Seoska učiteljica/X
X
Ljubica se već pribrala, razmislila, umirila se, pa ide na rad kao i dosada. Šta će, kad joj je takva sudbina! Pognula glavu, pa radi za ono zlehudo parče hleba. Malo je razmišljala o poslednjim događajima: obuzela je nekakva apatija prema svemu, pa niti je što ljuti ni veseli. Svejedno, može propasti ceo svet i ona sa njim, to joj je pravo... Ustane ćuteći, gledajući polusvesno oko sebe, ide u školu i radi, sve sa nekim čudnim, sanjivim pogledom, koji jasno kazuje, da njena duša ne učestvuje u radu. Stojan je nešto zapita ili saopšti, a ona bunovno diže glavu i gleda ga čudno, neobično. Starac se strese od toga pogleda i izmiče se žurno ispred nje... Dođe jedno jutro i stade pred nju:
— Kazao gospodin upravitelj da mu pošljete onih devet đaka.
Ljubica diže glavu i pogleda ga začuđeno. »Šta hoće oni... o čemu to govore?... Kakvi đaci... kome oni trebaju ?... Aha, znam... to je od onoga« i sa tim sećanjem na devetoricu đaka pojavi se u njoj sećanje i na sve ono, što je u vezi sa tim. Ali je ona već navikla da ugušuje misli o tome.
— Kaži gospodinu nek iziđe u hodnik, ili nek dođe ovamo, reče ona tihim glasom.
Malo postaja, pa uđe Gojko u razred. Na licu mu ispisana živa radoznalost, ali se jasno čita na njemu i gorko sažaljenje, prekor... I opet rekao bi da i njegovo lice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina !« On uđe, kao obično, gledajući u zemlju, ali kad stade pred nju, podiže oči i pogleda je za časak, samo za jedan trenutak, pa opet ih obori, nakašlja se malo i progovori kao istrke:
— Treba da se izvrši naredba Ministrova, odvojte mi devetoricu... koje vi hoćete.
— A moraju li se oni zasebno upisivati ? zapita Ljubica, gledajući ga nekako čudno i tužno.
— Razume se, u moju upisnicu.
— Evo vam spiska, pa uzmite ozgo ili ozdo redom... Tako je najbolje.
— S kraja ćemo, ozdo. Gojko prepisa imena na čistu hartiju i taman da počne prozivati decu glasno, Ljubica ga zaustavi.
— Neka dece kod mene... ja i onako radim samo to. Vi možda mislite... zape ona, crveneći; ja nisam... to nije bilo po mojoj želji. I sama vidim...
— Dobro, dobro... ubrza Gojko, okrećući glavu desno i levo, ne znajući kako da se skloni od tih izjava, koje ga uzbuđuju.
— Onda tako... Ja ću ove upisati kod mene, a vi kako hoćete sa njima, reče on i iziđe brzo.
Ljubica nastavi rad, pa kad opazi da su joj deca zamorena, pusti ih na odmor. Tek što deca iziđoše i ona, ostavši sama u sobi, zamisli se, a vrata se otvoriše lagano, u školu uđe sredovečan čovek, obrijana lica, s velikim, usukanim crnim brkovima. On ulažaše pažljivo, kao da se bojao poremetiti koga u radu, ali kad opazi da je Ljubica sama, ostavi vrata i priđe joj slobodno.
Ljubica povede očima, čim se vrata otvoriše, i u prvo vreme gledaše isto onako bunovno, polusvesno, kao i do sada; ali odjednom joj zasvetli u očima živa radost, ona skoči veselo, uzviknuši:
— Gle, tata !... Otkud ti po ovakom vremenu?!... pa ga poljubi u ruku i ponudi da sedne.
Stotinama pitanja i prekora upravi ona ocu, govoreći i pitajući brzo, ne znajući o čem će pre. Šta radi mati, sestre, piše li brat iz Beograda, koji tamo uči gimnaziju, pa pitanja o kravi Zorki, njenoj ljubimici, o ružama i oleanderu koje je donela iz Beograda, o nekim susedima... i vazdan drugih stvari... Pa onda osu prekore što su je ovako ostavili, ni da joj pišu, ni da je obiđu, a ona čami ovde u tuđini, sama bez igde ikoga svoga. Otac joj odgovaraše na sva pitanja, ali onim istim svojim izrazima, s kojima se pogađa i cenjka za kože, šljive i drugo; a to se Ljubici sad učini veoma grubo i surovo, i ako ona ne zna za drukčiji razgovor očev.
— Zdravi su, zdravi su... svi su zdravi, odgovaraše gazda Cvetko, kako ga zvahu seljaci. Svi su te pozdravili. Majka ti rekla... i sad se stadoše ređati poruke od majke, sestara i dođe govor na brata.
— Mika piše, često piše... zbog njega sam ti i došao. Ti mu sama reče da ostavi posluživanje, pa sad eto... treba ugovor ispuniti. Već su dva meseca, dosta je čekanja.
— Znaš da zbog prve plate primam oba ova meseca po pola...
— A kvartirina?
— Nisam još ništa primila. Kažu, da nemaju. Ako hoćeš da odemo zajedno do sudnice, da vidimo.
— Kako ne, kako ne!... Zato sam i došao. Dete piše: iscepalo se, obosilo, a zima — eto je!... Nema šta ni da jede, a ja ne mogu više da dajem... Nema više nikakve zarade. Ove cene da te Bog sačuva: danas jedna, sutra — druga. Još da nije ovih koža, ne bi se imalo šta jesti.
To već behu obični Cvetkovi razgovori, ali Ljubica obrati naročitu pažnju na saopštenja o bratu. I ona je dobila od njega pisma, u kojima moli za pomoć, jer nema šta jesti, ali je opet živo interesovao očev govor o tome, kao da je to sve novo za nju.
Odoše u sudnicu, ali se vratiše u stan Ljubičin bez uspeha. Kmet ih odbi odlučno, čudeći se što mu dosađuju u nevreme. On je, veli, kazao jedared da će dati učiteljima nešto para tamo o Božiću, dok pokupi školski prirez za ovu godinu, a sad kupi samo državnu porezu.
— Zlo, moj brate, zlo ! reče gazda Cvetko, uzdišući. Radi, muči se, pa opet ništa!... Ja sam mislio čak i za nas štogod da odvojiš. Stanka još ide bosa...
Ljubica zadrhta. To joj je najmlađa i najmilija sestrica.
— Bosa !... uzviknu ona, po ovakoj lapavici. Za Boga, tata, šta radite ?...
— Zar ti ne znaš naše stanje, odgovori Cvetko prekorno, lomeći velika parčeta pogače i zalažući to sa po malo sira. — Pogledaj mene, vidiš... sto zakrpa, a na opancima deset podloga.
— Evo ti dinar da kupiš Stanki opanke odmah, a ja makar i ne jela za dan-dva. Majka nek dođe sad u nedelju; daću joj para izvesno, možda celu tromesečnu kvartirinu... Udesiću ja to, dovrši ona zagušenim glasom; usne joj zadrhtaše, a grlo joj se steže... Opet joj u očima blesnu onaj apatični izraz i brzo ga nestade...
Ode joj otac, kupivši uzgred tu u jednoj kući dve ovčje kože. Vajdica je i to: zaradiće na njima tri — četiri groša.
Ljubica ostade skrušena, slomljena, bez misli, pritisnuta nekim teškim, grozničavim zanosom. Niti joj srce za čim žuđaše, niti joj se u duši rađahu kakvi osećaji. Samo mutan pogled bluđaše po daleku nedogledu, pokazujući jasno da je duša uspavana, da je srce obuzeto tvrdom ledenom korom. Nalaktila se tako na sto, stisla glavu obema rukama kao kleštima, pa gleda besmisleno kroz mutan prozor. Šta ovo bi?... Kud ode onolika ljubav ka životu ? Kako nestade onih lepih i zanosnih ideala o radu, o skromnom gnezdu i tihoj sreći? da li se to sve odjednom ugasi pod prvom navalom gromovite bure života, ili se samo nahvatao puhor po živoj žeravici, koja će planuti još jačim žarom, čim duhne lagani povetarac?... Mladost je silna; ona lako prenosi sve nezgode, a u starosti je najmilije sećanje na ove dane borbe, kad se mlada snaga nosila sa nedaćama i borila se živo, odvažno, sa samopregorevanjem...
Posle dva dana dođe pisar. Uđe u školu oprezno, pažljivo, bojeći se da ni vazduh ne uzmuti više nego što mora. Deca behu izišla na odmor ; on je izvesno to i očekivao, pa da dođe u školu. Ljubica podiže oči na njega, ali se odmah trže, pocrvene i zbuni se. I on beše zbunjen, upravo u dvoumici, ne znajući da li da ide napred ili da malo zastane. Ona se diže i opet ga pogleda. Jest, to je ono lice... s kojim su vezani oni osećaji; i gle, sad je opet drukčije : mnogo običnije, poznatije, kao da se sad tek jasno ispoljila svaka crta na njemu. I kao da ga sad tek dobro poznaje, i ono joj se čini tako obično, kao da je mnoge godine provela gledajući u njega.
Ljubica mu pruži ruku, gledajući u stranu. On joj pritrča veselo, sa izrazom neobične sreće na licu i kao malo stideći se, saznavajući svoju krivicu. U ovakvu stanju bilo je teško govoriti ma o čem, s toga Ljubica odmah pređe na stvar.
— Baš dobro što dođoste. Iščekujem vas od juče jednako...
— Zar?... prekide je on. A ja bio u Beogradu, nekim malim poslom... reče on, i začudi se sam zašto je morao to slagati.
— Bio mi onomad otac, pa ne mogosmo da dobijemo kvartirinu iz opštine... nastavi ona, pa odjednom zastade, ne znajući da li da mu sve kaže: nezgodno joj pominjati sirotovanje svoje rodbine. Ali se nešto morade reći. — Imam da primim za dva meseca i još sam mislila da uzmem unapred i za ovaj, a oni ne dadu... Pa sam htela vas moliti da im vi kažete, vas će poslušati.
— Znam, kazaše mi sad u sudnici... O, brate, što ste dopustili da se tako mučite bez nevolje ! Izvolite, koliko vam treba novaca... I on izvadi veliki novčanik sa gomilom naslaganih banknota. — Ja ću s kmetovima to sad regulisati.
Ljubica stade računati, pa onda izvadi iz stola čistu hartiju.
— Pa, ako ćete mi dati za tri meseca... da napišem priznanicu.
— Šta će priz... Ah, da, da... trže se odjednom policajac, treba za opštinu, reče on, pa se osmehnu levim brkom. — Znate šta! uzviknu on : uračunajte sve do kraja godine, da se ne mučite sa ovim ludacima. Ja ću to sa njima za čas narediti.
Ljubica izračuna i napisa priznanicu, pa mu pokaza:
— Da li će biti dobro ovako ? zapita ona bojažljivo.
— Vrlo dobro, vrlo dobro, odgovori on gledajući samo cifru, na koliko je glasila priznanica, pa nemarno zabaci hartiju u džep, a Ljubici izbroja i dade koliko je trebalo. Sve se to izvrši nekim poluposlovnim tonom, kao da izdaje običnu platu, a njemu dođe da zaigra od uzbuđenja.
— Baš vam hvala! Ne znate kako ste mi dobro ovim učinili, progovori Ljubica, jer ne bi lepo bilo da mu se ne zahvali na usluzi.
— Molim vas, ne treba reči da trošite. Kad god vam što treba... samo kažite.
Na tako prijateljske reči, Ljubica podiže glavu i zahvali mu se prijatnim osmehom. On se beše spremio da ide, ali pogledavši Ljubicu, odjednom sede uz nju i stade joj govoriti razne besmislice, šaleći se njenom neumesnošću i smejući se njenoj plašnji u službenim poslovima. Razgovor postajaše sve življi i zanimljiviji, Ljubica se raspoloži, pa stade prazna soba zvoniti od njenoga veselog, jasnog smeha.
Pisar se odjednom promeni u licu; vidi se da se sprema za nekakvu izjavu, pa ga počelo obuzimati veliko uzbuđenje. Usne mu prebledeše, zadrhtaše, on poče nekim promenjenim glasom, iz koga zvoni najžudnija molba i pokornost, polušaptati, zamuckujući:
— Pa nemoj, bolan, tako više da se mučite... Glas mu veoma zadrhta i on zastade, pa kao da proguta nešto što mu dođe uz grudi do grla. Ljubica ga gledaše sve začuđenije i zbunjenije, pocrvene i stade disati ubrzano... Obuze i nju uzbuđenje. — Vi ne znate i ne verujete... a ja bih za vas... sve, i dušu moju i budućnost i sve, sve bih vam dao...
Ljubica se unezveri, opet je stade obuzimati zebnja, ali dosadašnje uzbuđenje beše veće, te nadvlada, i ona opet obori glavu, stidljivo i plašljivo, a grudi se podizahu i spuštahu burno, sve jače i jače. On je uze za ruku, pa obema svojim rukama steže tu mekanu, vrelu ručicu.
— Ja bih sve za vas... nastavi on u još većem uzbuđenju i drhtavici, — samo da vi niste onaki... Svu ću vas obasuti brilijantima... Svega, svega što vam duša zaželi, sve ćete imati.
Ljubica se već počela trzati nervozno. On se požuri govorom, da bi zaglušio njenu zebnju.
— Eto, kupio sam časovnik, kakav nijedna devojka u Beogradu nije ponela... Da dođem sutra da donesem, hoćete li ?... Sve, sve... hoćete ?...
On već jedva vladaše jezikom. Ljubica disaše sve jače, a glavu stidljivo oborila, pa slobodnu levu ruku samo prenosi preko čela, a desna sve više drhće u njegovim rukama. U glavi nema da se javi nijedna misao: kao da je progutala veliku dozu opijuma, pa joj to steglo, pritislo mozak, i ona pada u sve veće bunilo. Samo oseća neku prijatnu toplinu, koju po nekad smeni laka zebnja, pa opet zanos, bunilo i toplina...
— Aha, poneo sam ga... evo!... I pisar, drhćući rukama i tresući vilicama, stade vaditi iz džepa neku malu kuticu. Izvadi je, ali ne može da pritisne dugme, da je otvori. Ruke mu vrdaju, a u prstu nema ni toliko snage. Ljubica digla glavu, pa gleda besmisleno kako se trese kutica u pisarevim rukama i kako se on muči da je otvori. dođe joj to vrlo smešno i ona već htede da se nasmeje glasno, a Pera otvori kapak, položi dragocenost pred nju na sto, pa se malo izmače.
Ona pogleda i odjednom, kao elektrisana, raširi oči, a u njima zasvetli najpre čuđenje i strah... Kao da se pita: šta je ovo, čije je ? Ko sme ovo uzeti u svoju ruku ?... Pa odjednom kao da saznade šta je to, u očima joj zasja divlja, neopisana radost, ona nekim neobičnim pokretom zgrabi kuticu obema rukama, a oči joj stadoše na ukrasu kao prikovane...
Beše to zbilja neobično umetnički izrađen zlatan časovnik, posut sitnim ljuskama brilijantskim, sa malim, kratkim i tankim lančićem ukusne izrade. Ona ga izvadi iz kutije, pa stade obrtati i razgledati, a oči joj ne trepću, i čini se ona sama ne diše. Izgledaše kao dete, kad dobije tako retku i neočekivanu igračku, o kojoj dotle nije moglo ni sanjati. Sva se predala radosti, koju ne umede ni prikriti, niti se truđaše za to. Pisar postaja samo dva-tri trenutka, pribra se od uzbuđenja, ali ga sad obuze radost. On se približi Ljubici, naže se malo k njoj i prošapta joj:
— Sutra ću vam doneti brilijantsku granu... Sva gori kao vatra. Hoćete ?... Da dođem, a?... Ali neću, ako me vi ne zovete...
Ljubica se nasmeši usiljeno, usne joj se ukočile, pa ne može ni da progovori ni da se nasmeje, a htela bi da kaže bar jednu reč, da zahvali.
— U deset časova tačno pustite decu kući; časovnik vam dobro radi, pa ću ja doći... a ?... Ona klimnu glavom i opet se neodređeno nasmeši. Pera dohvati njenu ruku, podrža je malo, pa se saže i poljubi je... Nju opet prođoše trnci, a pisar brzo uze kapu i, pozdravivši je u hodu, iziđe iz sobe.
Ona skoči sa stolice, držeći ukras u rukama, pritrča prozoru, pa videvši da pisar iziđe iz dvorišta, vrati se na pređašnje mesto i zagleda se u svoj časovnik...
Toliko puta je, dok svršavaše školu, idući glavnim ulicama beogradskim, zastajala pred zlatarskim izlozima i ostajala tako kao prikovana po pola časa i više. I sada, evo, stoji kao opčarana i jednako obrće i posmatra časovnik zažaren očima. Prikači ga na grudi da vidi kako stoji, ali muka: nema u školi ogledala!... Otvori ga i gleda kako radi, pa opet zatvori i gleda. Naročito joj se svidi lanac, sa lepim ukrasom na kraju, nalik na zvezdu, pa ga razgledaše pažljivo. I opet ona ni o čem drugom ne misli: nema više ni brige ni zebnje: oseća da je sve u redu i dobro, ali ne misli o tom; zna da u džepu ima dosta banknota, da će taj novac obradovati i pomoći brata, oca, sve... ali su joj sad i oni daleki. Sad ima nešto preče, bliže... ovo sjajno, lepo zlato, koje joj ugušuje sve brige, otklanja onu dosadnu zebnju i stvara u duši raspoloženje, sreću...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|