Pređi na sadržaj

Seoba Srbalja/Treći deo

Izvor: Викизворник
Treći deo
Pisac: Đura Jakšić
Seoba Srbalja


PRVI POJAV


Pod Ljubišinim čadorom narodna skupština. U začelju sedi LjUBIŠA, do njega sa desna DRAGOŠ, a sa leva BELUŠ; svugde unaokolo sede poglavari i starešine.

GOLUB, PAUN, BLAŠKO, i VUK.

    
LjUBIŠA: (Diže se.): Krv mi sama kipi
Od uvreda jošte nečuvenih!
Da je otrov srce pokapao,
Il' vrh mača dodirnuo živac,
Gde se život sa smrću celiva,
Ne bi duša bolom uzdahnula,
Kao što je pri neverstvu mrskom,
Šta glavari danas učiniše.
Pradedovi mojih pradedova
Vas vodiše kroz vekove duge,
Za vas svoju krvcu prolevahu;
A nagrada? —
Preziranje, mrzost i neverstvo!
Gde je vera, kojom se zakleste
Sa unukom njinim poginuti,
U životu svaku bedu snosit',
A u bedi viteško mučenje
Muškim srcem hladno prezirati?
Ili vas je ova zemlja tuđa
Sa osmejkom zelenila svoga
Opčinila i umlje zanela,
Te već srpsku želju pogaziste:
Nikad više ne videti Bojke,
Ne politi pokajnim suzama
Crno groblje svetih pradedova!
BELUŠ: Želili smo, u želji goresmo,
Da u svetoj Bojci ostanemo;
Pa ko nas je poveo iz Bojke?
Reci, ko je?
LjUBIŠA: Ne Ljubiša! Nije, nije, nije!
Rat krvavi, zloba strahovita,
Razdor crni, grešno otimanje
Grabežljiva brata Vladimira.
BELUŠ. I sam kažeš,
Pak zar danas da ustupi ono,
Što je s mačem juče zadobio?
DRAGOŠ: Ne, Ljubiša! Mrzak ćeš mu biti,
Dok god dušom otrovanom diše.
LjUBIŠA: Crnu mrzost iz gnjevnih prsiju
Vreme čupa;
A na mesto jarosti krvničke
Bratska ljubav umiljato stupa.
BELUŠ: Ali bratsku mrzost i osvetu
Još vremena utišala nesu.
LjUBIŠA: Čuj, Beluše!
Nije mrzost što krvavim mačem
Brata moga na osvetu nuka.
Nije mrzost; već gramzenje hudo
Za prestolom mojih pradedova.
A kad želi — eno mu prestola!
Želi l' krune — eno krune sjajne!
Ništ' ne tražim, samo Bojku milu,
Jedno parče zemlje pradedovske,
Gde ću kosti izmučene teško,
Kada časak dođe umiranja,
Do kostiju mojih pradedova
Položiti.
To mi srce od bogova prosi;
Jer mi duša u grudima plače,
Gledajući suze ovolike,
Što j' u stranstvu pokapao mrskom
Tužan Srbin za zemljom otaca.
NAROD: Mi u Bojku hoćemo! U Bojku!
BELUŠ: Zar smo take kukavice, jadni?
Što radismo juče na saboru,
To za kapku pritvorljivih suza
Da gazimo i da porečemo?
BLAŠKO: To ne može biti, poglavari,
Ja bez muke, il' borbe krvave!
BELUŠ: I sam znadeš, a narod se seća
Krvavoga doba i ratova,
Gde krv bratska gore i dubrave
U dedovskoj polevaše Bojci.
I sam znadeš da nas tamo ropstvo,
Mrzost crna i osveta čeka.
Pak zar danas poželiti možeš,
Da se opet ropstvu povraćamo?
Da krv bratsku s razjarenim srcem
U dedovskoj prolivamo Bojci?
LjUBIŠA: Pet godina — žalosni vekovi!
Otkako se evo potucamo,
K'o maćuhom siročad prognana.
Pet godina tražimo kućišta,
Ali Bojke nigde našli nesmo,
A nekmoli brata u tuđinstvu,
Koji bi nam srca razigrao
Razgovorom jezika maternjeg.
Pet godina ne videsmo svoga,
Niti brata, niti bratučeda,
Ni poljane lepe i cvetnave,
Ni lugova, kao što je Bojka
Na grudima svojim negovala,
Ni sumornih vrhova karpatskih,
Koji suncem letnjim obasjani
Na kamenu čela orijaškog
Sneg ledene pokazuju zime.
Za pet leta svugde strani besmo,
Svud nas tuđin varvarima zvaše.
Pak zar jošte želiti možemo,
Da vekove duge u tuđinstvu
K'o varvari provodimo mrski?
JEDAN STARAC: Ne nikako! Mi doma hoćemo!
NAROD: Doma! doma! Mi natrag hoćemo!
BELUŠ: Ta pogledaj okolinu, rode!
Vidiš reku, goru i dubravu,
A osećaš miris od cvetića,
Što s istoka mili povetarac
Na laganom donosi ti krilu!
A pomisli šta te čeka tamo,
U avarstvu, u žalosnoj Bojci —
Ropstvo crno — osveta krvava.
LjUBIŠA: Ja žrtvujem sebe osvetniku,
Mojom krvi vašu da iskupim;
Žedan li je — neka je prolije!
'Ajd'mo samo!
NAROD: Doma! doma! 'Ajd'mo! 'ajd'mo!
DRAGOŠ: To nek danas starešine mudre
Jednim glasom, jednom voljom reše.
A svak znade da nas ovde slava
I budućnost lepa očekuje.
BLAŠKO: Nevera je narodu i nebu,
Koji ovde s nama ostat' neće!
VUK (Trzajući sablju.): Kukavica svaki i izdajnik,
Koji zemlju svojih roditelja,
Ostavljajuć' prezire i grdi!
BELUŠ (Trza sablju.): Evo sablje, a žedna je krvi!
Udri, trzaj! — Ti ćeš pasti prvi!
( Čuje se zveket sabalja.)
NAROD: Dole s njima, što u Bojku neće!
Dole, dole!
LjUBIŠA (U sebi.): Ne, krv bratska ne sme kanut' više!
Svaka kap je jedna crna kletva,
Što mi život omrazan žigoše.
NAROD: Dole, dole s njima!
LjUBIŠA (Glasno.): Stoj, narode!
A ti, Vuče, sablju u nožnice!
I pre nego krv poteče srpska,
Najveće ću žrtve učiniti.
Evo ja se žrtvujem narodu;
Život dajem, dajem ljubav svoju,
Tebi zemlju pradedovsku dajem,
Da te rečcom jedinom usrećim:
Tu da ostanemo!
NAROD (Radosno.): Tu da ostanemo, kad Ljubiša hoće!
DRAGOŠ (Radosno): Lepše zemlje naći ne možemo,
Nit' na svetu nigde lepše ima —
Već da ostanemo!
NAROD: Da ostanemo, da ostanemo!
Jer Ljubiša hoće!
LjUBIŠA: Jest, ja hoću! da vam sreća sine! —
Oh, narode — ti ćeš srećan biti,
Al' ja nigda. —
Id'te zov'te rimska poslanika,
Da čujemo poruku njegovu,
Krepku želju cara njegovoga.
(Nekoliko od poglavara odlaze.)
LjUBIŠA (U sebi.): Život, biće, krv i slavu svoju —
Sve za narod žrtvov'o bih rado;
Ali ljubav — oh, ljubavi večna!
Negovana na grudima mojim,
Odgojena mojom večnom tugom,
Uljuljkana uzdasima mojim —
Oh, ljubavi!
Većeg blaga nemam, veće tuge nemam,
Tebe dajem — svo spasenje dajem,
Veće žrtve nikad ne poznajem!
(Poslanik dolazi.)
POSLANIK (Klanjajući se.): Caru rimskom, mudrom
Irakliju,
Milo j' vrlo i srcem je ves'o,
Što u svojoj mirnoj carevini
Poglavara srpskoga naroda
Pozdraviti k'o župana može.
LjUBIŠA: Šta j' poruka cara čestitoga?
POSLANIK ( Klanjajući se.): Car vam daje rukom milo-
stivom,
Što iskaste i moliste oda nj'
Gore, reke, dubrave i polja,
Od Dunava do Timoka hladna —
Sve je vaše, kuda pogledate.
Samo caru kada nužda dođe,
Pet stotina najboljih sinova,
Da na bojno polje opravite.
To je želja, volja i uglavlje,
Pod kojim se staniti možete!
LjUBIŠA: Hvala caru, i pozdravlje nosi,
Da će narod uza nj vojevati,-
Sve dok traje krvi i mišica.
DRAGOŠ: Svi ljubimo u skut i u ruku,
I zakletvom kunemo se svetom,
Za nj i presto njegov poginuti!
POSLANIK: Vaš će pozdrav cara obradovat'. —
Sad zbogom!
(Klanja se i odlazi.)
LjUBIŠA (U sebi.): Sve s osmejkom i poklonom smer-
nim;
A u srcu jetke smije skriva! —
Poznajem te, đavolski porode!
Znam šta misliš, šta kriješ i hoćeš;
Al' prevarit' ne možeš me nigda,
Nit' žrtvenik nesitosti tvoje
Sa narodom srpskim podmiriti,
Dok ja živim, ne!
( Glasno.)
Sad rastur'te kroz narod glasnike,
Da zidaju kuće i oltare,
I slobodno u daljne bregove
Gone stado, svilorune ovce!
(Svi se razilaze. LjUBIŠA sam.)
Stanite se, nađ'te sebi mira!
Nova zemlja na grudima svojim
Za vas krije radost i tišinu,
A za mene — samo jedan cvetak:
Gorke tuge i kajanja nema,
Njim da kitim moje tužne grudi,
Da mirišim, da gorko uzdišem,
Za nadeđom sahranjenom večno! —
Nikad, nikad videti je neću
Moje nebo, moje sunce jarko!
Nikad, nikad za života više!
Nit' položit izmučene kosti
Do kostiju mojih pradedova! —
Tuđa zemlja isturiće stranca,
A vetar će na pomnome krilu
Rasturiti smrvljenu prašinu,
Nosit' možda po predeli daljni
U Karpate il' u Bojku milu —
Ali zemlja viteških otaca
Izdajnika prihvatiti neće! —
Nju da vidim — oh, nikada! nigde!
Dan ne nosi na sjajnome krilu
Oblik dragi najlepše devojke,
Svetlost sunca — noć ne nosi mračna!
Samo potok usirene krvi
Moje braće i mojih otaca
Sjajan oblik pokazati može —
Grozno, grozno! —
Sudbina je nenasita žrtvi:
Narod hoće, ili ljubav moju —
Eno ljubav!
Oh, dadoh joj srce iz nedara,
Dadoh Bojku! — Je li dosta, sudbo?
Veće žrtve duša ne poznaje!
(PROROK laganim korakom stupa u čador.)
Evo tice, zlokobnice teške,
Što života čovečijeg tajne
Nade, želje i budućnost skoru
U grudima svevidećim krije!
O proroče!
Tako, mislim, da te negde zovu;
Al' ja neću — ja ću: zlokobniče!
Otkud tako? Il' zar imaš tajne
Žalosnije i crnje od onih,
Što si pređe u mračnim gorama
Ove strane i proklete zemlje
Sa zloslutnim otkrivao glasom?
Reci, šta je? Verujem ti tvrdo,
Jer dobra mi nikad don'o nesi,
A zlu svakom od sada se nadam;
Samo reci!
PROROK: Crna zemlja u utrobi svojoj
Tajne krije nikad nečuvene,
I nikad ih niko doznat' neće,
Dok sam sobom pod zemlju ne rine,
Ispitujuć' otvorenim okom,
Što bi duša rada bila znati.
Kaži, šta ćeš, upitaj me za sve;
A ja ću ti odgovora dati.
LjUBIŠA: Znaš li reći što o Vladimiru?
Kaje li se za grehove svoje,
Što učini desnicom krvavom?
PROROK: Ne kaje se!
No osvetom sve to većom plamti,
Kao zvere se ranjenim grud'ma,
Žrtvu traži, sebe ne žaleći,
Tek da vidi krv dušmansku gnjevan —
Bratimi se s Avarima besnim.
Vojsku kupi, čete krvoločne,
Da na tvoje granice udari,
Da te smrvi, il' Srpstvo istrebi.
LjUBIŠA: Oh, krvnika, crnog osvetnika,
Kome vreme, kao kamu sinjem,
Grudi ledi, a u grud'ma srce
Sve to većim plamom raspiruje! —
Zar ne žive bogovi otaca,
Da sa gromom strahovite kletve
Satru porod bratoprognanika?
PROROK: Žive! žive!
Praunuk će pod kletvom bogovskom
Propištati u proleću jada! —
Šta još hoćeš? Upitaj me, čućeš!
Jer odlazit' moram.
LjUBIŠA: A da l' znadeš osećanje grudi,
Tajnu ljubav, žalost, ili tugu,
Što devojka sama sebi skriva?
Da l' je ikad krvnik roda svoga
Žarku ljubav uživao Lale?
PROROK: Nikad!
LjUBIŠA: OH, znao sam!
Gde se liljan grli sa stenom,
Belo janje s mrkim gorskim vukom! —
Oh, znao sam! — A da l' mene ljubi?
PROROK: Ne ljubi te više!
LjUBIŠA: Šta, ne ljubi? Crni klevetniče!
Što jezikom potvaranja grdna
Sunce bediš da ne sija više,
I ravnaš ga tvojemu obrazu,
Na kome se srameži i stida
Sjajna rumen ogledala nije,
No sve laža, neverstvo, izdaja! —
Kaž', bedniče, ljubi li me jošte?
PROROK (Hladno.): Ne ljubi te!
A zar mogu mrtve grudi ljubit?
Ledno srce može l' osećati
Žarku ljubav, koja očarava?
Lale nema! — Umrla je veće —
Smrvljen cvetak ljubavi najveće!
(Odlazi.)
LjUBIŠA. Laže, laže — jošte Lala živi!
Ta kako bi boginja umrla,
Il' treptanje nestanulo zvezda,
Ili sunce palo i uvelo,
A da plavo nebo ne pocrni,
Ne pokaže na žalosnim grud'ma,
Da je svetlost sveta nestanula?
Živi Lala! — Al' jase ne nadam! —
Nikad, nikad, zagrlit' je neću!
(VUK dolazi.)
VUK: Jedan čovek iz zemlje daleke
Hitno traži župana Ljubišu,
I na putu pripoveda čudo:
Da Avari s bratom Vladimirom
Sa krvavim mačem i desnicom
Napred jure, paleći, robeći;
Zahumlje su porobili veće,
I sad žurno srcem krvoločnim
Na Dunav su hladan nagrnuli.
Tebe traže nenasiti vuci,
Tvojom krvcom žeđu da ugase!
LjUBIŠA: Gde je čovek? Neka amo dođe!
(VUK odlazi i dovodi begunca.)
Otkuda si? Kakve nosiš glase?
Kazuj brže!
BEGUNAC: Zahumlje je otadžbina kršna,
Nova zemlja, ali meni draga.
No sad više otadžbine nemam,
Nikog svoga, do bogova silnih,
Koji će nas jednom osvetiti.
Jer Avari zemlju opustiše,
Porobiše, ognjem popališe,
A što živo osta u životu,
Za hladan je prikovano lanac,
I u Bojku odvedeno staru,
Avarima da robuje crnim.
LjUBIŠA: Kazuj brže, jer mi srce kipi,
Gde su sada, vraćaju l' se veće,
Il' sve dalje satirući jure?
BEGUNAC. Pjani vuci čovečijom krvlju
Ne sećaju s' domovine svoje,
No sve dalje mačem krvoločnim
Od granice na granicu lete.
Sad daleko već ne mogu biti.
No ako si vitez, kao što su
Tvoji sedi pradedovi bili,
Napred s mačem, dočekaj krvnike,
I osveti grdne osvetnike!
LjUBIŠA: A je l' s njima i Vladimir mrski?
BEGUNAC: Jeste, jeste! Oh, da s njima nije!
On je krvnik, on ih napred vodi,
Da osveti krvavoj ugodi!
LjUBIŠA: Idi, Vuče, Dragoša mi zovi,
A kroz narod trubom ratobornom
Hitro prođi, kori, opomeni,
Da se Srbin na oruže diže!
(VUK odlazi.)
A ti, brate iz zemlje daleke,
Glaj, odmori umorenu snagu.
A ako si rad svetiti mrtve,
Doba ide, gde ćeš s mačem ljutim
Osvetiti braću i rodbinu.
BEGUNAC: Oh, hvala ti na utehi lepoj!
A bogovi nek ti snagu dadu,
Da neveru smrviš i pobediš!
(Odlazi.)
LjUBIŠA: Ha, pakosti, zlobo i nevero!
I van svoga praga se pomaljaš!
Je l' to bratstvo? — Oh, nebrate hudi!
Što me svetom kao zvere goniš,
Željan ruke — orudije pakla —
O bratinskoj omastiti krvi!
Ali nećeš, sunca mi i vere,
Koju su mi dedi verovali!
Pašćeš, pašćeš, sam u svojoj zlobi,
Izmučene položićeš kosti
U grobnicu zlobe i pakosti!
DRAGOŠ (Dolazi.): Šta će zvuci trube ratoborne?
Šta li hitno pozivanje tvoje?
Je l' opasnost, što narodu preti?
Ili će mu radosti doneti?
LjUBIŠA: S Avarima Vladimir se mrski
Podigao s ognjem i sa mačem.
Zahumlje su veće porobili,
Te sad mačem nepobeđenime
Na granice novog nam kućišta
Istrebljenjem celoj zemlji prete.
No na noge! Časa ne počasi!
Danju, noću pod oružjem da si!
Dvoje ćemo, ja i ti, Dragoše,
Hrabrom mišcom Srpstvo predvoditi,
Il' poginut' ili pobediti!
DRAGOŠ: Il' poginut' ili pobediti!
(Odlazi.)
LjUBIŠA: Zemljo nova — nemila, nedraga!
Sada ćeš mi postati dražija.
Mrkom ću te krvcom okupati,
Da na tebi crven rubin sija,
Kao rosa na rumenoj zori,
Kad kroz svitak sa plamenom gori. —
(Napolju se čuje glas od šrube.)
To je truba! — Ha, kako se ori!
Porodilja sad u nesvest pada,
A čedo joj u naručju vrišti,
Strepeć' jadno s kršnoga odjeka,
Što k'o tresak lugom i planinom
Svetu volju ratnika ponavlja.
Nove zemlje to j' blagoslov prvi —
Zvuci trube — reka mrke krvi!...
Al' bog hoće — tako neka bude!
Bar će unuk zemlju pradedovsku
Po krvavim potocima cenit',
I dušmanu poznijih vekova
Sa krvavim mačem i desnicom
Put preprečig na pragu ognjišta:
Dovde samo, dalje ne smeš preći!
To je zemlja svetih pradedova,
Potokom je krvi posvećena,
Samo gosta, samo brata prima,
A smrt svima — smrt prokletnicima!

DRUGI POJAV


Pod Beluševim čadorom. BELUŠ I BLAŠKO.

BELUŠ: Ne može se! Već ako ću srce
Da u grud'ma prepukne i svisne!
Gnjev ga pali, mrzost i osveta —
Sav zadrkćem, kad ga vidim samo,
Čini mi se da se smirit' neću,
Dok ne zgledam onu rusu glavu,
Gde se mrtva po prašini valja.
BLAŠKO: I pravo je!
Ta ne l' nas je sa svetlošću svojom
Pomračio i u prah tisnuo,
Te puzeći k'o crvići mali
Vijemo se, prezreni od sveta? —
Al' još kucn'o nije
Mio časak osvete krvave.
BELUŠ: Nije kucn'o?
Kad nas s Bojkom rastavio starom,
Ne žaleći krv i suze naše,
Poveo nas u zemlju tuđinsku —
Ni tad nije?
Pet godina, kako njega radi
Rob umire od žeđi i gladi,
Sledeć' stope gospodara svoga,
Koga strasti, srca samovolja,
Svetom gone i pučinom morskom —
Ni tad nije?
Da kada će, robe strpeljivi!
Kad će doći čas osvete grozne?
Ili želiš, da te večno gazi
Sa osmejkom pritvorstva svojega?
Ne, sunca mi! Neće dugo više
Sa opsenom laskave lepote
S bratom brata rastavljati mila,
Verenika s verenicom divnom!
BLAŠKO (Porugljido.): Ni Beluša sa lepom Bosiljkom!
BELUŠ: Ćuti, ćuti! — Neverstvo će njeno
Sto njegovih osvetiti muka!
BLAŠKO: Al' sad ne mož' — on sad ne sme pasti!
BELUŠ: Sada mora! Zašto sad da ne bi?
Nema časa u večnbsti dugoj,
U kome bi desnica krvava
Poštedila crnoga krvnika!
BLAŠKO: Al' sada ga poštediti mora!
BELUŠ: Zašto? Reci!
Bude l' samo malo pomicanja —
Ti ćeš prvi pasti, neverniče! —
Ne sme pasti! I opet će pasti!
Samo sada ne sme! —
Tako valjda zmije u kamenu
Zmijčadima zagonetke pletu,
Da otrovno izuče sikanje.
Zašto ne sme?
Odgovaraj, zmijo otrovana!
BLAŠKO: Sad Ljubiša poginuti ne sme,
Jer Avari s Vladimirom silnim
Sve to napred, paleći, robeći,
Ka otaštvu primiču se našem.
BELUŠ: Zato bolje da ga ja ubijem,
Nego čete divijih Avara.
BLAŠKO: Ali ko će, kad Ljubiša padne,
Pod barjakom slave i junaštva
Predvoditi viteška plemena?
BELUŠ: Ja ću!
BLAŠKO: Ti ćeš?
Tebe narod prezire i mrzi;
Vole pasti, neg' pobedu slavnu
Na megdanu s tobom održati.
BELUŠ: Nek Dragoš predvodi;
On je junak od starina slavan.
BLAŠKO: Njega narod ljubi;
Ali mladić, što u srcu snage
I plam silni oseća viteštva,
Taj Ljubišu za vojvodu traži.
BELUŠ: E pak dokle da plamen prikrivam,
Što mi srce nemilice mori?
Dokle gnjeva zmiju otrovanu?
Što sa jedom moju dušu pori,
Dokle da je hranim?
BLAŠKO: Časak ide! —
Kad pobedu nad Avari silni
Održimo na ljutom bojištu,
Tad će pasti s prestola Ljubiša.
BELUŠ: Pak zar slavom uvenčan da padne?
Šta će na to reći poglavari?
Šta li narod, što ga silno ljubi?
Ta ne bi l' me u jarosti svojoj
Sa kamenjem pod gomilu vrgli,
K'o ubicu slavnog pobednika?
BLAŠKO: Ne bi!
BELUŠ: Kako, ne bi? Zar ne vidiš, bolan,
Da ga narod više sebe ljubi?
BLAŠKO: Opet ne bi!
Jer nikada to doznati neće,
Kako j' Ljubiša otiš'o sa sveta.
BELUŠ: Pak zar tajno? To ne mogu, Blaško!
BLAŠKO: Ti i nećeš!
BELUŠ: KO će dakle?
BLAŠKO: Otrov.
BELUŠ: Šta, zar otrov čast imena moga
Da opere sa tečnošću jetkom?
Sablja mora! Krv poteći mora,
Da krvavim pozorom utišam
Svetu želju osvete krvave!
BLAŠKO: Al' se onda nikada ne nadaj,
Da ćeš postat' velikim županom.
BELUŠ: Pak da šta ću — reci!
BLAŠKO: Kad se žrtve bogovima silnim
Na žrtvenik polože posvećen,
I svećenik s blagoslovom svojim
Starešinu ponudi sa vinom,
Nek u vino otrova nacedi.—
Tad će narod pogruženim srcem
Za kaštigu primiti bogovsku;
Reć' će starci, da je grešan bio,
I zato ga na svetom oltaru
Pokaraše bogovi otaca.
BELUŠ: Al' svećenik gde je,
Što bi otrov sa desnicom grešnom
Posvećenom pridružio piću?
BLAŠKO: Ima i tog!
Sutra ćeš ga pod čadorom svojim
Zagrliti kao gosta svoga.
A ja danas idem, da ga lepo
Na veliko delanje poučim.
Svećenik je ... slavoljubiv ... grabljiv!...
Zlatnu krunu prvosvećenika
Obećaj mu — sve će za nju dati!
Čast, i obraz, i narod, i sebe —
Ta za nju bi oca otrovao!
BELUŠ: Dobra mis'o — vere mi i sunca!
Samo brže! radi! delaj! idi!
Jer svak' trenut novu slavu nosi! —
Ha, postaću velikim županom,
Ti vojvodom viteških plemena,
A svećenik prvosvećenikom! —
Idi! idi! Časa ne počasi!
Još pre zore i kod mene da si! —
(Odlaze.)

TREĆI POJAV


Prolaze kopljem i strelama oružane čete naroda.

ŽIVKO, GAVRAN, i BORKO.

GAVRAN: Eno tamo gomile naroda
Pod barjak se skupljaju Ljubišin.
'Ajd'mo tamo!
ŽIVKO: Ljubiša je junak, vatra živa,
Smrt prezire, straha ne poznaje.
GAVRAN: Pak baš zato 'ajd'mo k njemu!
BORKO: Ja, da vidiš, nemam tako volje;
Većma želim starome Dragošu.
On je mudar, zaklanja se vešto,
A Ljubiša žarom i plamenom
Sred dušmana golim mačem juri:
Tu je kao lakše poginuti.
Živko: I ja mislim starome Dragošu,
A i naši mudri poglavari,
Beluš, Blaško, i Golub, i Paun,
Svi se njemu samo pridružuju,
Pak i ja bih.
GAVRAN: AL' ostalo sve što srca ima,
Pod barjakom kune se Ljubiši:
S njime pasti, poginuti, mreti,
Al' s bojnoga ne ustupit' polja. —
Ja ću tamo, jer Ljubišu ljubim,
Pak ako je časak pogibije,
Voleo bih poginuti s njime.
(VUK dolazi sa grdnim rogom u ruci, o pojasu mu sablja.)
VUK: Napred! Napred! Šta čekate, jadni?
Zar dušmani da vas ovde nađu?
BORKO: K'o vol'o bih, da me baš ne nađu,
Pak ne ovde, nego nigde više.
VUK (Zamahuje rogom.): 'Ajd' odlazi hrđo i kukavče!
Ženo huda!
(BORKO, GAVRAN i ŽIVKO odlaze.)
VUK (Duva u rog, narod se kupi.): Narode! Napred! Koje
junak hrabar!
Nova zemlja ište žrtve naše,
Pak ko kadar krv proliti nije,
Nije vredan da se u njoj stani!
(Duva u rog.)
Napred! Napred! Ljubiša vas čeka,
Da sa mačem dušmanu pokaže,
Ko je Srbin, kakva li je soja.
Samo za njim pobeda će doći,
Neće Avar u Srbiju moći!
(Odlazi. — BELUŠ, GOLUB, PAUN i BLAŠKO. Čete
naroda jednako prolaze.)
BELUŠ: Hej, narode! Kuda vi mislite?
Il' Dragošu, il' ćete Ljubiši?
GLASOVI: Svi Ljubiši, s njime da ginemo!
(Odlazi NAROD.)
BELUŠ: Nije l' ovo nečuvena ljubav!
Tako ljubit' jednoga čoveka!
Nije mudrost, veština u vladi,
Ili strogost vladalačke krvi —
Jedna ljubav njega održava
Na trošnome prestolu dedova. —
Kad pođosmo iz dedovske Bojke,
Listom narod za Ljubišom grnu.
Posle: natrag! — i natrag hoćemo!
Sad: sa njime svi ^da izginemo!
BLAŠKO: Pak ne samo gomilu naroda
Da je jednim očar'o pogledom,
Već i srce —
BELUŠ: Muč', kletniče!
Tu će ljubav životom platiti!
(Izdaleka se čuje zvuk trube.)
GOLUB: Ču li sada glas trube ubojne?
'Ajd'mo, 'ajd'mo, da ne zakasnimo!
( Čuje se dika i opet Glas trube.)
BELUŠ: Napred! napred!
BLAŠKO: Oh, kol'ko je bolje pod čadorom!
Čisto mi se na bojište neće,
Voleo bih izdaleka gledat'
Pozorije krvavoga rata.
(Jedan VOJNIK hitno).
VOJNIK: Jeste l' vid'li glavara Belušu?
BELUŠ: Ja sam! Šta ćeš?
VOJNIK: Avari su blizu do bojišta —
Vojevoda Dragoš te poziva!
Brže! brže! jer već čujem trubu,
Gde treći put na borbu pozivlje.
(VOJNIK odlazi, čuje se truba.)
BELUŠ: 'Ajd'mo!
BLAŠKO: Sve zbog njega, da ga bog ubije!
On je uzrok ove pogibije!
(Odlazi.)

ČETVRTI POJAV


Bojno polje. Čuje se zveka sabalja, ranjenici se pronose, BORKO beži. OTAC BORKOV.

OTAC BORKOV: Stoj, zlikovče, kud si naumio?
BORKO: Ah, oprosti!
(Beži.)
OTAC BORKOV: Sve da prostim,
Al' ti majci oprostit' ne mogu,
Što je takog kukavca rodila!
Hrđo jedna, što bogove grdiš,
A na oca pesnicu podižeš!
Gde je hrabrost, gde je mišca srpska,
Što prkosi gromovima gromkim?
Stoj, pudljivče!
(BORKO beži.)
Idi tamo — nestalo te, bog d'o!
U đubretu il' u kalu negde,
Kad poginut' n' umeš na bojištu!
(Nekoliko vojnika pronose ranjenog BLAŠKA.)
Al' ko j' ovo? —
A, ta to je Blaško!
E, i ti si veće dolijao!
Znam ga dobro, tajnog zlokovnika!
I otac mu bijaše lisica,
Dušman sebi i narodu svome.
'Ajd', neka vas, svi na red idete!
( Čuje se Vika.)
Gde je župan? Nigde se ne viđa!
Napred! Napred!
(Odlazij
(LjUBIŠA sa VLADIMIROM bijući se.)
LjUBIŠA: Nećeš dalje od ovoga mesta,
Tu ćeš skončat' pakost svukoliku!
VLADIMIR: Ti si ovu otadžbinu sebi
Za najlepšu izbir'o na svetu;
Ona će te na ledenim grud'ma
Prihvatiti. — Padaj!
(Biju se, VLADIMIR pada ranjen.)
LjUBIŠA: Želja te je krvava vodila,
Besnim srcem gonio si brata, —
Padaj! —
Pravda te je božja porazila!
VLADIMIR: Ah, Ljubiša... oprosti... oprosti!...
(Umire.)
LjUBIŠA (Nekolicini Vojnika): Ovo telo brata
jedinoga
Odnesite mojemu čadoru.
(Vojnici nose mrtvog VLADIMIRA.)
Bog milosti neka mu oprosti!
A od mene sve neka je prosto!
(VUK duva u rog Pred njime beži čitava gomila
Avara, a na sablju nosi glavu vojvode aćarskog)
VUK: Juriš, braćo! Secite! Koljite!
Stari su nam Avari krvnici! —
Napred! Napred!
(Duva u rog.)
LjUBIŠA: Dosta, Vuče! Ili nije dosta
Krv bratinsku potokom prolevat'
Od uranka do večeri tavne?
Dosta, dosta!
Duvaj u rog, da se narod kupi,
Da od krvi noževe opere —
Bratinska je!
I da ide sa molitvom smernom
Bogovima prinašati žrtve!