulevaše nadu u ranjene grudi:
     „Doći će dan, doći će i čas osvete! Videćemo i mi kako plamenovi njihovih dvorova šaraju oblake ljutitoga neba! Videćemo ih ponižene, pobeđene i poništene — te ugnetače narodnosti naše, te rušitelje slobode čovečanske!...“
     Preko bledoga lika roditelja moga preleteo bi tužan osmejak: „Nikad, sele, nikad!... Ja ću umreti...“
     Siromah otac osećao je da će skoro dan pokoja doći, dan večitoga mira.
     U grobu je večita tišina! Je l’ te, prijatelju? Onde je mirno, nemo, — govoraše jadno devojče žalostivim glasom, — i ja ću umreti, ali za mnom neće niko zaplakati... Ta ko je još plakao za onim suvim korovom što ga vetar zimi po glatkome snegu kotrlja?! On nema roda, on je uvela, pogažena biljka, igračka vetrova, suva prostirka kaljavim đonovima, pa mu je i ono milost kad ga neki siromašak za ogrev upotrebi; umire bar s uverenjem da je nekome koristio!... A ja?...
     Ona je ućutala, sirota, a po uvelome licu zaigrala je rumen koja se katkada viđa i na obrazima umirućih.
     — Da, da, dragi prijatelju, — reče ona, — kao što je siromah otac moj u tome tužnom času bola svoga prorekao, tako je i bilo.
     Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi. Tetka mi se lepo obukla: na njojzi čista sadi košulja, na glavi crna svilena marama s belim pegama, a na prepregači čisto crvena osnova sa sitnim plavim cvetovima, haljina zagasito žuta s tankim belim prugama; i na meni čista košuljica; a otac mi metuo oko vrata crnu pošu s kratkim, sitnim fronclama, preko poše su padali čisto beli koliri od košulje, prsluk beše od crne svile s belim okruglastim dugmićima, na noge je obuo opanke, a bele suknene obojke lepo je pritegao crnim kajišima.
     „Može neko doći, Maro“, reče tiho mojoj dobroj tetki. „Praznik je; a i voleo bih da mi ko dođe, da se malo porazgovaram... E, baš sam željan ljudi i sveta!... Ne znam gde se moj stari prijatelj Marko toliko zabavio? Ima, valjada, dve-tri nedelje kako nam nije došao?... To vi’š, Maro, nije lepo od njega! A, evo, i sama znaš kako smo živeli: ni dva brata rođena nisu bolje! Kad se ono Diškrećani stadoše u svojevoljce upisivati, zajedno se upisasmo, zajedno smo i vojevali...“ A zatim, duboko uzdahnuvši, dodade, siromah: „A kad me ono na Bašahidu raniše, on me je na svojim leđima izneo iz bitke... Tek, svakako mislim da će mi danas doći; nego ti, mala moja Grlice — tako su me svi u kući zvali — otrči do Sime berbera, poljubi ga u ruku i reci mu da donese svoje makaze i brijačice da se malo uljudim“.
     Ja sam ga poslušala.
     Berberin dođe, pozdravi se lepo s ocem, izvadi iz neke modrikaste maramice svoj žuti tasić, a moj otac dohiti jednu malu tronogu stoličicu, posadi se na nju i mirno gledaše preda se, neveselo i zamišljeno.
     „Nećemo se dugo brijati, majstor-Simo, ne! Baš sam se ovih dana gledao u ogledalu“, reče, siromah „al’ kao da nema prilike da ću te mnogo mučiti“.
     „Kakva muka, brat-Obrade (ocu mi beše ime Obrad), kakva muka, čoveče? Samo daj, bože, zdravlje, a lasno ćemo za to!... Ta kad smo pobedili Madžare na toliko mesta, pa kad je ono Bašahid goreo... He!...“
     Htede majstor Sima i dalje da govori, ali se otac namrgodi i ćutaše duboko zamišljen.
     „Hoćemo li i kosu obrezivati?“ zapita ga majstor Sima.
     „Reži, majstore!“ reče otac...
     Majstor uze makaze, pa je odsecaše sve pramen po pramen, da svu lepo izravna. Jedan pramičak pade mu baš na krilo. Otac ga, siromah, uze, zagleda se u njega, posmatraše ga, prevrtaše u suvim rukama, pa nekako neveselo progovori:
     „Pre nekih vremena beše i ovo vrano kao zivt, a sad je pobledelo, kao i lice što sam ga juče u ogledalu video... Kažu: bog! Božja volja... A kad mi tri puta kuću zapale, kad mi pet kuršuma kroz telo prodere... je l’ i to božja volja?... Majstor-Simo, jesu l’ i tebe Madžari porobili?...“
     „Jesu, brate Obrade“, reče majstor Sima. „Čitav su narod porobili, prokletnici!...“
     Videla sam kako su majstor-Simi u rukama makaze zadrhtale, i, pored svega što je majstor Sima rado govorio i pripovedao ućuta se zamišljeno; a posle poluglasno reče:
     „I vidiš, brate Obrade, kakvo nastade vreme, da nam opet oni sude!?...“
     „Jest“, reče otac. „Pobediocima sude pobeđeni, nad muževima vladaju kukavice!... Je l’ pravda to?...“
     Majstor Sima je svršio svoj posao, tetka ga ponudi stolicom. Majstor Sima sede a tetka donese u jedno stakôce komadare, pa ga ponudi: „Pij, majstore!“
     Majstor naže staklence, pa se okrete mome ocu, nazdravi mu i pruži staklo, pa reče:
     „Spasibog, brate i komšija!... Ali vremena prolaze, a svakim danom sve crnja i gora dolaze!... Pre nas gaziše nemci a sad i Nemci i Madžari... Ti već slabo kud ideš, bolestan si, nije ti ni zameriti... Al’ vele da je došao neki carski komesar u našu Kekendu, pa još govore da je Madžar!... A prijatelj Maksa šnajder još mi je i to kazao da ga poznaje; pa veli da je i on od onih što su palili Kekendu... No već to je među nama rečeno!...“
     Posle toga govora uze svoju kačketu i spremaše se da ide. Otac mu nuđaše za uslugu dva grošića:
     „Uzmi, majstore, neće biti pravo badava da gaziš blato“.
     „Ljudi smo“, reče majstor, „danas sam učinio ja tebi, sutra ćeš ti meni... Zbogom, brat-Obrade!...“
     Otac i tetka se ućutaše. Beše im nešto teško na srcu. A ja sam sedela na banku do vruće pećke i slušala sam mirno kako mačka prede... Bože moj!... Onda sam se još umela i nasmejati, a sad?...
     Tako mi sedimo, a ispod astala diže se pseto, dođe do vrata, ušćuli uši i stade režati.
     „Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka. Al’ u taj mah se otvoriše vrata i uđe u sobu čiča Marko.
     „Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....“
     „Bože, Obrade, na velikoj smo ti muci: sve od Segedina, pa ovamo preko Bečeja i Elemira, gradimo pored Tise dolmu“. „Tako je to: juče pušku, a danas ašov i lopatu!“ reče otac. A čiča Marko produži:
     „Vele da Tisa topi spahijske zemlje...“
     „Da, da, juče propevasmo za cara krv, a danas za spahije!...“
     „Došao je i komesar...“
     Posle toga nastade tiho šaputanje. Tetka ih je poznavala: znala je da kad imaju nešto tajno da razgovaraju, ne mare da ih ko sluša, pa makar i najprisniji. I ona izađe. Posle toga donese beo vezen čaršav da ga prostre po astalu. To je činila samo da se nađe kao u poslu, a posle je uzela stakôce, pa ga dopunila rakijom i metnula na astal.
     „Ne treba, Maro“, reče otac. „Mi ćemo sad da idemo u mađistrat; nego dodajder mi onu opakliju“. Tetka mu dodade opakliju i zaogrnu ga njome, htela mu je nešto i reći, ali on već uze svoj dugački štap i lagano, oslanjajući se na čiča-Marka, odoše oboje.
     „Kuda li će?“ reče tetka za sebe. „Sigurno zbog toga nesrećnoga komesara?... Bože moj, bože moj! Šta li neće ovaj naš jadni narod prepatiti!... Pre perzekutori, pusta-komesari, sablje i nadžaci; a sad nam posla car komesare, džandare, vinance, policaje, rihtere i štulrihtere; pa nas svi ti globe i cede, svi otimaju... Tek da ne nazebe, nije kožuha obukao: mora da je nešto hitno?...“
     Posle toga iziđe napolje u kujnu i stade spremati ručak. Ja sam ostala u sobi i oblačila sam moju malu lutku u razne šarene krpice; posle sam joj mazala obrve, pravila joj nos i usta. Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava...
     Ujedanput čujem kako mi tetka uspravljeno vrisnu. Ja skočim, uplašena, istrčim napolje...
     Oh, gospodine! Grozna je to slika što sam je u tome času videla. Nikad je ne mogu zaboraviti.
     Čiča Marko drži mi oca preko srede, u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njegovih nogu leži moja tetka, rekao bi mrtva... Sirota, kad je videla brata u krvi, pala je u nesvest!
     Čiča Marko jednom rukom otvori vrata, pa onda lagano, s najvećom pažnjom, položi siromaha na njegovu siromašnu posteljicu. Zatim zahiti jednim lončetom iz šafolja hladne vode, te mi poprska tetku po licu.
     Tetka polako otvori svoje mutne oči i zveraše, uprepašćena, oko sebe, pa onda uzdahnu:
     ,Oh, Obrade!... Marko, a gde je moj brat?...“ pitaše u najvećem strahu čiča-Marka, a Marko reče tiho, ali mirnim glasom: „Eno Obrada, Maro! Čuvaj ga, a ja ću sad s doktorom doći“.
     Tetka pogleda u žalosnoga brata, zaljulja se, rekao bi da će nanovo onesvesnuti, noge joj zadrhtaše, i ona pade na kolena do njegova kreveta. Zatim je dugo plakala, a otac je samo ječao, a krv mu je krčala na modrim usnama i ne mogaše ništa razumljivo progovoriti. Jedva si motao čuti isprekidane slogove: „Ma...džari... a sada Nemci... krv nam is...pi...še...“
     „Opet se nešto strašno moralo dogoditi, opet je krv pala“, pomislila sam u sebi, pa sam čisto uplašeno gledala kroz prozor. Bojala sam se da ne dođu sad Nemci da nam siromašnu kolibu zapale!... Ali oni ne dođoše, a dođe čiča Marko s doktorom.
     Doktor beše Čivutin, ružna izgleda čovek: lice mu beše suvo, išarano crvenim pegama, brada retka, riđa, a oči mu nisam smela ni pogledati, tako su bile pune pakosti... Imali bi mi i svojih lekara, te kakvih valjanih mladića, ali su gospoda u našem diškretu čudni Srbi! Sami svoju krv preziru; pomažu tuđina, podižu ga, slave ga... a svoj rođeni porod bacaju u blato.
     Kad je stupio u sobu, nije ni pogledao u oca, nije se ni mašio za šešir, nego onako hladno, svirepo reče, pišući nešto po hartiji: „Vi buđete spat’ mirno!... Ferštandn?..“
     Posle se malo kao zamislio, a kad je video staklo s rakijom na stolu, on još nešto dodade na hartiju plajvazom, pa čisto ljutito progovori: „Der kerl hat fil ksofn!“
     Čiča Marko je razumevao nešto nemački, pa mu odgovori: „Gospodine, Obrad ne pije!...“
     Doktor ga ljutito prekide: „Štile!... Svi Raci buđet pijanice!...“
     „Gospodine, on je bolestan još od bune, a sad ga je gospodina komesara džandar kundakom udario u rebra tako nemilostivo, tako silno da se obneznanio... Pomozite mu, gospodine!“ moljaše čiča Marko.
     „Žandarm jeste carski čovek! Ferštandn?... On ne bil’ udaren, on buđe mnogo pil...“
     Utome mi otac zaječa i pogleda više tužnim nego gnevnim pogledom u čiča-Marka. Marko je razumeo njegovu bolju; on namače šešir dublje na oči, pa onda tiho priđe doktoru i dohvati ga za rame (ko ne poznaje Banat i Bačku, rekao bi da mu je nežno prislonio ruku na rame), pa mu tankim glasom reče: „Gospodine, vi ste Čivut!...“
     doktor ga, zabezeknut, pogleda i poluglasno reče: „O, di ferfluhten rajber!...“
     „Napolje, nitkove!“ viknu čiča Marko, uhvati doktora za gušu, pa ga izbaci napolje. Čivut je sav drhtao od strâ. Tek kad je izišao na sokak, onda se osvrte, pogleda još jedanput u kuću našu, pa onda pretećim glasom nešto progovori i ode...
     Čiča Marko je gledao: kad deca poseku prst, a oni pospu to mesto solju, i krv prestane; pa je i on metuo jednu malu pregršt soli u veliku čašu vode, i dodade je bolesniku. On je drkćućim rukama prihvati, pa je otpio do polovine, a malo posle i drugu polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla.
     Naši su Diškrećani tražili neke račune i neka još pređašnjim carevima potvrđena prava. Carski komesar prećaše im robijom, a kako bi ih lakše zaplašio, udaraše na to kako je on carski čovek.
     Onda moj otac razdrlji ranjene grudi, pa mu, uvređen, u svom gnevu poviče:
     „Ti si palio ovu našu Kekendu zajedno s ostalim buntovnicima... a ove su grudi za cara i za naše pravo pet puta ranjene!... I ti si carski čovek... a mi skotovi, koje ćeš ti samo radi jedne volje na robiju goniti!?...“
     Nije sve ni izgovorio, siromah, a komesar viknu: „Buntovnik!..“
     Dva-tri žandarma navale na njega i terahu ga napolje iz dvorane... Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu; on padne, a čiča Marko ga donese kući...
     To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše...
     Lep je to mesec, taj maj!... I groblje je u njemu lepše: na svakom grobu cveta po jedna ruža, a bosiljak svojim tužnim mirisom miriše.
     Ali na njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan... I danas se pitam: zašto li ga privezuju? Da li da se njime suze ubrišu? Il’, možda, zato da njime bol privijemo? Moje su suze tekle na grob, a bol srca moga grob će utišati.
     „Hajde kući, Grlice!“ reče mi tužnim glasom dobra tetka... „I onde ćemo plakati!...“ dodade, jecajući...
     Oh, za plakanje je svugde na svetu mesta, prijatelju moj! To se nigde ne brani... Ljudi zavide veselom osmehu, a suzama se smeju...
     Mi odosmo kući. U njoj je sve mirisalo na tamjan što ga je popa u kadionici potrošio. Tetka se naslonila na prozor i gledaše zamišljeno u zalazeće sunce, a niz lice joj tekoše suze... Nije vikala, nije kukala... Beše to nem bol koji je duboko korena uhvatio.
     I ja sam nemo ćutala, i moje male grudi stegoše golemi jadi, i ja ne umedoh progovoriti... suze su govorile...
     Već se smrkavalo, kad se tetka od prozora diže da promeni mesto. Uze stolicu, metu je do očeve postelje, naže glavu na njegov jastuk i tiho jecaše: „Sad nemam nikoga, Grlice moja! On je umro...“
     I ona me je, jecajući, zagrlila i ljuljaše me setno na svome krilu. Osećala sam kako nam se suze ujedno slevaju. Baš kao maleni potoci što prave golemu reku, tako su i naše sitne suze stvorile more zajedničkog bola.
     Od to doba ne prođe dan a da nisam tetku videla gde plače. Njena tuga za bratom beše neizmerna. Više puta bi se zagledala u moje oči i onda bi briznula nanovo u plač.
     „Iste njegove oči!“ govorila bi tužno. „Isto njegovo lice!...“
     Sirota!... Ni do groba ga nije zaboravila.
     Dan za danom tužno su prolazili. Nikad vesela lica, nigde osmeha. Dođe praznik: tetka postavi sto, iznese ono malo mršave hrane kojom sirotinja svoj gladan stomak zalaže, da ovaj žalosni život za neko vreme produži; sedne za sovru, seti se davne prošlosti, a suze joj teku niz zbrčkano lice.
     „Nenad je“, veli, „i u ovoj kolibi bilo srećnih dana!... Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila: davno je kako je sreća prekoračila prag ove naše kućice da se više nikada ne povrati... Dođe Božić ili Uskrs (majka ti beše još živa: vesela, mlada, a hitra kao veverica; otac tvoj mladić kakvoga samo Diškrećanka može odnegovati, a ja na udaju devojka), posedamo tako za punu trpezu: ne znaš čije je lice rumenije, čije li je oko veselije; a tvoj će otac zadovoljno reći: — Maro! Danas je Božić, Maro!... Pa gledaj da mi što lepo otpevaš. Nek’ znaju — veli — i ovi naši Keljovi da danas Raci svetkuju!... — Ja sam pevala. A sad?...“
     I ona opet tužno zajeca.
     Tako su mi prolazili dani i godine, u večitoj tuzi, večitoj samoći. Katkada samo dođe nam čiča Marko.
     „Maro“, veli, „treba porciju platiti“.
     Tetka mu kaže da nema, pa makar joj kuću prodali.
     „To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ! Ne!... Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko, pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi po čemu će oca spominjati!“
     Drugi put opet dođe, pita imamo li brašna. A kad mu tetka kaže da nema, on uprti vreću sa pšenicom, odnese na suvaču, pa nam samelje.
     Ali jedanput ne beše Marka kod kuće, otišao je u Bečkerek poslom nekim; a umesto njega dođe njegov sin Aleksa.
     „Rekao mi je babo da vas pohodim: možda će vam što trebati?...“ reče stidljivim glasom mojoj tetki, mene i ne gledajući.
     Tek kad pođe kući, i kad sam ga ja do malih vrata ispratila, pogleda me svojim velikim grahorastim očima:
     „Grlice, ala si narasla!... Ta ti si već velika devojka! Pa što te tetka ne pušta u kolo? Ja ti već idem, i momci vele da ja najbolje igram“.
     „A ja ti, Aleksa, i ne znam igrati“, rekoh mu, tužio osmehnuvši se.
     On me pogleda, pun saučešća, pa onda stidljivo, čisto i ne gledajući me, reče: „Pa, evo, ja da te učim, Grlice!“
     „A kud ću ja među onolike gazdačke devojke? One sve u svili, a ja?... Ja sam sirota devojka, bez oca i majke“.
     On me posmatraše malo poduže, pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti najlepša devojka u kolu“.
     „Ne mogu, Aleksa, ja ne mogu!“
     On onda reče: „Pa neću ni ja ići u kolo!“
     Reče i ode...
     Kad je to govorio, glas mu je zadrhtao, a vrela ruka dotače se moje ruke... Ja ne znam šta mi je bilo, ali sam sva zadrhtala i ni o čemu nisam mislila do samo o njemu: on nije bio više preda mnom, a ja sam ga opet videla; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi, kao neki glasak tanane vrulice, njegov glas do ušiju dopire.
     „Šta je to?“ pitah se sama... I jedva sam čekala da ga opet vidim... a, ovamo, kad nam dođe, ja bih htela da pobegnem nekuda, ali ne mogu: stojim i gledam onu vranu kosu što mu gustim pramenovima kruži belo kao sneg čelo; gledam mu u velike grahoraste oči, i samo kad me on pogleda, a ja se osvrnem nastranu i, kao da sam nešto kriva, ja ga ne smedoh gledati.
     Odonda nam je sve češće dolazio: svaki drugi dan; pa ako više puta i ne svrne, a on bar prođe pored kuće... Kad ga vidim, ja se sva stresem, srce mi silnije zakuca, uveče ne mogu da zaspim — mislim na njega...
     Jednoga dana stojim ja na mali vrati i gledam nepreglednu ravnicu što se od naše kuće nadaleko prostirala; nešto sam se duboko zamislila, ko zna o čemu sam sanjala. Tek nisam čula kako se on u svoji laki opanci k meni prikrao... Ne reče mi ni reči, samo me gleda. Ja tako blaga pogleda, u onakim sjajnim očima, nikada nisam videla!... Posle me pomilova po obrazima, pa mi umiljato, čisto tepajući, progovori: „Grlice, ala si lepa!...“
     Osećala sam kako mu ruka na mome ramenu drkće... Ja sam sva pretrnula, učini mi se kao da ću onog časa pasti. Utome čujem iz kuće gde me tetka zove.
     „Zbogom, Aleksa!...“ rekoh mu ja, a glas mi je na usnama izumirao, jedva se i samo šaputanje čulo.
     On mi, ćuteći, pritište ruku i ode...
     To beše prvi plamen, moja prva ljubav, kao što ljudi koji nikada nisu ljubili u običnom govoru kazuju... A zar ima dve ljubavi?... Ima li dva života?...
     Dođe veče. Tetka je legla da spava, a ja iziđem napolje pred kuću; tu sam dugo na jednoj klupici zamišljeno sedela.
     Mesečina kao dan.
     Izdaleka se čuo lavež pasa, sve se drugo umirilo, samo poneka vrulica svojim setnim zvucima proseca nemu tišinu.
     Posle toga zanemi sve, i čovek i životinja; samo što se vetar kakvim uvelim listom igra!... On zašušti, a ja se trgnem — mislim: on je!... Nije mi kazao da će doći, a ja ga čekam!... To je čudno!... Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripe!... Hiljadu nas kuća razdvaja, a ja vidim kako, ogrnut debelom opaklijom, kroz najdalje sokake pažljivo koračajući, sve bliže našem kraju dolazi!... On mora doći, mislila sam.
     Ponoć je...
     Ja vidim iz daleka jednu tavnu senku, posle čujem kako opaklija šušti.
     On je!
     I ja bih htela da uđem u kuću, ali ne mogu... Sva kao u groznici, a lice mi gori... Strah me je od njega, begala bih; a ovamo bih svaki pramičak njegove guste kose s hiljadu poljubaca obasula...
     „Dobarveče, Grlice!...“ protepa Aleksa svojim zvučnim glasom. „Eto, oterao sam konje u ergelu, pa tek se mislim: baš ću da prođem pored vaše kuće... Odavno te nisam video!...“
     Od podne do ponoći!... Ta to je čitav vek zaljubljenima!...
     „Pomakni se malo, Grlice!“ veli on, sedajući do mene na klupu. Ja bih htela dalje da idem, ali mi koleno kleca...
     On baci svoj dugački štap i ular na zemlju, posle se okrene meni, pa me samo gledi.
     „Grlice, al’ si divna!...“
     Posle me uze za ruku.
     „Ja te ljubim, Grlice!...“
     Ja oborim oči dole, a bela košuljica mi se trese na uzbunjenim prsimo.
     „Tebi je zima, moja mila Grličice?...“ pitaše me on, prebacujući polovinu svoje debele opaklije preko mog golog ramena... Posle sam osetila kako me ljubi... Ah, ta hiljadu poljubaca razblažavaše plamen na mojim drkćućim usnama...
     Ne, ne, dragi prijatelju, to beše jedan jedini poljubac koji mi celu gorčinu mučnoga života i danas na uvelim usnama sladi...
     Tako nam prođe noć, umilna noć!... I danas, kad mesec prospe svoje setne zrake po lugovima i po dolinama, mene obuzme neka neiskazana tuga, neka čežnja, išla bih nekuda, tražila bih, gledajući suznim očima u te blede mesečeve zrake: ali ga srce nikada naći ne može!... A meni ostaje samo želja da u ovakvoj bajnoj noći, misleći na moju preminulu sreću — dušu ispustim...
     Posle se skoro nikad i ne razdvajasmo; naše dve kuće postadoše jedna ista. Dođe vreme žetvi. Ja i moja tetka idemo te im pomažemo rukovedati, prašiti i pleviti, pa kad tako njino svršimo, a oni dođu te nama pomažu da i naše malo sirotinje uvezemo i ovršemo.
     Te jeseni digosmo na tavan nekoliko merova pšenice i dvoja-troja kola kukuruza: to beše sve!... Godina šeset druga beše mršava prethodnica strahovitoj šeset trećoj godini...
     Beše to kao ono crna vrana što nad mrtvom lešinom najpre grakne, da joj posle, podmuklo ćuteći, meso razdire...
     Zima prođe na miru; ali se već oko Uskrsa užurbala sirotinja, i tražaše od bogatijih svojih sugrađana pomoći; ali zaludu!... Njihovo srce beše tvrđe od gvozdenih brava na vratima njihovih koševa i ambareva...
     „Zar skitnicama i beskućnicima da izdamo našu hranu“, rekoše, „a naša deca da gladuju!... Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“.
     „U sirotinje nema novaca!“
     „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši.
     Poskapaćemo od gladi!“
     Oni slegoše ramenima i ćutahu...
     Naša je kuća poslednja u brežanskom kraju. Kad pogledim kroz prozore, vidim nepregledne Galati, ravnicu, koja se, kao zeleno jezero, pruža čak do Karlova. Al’ ovoga leta ne beše na njoj nijednog zelenoga stručka: sve suvo, crno... Izgledalo je kao da se nekakav neobičan požar dogodio, posle kojega ostade samo gar...
     Sirota stoka zaludu je tražila po toj suvoj pustari bar jedan stručak zelenoga lista da njime svoju divlju glad razblaži... Gladna i žedna goveda tumarahu bez čuvara po golemoj Galati i čupahu suvo korenje iz zemlje. Dođe podne, sunce pripeče, a mi čujemo riku žednih krava i junadi.
     Tetka zabrinuto gleda u poslednju vrećicu brašna...
     „Grlice“, veli, „još koji dan, pa nećemo imati hleba!... Eno, gledaj kako goveda skapavaju od gladi: tako će i sirotinja padati pred vratima nemilostivih bogataša“.
     Oko Svetog Ilije, već si video bleda i iznurena lica gde tumaraju, gladna, po sokacima. Po baštama si viđao ponegde zelen lastar od vinove loze. Dođe čovek, otkine ga i onako lakomo — rekao bi: sumanut je — proguta ga s lišćem zajedno. Posle beži iz bašte, bojeći se da ga gazda ne oseti. Izgleda mu kao da je neko zločinstvo učinio, kao da je nečuveno blago nekakvome besnom bogatašu poharao...
     Po ćoškovima se viđahu deca. Sede žalostivo; pobledele usnice samo im se miču, iz njih ne čuješ glasa; od gladi su promukla, samo čuješ kao neko šaputanje: „Gladan sam!... Hleba!..“
     To je sve što može gladno stvorenje da izusti, a ono ti drugo kazuju mutne oči, bledo, uvelo lice i napred ispružena suva ručica koja čeka na zalogaj hleba od mimoprolazećih.
     Jednoga dana dođe čiča Marko. Lice mu beše tužno, zabrinuto.
     „Imate li hleba, Maro?“ pita tetku, a ona mu žalostivim glasom odgovara: „Bogme, Marko, danas smo ja i moja Grlica poslednji zalogaj podelile!...“
     Posle se okrete meni i pitaše me: „Jesi li gladna, Grlice?...“
     Ja sam pokrila lice runama, a gorko jecanje kazivaše mu šta mi malaksalo srce oseća.
     „Ne bojte se“, reče čiča Marko, „kod moje kuće biće još za neki dan hleba; podelićemo ono što je preostalo; a, evo, tvrde ljudi da je mađistrat pozajmio od nekih belgijskih kapitalista novaca, mnogo novaca, pa da su za te novce kupili žita i brašna i da će razdavati sirotinji, kako bi je od gladi sačuvali!...“
     Posle podne dođe nam Aleksa i donese nešto malo brašna. Tetka izvadi iz krova na kući nešto trske — jer ne beše skoro u celome selu slame — založi furunu, umesila je hleba. Bio je, istina, crn, s projinim brašnom pomešan, ali ga mi slatko pojedosmo.
     Gledala sam gospodu kad ručaju: puna im je sovra lepog jestiva, pa jedva žvaću. Ah, gospodine, oni ne znaju šta je to glad!
     Posle nekoliko dana dođe opet čiča Marko. Najpre je nešto s tetkom šaputao, a posle glasno progovori: „Hajdemo, Maro, do mađistrata, da primimo ono malo brašna — već koliko nam dadu, Maro!...“
     I oni odoše.
     Tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka s Aleksom tek dockan uveče vratila kući... Aleksa je na leđima nosio vreću s brašnom.
     Kad je skinuo vreću s leđa, a on me pogleda: pogled mu beše tužan, lice bledo. Hteo bi nešto reći... ali ćutaše. Ja sam razumela taj pogled: žalostivo je on govorio: „Hej, Grlice, moja Grlice, da tužne li dane dočekasmo!... Orasmo, kopasmo, plevismo, pa gle, gde baš zalogaja hleba nema da se založimo! A oni koji se nisu znojili, jedu pečenja!...“
     Kad je tetka izašla napolje, a on me poljubi... Sad mu već nisam branila da me ljubi, nisam se iz njegovog naručja ni otimala... Oh, ta on mi beše miliji nego hlebac gladnome želucu!
     „Grlice“, reče mi, „i tvoje je lice uvenulo, i tvoje su oči tavne, upale...“
     I ja sam videla kako mu krupne suze teku niz blede obraze.
     „Al’ valjda će još jedanput doći oni lepi, oni veseli dani“, tešio me je on...
     Ja sam uzdahnula... a duša mi je očajno slutila: nikad više!...
     I zaista, naslutila sam moju i njegovu nesreću.
     U našem mađistratu se dogovoriše senatori i glavni ljudi da se u svakome kvartu našega sela nameste po nekoliko kazana koji će gladnima kuvati jela da ne skapaju od gladi.
     Ali je i to bilo kao s brašnom. U brašno koje su sirotinji delili trpali su peska, da bude teže i više, a u mršavu čorbu kojom su sirotinju hranili nisu metali mesa ni masti: to beše više nalik na vrelu, jako opaprenu i posoljenu vodu koja samo stomak draži, nego na kakvo drugo jelo...
     „Uzmi lončić, Grlice, pa idi do prvog kazana da ti udele što za jelo!“ reče tetka iznemoglim glasom.
     Ja odem u podne na kazan.
     Tužan je u to doba bio prizor oko tih kazana. Bleda, mršava lica pružaju drkćućom rukom svoje lončiće, da im se od te posne hrane što udeli, a kuvar im, pod nadzorom nekih ljudi, jednom golom varjačom sipa na svaku glavu po jednu kašiku. To je sve za jedan dan i jednu noć.
     Uzmem lončić, odnesem kući; tetka uzme jedno parčence od toga peskovitoga hleba, nadrobi u čorbu, pa onda ručamo... Upravo, mi ne ručamo, nego samo zagrejemo i osolimo stomak da posle što više vode popijemo.
     Tako smo činile svakog dana... Ista bleda i izmučena lica oko kazana, a i ljudi su isti što tu mršavu milostinju dele.
     Samo jednoga dana ne beše tako.
     Odem ja s lončićem po ručak... ali oko kazana sva sirotinja stoji gologlava, pa i sami ljudi što čorbu dele behu gologlavi.
     Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći...
     Taj, u koga su svi uprli svoje strašljive poglede, beše neki veliki gospodin: dojezdio je na hintovu, a na ugojenim konjima sijali su se srebrom iskićeni hamovi. Ja ga donde nisam viđala, ali jedna žena, bojažljivo šapćući, reče u sebi: „Baš je to gospodin komoraš...“
     Sad sam znala ko je: čovek koji je za vreme gladi hranio sirotinju, pa se otuda obogatio!... To je čudno, ali je istina!... Na njemu beše kaput beo kao sneg, a na glavi nošaše od paname šešir. Ja tako gospodski obučena čoveka donde nisam videla. Stas mu je bio omalen, trbuh malo ispupčen, a lice okruglo, crnomanjasto.
     U dobrim i plodnim godinama, kad su svi ljudi siti i napiti, za tako lice moglo bi se reći da je lepuškasto... Ali ono njegovo zdravlje, onaj veseo bezbrižan pogled, ono ponosito držanje, zdravi, jedri i rumeni obrazi, prema onim tužnim izrazima sakupljene gladne sirotinje... beše gadno, nesnosno!... Ja ga ne smedoh pogledati...
     S njime je došao još jedan čovek, visok, smeđ; za njega rekoše da je birov... On je sve do gladne godine bio suv, mršav... a te nesrećne godine, kad su naši obrazi od gladi požuteli, uveli, kad je nama briga i nevolja oči zamutila... te godine se — gospodin Zarić svojim debelim trbuhom počeo odlikovati. On je, možda, u svome izobilju na to i zaboravio; ali oni koji su svoje jadne kolibice za budišto isprodavali, baš u to vreme kad je on bogate salaše na najlepšim krajevima kikindskoga hatara kupovao... ti nisu zaboravili... ti ne mogu zaboraviti!
     Onaj mali gospodin dade znak kuvarima da sipaju. Gladna sirotinja jurnu bez svakoga reda na kazan, pružajući svojim suvim rukama garave lončiće; a onaj mali crnomanjasti gospodin, ljuteći se na toliki nered, vikaše: „Svinje!... Skotovi!...“
     Ona baba što je preda mnom stajala, kad su joj usuli ono malo čorbe, posrnu, sirota, te joj se sva čorba iz lončića prosu... Ona je sklopila ruke, te je, sirota, molila da joj nanovo uspu, ali onaj crnomanjasti gospodin strogo se obrecnu na sirotu babu: „Bila čuvati kad si gladna, a ne meriti očima tuđe porcije!...“
     Sirota baba pištaše od gladi: „Umreću, gospodine!“
     Gospodin se veselo nasmeja: „Ne umiru veštice tako olako!...“
     Sad dođe i na mene red.
     I meni se učini da me s nekom osobitom pažnjom onaj crnomanjasti gospodin od pete do glave meri... Zatim se primače jednom od naših kuvara, pa mu nešto prišapta.
     Taj kome je on nešto kazivao, dođe k meni, pa mi tiho, osmehnuvši se, reče: „Hodi, dete, gospodin ima nešto da te upita...“
     Međutim, gospodina je nestalo s hodnika, a kuvar me uvede u jednu sobu.
     Crnomanjasti gospodin me najpre posmatraše, posle milostivo osmehnuvši se, zgladi s moga čela onu gustu neočešljanu kosu, pomilova me po obrazima, pa mi tiho, čisto šapućući, reče: „Ovako divni obrazi ne treba da budu tako bledi, uveli... Odsad ćeš svako podne u ovoj sobi ručati“.
     Ja sam od strâ drhtala kao prut.
     On se saže, zagrli me i htede me poljubiti... Ja sam vrisnula i pala na zemlju.
     Žena ovoga kuvara, domaćica od te kuće, utrča u sobu, diže me, plašljivo gledajući u ljutitoga gospodina; posle me izvede napolje, dade mi moj lončić, pa me uputi kući, tužno gledajući za mnom.
     Predveče nam dođe Aleksa... Ja mu sve ispripovedam šta je sa mnom toga dana činjeno... Njegove mutne oči planuše ljutito, po bledim obrazima razlila se tamna rumen uvređenoga ljubavnika.
     „Nećeš ti više, Grlice, ići na kazan! Ja ću tebe hraniti, nećeš ti odsada znati šta je to glad!...“ Tako on govori, a usne mu drkću od ljutine.
     Kad je bilo oko pola noći, on ode. Ja nisam znala šta će on da čini, ali sam videla da on u sebi nešto strašno sprema.
     Kad je bilo pred zoru, on dođe, spusti jednu punu vreću na zemlju, pa me onda poljubi. Glas mu drhtaše od razdraženosti:
     „Grlice, evo jela!...“ Dalje nije mogao ni reči progovoriti.
     Ja pripalim žižak što je svakad na peći stajao — njegovo slabo svetlucanje bacaše svoju žutu svetlost na iznurene crte moga nesrećnoga ljubavnika.
     On, duboko ćuteći, seđaše na banku, a glavu je zaronio u dve suve ruke; pogled mu beše ukočen, očajan, uprt u jedan neznatan predmet naše siromašne sobe... Ja sam ga sa strepećim srcem posmatrala, posle mu se primakoh bliže; a kad sam se dotakla usnicama njegova visokog bledog čeda, on se kao iza nekog nemilog sna trže, pogleda me onim velikim grahorastim očima, pa onda se tužno osmehnu.
     „Grlice, jesi li gladna?“ pitao me je neobično: uzbunjenim glasom... „Vidiš: ja sam se noćas dobro postarao! Imaćemo u izobilju barem za pet-šest dana; ali, Grlice, onaj lončić moraš razbiti!“ dodade nekako potmulim glasom. „Neću ništa da te podseća na sramne namere onoga nevaljalca!...“
     Posle se diže i odreši vreću.
     Meni sinuše oči u neiskazanoj radosti. Ta ni u najrodnijim godinama nisam videla toliko slatkiša, kolača i pečenja, kao baš te nesrećne noći.
     „Grlice, jedi!...“ reče mi Aleksa nežnim glasom. „Ponudi i tetku: ta ona, sirota, još prekjuče, kako je ono malo nesrećne čorbe pojela, pa više ni okusila nije!...“
     Ja odoh da ponudim tetku; dotakoh se rukom njezina ramena: mislila sam da spava, pa je treba probuditi; ali je ona bila budna, otvori oči i gledaše me tiho osmejkujući se:
     „Šta je, Grlice?“
     Ja joj pružih nekoliko od najlepših kolačića što su se u vreći našli... Ona lakomo pruži ruku, uze kolačić, ali ga nije mogla progutati:
     „Grlice, ja nisam gladna!“
     I ona vrati ostatak od kolača natrag...
     „Tebi je zlo, tetka?“ pitala sam je uplašeno.
     „Nije mi ništa, dobro moje dete, samo što ne mogu da jedem“.
     Posle toga je opet zatvorila trepavice i izgledaše kao da spava...
     Ja i Aleksa gledasmo je zabrinuto. U celom govoru i pogledu njezinom beše neka neobična tišina, nešto što je nalik na umor, na onu malaksalosti koja se u poslednjim časovima javlja.
     Tako smo proživeli skoro nedelju dana... Sirota tetka već nije mogla iz postelje ustajati; beše mirna, tiha, jedva si joj disanje čuo, a izgledala je kao sveci što ih po crkvama viđamo.
     Kad je jednoga dana čiča Marko došao, njemu pođoše suze na oči, pa samo što uzdahnu: „Maro! Haj, moja dobra Maro!“ A ona ga pogleda, al’ kao da ga nije ni poznala, jer ne pokazivaše nikakve znake radosti ili druge kakve uzbuđenosti. Sklopila je nanovo oči i ćutaše kao obično.
     Čiča Marko je dugo posmatraše, pun tuge i saučešća, pa onda, onako poluglasno, kao da sâm za sebe govori, reče: „Teško da će živa osvanuti!“
     I on se nije prevario. Kad je izjutrta došao, moja dobra tetka ležala je mrtva na svojoj jadnoj posteljici.
     Srce mi se steglo, ćutala sam, ne mogući ni reči progovoriti, ni suzu pustiti... Osećala sam sav teret moje usamljenosti.
     „Sad sam sama“, rekoh čiča-Marku, „sad sam pravo siroče!“
     Čiča Marko me milostivo pogladi po glavi, ali me ne umede ni jednom rečenicom utešiti.
     A može li za ovako siroče i biti utehe?
     Kapelan protin ne beše toga dana kod kuće pa je zato sâm prota došao da je sahrani. Kad je ušao u našu siromašnu sobicu, pogledao je zlovoljno oko sebe. Po samom izgledu njegovom videla sam da mu je nepravo što ovako jadnoj sirotici mora da očita poslednju molitvicu. Zatim se okrete čiča-Marku, koji je s prekrštenim rukama gledao u mrtvaca.
     „Ko ti je ova žena?“ pitao ga je prota oporim glasom.
     „Sestra moga pobratima, oče proto!“ odgovori čiča Marko duboko uzdahnuvši.
     „A ko će za pogreb da plati?...“
     Marko ne odgovori ništa, samo što ga je, ćuteći, gledao... Ali kad je video da prota na njegov odgovor čeka, on sasvim mirno dodade: „Oče proto, od gladi je umrla!“
     Prota ga je razumeo.
     „Od gladi?... Al’ ako mi stanemo sve sahranjivati koji od gladi poumiru, onda ćemo i mi od gladi umreti!“ reče prota mećući petrahilj na vrat.
     A ustvari nije tako bilo. Naš kikindski prota je toliko bogat da bi mogao na ovako oskudnoj godini i pedeset porodica ishraniti pa i da ne oseti... U njegovoj kući je bilijar, kupatilo; tamo natrag čitav park; za njegovom sovrom se pije šampanjer, malaga i tokaj; na njegovoj gospođi je svila i brilijant; njegovi su svakidašnji gosti velika madžarska, nemačka i srpska gospoda... Ali prosjaku još nije udelio...
     On je očitao neku molitvu, žureći se da što pre iziđe iz kuće, brzo, onako otprilike kao kad čovek ima posla, a mora na ulici da se s nekim zdravi.
     Odnesmo mrtvaca... i ja ostadoh opet sama, sasvim sama: kao mrtvac koga srodnici i prijatelji ostave u groblju, pa se posle svojim kućama raziđu da još za neki dan pripovedaju žalostive ili vesele priče o pokojnikovome životu.
     I ja sam, odista, tako osećala kao da sam u grobu. Ona četiri vlažna duvara naše sobe izgledahu mi tavni, hladni, baš kao zemlja na novoiskopanoj grobnici...
     Srce mi se steglo; iz očiju mi nije kanula nijedna suza; neobična tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde, nijedne iskrice nade...
     Strašno!... Dolazilo mi je kao da sam živa sahranjena, kao da sam sto hvati duboko pod zemljom. Disanje mi beše teško, a krv se po žilama jedva micala.
     Tako me je zastao Aleksa.
     Kad je ušao, ne reče mi ni „Dobro veče!“ niti što drugo; samo me je zagrlio, a desnom je gladio moje guste vitice što su mi niz tužno lice na zemlju padale. Posle mi ljubljaše usta, trepavice, čelo... To me sve trže iz ukočenosti u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja, savladana tugom, padoh na njegove grudi, pa sam tu na njima plakala dugo i gorko.
     Oh, da znate vi, dragi prijatelju, kakva je to naslada prolevati suze na grudima vernog prijatelja il’ ljubavnika!... Na njegovim grudima bih vek proplakala, u njegovome zagrljaju bila bi mi i tuga sladost. O, šta i šta puta sam ja baš za tim suzama plakala; šta puta sam za tom neopisanom tugom tužila!
     Ali sve prođe, a ja ostadoh sama!... A u meni, u toj večitoj samoći mojoj, ništa drugo ne osta, samo jedan san, tužna uspomena, nemile slike iz davne prošlosti... To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti...
     Posle pola noći diže se Aleksa da ide.
     „Kuda ćeš?“ pitam ga ja, a on mi zbunjeno odgovara: „Znaš, Grlice, prodali smo jednom Čivutinu naš vinograd, pa idem tamo da uzmem nešto malo hrane, a, ako može biti, i novaca. Vidiš kakvo je vreme: ne zna čovek šta nosi dan, šta li noć“.
     „Al’ zašto ideš svakad u po noći? Zar nije bolje da dočekaš dan?“
     On me pogleda zbunjeno; a posle se, valjda, dosetio, pa mi skoro izmenjenim glasom stade nabrajati uzroke zašto tako čini:
     „Vidiš, Grlice“, veli, „ima u našoj Kikindi mnogo ljudi što skapavaju od gladi, pa čovek kâ nije rad da i drugi doznadu da u njega ima novaca i hrane: svet bi navalio na njega. te bi i njemu nestalo — pa kud će onda?...“
     Kad je video da me njegov odlazak uznemiruje, a on me je, nežno po uvelome licu milujući, tešio: „Počivaj ti, Grlice, i umiri se: neće proći ni dva sata, a ja ću opet kod tebe biti... da ne budeš sama, nikad više da ne budeš bez mene!“
     Posle toga ogrnu opakliju i ode da se posle dva sata vrati, da me više nikada ne ostavi samu!
     U tuzi i nesreći postane čovek mislilac... I ja sam počela misliti. Mišljah o prošlosti, pa od te razorene zgrade stvarala sam sebi u mislima budućnost. Ali je li iko od grobničkih ploča zidao palate u koje će vesele goste i prijatelje dočekivati?... A moja prošlost?... Sve sami crni grobovi!... Tužna je to građa za budući život jednog siročeta!... Pa kad sam u mislima dovršila te moje crne dvorove, onda sam se mislila: koga ću da smestim u te goleme tavne svodove?... Zar moju ljubav?... I njega, moga ljubavnika?...
     Tako sam u mislima i zaspala. Sanovi mi behu još užasniji nego java: idem ja kroz kikindske ulice, u krilu nosim sve najlepše jestivo što mi ga je one nesrećne noći Aleksa doneo, a za mnom jure sve neka gladna i iznurena lica, i kao pružaju ruke da mi na silu pootimaju hranu koju sam, kao ponudu, majci nosila... „Ne dirajte!“ preklinjala sam gladnu gomilu. „Ta, zaboga, mati mi umire od gladi!...“ Gladna se gomila raziđe, ali dođe onaj gospodin u belom kaputu i panamašeširu; pogled mu beše strog, lice namršteno, levom rukom me je uhvatio za rame, a desnom je iz moga krila bacao jestivo: „Nema hleba ni za tebe ni za tvoju majku!... Skapajte od gladi kad ste jogunice!...“ I on se primače da me opet poljubi. Ja sam se otrgla od njega i begala sam. Jureći tako kroz sokake i skačući preko šančeva, ostavim Kikindu za sobom, a san me prenese na Galatsko Polje... Lutala sam po toj pustoj, oprljenoj ravnici, tražeći makar i kapku vode da samo pokvasim osušene usnice, ali nigde ni kapke; i ja, malaksala, padoh pod jednu evedru, gde pastiri zimi od severnih vetrova zaklanjaju ovce. Mislila sam: umreću; ali mi u tome času pritrča odnekuda Aleksa. „Grlice, šta ti je?“ pitaše me tužno osmejkujući se. „Vode!... Samo jednu kap vode!...“ On se maši rukom u nedra, izvadi jedan mali sudić čudnoga izgleda. (Ja onaki nikad nisam videla, samo to jedanput u snu.) Forma mu beše kao u onih kolačića što se na vašarima prodaju, a predstavljaju srce čovečje; samo ne beše šaren, nego čisto crven, kao da je u krv umočen... On mi ga drkćućom rukom dodade: „Uzmi, napoj se, Grlice! Voda je malo vruća a nije ni čudo: ta dvadeset je godina kako je u nedrima nosim!“ Ja prihvatih sudić i htedoh se iz njega napiti, ali kad sam se usnicama dotakla njegove tečnosti, ja se sva stresoh... Beše to vatra, vitrijol, što mi je usne i jezik oprljio.
     Utome se trgoh iza sna.
     Sva sam se tresla kao prut. A kad sam otvorila oči, videla sam moga Aleksu. On se nagnuo nad mojim krevetom, pa me ljubi...
     To behu poslednji poljupci.
     On beše ranjen... Krv mu je lopila iz usta i iz rana.
     To behu krvavi poljupci...
     Ja sam sva pretrnula.
     „Krv!“ Vrisnuh. „Aleksa! Ta zar ne vidiš da si sav krvav?...“
     On je ćutao, a iz očiju mu potekoše suze. Po bledim usnama treptale su kao rubini rumene kapi prolivene krvi.
     „Aleksa! Aleksa, šta si to učinio?... O, moj nesrećni ljubavniče! Moja krvava zaštitio!...“
     Dalje nisam umela progovarati, suze su me htele ugušiti, i ja padoh na njegove ranjene grudi. Glava mi je klonula, kolena su mi, od prepasti i bola, klecala — jedva sam osećala i poljupce njegove kojima mi je hladne obraze žegao. A posle čuh njegov tužan glas gde mi u isprekidanim zvucima pripoveda nesreću koja se dogodila:
     „Grlice, mene su ranili, baš kad sam poharu izvršio... Mene će uhvatiti, Grlice, a ti ćeš ostati sama... pa će te i glad, i beda, i nevolja — i ljudi će te mučiti!...“
     Posle je duboko uzdahnuo.
     „Al’ evo!...“ I on mi drkćućom rukom pruži jedan mali zavežljaj hartijica... To behu banke od neznatne vrednosti (dve-tri petice), nekoliko seksera i jedna forinta... To beše sve blago za koje je svoju poštenu krv prolio!... Užasna vremena, gde se dijamant za krpu prodaje!... Gde se parče okorela hleba životom kupuje!...
     „Ovo će ti biti dosta“, dodade tužnim glasom, „da do Beograda dospeš; a kad ja prebolim i kad me puste iz tavnice, i ja ću za tobom...“
     Istina, rana ne beše opasna: mogao je lako preboleti, jer gonioci njegovi ne smedoše mu blizu prići, nego su izdaleka revolverima pucali na nj. Naboj je bio slab, i kuršum je odskočio od njegovih grudi; a to što mu je na usta pojurila krv, to beše više od uzbuđenosti, od duševnog i telesnog naprezanja.
     Ja sam odbacila te nesrećne hartijice od sebe. On ih pokupi, pa mi ih silom turi u nedra.
     „Na, na!“ dodade on žurno. „Uzmi ovo, pa beži, Grlice! Beži od gladi! Bež’ od nepoštenja! Beži odavde... Tamo, vele, s one strane Dunava i Save ima još ljudi, ima čovečnosti!“
     Ah, prijatelju, kako se u životu često varamo!...
     Šta sam mu ne to moga odgovoriti? Šta sam znala raditi? Ljubila sam mu ranjene grudi, gustim pramenjem kose moje brisala sam krv s košulje mu, plakala sam, jecala sam... Oh, bože moj!... Previjala sam se kao crv oko njegovih kolena, padala sam pred njega na zemlju, preklinjala sam, dokazivala sam mu da ću ga ja umeti skriti, da ću ga negovati, da niko na svetu neće znati gde je i šta bi s njim. A kad rana prođe, onda ćemo zajedno da bežimo... Ali sve beše badava!
     „Ranjen sam, trag mi je uhvaćen, Grlice... Ja odoh; eno gde sviće!... Zbogom! Zbogom, možda zanavek, zbogom Grlice!...“
     On me pritište na svoje široke grudi, poljubi me poslednji put i ode...
     Ode kao senka. Nikakav šum nisam čula od njegove opaklije ili od opanaka: pažljivo je koračio sve senkom, pomrčinom, samo da ga u našem sokaku ne uhvate. Nijedno pseto nije zalajalo na njega... Čak u trećem skoku čuo se lavež pasa i glas njegovih gonitelja. Ja sam drhtala od straha, od uzbuđenosti.
     Siromah Aleksa! Moj nesrećni, moj gonjeni ljubavniče!...
                                                 . . . . . . . . . . . . . . . . . .
     Ujutru, kad je svanulo, cela je Kikinda govorila kako je neki zlikovac napao na kuću gospodina komoraša (to je onaj u panama-šeširu), kako je poharu učinio, kako je odneo dijamantske i brilijantske nakite koje je milostiva gospođa o praznicima i drugim raznim svečanostima na svome vratu nosila; pripovedali su kako se i sâm gospodin tom prilikom odlikovao, kako je pucao na njega, kako ga je ranio, i kako su ga panduri uhvatili, kako su mu posle oca (našega dobroga čiča-Marka) u mađistratu zatvorili...
     Na takve glasove je sirotinja u raznim izrazima pokazivala svoje saučešće: „Siromah čiča Marko! Siroto dete!... E, e, na šta neće čoveka glad navesti!...“
     Tako je sirotinja govorila. Ali bogataši?... Prijatelju, u bogataša nema srca, nema duše!...
     „Što ih ne poubijaše kao pse, i oca i sina?... O, znamo ih mi: ta to su haramije još od starina, lopovi, palikuće!... Znamo ih mi!“ govorila su gospoda. „Taj Marko i drugi kao što su oni tri puta su unesrećili našu Kikindu“.
     „Znam ja tog Marka“, reče jedan, „kad je kosom udario Čončića po glavi...“
     „Kad je poharao protinu kuću...“
     „Kad je ubio ona tri Madžara iz Torde...“
     „Kad je pucao na Nađ-Šandora“.
     Tako su se oni nadmetali u obeđivanju, a svega toga kao svršetak bio je: „Kakvi je to sud?... Što ne poubija take zlikovce i haramije, pa da budemo mirni kod svojih kuća i da uživamo mirno naše gorkim znojem stečeno imanje, a ne da nas u našoj rođenoj kući napadaju, pale i haraju?...“
     Od svega toga razgovora meni je jedno mozak poremetilo: čula sam da je i čiča Marko zatvoren, a to beše dosta da me do ludila dovede.
     Čiča Marko zatvoren! Moj ranjeni ljubavnik u teškome gvožđu!... Šta će biti od njih?... Šta li od mene, ostavljene jadnice?... Tako sam razmišljala, ali šta pomaže misao ostavljenome siročetu? Ja nikoga poznavala nisam, a mene niko ni pogledao nije.
     Rešila sam se da idem služiti.
     Odoh jednoj majstorici. Dobra žena, imala je dvoje-troje dečice. Ja joj se ponudih da im budem dadilja. Majstorica me je s nekim saučešćem posmatrala.
     „Dušo“, reče, „i mi se na ovu godinu jedva hlebom hranimo, a kako ćemo još i dadilju držati?!... Nego idi nekoj gospođi, te valjda te prime?...“
     Ja odem... Beše to gospođa senatorovica na koju me je majstorica uputila: žena srednjih godina, puna, jedra, crte na licu pravilne, ali odvratne, suviše stroge: ja se na to lice ne bih nikada naviknuti mogla... Priđem joj ruci, ona se osmehnu. Osmeh joj beše čudan, podmukao, mogao bi u njemu pročitati ono prezrenje: „Gle, i ova dolazi da prosi!...“
     Ona me pogleda od glave do pete, obarajući i dižući svoje duge trepavice:
     „Šta bi želeli?“
     I ona me opet mirno i ćuteći posmatraše... Ja sam osetila kako mi krv juri u lice, bila sam zbunjena, pa sam tako i odgovarala: „Ja sam došla, znate...“ Posle sam zastala.
     „Vi ste došli“, reče ona, „da vam udelim“.
     Ja sam oborila oči dole, nisam je smela više gledati... nego tiho, jedva šapćući, rekoh: „Gospođo, ja sam došla da služim“.
     Ona me je opet pažljivo merila.
     „Da, da“, reče, „na ovu godinu ima sluškinja i suviše: dođu, pogode se, pokradu te, pa onda lepo otidu... Nisi ti za moju kuću; te tvoje bele i nežne ručice nisu za posao... Idi, pa se pomozi na drugome mestu“.
     Ona se okrete s nekim ponosom i ode... Ja ostadoh sama na stepenicama te gospodske kuće. Mislila sam: kuda ću i šta. ću da počnem sad?... Iz Kikinde nisam mislila odlaziti. Htela sam da vidim šta će s Aleksom biti, šta li s čičaMarkom... Utome zalaja pas u hodniku, a glas gospođe senatorovice probudi me iz mojih sanjarija:
     „Zar još nisi otišla?... Hej, Palčika, teraj ovu prosjakinju odavde!“
     Ja odoh kući... Htela sam plakati, ali već ne beše suza... A šta bi pomogle suze, baš da sam ih i potokom lila? Moje rane behu dublje, bol i tuga teži nego da bi ih nekoliko kapljica toga gorkoga melema zalečiti mogle!
     Ne znam kako je to, ali samoubistvo nije mi padalo na pamet. Na to nikada nisam ni pomislila. A bolje bi bilo da sam zaranije prekinula ovu hrapavu žicu bednoga života!
     Rešila sam se da idem u Srbiju... Još toga večera spremim moje malo košuljica i haljinica. Sve sam to ušila u jedno malo ćilimče, kako ću lakše na mojim slabim leđima nositi. Put beše dalek, žega velika, a moja snaga slaba.
     Kad je zora svitala, ja sam već bila na melenačkom drumu, a kad je sunce ustajalo, ja se okretoh da još jedanput vidim kolevku mojih jada i nevolja, da vidim taj šareni sud u koji su tekle suze moga očajanja, da se još jednom nagledam te okrečene grobnice u kojoj su mi mladost i nada, ljubav i tuga sahranjeni... Eno, ono visoko čađavo zdanje, tu je „kurija“. Tu mi ranjen Aleksa sa dobrim čiča-Markom u okovima leži; tamo, opet, na onome kraju što je Galatima okrenut, pod onim suvim bagrenjem, onde je naša ostavljena kućica koju su Madžari tri puta palili, u kojoj sam ljubila i plakala... A ono tamo gde su oni beli drveni krstovi... to su grobovi!... Onde mirno počivaju oni što su mi tepali: „Dušo! Hrano! Golubice! Grlice!...“ Što su me učili da u njihovu umilnom tepanju zaboravim na moje kršteno ime... Jaoh, prijatelju, ala su teške te uspomene... Ah, i sve sam to ostavila za sobom, i Bašahid, i njegovo polje na kome mi ujaci četr’estosme izginuše... Sve je to pokrila siva magla.
     Išla sam laganim korakom dalje, niko me vije gonio, a niko me nije na putu zadržavao; slabo sam koga i sretala. Polja pusta, oprljena; čitav dan putuješ, a sretneš samo ponekoga pastira gde, s praznom torbicom o ramenu, čuva glađu i žeđu iznureno stado... Prođeš kroz selo, nigde psa da na te zalaje, niko te ne pita otkuda si i kuda ćeš... Svaki vidi da si patnik, pa veli: idi s mirom i traži sebi hleba!...
     Predveče videla sam izdaleka gde se tornjevi sa slabim kubetima među ostalim ogromnim zgradama bele; to beše u Banatu čuvena varoš Veliki Bečkerek... Tu je u njemu županijska stolica, tu su one grozne tavnice o kojima sirotinja u dugim zimskim noćima pripoveda... Te crne tavnice sa svojim uzanim prozorima izdaleka se vide; lice im je belo, okrečeno, ali onaj koji je za njih slušao, ili u njima živeo, tome se srce ledi... Ja sam sva drhtala, misleći na moga Aleksu... Zar tu, u tim vlažnim zidinama da sahrani svoju lomnu snagu?... Tu, u tome zagušljivome vazduhu da diše i da — izdahne! O, Aleksa, o, ljubavniče moj!... Pa ko će ga pitati da li ga rane bole?... Možda će blizu njega, u drugoj mračnoj sobici, biti otac njegov, ali oni neće ni jedan za drugog znati! A možda će se u mesec dana po jedanput i videti: sin će sa tugom gledati kako mu je otac za kratko vreme osedeo, kako se pogurio — a stari nemoćan otac videći sina kako mu se mlađana snaga porušila, kako mu velike grahoraste oči upadoše u glavu, a oko slepih očiju se prelivaju u žućkastobledu boju one modrikaste žilice; — videće, pa će uzdahnuti. A trećeg ili četvrtog meseca čuće kako se njegovu sinu u vlažnoj tavnici rane pozlediše, zatim će mu kazati da je umro, pa će ga odvesti da vidi sina, i on će ga gledati, dugo će gledati u svoga jedinca; neće uzdahnuti, neće zaplakati — nego će lepo podići ono teško gvožđe kojim su mu ruke i noge okovane, pa će se njima udariti u svoju sedu glavu i stropoštati mrtav pored jedinca svoga...
     Tako sam ja razmišljala o unesrećenima u svojoj nesreći, a posle sam uzela dva-tri zalogaja suva hleba, napila sam se na jednom bunaru koji je iz krajnje avlije na utrinu bečkerečku gledao, pa sam onde i zaspala...
     Izjutra, oporavljenom snagom išla sam dalje; nije se ni smrklo, i ja sam stigla u Zemun. Tu u Zemunu beše malo življi svet, činjaše se kao da bolje živi nego kod nas u Banatu; videla sam trgovce, majstore, pa i proste ljude gde se smeju, pa sam i sama bila malo hrabrija, te sam, onako umorna, lako i mirno noć provela.

1874.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Đura Jakšić, umro 1878, pre 146 godina.