Seoba Srbalja/Prvi deo

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Prvi deo
Pisac: Đura Jakšić
Seoba Srbalja


PRVI POJAV


Pusta ravnica oko Dunava. Narod se srpski seli. Žene, deca, ljudi, starešine i poglavari. DRAGOŠ, BELUŠ, PAUN, GOLUB i BLAŠKO

DRAGOŠ: Stoj, narode, malo i veliko!

Ne miči se sa mesta ovoga,

Već pogledaj po ravnici daljnoj,

Pak ako ti srce ne zaigra

Pustom željom, najsjajnijim nadom,

Nemaš srca, niti krvi vrele!

Gle dolinu, kako se razvila,

K'o misao zaljubljene duše;

Tiho s' smeši cvećem i mirisom —

Rumen obraz najlepše devojke!

Tamo opet gora i dubrava

Medom, mlekom raširuje grudi,

Smerno čeka sviloruno stado,

Da ga čuva od žeđi i gladi,

A pastira hladovinom hladi. —

Već iziđ'te, sede starešine,

Mudrim zborom potvrdit' istinu,

Da od ove lepše zemlje nema,

Ol' milija negde otačastva!

BELUŠ: Nikada me želja ne povuče,

Da na staru zaboravim Bojku;

Al' na grud'ma ove zemlje nove,

Čini mi se da bih sa prezrenjem

Milu majku od sebe tisnuo!

PRVI STARAC: Jest, tako je, vojvoda Beluše!

Od Karpata do Srbice naše

Nigde lepša ne videsmo sveta.

DRUGI STARAC: Istina je, sedi poglavari; —

Al' nam ovde ne ima Ljubiše.

Mlad gospodar, koleno viteško,

Lov loveći po gorama mračnim,

Daleko je za nama ostao

A tek niko pomišljati neće

Da bez njega otačastvo novo

Potražimo ili naselimo.

TREĆI STARAC. Kroz vekove duge i sumorne

Vodiše nas dedovi njegovi;

I on isti tri puta se veće

Sa avarskom okupao krvi;

Pak zar danas da bez njega ovde

Budućnosti temelj položimo?

PRVI STARAC: Ne, nikako, braćo i glavari!

Bogovi će gnjevno razoriti,

Što bez njega ovde učinimo.

BELUŠ: Nas bogovi ne stvoriše zato,

Da se volji jednoga čoveka,

Ma i hrabrog, lepog, uzoritog,

Da se njemu bešćudno klanjamo.

DRUGI STARAC: Ne stvoriše da mu robujemo,

Ali ljubav bratskog svetovanja

Otisnuti, strahota bi bila!

DRAGOŠ. Znam Ljubišu;

Poznajem mu srce u grudima,

I kap svaku krvi plemenite,

Kojano je Srpstvu posvećena;

I što danas reknu poglavari,

Ljubiša će život žrtvovati,

Al' im volje pogaziti neće.

BLAŠKO: Što presudi narod i izreče,

To uništit' Ljubiša ne može!

BELUŠ: Ne sme! Ne sme!... Baš da hoće, ne sme!

Za reč svaku, što ovde rečemo,

Zaklinjem se suncem i životom,

Branit' krvlju; al' popustit' slovca —

Nikad, nikad za života neću! —

Nije l' dosta žrtve prineseno

Rad' njegove samovolje puste?

Ostaviti otačastvo staro

I u stranstvu gradove sagradit',

Pusta polja plugom uzorati,

Hladno stenje znojem pokapati?

Nije l' dosta, nije li suviše?

To prezreti za ljubav njegovu?

A šta li je krvi proliveno,

Rad' nesloge dva rođena brata!

Pak još hoće? Ne, sunca mi moga!

Dokle moju mačem ne prolije,

Kap narodne donde kanut' neće!

GOLUB: Neće! neće!

Veće hajde, glasajte, glavari,

Šta mislite, da l' da ostanemo,

Ili da se ropstvu i avarstvu

U naručje povraćamo mrsko?

PRVI STARAC: Glas čovečji šum je bez odjeka,

Kad ga božij blagoslov ne prati;

A ima li onde blagoslova,

Gde župana Ljubiše ne ima?

DRUGI STARAC: Vi nukate, tu da ostanemo,

On nas zove pradedovskoj Bojci!

Pak zar ima, ko ga sluš'o ne bi?

Sto leta bih za taj trenut dao,

U kome bih Bojku ugledao!

DRAGOŠ: Braćo moja, viteški narode!

I meni je žao Bojke stare,

I moja je suza pri rastanku

Gorkom tugom zemlju pokapala,

Na kojoj se rađahu junaci.

Ali borba večitih razdora,

Što razdvoji župana Ljubišu,

Te s krvavim mačem i desnicom

Na neverna jurnu Vladimira,

Te plemena hrabra razdvojiše,

I grobove naših praotaca

Sa unučkom krvlju poprskaše,

Mrskom tamom visoke Karpate

I poljane zamutiše rodne,

Da već mila zemlja roditeljska

Postade mi crna i krvava —

Već glasajte: da l' da ostanemo?

GOLUB: Baš da neću —

Ali ova rajevina pusta,

Reka, polje, dubrava i gora,

Silom nuka, tu da ostanemo!

PAUN: Bojka mi je milija od sveta,

Žao mi je kosti odvojiti

Od grobova mojih pradedova;

Al' je grozno ropstvo i avarstvo,

Pak žaleći, ali evo kažem,

Tu da ostanemo!

BELUŠ: Ja iskazah želju svukoliku.

Sad nek narod jednim glasom reši,

Da l' da ostanemo?

PRVI STARAC: Ja ne mogu, do ćutati samo.

Glas Ljubišin sudbinu rešava.

DRUGI STARAC: I ja neću.

TREĆI STARAC: Sa sudbinom mojom i narodnom

Nek Ljubiša sudi i voljkuje;

To ja želim.

MNOGI GLASOVI: Nećemo! Nećemo! Nek Ljubiša sudi!

VEĆINA: Da ostanemo! Da ostanemo!

BELUŠ: Sa drkćućeg srca survao se kamen,

Lakše mi je duši, kad pomislim samo —

Ah, da ostanemo!

DRAGOŠ: A ti, Blaško, Paune, Golube,

Sa izbranih nekol'ko staraca

Otidite rimskom poslaniku,

Pozdrav nos'te od svega naroda,

Da smo došli sa severa hladna,

Tražit' sebi slobodna kućišta

U okrilju rimskoga ćesara.

Ali tamo u Srbici sami,

Usamljeni, bez rodbine lepe,

Zaželesmo miloga govora,

Kojim bratac, kada ljubav svoju,

Ili izraz srca bratinskoga

Kazat' želi, il' zagrlit' svojtu,

U zvucima umilnim govori —

Te dođosmo, da u lepoj slozi

S Bugarima i sa Hrvatima

Još vekove duge preživimo.

Već molimo da nam se ustupe

Od Dunava do Timoka hladna

Ravna polja i planine kršne.

(BLAŠKO, GOLUB, PAUN i još nekoliko stara-ca odlaze.)

DRAGOŠ: Je l' pravo, narode?

NAROD: Pravo! Pravo! Živio Dragoše!

DRAGOŠ: Sad čadore bele raspinjite,

Molite se bogovima starim,

I najbolje žrtve prinosite,

Da nas silni danas ne ostave.

(NAROD se razilazi.)

DRAGOŠ (sam): Hvala danas silnim bogovima,

Što sa svojom voljom svemogućom

Sačuvaše narod i plemena,

Pružajući rukom milostivom

Novu zemlju, novo otačastvo,

Te smirismo vaskoliki narod,

Da se jadan više ne potuca,

Tražeć' žudno visoke Karpate,

Jer u njima više sreće nema. —

S preziranjem Urisnica lepa

Onog časa i trenuta ode,

Kad mačevi bratinske mrzosti

Srodne grudi vrhom zaparaše...

Ja ga ljubim, nesrećnog Ljubišu!

Najsvetiji on mi je amanet

Od dedova zaostao starih,

Da ga čuvam, da ga pazim, hranim,

Mojom krvlju krv njegovu branim.

Ali ću ga opomenut' — moram!

Dužnost mi je, sveta i jedina,

Za nj živeti, za nj poginut' svagda,

Pak zar danas da ga u neznanju

I bunilu nesrećne ljubavi

Zaboravim? Ne, vere mi, neću!

Kazaću mu, štomi srce tišti,

Moju tugu, njegovu porugu...

Mlad, zaljubljen — oganj mu je srce,

Duša plamen nesrećne ljubavi;

Iz nje mis'o budućnosti vadi,

K'o iz sana blistajuće lice,

Što bi hteli na javu izneti. —

Silna ljubav još ga natrag zove,

Sa rumenim licem i osmehom

Zavarkuje srce zaljubljeno.

On joj sledi...

A narod ga bezgranično ljubi;

Kud on hoće, tamo i on juri,

S kraja na kraj golemoga sveta

Glad, golotu prezirući bedan,

I trudove putova opasnih.

I krv svoju, i krv dece svoje

Ne žaleći — tek da s njime sreću

Il' nesreću podeliti može. —

Veran narod, sunca mi ovoga!

A on šta je? Rob od svoje strasti!

Njojzi dvori, laska i ugađa.

A narodu? Kao psetu vernom

Tek kadikad jedan osmeh tužan,

Ili rečcu umiljatu daje,

S tim da stiša gorke uzdisaje. —

Već počinje u glavara zavist

Grozan koren u srcu hvatati,

Jošte tinja u nesrećnim grud'ma;

A kad bukne — plamenom će žarkim

Progutati nesrećna plemena...

Kazaću mu, neka za sve znade,

Pak da čuva i sebe i narod,

Čast imena, slavu pradedova.

DRUGI POJAV


Šuma. LjUBIŠA i VUK, vraćajući se iz lova.

VUK: AL' onako život prezirući,

Golim nožem i golom desnicom

Na planinsko jurdisati zvere —

Oh, Ljubiša!

LjUBIŠA: Zar da čuvam teret kletve samo?

Il' da svetim očajanje moje?

Oh, kam' da sam poginuo, Vuče,

U koštacu zvera naopakog!

VUK: Oh, kada joj belu penu viđoh,

Plam očiju, škrgut oštrih zuba,

Već požalih i tebe i sebe,

Proklinjući život, mislio sam:

Ja sam vesnik smrti Ljubišine!

Pak mnidijah, kako ću izaći

S crnim čelom pred narod viteški;

Sa kakvim li opisati reč'ma

Smrt ljubimca jedinih bogova.

Bog je hteo i nebo je htelo!

To da kažem — nebo bi prezreli,

Sa kletvom bi temelj uzdrmali,

Na kom zemlja, sunce, mesec, zvezde,

Prezirući časove i dane,

Vek provode večitosti duge.

LjUBIŠA: Haj, ne tako, pobratime Vuče!

Da si rek'o: Ljubiša je mrzak,

Mrzak zemlji, mrzak bogovima,

Sve ga mrzi, prezire i goni,

Jer i on se sam od sebe kloni,

Sam se kune kletvom i proklinje

Sve što vidi u tuđinstvu mrskom.

Cvetak bajni, što svojim mirisom

Zrak sunčani iz zorice budi,

Njemu j' mrzak!

Mrzi sunce ove zemlje tuđe,

Zemlju mrzi — sve na svetu mrzi!

Samo kutak vasione ljubi,

Svetu Bojku dušom obožava.

Oh, Bojko sveta!

To da kažeš, i da kažeš jošte:

Kam bi cep'o u ovim gorama,

Zemlju par'o, a pukoti njene

S leševi bi zastir'o krvavi,

Da pokaje svoje rane ljute,

Da utiša svoju tugu gorku,

Da osveti našu svetu Bojku. —

U časovi take mržnje crne

Zver planinska strahovito riknu;

Medved beše, što se u sumračku

Gorostasnih jela i borova

Sa rutavom porodicom ljubi,

Crn stanovnik ove zemlje puste, —

Na nj je Ljubiš s golim nožem jurn'o

I pogin'o.

VUK: Ali hvala bogovima silnim,

Te glas sreće i radosti svake

Doma nosim srcem igrajućim:

Pod udarcem smrtonosne ruke

Zver je pala, a Ljubiša živi!

LjUBIŠA: Ah, da mogu i pomis'o ubit',

Što nas vodi po tuđinstvu mrskom,

Kao što sam gorsko čudovište —

Svetio bih junačku desnicu!

Al' sve j' pozno! Strani smo u stranstvu.

Dokle opet ponositu Bojku

Sa radosnim srcem ne zgledamo.

Posle samo ko mi život uzme,

Izgoniti iz dedovske zemlje

Mrtvo telo — samo mrtvo može!

A dok živim — ne, nikako više!

I dok želit' živo srce znade,

Poželiće da u Bojci umre.

(Dolazi PROROK)

Jesi l' Srbin? reci!

Jer će t' ova ubojita đorda

Rastaviti sa životom hudim.

Kosi?

PROROK: Čovek.

LjUBIŠA: Srbin?

PROROK: Srbin.

LjUBIŠA: Pak šta hoćeš ovde u planini,

Gde nikoga osim zvera nema?

PROROK: Tebe tražim.

LjUBIŠA: Otkud mene, crni neznaniče?

Šta ćeš sa mnom?

PROROK: Ima zemlja tajne nečuvene,

Od kojih bi srce zadrktalo,

Da ih vidi u suštini svojoj.

Svaka trava značenja je puna,

Trepet zvezda, pad i nestajanje,

To je priča sreće il' nesreće,

Što sa tavnom koprenom prikriva

Crna ponoć na grudima tavnim,

I nikome videti se ne da,

Krom onome kome pri rođenju

Majka mila posestri se s vilom,

Te zagorka u radosti svojoj

Vidovitost posinku dariva.

LjUBIŠA: Pak i ti si valjada ljubimče

Il' posinče zagorkinje bele?

PROROK: Jesam.

LjUBIŠA: Pak bi l' znao kazati mi danas,

Hoću l' videt' pradedovsku Bojku

I zagrlit' čedo najmilije?

Hoću l' ljubit' one trepavice,

Sa suzama gorkim pokapane,

I ugledat' one oči crne,

Što kroz suze mene izgledaju

Da se vratim iz tuđinstva mrska?

PROROK: Nikad!

LjUBIŠA: Ništa ne znaš!

Umlje ti je pomračeno tamom,

Nikad iskra nebeske svetlosti

Tvoju dušu obasjala nije!

Videću je — videti je moram!

I uz prkos nebu i proroku,

U grobnicu mojih pradedova

Položiti kosti izmučene!

PROROK: Nikad nećeš!

(Odlazi.)

LjUBIŠA: Što ne ubih ovoga proroka,

Što protivno govori razumu?

Videću je — videti je moram,

Ma izda'n'o u tom zagrljaju,

U pogledu najlepše devojke,

Na grudima pradedovske Bojke!

VUK: A meni je hladno u prsima,

K'o da ih je zmija opasala,

Pak da srce svojom krvi ledi,

Da ga poji smrću jeda svoga.

Oh, Ljubiša! To je slutnja samo!

Al' istina na grudima svojim

Pokaza mi jedne noći mračne

Crni venac zavere podmukle.

Ćutao sam — sad više ne mogu.

Video sam okom prozirućim

Kolovođu vojvodu Beluša.

LjUBIŠA: Zar Beluša?

VUK: Jest Beluša! Bogom ti se kunem!

Nešto ima, što neverstvo plete,

A čuvaj se nevere proklete!

LjUBIŠA: Nikad, nikad verovat' ne mogu!

Ta nije li Beluš od mladosti

Krv junačku sa mnom prolevao?

Pak zar sada u tuđinstvu ovde,

Da vernošću posrne viteškom?

To nikada nemoj mislit', Vuče!

VUK: Kam' da nije!

Al' me oko prevariti neće;

Uvo čuje — kam' da čulo nije!

Tamo dole, kuda prohodismo,

Kad je narod rad' odmora stao —

Noć je bila, mesec me je bledi

Svojim zrakom na seir pozvao —

Išao sam lugom i planinom,

U sećanju bezbrižnog detinjstva

Nesam čuo kako potok huji.

Sad se trgoh. Tri, četiri senke

Tajno zbore, sa šumom govore.

Ko je, šta je? a najviše, šta će

U ponoći u planini mračnoj?

Raspoznadoh Beluša i Blaška.

Dugo su se nešto prepirali,

Tajno, nemo, kao ponoć mukla,

Dok Beluša u besnilu planu:

,,Mora pasti!" reče, i u gnjevu

Britkim mačem strahovito zveknu.

Blaško ćuti i družba ostala.

Posle opet šaptanje i prepir,

Dok i Blaško ne potvrdi sobom:

Pre nego se povratimo Bojci,

Pasti mora, drugog leka nema!

LjUBIŠA: Sanjao si, vere mi, da jesi!

Il' pri sebi onda bio nesi,

Kad razgovor, bog će znati kakvi,

Za zaveru držiš i kazuješ.

VUK: Ah, san da je,

Znamenja bi nečastivog bio!

LjUBIŠA: Al' sad hajde,

Jer nas narod nestrpljivo čeka.

Kratki su mu dani i konaci,

Duge noći bez pokoja tija,

Zora hladna, večeri sumorne

Na grudima ove zemlje tuđe.

(Odlaze.)

TREĆI POJAV


BLAŠKO i PERUNIKA pred Dragoševim čadorom.

BLAŠKO: Zvezdo moja, ljubavi najveća!

De kaži mi, ljubiš li me jošte,

Il' me srce samo zavarava?

PERUNIKA: A zar sumnjaš?

BLAŠKO: Nesam sumnj'o nikada, do sada!

Ali sada, otkako sam čuo

Da Bosiljka ne ljubi Beluša,

E sad mogu verovati, zlato,

Da zvezdice mesec ne miluju,

Il' da mesec većma zemlju ljubi,

Nego nebo, na kome se koči.

PERUNIKA: Ah, Bosiljka! — Sirota Bosiljka!

Žao mi je, teško mi je gledat'

Tugu njenu, njene suze gorke,

Al' je dosad utešit' ne mogoh.

BLAŠKO: Pak zar nikad ni rečice jedne

O Belušu da je prozborila?

PERUNIKA: Ni o sebi više ne govori,

Ni o ocu, koga silno ljubi,

Ni molitvu ne čati pobožnu,

Kad se žrtve jutrom i večerom

Bogovima silnim ukazuju —

Ni o kome, tek o njemu samo!

BLAŠKO: A jesi l' joj kadikada, zlato,

Beluševo ime spomenula?

Jesi li joj opisala ljubav,

Kojom Beluš svoje sunce ljubi,

Kako plamti i gine za njome?

PERUNIKA: Jesam!

BLAŠKO: Pak šta veli?

PERUNIKA: Ništ' ne veli, samo sa suzama

I uzdišuć' tužno odgovara:

Ja Ljubišu ljubim, za njim ću umreti,

Ljubiši ću život na žrtvu prineti!

BLAŠKO: A da l' joj se katkada Ljubiša

Sa osmehom, il' sa dobro jutro,

Il' drukčije umiljato javlja?

PERUNIKA: Nikad, nikad!

Baš i juče pred čadorom prođe,

Al' ni rečcom, a kamol' osmehom

Da s' osmehn'o kraljici lepote.

(Oće da odlazi.)

Moram ići.

Već je vreme da sam kod nje, Blaško,

Da je tešim. Žao mi je, veruj,

Kad je vidim u suzama gorkim,

Gde joj belo polevaju lice.

BLAŠKO: Zbogom, dušo!

Al' odreći poljubac mi nećeš?

(On je ljubi, PERUNIKA odlazi.)

Sve vas mrzim — Beluša i tebe!

Samo sebe jedinoga ljubim,

I što činim — sve za sebe samog;

Ta i ja se tek nadati mogu!

Zašto ne bih? Kad svi izumredu,

Nije l' carstvo živome na redu?

'Ajd' odlaz'te! bijte se! kolj'te se!

Moj je pos'o, iz prikrajka gledat',

Smejati se muci i mučenju;

A ugasne l' oganj od zavisti,

Hitrim dahom potpirit' ga snova,

Dok u njemu svi ne poskapate.

(BELUŠ dolazi.)

Ha, Beluše!

Otkud tako? Pak što tako tijo,

Kao da se kradeš u riznicu,

Da poharaš Dragoševo Blago?

BELUŠ: Jest, ovde je riznica nebeska!

U njoj nebo svoje sunce skriva,

Tu u hladu Bosiljka počiva!

BLAŠKO: Al' to sunce za tebe ne sija!

BELUŠ: AL' će svetlit' u naručju mome!

BLAŠKO: Nikad, nikad! Jer tebe ne ljubi,

Svojim zrakom sad Ljubišu greje.

BELUŠ: Lažeš, pseto!

Pak da nebo kaže: veruj — veruj, laže!

Jer Bosiljka samo mene ljubi.

(Odlazi.)

BLAŠKO: Namere mi nemilosne, grozne,

Crn podzemnik voljno izvršuje.

Il' zar nije?

Da ko onda ljubavnika žarkog

Sad u času očajnikom stvara?

Ko rastura otrov po prsima?

Ko ga pali osvetom krvavom?

Ko će drugi, već podzemnik crni,

Od koga se i bogovi groze?

Samo ja se sa njime bratimim! —

Ljubiša se otačastvu nada,

Da na grud'ma najlepše devojke

Živi, umre. — Lepo, lepo!

Ja ću viknut' crnog pobratima,

Sto putova što spasenju nose,

Korakom će jednim preprečiti.

A Beluša?

Žarku ljubav od Bosiljke čeka...

Čekaj, čekaj! Pobratim će doći,

Ledom će joj prsi skameniti,

Plam ljubavi u njima ugušit'...

Čekaj, čekaj!

Ugledaćeš svoje sunce jarko,

Gde za drugim vene i uzdiše.

(Odlazi. BELUŠ se vraća od Drtoševog čadora.)

BELUŠ: Svet nek pada!

Nevera je, ubica, lažljivac!

Na kom sunce, na kom mesec laže,

Na kome se najhuđe pritvorstvo

Istinitom i pravom ljubavlju

Pokazuje lakovernicima.

Ha, il' nije nikad me ljubila?

Onda lažu bogovi i nebo;

Jer otkud bi toliko miline

Na ljubljenom pokazali licu?

Ljubila me j' — sada me ne ljubi,

Prezire me, mrzi me — strahota!

Huđi sam joj od svakoga skota!

Njega ljubi — ha, da ponoć ljubi,

Il' ma kakvo čudovište sveta;

Ali njega — oh, ženo prokleta!

Koga mrzim od kolevke svoje —

Sad za njime nevesta mi lepa

Plače, vene, a mene prezire! —

Grozno, grozno! Da poludim skoro!

Ha, il' bolje, jer bih besnit' mor'o

Njega ljubi! Čekaj, čekaj!

Baš da sunce, nevernico, ljubiš,

Zrake bih mu mačem potlačio,

Mrtvog bih ga tebi položio,

Da mu lice ledeno celivaš. —

Nevernico! —-

Ja te mrzim — ne trebaš mi više!

Sa lepšom se nevesticom grlim,

Sa osvetom, najmilijom kćeri

Razjarenog neba i bogova.

Nju ću posad obožavat' verno,

Da mi sjajna srcem zapoveda;

Da ne klone pri pogledu suza,

Il' pri reci prolivene krvi.

Smejaću se, a ti ćeš plakati,

Zaplakaćeš, ako suza imaš,

Ali zima mojega osmeha

Suze će ti slediti neverne. —

Nevernico! —

Evo čujte, bogovi otaca!

Zaklinjem se sa imenom vašim,

Osvetiti čast imena moga,

Na žrtvenik osvete krvave

Doneću vam župana Ljubišu!

(Odlazi.)