Seoska učiteljica/XI
XI
Ljubica se toliko izmučila, toliku borbu duševnu izdržala za ovo kratko vreme, da već beše malaksala, u njoj i ne beše više snage za dalju borbu, za otpor. Ona se grozničavo hvatala za ma kakav povod ili slučaj, koji bi je mogao malo raspoložiti i ugušiti joj u duši one strašne crne misli, od kojih se živo srce ledi, a snaga se mlada topi i vene... Da se samo pobegne od tih strašnih dana i još strašnijih noći, kad se samo gomilaju misli za mislima, sve crnje i strašnije, a ona se pretura u živom plamenu, koji joj obuzeo telo, steže rukama vrelu glavu, a misli se samo roje, roje... Da se sve to uguši, zaboravi, pa da se živi kô i dosad!...
Ustala je vesela, spremila se, prikačila časovnik na grudi, pošto ga je prvo dugo obrtala i posmatrala; već mu je proučila i razgledala svaku šaru, zapazila svaku osobinu, ali joj još nije počeo postajati običan, kao što to biva kad dugo razgledamo kakvu stvar, naročito ukras. Krenula se u školu. Vreme bejaše oštro, hladno... Po celom nebesnom svodu navučen je sumoran pokrivač zagasite tamne boje, iz koga neprestano sipi ona sitna, vlažna, dosadna izmaglica, koja ukvasi čoveka gore od pljuska, a traje danima, nedeljama... Sokak se raskaljao, pa nigde ne možeš nogom zgaziti od blata. Dohvatiš se rukom za plot da bi prekoračio baru, a ruka klizi po mokrom i hladnom drvetu ; streseš se od te nezgode, a za vrat ti padne čitav pljusak sa kakve otomboljene šljivove grane, koja se presamitila preko prošća. Od nevolje udariš sredinom, pa posred blata...
Kad iziđe Ljubica iz kaljava sokaka i stupi u prostrano školsko dvorište, obuze je nekakva slutnja, i ona zastade. Predahnu od umorna hoda i zagleda se u daljinu... Oseti da je obuzima strah, baš pravi strah; ali to od čega dolazi strah daleko je, ono se ne vidi, ne pojavljuje se... I snaga je izdade... Ona stade uzvereno gledati oko sebe... »Da li da ide u školu ?«... To je sad fatalan korak, jer tamo će biti sve svršeno. Može se i vratiti. Zašto ne!... Napisaće Gojku da je bolesna, i onda ništa... Nema ničega! Onda će se i ono strašno, nepoznato, ukloniti...
Ali istoga časa ona kao u snu oseti, da se taj fatalni dan ne može više izbegavati, ne znajući ni sama zašto... Ona se oseti kao da se nagnula nad provalijom, nagla se i već gubi ravnotežu .. ozdo iz crna bezdana vuče je neka sila i ona ne može da joj se odupre, ona i ne pokušava da se vrati, jer oseća da to ne može biti, i nju obuzima očajanje, užas. ali ipak ona se kreće napred i ulazi u školu.
Kad otpoče rad, pribra se malo i vrati joj se obična njena smelost. Samo joj jedna misao o tom dođe u glavu: valjda će se i sad umeti izvući... kako je do sad!.. Ona se istina raspoloži od te misli i poče raditi lepo, bez velikoga uzbuđenja, ali tek oko nje obletaše sav dosadašnji strah i zebnja, ona ga jasno osećaše u svojoj blizini, ali se staraše da radom uguši sve te misli, da se otrese toga bunila i da bude prisebna. To joj najzad pođe za rukom...
Kad Gojko, oko deset časova, opazi da je Ljubica pustila svoju decu kući i on pusti svoje đake, pa se zavuče u svoje prljavo sopče, u kome beše sena i đubreta dovoljno. On i Stojan slagahu se dobro, a posledica te sloge beše nečistota, koja se morala trpeti, i jevtine namirnice, koje su još više učvrstile njihovo prijateljstvo. Oni su sad vrlo intimni, među njima nema nikakve zasebne tajne, dogovaraju se ozbiljno i poverljivo o svemu. Juče su, na primer, čim je Stojan saopštio Gojku novost o časovniku, odlučili da ovo dana pripaze na Ljubicu bolje.
— Nisi mogao da doznaš od ćate, onako... da ga prevariš: hoće li danas dolaziti? Gojko nikoga ne pomenu, ali se znalo o kom govori.
— Ne zna, bratiću, ništa ne zna. Smrzao se i on kâ žaba na ledu, pa ne zna u koga će da gleda. Nešto i kod njih ima, ustumarali se kâ goveda pred olujom.
— E?... začudi se Gojko, i podiže glavu.
U tom se otvoriše vratnice na dvorištu. Stojan priđe prozoru, pa odmah odskoči.
— Eto ga!
Gojko skoči s kreveta, obrte se zbunjeno po sobi, pa videvši da ga ne očekuje nikakav posao, vrati se i leže na mesto. On ne htede ni pogledati kroz prozor, pored koga prođe veseo pisar, podignuvši glavu visoko i pogledajući žudno na jedan prozor od učionice. Čim policajac uđe u školu, Stojan istrča napolje. Gojko ostade sam u toploj zagušljivoj sobi, gledajući nesvesno u dugačke pukotine, koje su se otegle po tavanu i prevrtaše svoje stare, nepreturene misli...
„Da li je toliko lakomislena, da je mogu zaneti zlatne stvari ?... Ili će se opet odupreti besnoj sili ? A on!... Uh!...« U Gojku zakipi i zagrmi čitav pakao gneva; kroz celo mu telo projuri neka snažna struja, koja ga preobrazi: on postade odlučan, živ... Ko bi ga sad video, ne bi poznao u njemu onoga zbunjenog, plašljivog jadnika. »Da ga iskasapim svega!... Lepo onako da uzmem nož, pa pravo u grudi — neću u levu stranu, nek se duže muči. Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka... Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!... Pa onda jedno uvo, pa drugo, pa gledaj ga onako čuljava kako se previja, a krv šiklja... Pa onda zabodi jednom u trbuh i reci: ovo ti je, gospodine pisare, za onaj prvi razred...«
»Ne, ne... to ne valja. Drugo... Stoji on onako... naslonio ruku na Ljubičino rame, a ja uđem pa ga zgrabim obema rukama, podignem u vis, pa bup o pod!... Ti li se nađe, crvenkapiću, da beščastiš ovo sveto mesto, u koje nisi dostojan ni da uđeš! uzviknem mu ja, a Ljubica drhće, drhće... pa mi priđe i moli da je izvedem iz škole, a ja se tek onda naljutim, pa skočim onome na leđa... pa gazi, gazi, udri štiklom u glavu, tuci, gnjavi«... I Gojko se opet malo pribere od gneva.
»Što to nema Stojana ? Odavno je... Hm... Drži se ona... A ja postanem, na primer, ministar policije... He-he...« I Gojko mrdnu brkom u stranu, osećajući da je p tu preterao, ali će ova misao najbolj da mu ublaži gnev. On se hvata nje još usrdnije. »Čuje on za tu promenu... već tamo, depeša... pa mu se odjednom odseku noge od straha... Drhće i čeka dan, dva... Treći dan dolaze tri čoveka u srez, javljaju se kapetanu. Komisija! Dajte ovamo Petra pisara.. On se već sav ohladio. Daj ključeve!... Zapečate kasu, pa daj račune... Udri, udri, drži, pa kroz nekoliko dana gospodin pisar u zatvor... posle već bude osuđen na robiju i tako... jest, tamo umre... A ja oko Ljubice... tamo-ovamo, dok se venčamo... Posle već dobijemo bolje mesto, neko lepo usamljeno selo, gde niko ne dolazi, pa«...
Stojan utrča ; lice mu pomodrelo od duga stajanja na zimi, ali se u očima čita neka jaka misao, koja ga zanela i koja će bez sumnje stajati u vezi sa davnom, dalekom prošlošću... Starcu cvokoću zubi, nešto od zime, a možda, a možda i sa drugoga uzroka.... On pogleda unezverena Gojka sa onim prostim iskrenim saučešćem i mahnu glavom ka vratima.
Gojko istrča, ali se posle nekoliko sekunada vrati, iskrivljenih vilica, strašnih, razrogačenih očiju... Nešto ga u grudima davi, steže i penje se na više, noge mu klecaju, u glavi čitav haos... On otkači svoj kratak zimski kaputić, obuče ga veoma brzo, nabaci kapu na oči, pa projuri preko dvorišta, ne mareći hoće li ga ko opaziti sa prozora. Brzo stiže u Brezovac.
Velja taman seda za ručak, a Gojko upade u sobu, zaduvan, zanesen, gnevan, sa stotinu osećaja. Po uplašenu i neobična izgleda licu Velja se doseti jadu, namršti se i kao da i njega obuze lako drhtanje, ali se on pribra brzo i pogleda se sa Gojkom pravo u oči.
— Jesi li ručao?
— More, kakav ručak!... uzviknu Gojko ljutito i stade skidati kaput.
— Šta je, za Boga, zapita ga učiteljka, koja ga dosad gledaše kao pravo čudo.
— Šta je... umorio se čovek, viknu Velja, namršteno. Sedi ovde... Sipaj, domaćice... Ah daj prvo tanjire...
Posle ručka vođaše se među drugovima živ razgovor u učionici. Velja sedi kraj stola, držeći umočeno pero nad hartijom, a Gojko hoda preko škole i zastane, kad ga Velja što upita.
— Eto ti, brate... šta ćeš više!... Rečeno je sve. Ako oni gore imaju najmanje obraza i ljubavi prema školi... ne, makar ne imali prave ljubavi, ali makar poštovanja — onda će ti, brate, i pisar i tvoja slačajša prva ljubav ohladiti... Ovo se nigde u svetu ne dešava... A s tobom što bude: od premeštaja neće ništa gore.
— Da li da zavedem u delovodnik? zapita Gojko, savijajući ispisanu hartiju i ostavljajući je u kaput.
— Razume se... Ali na adresi napiši u ruke, dane ode prvo onome dole... On njega i drži.
Gojko se pozdravi, pa ode žurno. Mislio je da ide večeras crkvi, subota je, pa da noći tamo, ali ga sad očekuje važniji posao. Čim dođe, zatvori se u učionicu i stade prepisivati onu hartiju, što je donese od Velje.
Napolju se smračilo, i ako je još dosta rano. Navukla se po okolini gusta magla, pa rosi po mokroj, raskaljanoj zemlji, po drveću i zgradama, cedi se sa lišća i krovova u sitnim kapljicama i navlači na lude onaj teški sumor i zlovolju, od koga se najveselije lice namršti. A ko već inače ima dovoljno uzroka za teško raspoloženje, on mora očajavati na ovakovu vremenu.
Ljubica iziđe iz škole tačno u podne. Silazeći niz kamene stepenice, ona se tako povođaše u stranu kao da će sad pasti; izdala je snaga, pa se jedva kreće. Na poslednjem kamenu stade i pogleda pred sobom tupo, nesvesno, kao što gleda bolesnik u vrućici. Duvaše oštar, vlažan vetar, i ona podiže obe ruke, pa mahnu njima preko lica, kao da se umiva ovom vlažnom izmaglicom, strese se od hladnoće, koja je odjednom obuze, pa žurnim korakom pređe dvorište i ode u svoj stan. Na vratima je dočeka domaćica:
— Ej, veselnice, skapala si od gladi. Da ti načinim časkom kajganu ?
— Ne treba... ne mogu, promrmlja Ljubica, i onako bunovna, ne dižući očiju, prođe u svoju sobu.
— More, ti si bolesna? otvori za njom vrata i proviri u sobu ova žena, gledajući je sa onim prostosrdačnim ženskim saučešćem.
— Ništa... ostavi me! Boli me glava, odgovori Ljubica, zatvarajući vrata. Skide sa sebe neku gornju haljinicu, izvadi časovnik i metnu ga na sto, izvuče iz džepa nekakvu crnu visoku kutiju od ukrasa i oturi je od sebe sa odvratnošću. Zatim se pruži po krevetu i ostade na njemu, nepomična, do mrkla mraka. Šta je činila za to vreme — ni sama ne zna: nije spavala, nije ništa mislila, ništa nije osećala; oko nje vladaše crn, gust mrak, koji je uništio svaku misao, svako osećanje, samo ostade pust, salomljen život, iznurena, isceđena snaga Kad se smrče sasvim, ona se ispravi i sede na krevet, pa stade gledati u mrak. Pred očima se neprestano ređahu nekakve neobične slike. Najpre se stadoše motati nekakvi crni koturovi, koje ona lepo raspoznavaše, i ako beše u gustom mraku, zatim se koturovi stadoše rastezati u dužinu, stvarajući sve veće, raznovrsne slike. Odjednom se na zidu, pravo pred njenim očima, rasvetli i pokaza veliki svetao krug iz koga potom iziđe glava sa isplaženim jezikom, i njoj se učini da je to glava njene gazdarice iz Beograda, kod koje se hranila. Glava stade preletati po sobi prilazeći joj po nekad tako blizu kao da će je zakačiti. Ljubica posmatraše pažljivo svaki pokret, ne osećajući ništa i ne misleći ni o čem. Zgurila se, savila se u klupče, naslonila glavu na uzdignuta kolena, a oko njih obavila obe ruke pa gleda... Kad bi oko ponoći ona odjenom sklopi oči, spusti glavu na jastuk i zaspa...
Odjednom se rasvetli cela soba, ali to sad nije ona soba u kojoj zaspa, nego ona u Beogradu, u železničkoj ulici. Ona se diže sa kreveta, ustade i ugleda pred sobom Dragutina, jednog lepuškastog đaka Učiteljske Škole, koji je stanovao u istoj kući i redovno je pratio u školu do abadžiske česme. Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno.
— Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!...
— Kuda ćemo? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim pogledom kojim obično gledaju zaljubljene šiparice, kad se nađu sa predmetom svoje ljubavi.
— Zar još pitaš?... U crkvu... venčanje...
— Kako ću? Nemam venčane haljine.
— Koješta! Još te nisu ostavile beogradske predrasude... Ti si obrazovana učiteljica!
— Dobro, čekaj da se obučem...
Ali Dragutin ne čeka, nego je uzima za ruke i vodi. Kad dođoše do praga, on se osvrte i pogleda je onako đački... Ona obori glavu stidljivo, a on je polako obgrli, pa je odjednom stade ljubiti tako strasno, besno... a ona mu vraćaše poljupce, topeći se od miline... »To je ljubav... mi se ljubimo, je li ?« tepaše mu ona, a on je pritiskivaše na grudi sve jače i jače, uveravajući je plamenim rečima o večnoj ljubavi... Tako nekako dođoše crkvi, i ona vidi sebe u beloj sjajnoj haljini, sa vencem na glavi a pored nje pokunjio se njen budući muž, Gojko učitelj, pa zvera oko sebe... Tu se opet nekako smrači i neki ljudi stadoše lupati na školskim vratnicama. Ona proviri na vrata i taman da vikne Stojana, a pred nju stade Velja učitelj, nasmeja se veselo, pa je zapita:
— Dokle ćeš ti, more, da me varaš tako? Znaš li ti šta je ljubav!...
— Šta ćete? pita ga ona u čudu.
— Da se venčamo, zar nisi obećala!
I ona zna da mu je obećala venčati se sa njim, i ako ima živu ženu, i taman da mu izjavi sad pristanak, a iza njihovih leđa viknu Stojan:
— Ne može, bratiću, meni je obećala!
Ona vide da Velja hoće da ubije Stojana, pa pobeže u školu; tu je opet obuze mrak i ona produži spavanje...
Izjutra se probudi s jakom nesvesticom i glavoboljom, ustade te se umi, pa htede skloniti one ukrase sa stola. Ostavi časovnik u fijoku i ponese tamo i onu drugu kutiju, pa odjednom zastade i otvori je. Iz crnoga pliša, čime je obložena kutija iznutra, zasija skupocena zlatna grana, posuta krupnim kamenjem. To beše doista redak i veličanstven nakit. Zastadoše joj oči na njemu dugo... Ona ga pridenu u kosu, pa priđe ogledalu, da vidi kako stoji u kosi. Izvrsno!... Ona spusti oči i pogleda u svoje lice... Kao da je bolovala čitavu nedelju, tako se izmenila. Namršti se, pa ode k stolu i opet stade razgledati granu; oči joj svetle življe, a usne se osušile, pocrnele od vatre. I sad je obuzima drhtanje, a glava sve jače steže i zanosi. Ostavi stvari, pa opet leže.
Oko podne dođe joj mati. Ona se sva promeni, kad ugleda to milo joj lice, skoči s kreveta i obisnu majci oko vrata.
— Zar još nisi ustajala od spavanja ? oslovi je mati, videći je neobučenu.
— Ustala sam, pa me nešto glava boli. Sad je već prošlo. A ti, jesi li se namučila u putu?... Kamo vas dosad, za Boga! Tebe sam jednako pogledala.
Mati joj, Smiljka, izgledaše starija od oca joj. Iznurena, oslabela, lice se već dosta zbrčkalo, kosa u veliko počela sedeti, a ona se pogrbila, previla se onako isto kao i Ljubica, samo u mnogo većoj meri.
Ručaše zajedno, narazgovaraše se i za ručkom i posle o svemu, pa onda Ljubica, na materin zahtev, stade pričati o sebi, o radu u školi, kako sve ide lepo, o »tom učitelju« što je sa njom reče da je malo onako... kao lud, a neki put je dobar čovek. Za sad ne govori sa njim. Mati, kao i svaka žena, rada je saznati uzrok toga neprijateljstva, a Ljubica, da bi je zadovoljila, priča joj ponešto o pisaru, izbegavajući mnoge stvari a ponešto izmišljajući, — kako to već umeju vešto mlade devojke.
Snaša Smiljka, bistra i pametna žena, odmah opazi da u govoru Ljubičinu ima nešto nejasno, da joj ona ne kazuje sve kako je. Samo se još nije mogla dosetiti svemu jadu. Ona podiže glavu, pa blago ali ozbiljno pogleda Ljubicu, pravo u oči... Naučila je ona davno, da iz očiju svoje dece čita njihove misli. Ljubica pocrvene, zadrhta, pa se odjednom baci na majčine grudi i zaplaka gorko, očajno, s teškim jecanjem...
— Maj... majko moja!... majko!... vrisnu devojka i priljubi se uz te slabe, iznurene grudi, znajući da samo na njima može naći utehe, ako je još ima.
Smiljka se najpre prenerazi, uozbilji se i već beše gotova da prospe čitavu vatru gorkih prekora, da je posavetuje kako da se spase od zla, jer držaše da još nema ničega ozbiljnoga ; ali čujući ovo očajno jecanje, meko žensko srce ne mogaše odoleti i njoj grunuše suze, priteže još jače na grudi svoju ljubimicu, kao da je tim pokretom zaklanja od sviju stradanja i nedaća, što su je opkolile.
— Jadnice!... jadno moje dete! Mučenice!... šaputaše ona, lijući suze na tu gustu crnu kao gak kosu što se nemarno razbacala po njenim usahnulim grudima. Gorke su i teške ove suze jadovanke, ali je uticaj njihov blagotvoran: zaleđeno, okamenjeno srce počinje se kraviti, jer ga greje blaga toplina majčina saučešća.
Ceo dan provedoše dve sirotice u razgovoru. Uveče, posle skromne večere, legoše zajedno na Ljubičin krevet. O, da divne, retke sreće!... Čudne li lepote i radosti: priljubiti se tako uz majčine grudi, sakriti glavu u mraku na tim svenulim prsima, koje su te, nekad jedre i zdrave, othranile i podigle!... Sklupčati se tako pod toplim pokrivačem uz to milo suho telo i ćutati, ćutati dugo, večno... ćutati i sećati se srećnoga i bezazlenog detinjstva... Ćutati, ćutati, ćutati... a toplina od majčinih grudi bije na tebe, zanosi te... O, slatko li je setiti se majčinih grudi, kad čovek pretura tešku borbu preko glave!...
Ljubica se sklupča i ućuta dok joj zaspa umorna mati. Ležeći uz njene tople grudi, ona se seti srećnoga detinjstva, kad behu samo njih dvoje dece, ona i brat, pa ležahu ovako isto uz majku, pod starim, iskrzanim i dronjavim guberom. Pod njima samo meko seno, pokriveno šarenicom, pa ipak beše tako slatko tu zaspati! Nisu imali ni svoje kuće. Prvo sećanje iz života joj jeste seoba. Kao da je juče bilo: smrklo se, a oni idu stranom, više seoskih kuća; majka nosi maloga brata, a nju vodi za ruku, otac nosi neke ponjave na leđima. Idu tako, a paščad zalajaše. »Kao cigani !« reče otac i nasmeja se. »Daće Bog, pa ćemo do godine u našu kuću« odgovori mati, stežući njenu ručicu... Pa posle ono zanosno igranje u aptovini iza kuće: tada je mislila da će se isto tako igrati I kad bude velika kao mati, I čudila joj se što se i ona ne igra, kad je to tako slatko i veselo!... Pa seoba u svoju kuću, pa polazak u školu... Koliko se samo tu preživelo srećnih dana, kad je stekla nove, mnogobrojne drugare i drugarice i stala se sa njima igrati muških igara: oraha, krpiguza, lopova i mnogo drugih!... Posle nastupa mučno i teško školovanje u Beogradu. Nekoliko puta je pokušavala da pobegne kući, ali je znala šta je tamo čeka, pa je stezala srce i išla svoju »tužionicu«... Na dnu dvorišta, gde je stanovala, beše baštica sa nekoliko gustih žbunića. Kad god joj naiđe njena obična tuga za kućom, ona se zavuče u žbunje, pa stane naricati isto onako, kao što je čula svoje seljanke da žale za pokojnikom. Posle se već navikla, a u višim razredima beše veoma zanimljivih stvari... Do sad se redovno u pismima izveštavala o stoci, o susedima i vršnjakinjama, a sad se ograničila samo na kratka izvešća o svome zdravlju i radu i traženju novaca. Odatle se opet nastavljaju svetliji dani. Sad se baca oko na mnoge strane, a ima se na čem, u prostranom Beogradu, zaustaviti i zabaviti. Tu se ređaju mnogi »predmeti uzdisaja«, Dok ne dođe na red Dragutin. Tada se zače prva i prava đačka ljubav, koja je trajala i svršila se isto onako, kao što se sve slične »đačke bolesti« svršuju.
Srećno detinjstvo, krasna mladosti, nećete se nikad vratiti!
Sad se sve promenilo. I kako to tako odjednom? Tek samo naleteše oblaci, natušti se nebo i prosu se strašna bura... Sad joj je i otac drukčiji, prostiji, ništavniji, a nekad je mislila da od njega nema važnijeg lica u selu. Sad joj je i majka došla nekako prosta, uboga, i ako je još isto onako mila, kao što beše u detinjstvu. Sad je i ona sama sasvim druga: do juče bedno ništavno đače, a sad državni činovnik!... Htede ređati još druge promene na sebi, ali se odjednom strese i navuče pokrivač na glavu... Starala se da više ne misli, dok je ne prevari san...
Izjutra ustaše obe rano. Ona predade majci sav novac, što ga uze od pisara, pa je isprati daleko iza sela, ižljubiše se, isplakaše se opet, pa se rastaše. Stajala je dugo na otvorenu polju, gledajući tužno za pogrbljenom staricom, koja se, oslanjajući se na dugačak štap, udaljavaše sve više i više, dok se sasvim ne izgubi iz očiju.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|