Seoba Srbalja/Četvrti deo
| ←Seoba Srbalja | Četvrti deo Pisac: Đura Jakšić Seoba Srbalja |
Peti deo→ |
BOSILjKA (U mislima.): Ovuda će proći!
PERUNIKA: KO?
BOSILjKA: On će proći!
To kad kažem, ne mislim na sunce,
Nit' me njegov zračak očarava; —
On će proći — sunce, život, biće...
U Ljubiši sve to razumevam!
GAVRAN (dolazi ranjen.): Ali evo jednoga vojnika,
On će znati o boju pričati.
Zapitaj ga, Peruniko moja!
PERUNIKA: Otkud ideš, neznani junače?
GAVRAN: S boja, gospo,
Jer pod mirnim čadorom se rane
Ne razdaju ovake, ka' ove.
BOSILjKA: Pak čija je pobeda, viteže?
GAVRAN: Ljubišina, gospo i bogovska.
Tri puta je sa zornim jurišem
Povratio od mrskih Avara.
Gde najveće gomile bijahu
Crnih četa, besnećih krvnika,
Ismevajuć' naše napadaje,
Onamo je Ljubiš jurdisao
Golim nožem, a golom desnicom,
Kroz sredinu smrvljenih dušmana.
Pak čuj, gospo, da kad sina rodiš,
Da ućutkaš čedo rasplakano,
O pobedi Ljubišinoj pričaj,
Smiriće se na majčinom krilu.
Strašna vojska bratska i avarska
Jednim mahom, jednom snagom grnu,
Da sredinu raskomada našu.
Od strela je nebo pomrčalo,
Od sabalja pomrčina sinu;
Sila strašna, a želja krvava.
Već ustupa vojvoda Dragoše,
Klonu snaga, malaksa desnica
Pri sukobu zornog dušmanina;
Al' Ljubiša rukom smrtonosnom
Jurnu silan sred mačeva ljutih.
— Napred, braćo! — strahovito viknu. —
Popadaše avarske vojvode.
Još Vladimir srcem razjarenim
Krv prosiplje, život uništava.
Al' i tigar, kada lava vidi,
Zatreperi od pogleda žarkog,
I Vladimir pada pred vitezom,
Na samrti oproštaja tražeć'
Od našega junačkog Ljubiše. —
Al' me rana strahovito tišti —
Zbogom, mila gospo!
(Odlazi.)
BOSILjKA: Taki junak, tako srce hrabro!
Peruniko, ta da vid'la nesam
Svetlost lica, noć očiju crnih,
I stas viti, što kretanje svako
Kao vitu jelu zaljuljkuje —
Al' pri priči njegova viteštva
Slabo bi se srce razigralo,
I ako bi još poželit' znalo,
Želilo bi da za njega umre.
(Jedna četa vojnika prolazi. Pred njima VUK nosi
glavu avarskog vojvode.)
VUK: Ajd' sad doma svaki s svojim plenom!
Previjajte radže na grudima,
Što dušmani urezaše mrski!
Ali suzom kanuti nemojte,
Il' uzdahom grešnoga kajanja,
Što krv svoju potokom proliste;
Jer kap svaka biser je i rosa,
Sa kojom ste okitili ljuljku
Dece vaše i unuka vaših.
(Odlaze.)
PERUNIKA: Oh, al' Blaška jošte nigde nema,
Ne vidoh ga, niti čuh za njega —
Tek da nije kako poginuo? —
Al' ko j' ovo?
(LjUBIŠA prolazi, pred njime zarobljenici, a za
njim silan NAROD viče.)
Živio Ljubiša! Živio! Živio!
LjUBIŠA: Ne mogu vas okrivit', vitezi,
Što sa mačem jurnuste krvavim,
Smrvit' braću i rodbinu svoju.
Oh, vi ne bi — znam da nikad ne bi!
Al' Vladimir s Avarima mrskim
Nagoni vas život okaljati.
Greh je strašan!
Ali za sve, znam da se kajete.
(Čuje se zveka od lanaca, zarobljenici iadaju na
kolena. JEDAN STARAC ROB izlazi.)
STARAC ROB: Kajemo se — kajanje je teško!
Prokleti smo — kletva je golema!
U bogova oproštaja nema!
Al' ti nam oprosti! Oprosti nam sada!
A posle nas zasluženom smrću
Karaj, kazni za neverstvo crno!
LjUBIŠA Pokajnima praštaju bogovi;
A ja život braći ne uzimam.
Kam' da mogu i onima dati,
Što u ljutom boju izgiboše! —
Ustaj, starče!
(Diže ga i ljubi.)
Odsada ste moja braća draga;
I na grud'ma otačastva nova
Podelite milost svukoliku,
Što vam zemlja izobilno daje:
Gore, reke, dubrave i polja —
Sve je vaše, kuda pogledate!
(Odlazi, narod ga blagosiljajući prati.)
BOSILjKA: Vide l' toke na grud'ma viteškim,
Što su mrkom krvlju pokapane?
Oh, da mogoh na grudima istim
Štitom biti, srce zaštititi!
Pak da onde poginem na njima,
Slušajući vrelo šaputanje
Živog srca, milog ljubavnika.
Oh, ala bih rado poginula! —
Il' da postah robom pokajnikom,
Da me diže sa poljane hladne
I poljupcem posvećenih usta
Celu večnost trenutom očara! —
Ili da sam dušman roda svoga,
Da me s konjem pregazi pomamnim —
Ili grudi sa mačem zapara —
Kad ne ljubi, da me više nema!
PERUNIKA (U sebi.): Slutim, čekam — o dugo čekanje!
Hoću li ga dočekati igda?
Svi prođoše — njega nema — nema!
Il' je mrtav?
(Glasno.)
'Ajd', Bosiljko, 'ajde da idemo!
Jer mi srce pokoj ne poznaje.
Njega nema, nema!
(Odlazi.)
BOSILjKA (Sama.): Ne ljubeći, zgrešila bih nebu -
Ta stvoren je da ga sunce ljubi,
Da u teškoj ljubomori ognjem
Mesec sprži i zvezdice sjajne,
Ako bi se u svojoj nesvesti,
Očarane lepotom najvećom,
U njegovom izgubile licu. —
A ljubeći strahovito grešim!
Udubljena u pogledu jednom,
Prezrela sam vasionu celu —
Pored stvora zaboravljam tvorca! —
Gde je otac? — Oh, bogovi sveta,
Oprostite zaljubljenoj duši!
Rat krvavi... Oh, ta nije valjda
Ranom teškom pocepao grudi,
U kojima j' samo ljubav žarku
Od rođenja negovao za me! —
Valjda nije poginuo?
Kuku, kuku, tužna!
(DRAGOŠ, BELUŠ, GOLUB i PAUN dolaze.)
BOSILjKA: Oh, babajko!
(Plače od radosti i pada mu na grudi.)
DRAGOŠ: Jedinice, moje čedo drago!
Evo baba iz boja krvava,
Dve-tri rane spomenik je celi,
Što sam s ovog razbojišta don'o,
Braneć' krvlju domovinu novu.
BOSILjKA: Rane, babo?
Kuku, rane teške!
DRAGOŠ: Ah, ne boj se, moja kćeri mila!
Smrt ne nose, olake su samo.
(BELUŠ sa GOLUBOM i PAUNOM hoće da odlaze)
BELUŠ: Zbogom ostaj, vojvoda Dragoše!
I ti zbogom, najlepša Bosiljko!
DRAGOŠ: Šta, zar tako brzo?
Bar sa vrgom studene vodice
Da te mlada nevesta posluži,
Da rashladi onaj plamen živi,
Što bacanjem ubojita koplja
Krv propiri u prsima vrelim.
Hajd' ulaz'te pod čador, glavari,
Gde vas mili odmor iščekuje.
BELUŠ: Zar je umor otačastvo branit',
Koje čuva celo naše blago?
(Gledi u BOSILjKU)
I nijajuć' na prsima mekim,
Sankom krepi uspavano zlato? —
Ali zbogom; već i sunce seda,
A Bosiljka možda na sanak izgleda.
(BELUŠ, GOLUB i PAUN odlaze.)
DRAGOŠ: Zbogom!
BOSILjKA: Znam, kako je njemu; al' je meni teže.
Crnja mi je duša od ponoći same,
Teže mi je srce od kamena sinja —
Al' ljubavi nema — nema srce moje,
Za Ljubišu daje i spasenje svoje.
BELUŠ: Znaš kud težim.
Video si srce otvoreno,
Ka'što gledaš lica u potoku;
Vidiš boru, rumen, pegu svaku,
Što na njemu vremena ostave.
Ja gospodar, ti do mene prvi,
Meni narod, tebi da se klanja
Oltar sveti, žrtvenik i žrtva —
Samo vere pogaziti nemoj!
SVEĆENIK: Tvoj sam — tvoj sam! — Što ti hoćeš, hoću!
Za nagradu taku oltare da rušim! —
Ja svećenik prvi! — Ta ni svoje krvi,
Ni život jedinca, što uljuljkan sankom
Na majčinom krilu, smešeći se, spava,
Poštedila ne bi desnica krvava. —
Samo reci, šta ćeš?
BELUŠ: I još ne znaš šta ću?
SVEĆENIK: Ne znam!
BELUŠ: Dok Ljubiša sa prestola svoga
Živim okom prezirući gleda,
Ropski ćeš se poklanjati, robe!
Svetlost slave, o kojoj ti srce
U željama neizmernim sanja,
Svojim okom ugledati nećeš —
Dok on živi, ne!
Smrt njegova, meni presto sjajan,
Tebi slavu i prvenstvo nosi,
Zlatnu krunu prvosvećenika —
On poginut' mora!
SVEĆENIK: Zar Ljubiša?
BELUŠ: On!
SVEĆENIK: To nikad ne dajte, bogovi otaca!
Samo to ne mogu — ne mogu — ne mogu!
Kaži mog jedinca — neka žrtvom pada!
Kaži mene, sebe, poslaću te bogu —
Al' Ljubišu? — ne mogu, ne mogu!
BELUŠ: Onda nikad prvosvećenikom
Postat' nećeš, robe od rođenja!
SVEĆENIK: Ha, goleme žrtve!
Oh, nagrade puste — veća je od žrtve!
Pašće, pašće — samo reci, kako? —
Ja ću postat' prvosvećenikom —
Neka pada otac, mati, sestra,
I Ljubiša — samo reci, kako?
BELUŠ: Večeras će, kad mesec izađe,
Narod svoje prinositi žrtve
Na oltaru novog otačastva
U slavu bogova i pobede naše,
Što nad vojskom besnećih Avara
Održasmo oružijem bojnim.
Ti ćeš služit' molitvom pobožnom.
Tu će biti sedi poglavari
I Ljubiša.
Pružićeš mu blagoslova radi
Soli, hleba i rumena vina
SVEĆENIK: Oh, bogovi!
BELUŠ: Evo listak najlepšega bilja!
Kap od njega smrt je Ljubišina,
Tvoja slava, moja veličina.
(Pruža mu jedan zelen stručak.)
Uzmi stručak, u vino nacedi,
Svakoj kapi smrt ledena sledi.
SVEĆENIK (Uzima listak.): Drkće mi srce i silno bije,
Duša se boji grehova svojih —
I opet grešim! —
Oh, čoveče, najgrđe stvorenje!
Srce ti je ljuće od otrova,
Reč je grešna, greh je pomisao,
Što pomisliš, oganj je i pak'o!
Želja ti je crna, nemilosna,
Nada otrov, smrt namera grozna! —
Al' šta me je do grehova stalo?
Ja ću postat' prvosvećenikom!
Da otrujem boga i bogove —
Zašto ne bih, da bogom postanem!
Da se igram s suncem i mesecom,
Smejući se šalim sa sudbinom!
Sad ću kneza, sad uništit' cara,
A sad onoj bednoj siročadi
Oca, majku i nadu uzeti...
I bogovi greše.
Ili možda to grehovi nisu,
Sa suzama plačućega sveta
Svog obraza osmeh okititi?
Nisu? nisu?... Ljubiša će pasti,
A ja postat' prvosvećenikom!
BELUŠ: Tako dakle, kao što rekosmo,
Kap otrova promašiti neće?
SVEĆENIK: Kad zaplamti oganj s žrtvenika,
I pun mesec sa visine svoje
Bledim zrakom u ponor pogledi,
Ljubiša će pasti i umreti.
Ti županom, a ja ću krvnikom —
Ah, postaću prvosvećenikom!
(Odlazi.)
BELUŠ (Sam, gledi kroz čador.): 'Ajd', zalazi, sunce,
šta oklevaš?
Mojom srećom mesec gospodari.
I dok budem velikim županom,
Najstrožiju zabranu ću dati:
Koji bi se suncu poklonio,
Il' prineo žrtve bogovima,
Kad rumenom zore usijane
Zatreperi nebo na uranku,
Mesec će se sa zracima bledim
U njegovoj krvi ogledati!
Noć je mila, mesec je svetinja!
Njima će se žrtve prinositi —
To ja hoću!
A što hoću, ono biti mora!
Šta, il' ima u Srpstvu robova,
Koji bi se protiviti smeli
Svetoj volji velikog župana?
Dokle grmnem sa stolice zlatne:
Ja sam župan!
Klanjaće se narod i glavari,
I puzeći ono će učinit',
Što mi duša uzvišena gordo
Sa visine najveće zaželi.
BLAŠKO: Oh, previ' je! — Ala strašno boli!
Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA (previjajući rane.): Prokleti krvnici!
A prokleta ona ruka, bog d'o,
Što j' tetivu dodirnula vitu!
Iskapao oči u suzama,
Kojima je nišanio grudi,
Te slep iš'o od stene do stene,
Dok ga ponoć slepila i mraka
Ne navede u ponore crne,
Pljen otrovu jedovitih zmija!
(Plače.)
Kuku, rane! Kuku, grudi mile!
Oh, kako su nagrđene tužno!
Kuku! Kuku! Kuku!
BLAŠKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
PERUNIKA: Kuku, boli!
Znam da boli, moja bolna dušo!
Znam da tište, mili ljubavniče!
Znam, osećam, kao da me tužnu
Hladne smrti ruka dodirkuje!
BLAŠKO (U bunilu.): Smrt! Smrt! Smrt!
Idi, smrti, prokletinjo crna!
Neću mreti! — Je l' da nikad neću?
PERUNIKA: Nikad! Nikad!
Besmrtan si, ka' bogovi što su;
Il' ako ti srce slome gnjevni,
Nisu više bogovi koji su. —
Al' što blediš? Kuku, rane teške!
BLAŠKO: Smrt! Smrt! Smrt!
(Diže se i jarosno kida zavoje.)
'Odi, smrti! 'Odi! 'Odi! 'Odi!
Kani otrov sa ledenih usta,
Ta i on će s otrovom umreti! —
Al' nek pada! —
Boli! Boli! Boli!
Smrt ga ljubi —
Smrviće ga u ljubavi svojoj —
Svi ga ljube —
I ti njega ljubiš...
PERUNIKA (Uplašeno.): Koga?
BLAŠKO: Svi ga ljube — svi na mene mrze!
PERUNIKA: Ja te ljubim!
Oh, kako te strahovito ljubim!
(Ljubi ga i plače.)
BLAŠKO (Otiskuje je jarosno od sebe.): Ne ljubiš me —
lažeš!
Ko me ljubi, taj mrziti mora
Svet ostali, kao zmiju jetku!
PERUNIKA: Tebe ljubim!
Vasionu prezirem i mrzim,
Ta zar ne znaš da i oca prezreh,
Braću, sestre, tebe ljubeć' žarko!
BLAŠKO: Ne ljubiš me!
PERUNIKA: OH, ljubim te, moje sunce jarko!
San ne ljubim, što mi telo krepi,
Dan ne ljubim, što mi život drži,
Zrak ne ljubim, kojim dišem evo —
Samo tebe jedinoga ljubim!
(Oće da ga poljubi, BLAŠKO je otiskuje.)
BLAŠKO (Mirno.): Kada će se prinositi žrtve?
PERUNIKA: Dok mi ovde plačuć' previjamo
Rane teške krvavoga rata,
Poglavari i svećenik blagi
Oganj lože, bogovima silnim
Da prinesu zahvalnosti žrtvu
Za pobedu ...
BLAŠKO (Grohotom smejući se.): Ha! ha! ha! Sad će
pasti!
Kap otrova — jedna kapka samo
Sunce će mu pomrčati večno ...
PERUNIKA: Kome?
BLAŠKO: Ljubiši!
On će pasti, to Blaško zakteva!
PERUNIKA (Uplašeno.): Ljubiša?
Zar on sjajan da na žrtvu padne?
A ko mu je otrov pripravio?
Reci, ko je,
Da krvnika bogovima tužim!
BLAŠKO: Ja sam!
PERUNIKA: Ti si, Blaško? — ti otrovnik crni? —
Bog je Ljubiš — bogove ubijaš,
Sreću roda i blagoslov zemlje! —
S tvoga greha propištaće unuk
Pod teretom strahovite kletve!
BLAŠKO: Svi ga ljube — ha! ha! ha!
Svi na mene mrze!
PERUNIKA: Kam' da mrzit' mogu,
K'o što mrzim tvoje delo crno,
Otrovniče mrski!
Idem, idem. — Možda nije jošte
Otrov kan'o na usnice bajne.
Idem, svetu svetlost da povratim,
Noćci zvezde, danu sunce jarko,
A Srbiji župana Ljubišu.
(Hitno odlazi.)
BLAŠKO (U bunilu.): Boli! Boli! Boli!
Smrt je hladna — ne diraj me, smrti!
Otrov — ljubav — Ljubiša —
Njega ljubi — ceo svet ga ljubi!
Otrov nosi smrt — smrt — smrt...
(Udara Glavom o zemlju.)
Otrov... smrt...
(Umire.)