Senke (Aleksa Šantić)

Vi, senke, što sada po putima mojim
Urličete kobno, kô s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim!

Ne tresu me više oštrohrte osti,
Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću u koštac, pa me poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.

Ne, vaš pomam nema snage da me satre,
Ja sam gore gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.

O grmenje moje zube krši vreme,
I u njemu svaka hajka lava nađe.
Još su moje snage gorda jedra lađe,
Gde prosipa zora svoje dijademe.

Mičite se s puta! Iz kaljuže ove,
Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srce lepa
Kupe se i hrle na polete nove.

Onamo, na vrhu, kô dan jedan beo,
Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I kô požar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.