Seoska učiteljica/XVIII
XVIII
Svrši se i svadba tiho, mirno : malo ko i svrnu pažnju na taj događaj. I mladenci i časnici — cela svadba — posedaše svi u jedna kola i odoše na ručak Ljubičinu ocu, a pred veče se svi vratiše, da bi se sutra rano mogao nastaviti redovan posao...
Ljubica sanja samo o onom što je izgubljeno, o čem se nekada snevalo, a Gojko se prvih nekoliko nedelja osećaše sav blažen, srećniji od cela sveta... Nu, odjednom on stade opažati kako se Ljubica sve više menja prema njemu... Sledi se od straha i stade pažljivo motriti... Istina, ni dosad nisu njihovi odnosi nalikovali medenom mesecu, o čem je Gojko toliko slušao i ponešto čitao, ali to se, u njihovu položaju, nije moglo ni očekivati. Među njima neprestano stajaše nekakvo strašilo, koje ih razdvajaše i ne dopuštaše nikakvo veće zbliženje. S toga su se oni ograničili na tih, ozbiljan život. Ljubica je prenela ono malo sirotinje u Gojkovu sobu, namestila, počistila, uredila sve, i ona smradna, odvratna soba dobi sasvim drugi izgled. Pravo gnezdo !... Samo ne onakvo, kako se zamišljalo ranijih dana...
Živeli su skromno, mirno, snoseći svako za sebe svoje bolove, sakrivajući ih jedno od drugoga, starajući se oboje da se pokažu što veseliji. Razgovori se vođahu ili o školskom poslu, ili o kući, ni o čem drugom.
— Da li da pošljemo na stanicu za meso? zapitala bi ga ona jutrom.
— Kako hoćeš, ali gotovo ... imamo mlada sira, luka, jaja, šta ćeš više. Nek ostane koja krajcara za brata.
Gojko je sam izjavio želju, da njih dvoje izdržavaju njena brata, dok je u školi.
Ona ga posle ove reči pogleda zahvalno, pa promeni razgovor uze veseliji, ljubazniji ton;
— Ama, molim te, šta ću da radim sa molitvom: nikako deca ne mogu da izgovore neke slovenske reči... cele zime se mučim. A može doći neko, ko pazi na te stvari.
— E, jeste... svi se muče sa tim... Ono »nasuštni« !... Ja sam prve godine oplakao; ha-haha... Ja ću ti danas to urediti... Do podne će svi znati. A ti idi u moju školu, pa radi čitanje.
Tako su oni prvih nedelja, ali se sad sve počinje menjati, nastupa polagano nekakva hladnoća, dosada; svako se od njih sve više povlači za sebe, i među njima je sve manje predmeta za razgovor.
Gojko sve više zebe... Da je to ona obična hladnoća, koja nastupa iznenadno, pa tako i prođe, on se ne bi nimalo plašio, ali u njenu pogledu on opazi takvu dosadu, preziranje, pa čini mu se baš i gnušanje i odvratnost!... O, ako joj je već postao odvratan, a ceo je život pred njima! I najgore je što tu nema nikakve pomoći, on sam zna to... Ni sama ona ne može tu ništa pomoći, baš i kad bi htela. Šta može raditi, ako joj on postane sasvim odvratan!... Mora ga izbegavati... I onda nastaje dugo, večno, beskrajno stradanje, bez ijednoga srećnog dana, bez nade, bez utehe...
Gojkova se zebnja ispuni. Posle nekoliko nedelja oni ne imađahu više o čem govoriti. Čim ustanu, gledaju da pobegnu jedno od drugoga u školu, gde su provodili cele dane, nalazeći u radu olakšice svome stradanju. Gojko je izbegavaše da joj ne postane još dosadniji, a teško mu već beše gledati ono večito bolno lice, na kome su ispisane velike muke i teško stradanje...
A Ljubica je doista stradala mnogo. Odjednom se zagleda u Gojka dugo, dugo... pa joj dođe da vrisne od bola. Pobegne u školu i stane hodati, kršeći ruke i uzdišući teško. »O, šta sam radila!... Pa ja ga nisam pre ni gledala, a on je užasan, strašan, odvratan !... Kako sam mogla... šta mi bi!... Na ceo vek, do smrti... I sve tako beži od njega, gnušaj se !... O, tu se mora izgubiti pamet! I ja sam prvih dana bila čak raspoložena prema njemu«... i ona se seti nekih trenutaka, kad mu je izjavljivala nešto nalik milošte... Škrgutnu zubima, sevnu očima i dohvati se obema rukama za glavu, pa kao mahnita stade juriti po školi, čupajući sebi kose i plačući. U duši joj beše i bola, i srdžbe, i stida, i gnušanja strašnoga, bolesnog, odvratnog, koje graniči sa ludilom...
Tako nastadoše gorki dani u ovome novo savijenom gnezdu. Mučno da će tu zacvrkutati mladi ptičići i raširiti krila domaća sreća!...
Početkom juna nastade velika žurba u školi : određen je revizor, znali su ga oboje, i Gojko i Ljubica, jer im je predavao školski rad. Samo će u Orlovicu doći tek krajem meseca, jer je počeo s drugoga kraja sreza. Toga istoga dana doznali su i za Peru pisara, da je osuđen na dugogodišnje zatočenje. Dovoljno uzroka za uzbuđenje i žurbu. Ljubica se plašila revizora, jer se o njemu govorilo da se bavi samim sitnicama iz školskoga rada. Prionuše oboje na posao...
Oko ponoći Gojko se trže; probudi ga nekakvo neobično stenjanje. Protrlja oči, posluša... jest, to je ona. Ponekad joj se otme iz grudi i zagušen jauk. Gojko upali sveću i ustade.
— Šta je? zapita on preplašeno, trčeći po sobi i češući se rukom po jednom ramenu, i ako ga tu nije ni malo svrbelo.
— Nađi konja.... trči majci što brže možeš... Ona nek dođe na konju... sve u trku!... Aaaj-ah-ah!... zajauka ona i stade se preturati po krevetu.
Gojko otrča, onako neobučen, u školu, razbudi Stojana i posla ga za konja. Kako li je izgledao Gojko tada i kako mu je drhtao glas, može se zaključiti po Stojanu, koji onako ispod pokrivača ispade i preskoči sve stepenice na vratima, pa kao munja odjuri susedovoj kući. Dok se Gojko obuče i spremi, Stojan dovede osedlana konja. Gojko uskoči na sedlo, pa se obrte Stojanu.
— Ako ne dođem do svanuća, nađi koju ženu... onako postariju, mirnu... nek se nađe.
— Ne brigaj... Trči! odgovori mu Stojan, mlatajući rukama uplašeno.
Gojko obode konja i kad prolete kroz vratnice i otište se niz sokake, oseti samo kako mu vetar šiba i fijuče pored ušiju...
Šta je ovo... zašto on ide ?... Ni sam ne zna, upravo neće da zna, neće da misli o pravom uzroku, jer mu je lakše zabosti nož u grudi, nego usvojiti tu crnu misao. I on oseća da se približilo, da je došlo vreme kad će ta crna misao da se pretvori u groznu javu... Strašno!... Pored tolikoga stradanja, još i to... da bude vrhunac muke i patnje... Vetar fijuče na mahove, prema skokovima konjskim a on ne vidi i ne oseća ništa, samo juri napred i ponekad se namršti od nove navale misli...
Kad svanu, Gojko stiže s baba-Smiljkom pred školu. Tašta mu odmah utrča u sobu, a on predade konje Stojanu, ne pitajući ga ništa i ne gledajući ga. Priđe oprezno k prozoru i posluša... Razleže se vrisak užasan, strahovit... On pretrnu, htede jauknuti, htede utrčati unutra... htede mnogo... pa se odjednom izdiže na prstima i pogleda na prozor. Ništa... mati joj se sagla, nešto se osvrće, trči po sobi tražeći nešto... A ona, ne vidi se... samo se šareni i beli nekakva masa na krevetu i razleže se vrisak za vriskom...
Gojko pobeže od prozora i više ne priđe tamo. Čim bi čuo vrisak, on bi bežao dalje, dalje... i gledao bi začuđeno, preplašeno. Šta je to... je li smrt ?... On ne zna. Ako umre ?... Ništa !... Ne može biti ništa strašnije od ovoga što je sad. On je ne žali, on nije u stanju ovoga časa da oseća ma što. Pretučen je, smrvljen događajima, pa ide dvorištem kao sumanut ... Šta je to... dokle će tako ? Zar još nije umrla?... Tako dugo!.. I njemu se čini da hoda tako po dvorištu punih 4—5 časova, i ako je tek malo jače od pola časa kako su stigli.
Odjednom poče da se smeši u sebi, smeši se, maše rukama i vidi kako se baba-Smiljka pomolila na vratima i nekome takođe maše rukom... Možda je to njemu, ali se to njega ne tiče, kad ona nije više živa... On sad zna samo da hoda ovako po dvorištu i da gleda ovoga uplašenog famulusa kako stoji s motikom uz vrata i gleda u kujnu... Što će mu motika ?... Ah, jest... moraju nju zakopati... Naravno, kad ko umre, njega zakopaju... I njega će nekad zakopati, ali to sad nije tako važna stvar...
Nego šta ova baba jednako proviruje iz kujne !... A ne plače i ne žali kćer... I šta ono veli: »Našlo se mrtvo !« I zašto baš sad mora, onako krišom, da mu predaje onaj veliki zamotuljak u krpama ?... I Stojan se ogrće nekim dugačkim gunjem, krije ono pod gunj, zameće motiku i žurno izlazi iz dvorišta... Ha!... uzviknu Gojko i poče dolaziti k sebi. Stade razumevati događaje... On mogaše shvatiti odmah, da Stojan odnese sobom najveći njegov strah, njegovo pravo stradanje... Pa to se više neće stradati ?... zapita se on bojažljivo i pogleda oko sebe usijanim, uzverenim očima, tražeći odgovora na ovo životno pitanje... A oko njega sve ćuti, zeleni se i živi snažnom mladošću... Vrhovi drveća zasvetliše se, pređoše u otvoreno sjajno zelenilo... Na istoku se nebo zacrvenelo, pomolio se iza breščića zažaren, usijan kotur, a nad njim trepere i pršte po plavu svodu rumenosjajni zraci...
Gojko se otkotura do učionice, pade na sto i ostade tako, zagnjurio glavu među ruke, kao da spava...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|