Sestrino je srce milostivo

Niha majka nejaka Jovana,
Nihajući tiho progovara:
„Rasti, rasti, čedo moje Jovo,
Da bi li mi do konja dorast’o,
Da otmemo caru carevinu
I svetlome kralju kraljevinu.
Carevina tvoja očevina,
Kraljevina tvoja dedovina.“
Ona misli, da niko ne sluša,
Slušala je dva laka ulaka,
Dva ulaka, careva nećaka.
Oni idu caru na tužbinu:
„Svetli care, ogrejano sunce,
Niha majka nejaka Jovana,
Nihajući tiho progovara:
„Rasti, rasti, čedo moje Jovo,
Da bi li mi do konja dorast’o,
Da otmemo caru carevinu
I svetlome kralju kraljevinu.
Carevina tvoja očevina,
Kraljevina tvoja dedovina.““
A car njima tiho progovara:
„Otidite dva laka ulaka,
Dva ulaka, dva moja nećaka,
Dones’te mi nejaka Jovana,
Bacite ga na dno u tavnicu,
Di se legu guje i gušteri.“
Otidoše dva laka ulaka,
Pa doneše nejaka Jovana,
Nejakoga od sedam godina,
Bacaju ga na dno u tavnicu.
Tavnovao nejaki Jovane,
Tavnovao za devet godina
I desete četiri meseca. —
Vezak vezla Kumrija robinja,
Vezak vezla na tamnički vrati.
Iz tavnice sužanj progovara:
„Sjaj, meseče, moj stari vojniče,
Mnogo li sam s tobom vojevao
I spram tebe izbrojio blaga,
Sila, mnogo, devet godin” dana
I desete četiri meseca,
Da kod koga, ne bih ni žalio,
Već kod cara, kod nezeta moga,
Kod carice, a neseje moje.“
Ali đipi Kumrija robinja,
Ona ide u careve dvore,
Pa kazuje carici Milici:
„Oj parice, oj gospođo moja,
Vezak vezem na tamnički vrati,
Iz tamnice sužanj progovara:
„Oj meseče, moj stari vojniče,
Mnogo li sam s tobom vojevao
I spram tebe izbrojao blaga,
Sila, mnogo, devet godin dana
I desete četiri meseca,
Da kod koga ne bih ni žalio,
Već kod cara, kod nezeta moga,
Kod carice, a neseje moje.““
Zaplaka se carica Milica,
P’ ona skoči na noge lagane,
P’ ona trči tamnici na vrata,
Pa udara nogom u tamnicu:
„Otvaraj se ostala mu pusta,
Da ja vidim iz tamnice sužnja,
Vidim sužnja, mog brata Jovana.“
Pa otvori na tamnici vrata,
Te ispušta brata rođenoga:
Brada mu je, prostire poda se,
Kosa mu je, pokriva se s njome.
Nokti su mu, orao bi s njima.
Odvede ga svome belom dvoru,
Pa dovodi do tri berberina:
Jedan brije, drugi kosu reže,
A treći mu nokte sareziva.
Častila ga carica Milica,
Častila ga tri nedelje dana,
Dok se vince pomeša u lice,
Dade njemu dobra konja vrana
I daje mu nebrojena blaga,
Pa besedi carica Milica:
„Nemoj, brate, kazivati majci,
Da s’ kod seje u tamnici bio,
Već ti kaži našoj staroj majci,
Da s’ kod seje na veselju bio.“

Izvor

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 7-10.