Sedmorica protiv Tebe
Sedmorica protiv Tebe
- -
Napisao: Eshil
Preveo: Miloš N. Đurić
|
LICA:
Pozornica predstavlja tebanski akropolj, na kome se u pozadini nalazi uzvišica sa žrtvenicima i kipovima bogova, naročito Atene Palade, Posidona s podignutim trozupcem, Areja i Afrodite, Apolona i Artemide. |
SADRŽAJ: PROLOG |
PROLOG
[uredi]
PRVA POJAVA
Pred sakupljeni narod izlazi car Eteokle sa svojom pratnjom.
ETEOKLE:
Na krmi ko se nađe, Kadmov narode,
i drži korman države, a ne leže
da spava, taj na vreme treba zboriti.
Ta sja l' nam sreća, božja to je milošta,
a stigne li nas — ne daj, bože — nesreća,
Eteoklu samo bučne pesme pevaju
svi građani i velikim ga lelekom
obasipaju. Al' Div, zvani Branilac,
od bede takve Kadmov grad nek sačuva!
A treba svi — i onaj ko još ne stiže
vrhuncu mladosti i ko već odmače —
svom snagom tela svog da sada pregnete,
i svako prema snazi da se potrudi:
da brani grad i bogovima domaćim
oltare, da se pošta nikad ne zatre,
i štiti decu, Zemlju — majku najdražu.
Jer milostivom otkad grudom puzite,
svu muku ona muči i vas neguje —
i othrani vas da joj verni sinovi,
štitonoše u jadu ovom budete.
Do dana ovog bog nam beše milostiv:
jer mada se već dugo grad naš opseda,
u ratu bog nam opet često pomaže.
A sada kaže vrač, posmatrač ptičiji,
što ušima i duhom, a bez plamena,
veštinom pravom ptičji let osluškuje, —
on, vešt u takvim gatanjima, izvesti:
baš noćas ahejska se vojska spremila
da na grad Kadmov celom snagom udari.
Na bedeme i kulama na kapije
svi skočite u punoj bojnoj opremi,
branike napunite, na krov kulama
postrojite se, hrabra srca čekajte
kraj vrata i ne strahujte pred gomilom
došljaka! Pobedom obdariće nas bog!
Ja izvidničku stražu poslah pred vojsku
i mislim: put joj neće biti zaludan;
i kad je čujem, svaku varku svladaću.
(Dolazi glasnik izvidnik.)
DRUGA POJAVA
Eteokle, Glasnik.
GLASNIK:
Eteokle, plemeniti care kadmejski,
od vojske tačan donosim ti izveštaj, —
ko uhodnik ja videh sve što spremaju.
Junaka sedam — smele, besne vojvode
nad štitom crna kova bika zaklaše
i ruke okvasiše krvlju bičijom
te Arejem i Enijom se zakleše
i Strahom krvavim il' Kadmov da će grad
razvalit silom, varoš opljačkati svu,
il', izginuv, natopit krvlju zemlju tu.
Adrastu kola napunili darima
da pošlju kući spomen roditeljima,
i suze rone, ali glasa ne daju.
I gvozdeno im srce plamti junaštvom,
a okom sevaju, ko lav krvolija.
I o toj pretnji bićeš brzo uveren:
Kad pođoh, baš su kocku stali bacati
na koja vrata ko će vojsku voditi.
Od naših zato biraj borce najbolje
i brže šalji vratima na izlaze!
Ta blizu već je spremna vojska argivska,
već ide, diže prah, a bele pene bes
iz konjskih nozdrva već kaplje po polju.
A ti zaštićuj grad ko mudar krmanoš
dok Arej mahniti olujinom ne udari;
ko val za valom vojska će navaliti.
Što brže uhvati trenutak pogodan!
A moje oko, veran čuvar, i dalje
uhodiće; i o svem što se dešava
izvestiću te tačno, — bićeš bezbedan.
(Ode. Građani hitaju na bedeme.)
TREĆA POJAVA
Eteokle (sam).
ETEOKLE:
O Dive, Zemljo, grada našeg odbrano,
o silna Srdo, ljuta Kletvo očeva —
ne predajte mi grad u ruke dušmanske,
jer helenskim se glasom vama obraća,
ne uništite dragi dom i ognjište!
A zemlju ovu slobodnu i Kadmov grad
u jaram ropstva nikad ne zapregnite!
Pomozite nam! Za stvar opštu govorim.
Ta srećan grad i bogu poštu odaje.
(Eteokle ode. Dolazi hor tebanskih devojaka. One stanu na uzvišicu i posmatraju neprijateljsku vojsku.)
ČETVRTA POJAVA
HOR:
ULAZNA PESMA
PRVA DEVOJKA:
Zbog teškog jada moram kukati!
Već hita vojska, oko ostavi
i napred juri silna konjica!
DRUGA DEVOJKA:
Svedoči prah do neba uzvitlan,
taj glasnik nem je, ali ne vara!
TREĆA DEVOJKA:
To tutljava i topot ore se,
približuje se huka njihova
ko besan val kad o hrid udara.
ČETVRTA DEVOJKA:
Oh, jao, bozi, jao, boginje,
od ove branite nas nevolje!
PETA DEVOJKA:
Na tvrde sad se diže bedeme
sav spreman puk pod štitom blistavim, —
da grad nam razori!
ŠESTA DEVOJKA:
Ah, ko će nama biti spas?
I ko će dati zaštitu?
Da l' bog il' boginja?
SEDMA DEVOJKA:
Pred koji božji kip da padnem sad
i da ga zagrlim?
OSMA DEVOJKA:
Pomoz'te bogovi lepotroni!
Čas dođe da vam like grlimo!
Šta čekamo i bolno stenjemo?
(Devojke kleknu pred statue.)
DEVETA DEVOJKA:
Da l' čujete il' ne čujete zar
pod zidovima glomot štitova?
DESETA DEVOJKA:
Baš sada, ako ikada, treba haljine
i vence na dar davat bozima!
(Devojke idu od žrtvenika do žrtvenika i prilažu bogovima darove.)
JEDANAESTA DEVOJKA:
Zvek čujem, — silna koplja zvijuču.
Šta radiš ovo? Zar ćeš izdati
svoj kraj, starosioče Areju?
DVANAESTA DEVOJKA:
Zlatošlemi bože,
ta gledni, gledni na svoj grad
što tebi nekad omile!
Prva strofa
PRVA DEVOJKA:
O zaštitnici domaći,
priskočite, priskočite
na devojački pogledajte zbor
što moli roblje da ne postane!
DRUGA DEVOJKA:
Junake čujem već šlemogrive
k'o bučan talas oko bedema
Arejev dah ga šiba, podiže.
TREĆA DEVOJKA:
O Dive, Dive, oče sviju nas,
ti svaku svrhu snagom postižeš,
iriteci Tebi našoj u pomoć,
od grada napadače rasteraj!
ČETVRTA DEVOJKA:
Argivci Kadmov grad pritiskuju
od bojnog drhtim oružja!
U čeljustima atova
doklikuju nam žvale smrt!
PETA DEVOJKA:
Junaka sedam, sjajnih, prkosnih,
na vrata kreću sedmora,
svak jedna kockom odabra.
ŠESTA DEVOJKA:
I ti nas, čedo Divovo,
ti snago borboljubiva
odbrani, grad nam očuvaj,
iz bede spasi, Palado!
Prva antistrofa
SEDMA DEVOJKA:
A i ti, Posidone viteže
što morskim vladaš valima
i ribe gađaš trozupcem,
od ovog straha oslobodi nas!
OSMA DEVOJKA:
Oh, i ti, Areju, zaštiti grad
što ime nosi Kadmovo,
za nj pobrini se i odbrani ga!
DEVETA DEVOJKA:
A i ti, Kipru draga boginjo,
ti, našeg roda pramajko,
pomozi sada gradu svom!
Od tvoje krvi mi smo krv.
DESETA DEVOJKA:
Mi molitvama bogu prijatnim,
gle, prilazimo kipu tvom
i zovemo te, spasi nas!
JEDANAESTA DEVOJKA:
I ti, o vučji krvniče,
sad budi dušmanima vuk,
da uzdišu i jauču!
DVANAESTA DEVOJKA:
I ti, o ćerko Letina,
u ruke luk svoj uzimaj
i spremi se da zapinješ!
CEO HOR:
Druga strofa
Lele, lele!
I tutanj kola oko grada čujem već.
O časna Hero,
osovine su teške, škripe glavčine.
Artemido draga,
od koplja vazduh dršće, — zvizga čuje se!
Šta trpi grad nam, šta će njemu zapasti?
Ah, kakav nam svršetak sprema bog?
Druga antistrofa
Lele, lele!
Već pada na branike tuča kamenja.
O Apolone,
o vrata teška treskaju već štitovi!
O carice Onko,
ti, sveti, bojni sude, ćerko Divova,
ti, gospo blažena, zaštićuj zidove,
odbrani grad sa sedam kapija!
Treća strofa
Oh, bozi, jaka zaštito,
oh, dobri čuvari i dobre čuvarke
ove naše postojbine,
ne ostavite kopljem okruženi grad
da strana vojska uzme ga!
Oh, čujte deve što vam ruke pružaju,
čujte molbe usrdne!
Treća antistrofa
Oh, dragi naši bogovi,
vi, zaštitnici, grada našeg okrilje,
ljubav svoju potvrdite!
Za narodne se pobrinite hramove
i brigom nam pomozite!
A setite se mnogih dragih žrtava
što ih grad vam prinosi!
(Dolazi Eteokle.)
PRVA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Eteokle, Hor.
ETEOKLE
Vas pitam, vi, stvorenja nepodnošljiva,
zar to će branit grad, zar to će spasti ga
i opsedanoj vojsci hrabrost uliti, —
to klečanje pred kipovima bogova,
taj plač i lelek, mrski stvoru pametnom?
Kad ne bih ni u jadu ni u blaženstvu
sa ženskim rodom nikad posla imao!
U dobru nesnosna je obest njegova,
a svima još je veći jad kad strahuje.
I sada svojim bežanjem i vrištanjem
u kukavičku slabost grad mi nagnaste;
tim pomažete zlikovce pred vratima,
a ovde zator sami sebi spremamo.
E, to nam daje život naš sa ženama.
Al' naređenju ko se mom ne pokori —
il' muško ili žensko ili drugi ko —
sud zlosrećan presudiće mu smrt,
uteći neće, biće zasut kamenjem!
Muškarcima su briga spoljni poslovi,
ne ženama! Ne čini štete u kući!
Da l' ču me ili ne ču? Gluvoj zborim li?
HOR
(Prva strofa)
Sva protrnuh, dragi sine Edipov
kad čuh bojnih kola tutnjavu,
stade škripa glavčina u točkova, —
zveka stade teških uzda kovanih —
škrgut đema uplaši me.
ETEOKLE
Šta onda? Hoće l' brodar, s krme pobegav
na provu, naći onde lek za spasenje
u koštac kad se s morskim valom hvata brod?
HOR
(Prva antistrofa)
Starim božjim kipovima pohitah,
tvrdo uzdam se u bogove,
strašan grad kad udari o kapije,
od stra stadoh višnjima na molitvu,
pomoć gradu da nam dadu.
ETEOKLE
Pa molite se kuga koplje dušmansko
da skrši. Nije l' to u božjim rukama?
Al' bozi, kažu, srušen ostavljaju grad!
HOR
Druga strofa
Nikad za mog veka s njim ne rasto se
zbor božanski! Ne videla da mi grad
od juriša pada, plamen dušmanski
da mi vojsku zatire!
ETEOKLE
Ne želi propast moju zovuć bogove!
Poslušnost majka ti je svakog uspeha
i zaštitnica ženi. Tako stoji stvar.
HOR
Druga antistrofa
Da! Al' snaga božja još je moćnija.
Mnogo puta ona ti u jadima
taman oblak očajanja čoveku
ispred oka rastera.
ETEOKLE
Muškarčev poso: žrtve klati bozima
i hrabro boriti se s neprijateljem,
a tvoj je: ćutati i kuću čuvati.
HOR
Treća strofa
Samo božja milost grad nam čuva još,
bedem daje otpor četi dušmanskoj.
Za to l' kar zaslužujem?
ETEOKLE
Ne, ne branim ti bogove da poštuješ,
al' građana ne pretvaraj u strašljivce!
Umiri se i strahu ne predaji se!
HOR
Treća antistrofa
Ovčas čuh nečuven, strašan urnebes,
tresući se od stra dođoh u tvrđu —
svetom selu ovome.
ETEOKLE
A pogine li ko il' rane dopane,
ne udarajte u plač i u kuknjavu!
Jer tim se Arej hrani — krvlju junačkom.
HOROVOĐA
I čujem kako brekću besni atovi!
ETEOKLE
Pa čuj, al' nemoj da ih čuješ suviše!
HOROVOĆA
Već grad je opasan, i zemlja stenje sva!
ETEOKLE
Zar nije dosta što se zato brinem ja?
HOROVOĐA
Bojim se: pred vratima sve jači urnebes!
ETEOKLE
Umukni, građani da ništa ne čuju!
HOROVOĐA
Oh, zbore nebeski! Ne izdaj bedema!
ETEOKLE
Zatvori, sto mu jada, usta pogana!
HOROVOĐA
U ropstvo ne dajte me, gradski bogovi!
ETEOKLE
Zarobljavaš ti sebe sama i sav grad!
HOROVOĐA
O silni Dive, udri gromom dušmane!
ETEOKLE
O Dive, kakav li to ženski stvori rod!
HOROVOĐA
Baš bedan — ko i muški ako padne grad.
ETEOKLE
Pred kipovima zar ćeš opet kukati?
HOROVOĐA
Jer strah mi hvata jezik zbog malodušja.
ETEOKLE
Učini mi malenu ljubav, molim te!
HOROVOĆA
Što brže kazuj, i ja brzo doznaću!
ETEOKLE
Ućuti, jadna, da mi narod ne plašiš!
HOROVOĆA
Pa ćutim. Sudbu svoju trpeću ko svi!
ETEOKLE
Tu reč ti više volim nego prethodne.
Još nešto: pomeri se od tih kipova
i toplo moli da nas bozi pomognu!
Sad čuj i moju molitvu, a potom ti
peanom svečanim zazovi bogove
Heleni ko što čine žrtvu prinoseć,
da svoje ohrabriš i od stra izbaviš!
A bozima što brane grad i zavičaj,
što polja čuvaju i trg nam nadziru,
i Dirki izvoru i našem Ismenu,
ja obričem: na dobro svrši li se sve
i otadžbina spase, krvlju jagnjadi
orosiću oltare božje, klaću bikove,
pobošću spomenike, ruhom dušmanskim
i plenom koplja sveti iskitiću dom.
I ti se tako moli, al' bez jecanja,
i nemoj divljim piskom pištat uzalud:
jer time nećeš svom umaći suđenju!
Junaka mećem šest, a sedmi biću ja,
ko jake protivnike vojsci dušmanskoj
na izlaze od kula, sedam kapija,
od hitrih uhoda dok vesti krilate
još ne stignu i s nevolje se rašire!
(Ode.)
DRUGA POJAVA
Hor.
PRVA STAJAĆA PESMA
Prva strofa
Volela bih da se smirim,
ali strah mi ne da mira,
brige, druge srca moga,
jednako mi stravu jare.
Strah me četa oko zida
dršćem kao golubica
kad joj s gnezda guja ljuta
grabi decu, golubiće.
Dušmani se sa svom silom
na bedeme naše penju!
Šta li će se sa mnom zbiti?
Sa svih strana eno pada
i ruši se na građane
oštra tuča od kamenja!
Višnji bozi, deco Divu,
snagom svojom spasavajte
grad i narod, pleme Kadmovo!
Prva antistrofa
Možete li naseliti
zemlju lepšu no je ova,
ostavite l' dušmanima
ova polja, njive plodne,
Dirkin izvor, njenu vodu
od svih voda najzdraviju
Zemljodrža što je šalje
i s njim ćerke Tetijine?
Zato, bozi grada našeg,
na dušmane izvan zida
jad i bedu navalite,
oružje im uništite,
sve ih morom pomorite!
Slavu dajte građanima,
spasenjem ih obradujte,
svoje selo sačuvajte,
plačne molbe uslišite!
Druga strofa
Ao jada, grad kad stari
ko plen koplja u Had pada
i u sitan prah se mrvi, —
Ahejac ga s božjom voljom
sramno bije i razara!
A ženskinje veže, robi,
lele, mlado ko i staro,
za kosu ga grabi, vuče,
ko krd goni, ruho kida!
Grad se prazni, plač se ori,
roblje, ciči, pišti, vrišti!
Strah me takve sudbe teške!
Druga antistrofa
Jadna li je verenica
što pre roka izabrana
menja kuću za put mrzak!
Šta to kažem? Srećniji je
koga sebi samrt uze.
Grad kad strana uzme vojska,
lele, mnogi jadi svanu!
Jedan drugog vuče, kolje
na sve strane oganj prašti,
nebesima dim uzleće:
sveta mesta kalom prlja
krvnik ljudski — besni Arej!
Treća strofa
Ulicama huka, buka,
mreža paše grad ko bedem,
borac borca kopljem gađa;
a nejači vriska stoji:
tek je majka podojila,
sva u krvi ciči, pišti!
A brat brata pleni, pljačka,
a pljačkaša sreta pljačkaš,
a praznova praznov zove,
pusta blaga s njim da grabi, —
da nagrabi od svih više.
Šta da sada očekujem?
Treća antistrofa
Plod svakojak rasut leži,
bol te kida kad ga vidiš!
Očajni su domaćini.
Mnoge dare zemlje štedre
u gomili pomešane
nose vali nitkovića!
Mlada žena zarobljena
podnosiće nove jade
na postelji s mužem srećnim —
jakim gordim dušmaninom,
al' se nada crnom kraju
i prestanku muke ljute.
DRUGA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Glasnik, Hor.
VODILjA PRVOG POLUHORA
Gle, drage, ako dobro vidim, uhodnik
nov izveštaj o vojsci nosi argivskoj,
a hitre noge kao krila nose ga!
VODILjA DRUGOG POLUHORA
A eno i sam hita car, sin Edipov,
da od glasnika tačne vesti sasluša.
Ni njemu žurba ne da krok da uspori.
(S jedne etrane pozornice dolazi Eteokle s velikom
pratnjom junaka, a s druge pasnik.)
DRUGA POJAVA
Eteokle, Glasnik, Hor.
GLASNIK
(Eteoklu)
O dušmanima sve što znadem kazaću,
i koja vrata svakom kocka odredi.
Već Tidej galami do vrata Pretovih,
a vrač mu ne da preći preko Ismena,
jer žrtva dobrih nije dala znamenja.
A Tidej, besan, žudan borbe krvave,
uscikto se ko zmaj kad podne prigreje
i kori vrača, mudrog sina Eklova,
zbog straha da se borbi, smrti uklanja.
Kad viče, tresu mu se guste kite tri,
na šlemu griva, a sa štita seje strah
i trepet zveka praporaca medenih.
Na štitu svome gordo nosi znamenje:
treperi nebo sjajem zvezda osuto,
na sredi štita jasan mesec sija pun,
svih zvezda kruna, tamne noći zenica.
I tako pomaman u gordu oružju
kraj reke viče, žudi bitku junačku,
ko at što brkće, frče, pa se propinje
kad čuje trubu, al' ga uzda usteže.
Na njega koga šalješ? S vrata Pretovih
kad padne zaklop, ko će za njih jamčiti?
ETEOKLE
Ni jedan ukras ne plaši me ratnički,
nit kakav znamen može mene raniti —
bez koplja praporac i kita ne biju.
A ona noć što puna zvezda nebeskih,
na štitu sja i trepti, kako reče ti,
ta ludost može nekom zloslut biti vrač.
Jer nosiocu toga gordog znamenja
mrak noćni padne l' kadgod mrtvu na oči,
to podesno i s pravom postaće mu noć;
sam sebi on je takvu drskost proreko.
A vrsnog Astakova sina postavljam
za branioca vrata protiv Tideja;
on, kolenović, presto Stida poštuje
i mrzi svako razmetanje oholo.
On spor je na zlo, al' se kloni čina zla.
Od Zmajevića, što ih Arej sačuva,
on vuče lozu, ove zemlje pravi sin, —
Melanip. Arej kockom sam presudiće.
A Pravda, naša krv, u borbu šalje ga
od koplja dušmanskog da majku zaštiti.
(Melanip odlazi s jednim delom pratnje.)
TREĆA POJAVA
Svi ostali bez Melanipa.
PRVI POLUHOR
Prva strofa
Dobra kob da prati borca našega
dali bozi! Za grad naš on u bitku
s pravom ide! Ali strah me gledati
junaci gde nam liju krv,
za svoje drage umiru.
GLASNIK
Da, dali bozi da ga dobra prati kob!
Kapanej vrata Elektrina odabra.
On džin je drugi, veći još od Tideja,
razmetljivost mu snagu ljudsku prelazi.
On strašno preti kulama — to ne do bog:
jer on će, kaže, hteo bog il' ne hteo,
naš grad razoriti, ni Divov s neba grom
od napada ga neće moći sprečiti!
A munje sev i tresak nije drugo za nj
no žarko sunce kad u podne pripekne.
Ko znak na štitu blista bog ognjonoša,
u ruci luč mu gori — to mu oružje —
a zlatna slova kažu: „Grad ću spaliti!"
S junakom takvim ko će megdan deliti?
Junaka ima l' smela za tog hvališu?
ETEOKLE
Al' klincem i taj klinac izbićemo već!
Na ludu glavu, ljudsku pamet oholu,
već usta sama pravu tužbu podižu.
Kapanej prihvata se posla, — preti tek —
i ruži boga i, veselja tašta pun,
tek mlati praznu slamu; smrtan stvor,
on Divu šalje penu reči oholih!
Al' znadem s pravom da će munja gromovna
baš njega stići, ali neće ličiti
na sunčev žar, kad upre žarka prižega!
A borac za nj je, ma koliko brbljao,
Polifont jaki stavljen, hrabar pregalac
i pouzdana straža, a pod zaštitom
Artemide i drugih sklonih bogova.
Ko dalje, kazuj, koja vrata odabra!
DRUGI POLUHOR
Prva antistrofa
Pogino ko tako preti gradu mom!
Hod mu strela ustavila gromovna
pre no u moj prodre devojački stan
i kopljem svojim prokletim
iz odaje me izbaci!
GLASNIK
I dalje kazaću za vrata ostala.
Eteoklu kao trećem treći zatim ždreb
iz prodrmana medna šlema iskoči, —
da vodi odred Nejitovim vratima.
I konje što pod uzdom brekću pomamno
zaokreće da ona vrata napadnu.
A đemovi im strašnim ječe škrgutom,
iz nozdrva im s penom zelen suče plam.
A nemalo i njegov štit je ukrašen:
uz merdevine uspinje se oklopnik
na kulu dušmansku, osvojit rad bi je;
i ovaj galami, a slova kazuju:
„Ni Arej neće mene s kule srušiti!"
I na tog branioca šalji smeona
od ropskog jarma da nam spase grad!
ETEOKLE
Baš takva poslao bih; s nekom srećom ga
već poslah, gizda su mu jake mišice;
to sin je Kreontov, Megarej, zmajski soj.
Od brektanja i puste njiske neće on
zacelo prepasti se, vrata ostavit,
no il' će mrtav majci negu platiti
il' dva će borca i na štitu tvrćavu
osvojit, ocu dom da plenom okiti!
Sad kazuj druge hvališe, ne krati mi!
PRVI POLUHOR
Druga strofa
Uspeh želim braniocu doma mog,
a zla sreća onima priskočila!
Srce besno našem gradu smeje se,
nek zato Div ih osvetnik
srditim okom dočeka!
GLASNIK
A četvrti što drži vrata susedna
Atene Onke, s vikom strašnom prilazi.
To visoki je Hipomedont, pravi div.
On vrti celim suncem, štitom okruglim.
Zadrhtah i sam, otvoreno priznaću.
Zacelo nije bio rukotvorac loš
ko izradi na štitu ovo znamenje:
iz usta Tifon hakom plam izbacuje,
dim crn mu leti, žarkog ognja hitri brat.
U zavojima zmije se vijugaju
na ispupčenom štitu svud po ivici.
Sam viče, galami, ko Arej pomaman,
ko bakha mahnita, iz oka sipa smrt.
Pred borcem takvim treba biti oprezan,
jer strah se već na vratima razmahuje.
ETEOKLE
Pre svega, onde sedi Onka Palada
do vrata blizu grada, mrzi svaki bes,
od gnezda odbiće ga ko aždaju srditu.
Odredih Enopova sina smeloga,
Hiperbija, za borca protiv borca tog;
on rado udes ogledaće u nuždi.
I stas mu, srce, a i sjajno oružje
besprekorni su, Hermo vešto združito.
Jer s protivnikom skobiće se protivnik,
na štitovima ljute nose bogove
u borbu: ognjoliju Tifona on,
a oca Diva junak naš, Hiperbije,
na štitu Div mu bije munjom gromovnom.
Božanstva ta su stari poznanici već,
i jači s nama idu, s njima slabiji.
Tifona toga Div u boju savlada,
i Diva niko poražena ne vide!
Dabome, junak na junaka jurnuće,
al' smiso znaka zbori za Hiperbija,
i Div na štitu biće spas mu zaista!
DRUGI POLUHOR
Druga antistrofa
Nadam se, jer dušmanina Divova,
nakaznoga podzemnoga demona,
na svom štitu nosi, gad i ljudima
i bogovima besmrtnim, —
na vratih glavu razbiće.
GLASNIK
Da bude tako! I o petom sada čuj!
Pred peta vrata postavljen je, Severna,
do groba Amfiona, sina Divova.
U koplje uzda se i više ceni ga
no boga, više nego vid svoj očinji,
i njim se kune da će Kadmov srušit grad
uz prkos Divu. Tako zbori krasni sin
što planinka ga rodi, — mladić, ali div.
Na obrazima tek mu malje probile,
razvijen cvet je, kosa gusta buja mu.
Al' ćud mu divlja, — ne slaže se s imenom —
i stravične mu oči. Tako prilazi
Partenopej iz Arkadije, naselac.
Za doček lep on Argu vratit želi dug
i našim preti kulama — al' ne do bog!
Na vrata naša ne kreće neokićen:
na mednu oblu štitu, tela zaštiti,
on grdnu nosi bruku grada Kadmova,
krvoločnicu Sfingu, sjajno kovanu
i na štit jakim pribijenu klincima;
Kadmejca jednog svojim stisla kandžama,
a na nju prosuo se oblak strelica.
On u boj kanda ne stiže ko najamnik,
dugačak put mu neće biti sramotan.
ETEOKLE
Oh, kad bi bozi hvališama tim
za drske pretnje pravu dali nagradu,
zacelo ne bi traga od njih bilo nikakva!
I tom Arkađaninu vitez našo se,
ne razmeće se, ruka zna mu samo rad,
a to je Aktor, brat junaku rečenom.
On neće dati da se jezik razmeće
bez dela, da na vrata uliva se jad,
a ni da prodre nasilnik što oholo
na štitu nosi mrske grabljivice znak.
Na nosioca gnev će ona izliti
pod bedemom kad grad se na nju sruči gust.
A s božjom voljom reč mu biće istina.
(Aktor odlazi s jednim delom pratnje.)
ČETVRTA POJAVA
Svi ostali bez Aktora.
PRVI POLUHOR
Treća strofa
U srce mi reči prodiru,
od stra cela mi se kosa kostreši,
probiše mi uši hvalama
ti kleti ljudi! Da ih bogovi
u zemlji satru Kadmovoj!
GLASNIK
O šestom slušaj! On je najtrezveniji
i snagom prvi junak, Amfijaraj vrač:
za vrata Homolojidina odabran,
on mnogo psuje pomamnoga Tideja,
ubicom zove ga, sejačem zabuna,
i Argu učiteljem svakojega zla,
pandurom Srda, slugom krvi svakoje,
Adrastu savetnikom ove nevolje.
A potom na tvog brata, na tu nesreću,
na Polinika, oči svoje upravi
i na dvoje mu kobno ime rastavi,
naposletku mu ove reči izusti:
„Eh, lepa li i bogu mila podviga,
lepote li kad reči o tom čuje unučad!
On s tuđom vojskom provali da uništi
grad predaka i zavičajne bogove!
I ko će majci ljute rane vidati?
Kad otacbinu svojim besom zarobiš,
zar može ona da ti bude saveznik?
Ja, vrač, tu grudu svojom krvlju zaliću,
i raka biće meni zemlja dušmanska!
Sad u boj! Znam da neću mreti nečasno!"
To reče gatar mašuć štitom okruglim,
na štitu mednom znaka ne bi nikakva.
Ne želi činit se no biti najbolji.
On iz dubine srca svoga bere plod,
odakle mudre niču misli, saveti.
Na nj, kažem, šalji borce mudre, odlične,
jer strašan je ko bogu poštu odaje.
ETEOKLE
Ah, kakva sudba spoji pravednika tog
sa zlikovcima, s onim bezbožnicima?
U svakom poslu nema gorega ti zla
od loša društva, slatka ploda nema tu:
na njivi greha čovek žanje samo smrt.
Ukrca li se u brod čovek pobožan
s neobuzdanom ruljom, na zlo gotovom,
s tim bogu mrskim skotom i on stradaće;
a čovek pošten udruži l' se s ljudima
što goste ruže, a za boga ne mare,
i s njima mimo pravdu isti deli plen,
svedostižnim ga bičem udariće bog.
I tako vrač će, mislim sina Eklova,
taj čovek trezven, dobar, pravedan i svet
i velik prorok, s voljom Divovom
utonut u mrak, jer se, umu prkoseć
sa prznicama združi, ljud'ma bezbožnim,
što drugim putem nadaju se vratiti.
Na vrata, mislim, neće on ni napasti,
ne, što bi kukavica bio, strašljivac,
no znade da u borbi mora stradati,
donesu l' roda Loksijina proroštva.
Al', ipak, slaću na nj junaka Lastena,
čuvara vrata, gonioca stranaca,
što duhom star je, ali krv mu momačka,
i voli ćutat il' otkrivat istinu,
a vid mu živ, i ruka svagda gotova
da odbije od štita koplje bačeno!
No ljudska sreća dar je samo nebeski.
(Lasten odlazi s jednim delom pratnje.)
PETA POJAVA
Svi ostali bez Lastena.
DRUGI POLUHOR
Treća antistrofa
Čujte li molbe pravedne,
dajte, bozi, da nam ševa zapeva,
bojnu buru — silna koplja ta
navrn'ge na došljake! Divov grom
pred kulama ih satro sve!
GLASNIK
Za sedmog sad za sedma vrata kazaću,
za tvoga brata, kakvim kune kletvama
on Kadmov grad i sreću njemu želi zlu.
Kad na kule se popne, zemlji javi se,
i pean zapeva, i klikne s pobede,
sukobiće se s tobom, pašće zajedno,
il' živa skvrnioca, gonioca svog
izgnanstvom kazniće, sramotom jednakom!
Polinik tako na sva usta galami,
te domaće i krvne zove bogove
na želje da mu glednu i sve ispune.
A nov i sjajan, lepo sveden ima štit,
na štitu tome dvostruk izdeljan je lik.
Tu junak blista, sav u zlatnu oružju,
i neka žena s njim što mudro vodi ga.
Nju Pravdom zovu, ko što slova svedoče:
„Čoveka tog povešću kući, on će grad
zauzeti i pod krov ući očinski."
To oni onde izmisliše dušmani.
Sad sam prosudi koga treba poslati!
Za izveštaj me nikad nećeš koriti, —
sam promisli, jer ti si krmar državi!
(Ode.)
ŠESTA POJAVA
Eteokle s pratnjom, Hor.
ETEOKLE
Besomučna i bogu mrska grdinjo
ti, jadno moje Edipovo koleno!
Vaj meni, sad se vrši kletva očeva!
Al' nije red ni plakati ni kukati,
još groznija da ne izbije kuknjava!
A brzo znaćemo šta znamen Svadljivčev —
na Polinika mislim — nagovešćuje;
da l' povratak mu znače slova od zlata
na štitu što ih bezumlje mu blebeće.
A Pravda, ćerka Divu, kad bi delo mu
i pamet vodila, to možda bilo bi.
Al' ni kad s majčinom se rasta utrobom,
ni kada sisa, a ni kad se zamomči,
ni onda kad ga brada mrka obuze,
na njega višnja Pravda nikad ne glednu,
pa neće, mislim, ni u ovoj nevolji
što zavičaju sprema je, pomoći mu.
Ta ime Pravde s pravom laž bi postalo,
da pomogne čoveku, ljutu svadljivcu!
S tom nadom idem, sam ću s njim se pobiti, —
ko veće pravo ima na to nego ja?
Car na cara, brat na brata i dušmanin
na dušmanina idem!
(svojim pratiocima)
Brže tozluke
ponesi, koplje i od strela zaklon tvrd!
(Pratioci odu. Eteokla hor zadrži.)
SEDMA POJAVA
Eteokle, Hor.
HOROVOĐA
O sine Edipov, od sviju najdraži,
u gnevu s onom huljom ne jednači se!
Ta Kadmovića dosta je, s Argivcima
da megdan dele, krv ta može zaspati.
A pogube li braća jedan drugoga,
te ljage vreme nikad neće oprati!
ETEOKLE
No zadesi li koga bez sramote smrt,
nek bude! To je mrtvu dobit jedina.
Od spoja nesreće i bruke slave nikada!
PRVI POLUHOR
Prva strofa
Za čim žudiš, sinko! Nek te pomama
i ta srdnja ne zanesu. Žudnje bes
ugasi u zametku!
ETEOKLE
Jer strašno delo brzo kraju goni bog,
nek vetar nosi Kokitovim valima
svu, Febu omraženu, lozu Lajevu!
DRUGI POLUHOR
Prva antistrofa
Živa i žestoka žudnja žeže te
da plod gorak požnješ, krv da učiniš
za koju sanka nema.
ETEOKLE
Al' mrska mračna kletva oca dragoga
bez suza, suva oka lebdi, govoreć:
dobitak preči je no udes docniji.
PRVI POLUHOR
Druga strofa
Ne hitaj, jer nećeš rđa postati
ako život spaseš! Srda u kuću
neće jurnut s mračnom burom, dokle bog
iz ruku žrtvu prima.
ETEOKLE
Al' bog već davno na nas više ne misli,
tek jedno, naša propast, biće njemu slast!
Pa suđenju i smrti šta da laskam još?
DRUGI POLUHOR
Druga antistrofa
Ne! Sad je ona uza te, a možda će
demon ljuti s vremenom se stišati
i ko vetrić blago zaćarlijati,
a sad još besno duva.
ETEOKLE
Da, Edipove kletve besno previru,
i živa istina su slike moga sna,
u borbi delićemo blago očinsko.
HOROVOĐA
Mi tebi nismo drage, al' nas poslušaj!
ETEOKLE
Govorite što mogu, al' ne duljite!
HOROVOĐA
Ne idi putem tima sedmim vratima!
ETEOKLE
Oštrica rečju nećeš mi zatupiti!
HOROVOĐA
I pobedu bez borbe bozi poštuju.
ETEOKLE
Al' borac ne sme takve reči voleti!
HOROVOĐA
Ti želiš prolit krvcu brata rođenog?
ETEOKLE
Kad bozi hoće, neće od zla pobeći!
(Ode.)
OSMA POJAVA
Hor.
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Užasna je iskopnica,
što ne liči na boginje,
istinita zloslutnica, —
ona Srda što je Edip
u svom gnevu mahnit prizva,
da se ljute ispune mu kletve.
A nju budi svađa čedomorka.
Prva antistrofa
Čelik ljuti, nemilosni,
stranac, došljak, naseljenik
iz Skitije, Halibljanin,
kocku baca, blago deli,
boravište svakom daje
koliko mu dosta kada padne;
silnih polja neće im deliti.
Druga strofa
A kad jedan smakne drugog,
oba brata kada padnu,
i kad zemlja zavičajna
crne krvi napije se,
ko će krvcu okajati,
ko li pranjem oprati je?
Nova muka kuće ove
spojiće se s jadom starim!
Druga antistrofa
Staro kažem sagrešenje,
ispaštanje brzo stiže;
naraštaju dođe trećem, —
Laj ne sluša Apolona
kad u Piti u presvetoj
reč božansku triput reče:
„Bez podmlatka ako umreš,
svoju spašćeš otadžbinu."
Treća strofa
Strast bezumna ponese ga,
sam on sebi rodi sudbu:
sin mu Edip oca ubi,
pa obljubi majku svoju,
svetu njivu gde sam niče
on zaseja semenom krvavim!
Zaslepljene verenike
grešno svede bezumništvo.
Treća antistrofa
Ko talasi jadi idu,
jedan pada, drugi raste
triput veći, i on najzad
već na krmu gradu skače.
Ova kula još će branik
da nam bude samo kratak trenut.
Al' kad padnu vladaoci,
sve se bojim, pašće i grad.
Četvrta strofa
Stara kletva sazrela je,
ispuni se, ali skupo:
jadi minu siromašne,
a čoveku hlebojeđi
silna sreća kad se nadme,
on tovare s lađe baca.
Četvrta antistrofa
Ta kome su i bogovi
i građani i svet ceo
tol'ku poštu odavali
ko Edipu onih dana
kad pogubi crnu moru —
grabilicu hrabrih ljudi?
Peta strofa
A kad jadan dođe sebi
i nesretni brak svoj vide,
nije mogo bol podneti;
zanet besom sva zla stvori:
rukom kojom oca ubi
izbi oči a one mu
behu bolje nego deca!
Peta antistrofa
I sinove prokle svoje,
ljute kletve, gorke reči,
na krv svoju srdit metnu:
gvožđem ljutim u rukama
neka jednom blago dele!
Strah me, sad će hitra Srda
brzo kletvu izvršiti!
(Dolazi glasnik.)
TREĆA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Glasnik, Hor.
GLASNIK
Al' ne bojte se, deco, nego majčina!
Od ropskog jarma ovaj grad se izbavi!
Sva razmetanja gordih ljudi padoše,
već bura minu, vreme se razvedrava,
od vala nijedan se u brod ne izli!
Ta kule brane, a na vrata sedmora
megdanu vične borce postavismo svud.
Odolevamo na šest vrata odlično,
a samo sedma sveti vođ sedmorice
Apolon odabra zbog starog Lajeva
zbog bezumlja da zatre porod Edipov.
HOROVOĐA
A šta se gradu našem novo dogodi?
GLASNIK
Grad osta ceo, ali braća carevi
od svojih ruku pogiboše junački.
HOROVOĐA
Ko? Šta to čujem? Strah mi reči pomuti!
GLASNIK
Bez ljutnje sada čuj me: porod Edipov —
HOROVOĐA
Zar dotle dospeli? Al' kaži teški jad!
GLASNIK
To znaj: sa zemljom jedan drugog sastavi.
HOROVOĐA
Vaj meni jadnoj! Tu naslutih nesreću:
i tako bratskim smakoše se rukama!
GLASNIK
Obojicu ih isti demon ugrabi,
on kosi, rastura tu kuću zlosrećnu.
Veseliti se možeš, a i plakati:
jer grad se izbavi, a dve starešine,
dva gospodara ljutim skitskim čelikom
svu imovinu među se podeliše.
Al' zemlje koliko im treba za raku,
naslediće, po kobnoj želji očevoj!
Grad očuva se, ali grudu zaliće
krv braće carske, — jedan ubi drugoga.
(Ode.)
DRUGA POJAVA
Hor.
TREĐA STAJAĆA PESMA
HOROVOĐA
Silni Dive i vi, višnji bozi,
branioci našeg zavičaja,
verna stražo Kadmovih bedema,
da l' da klikom spasiocu kličem
što nesreću odbaci od grada,
il' da udes oplakujem vođa
bez podmlatka što padoše jadni?
Već njihovo kaže kobno ime:
u razdoru i prepirci ljutoj
zbog bezbožne poginuše ćudi.
HOR
Prva strofa
Mračna Kletvo Edipova,
ti na deci ispuni se, —
ledna jeza obuze mi srce.
Nad njihovim pevam grobom
ko tijada tužbalicu
kad im doznah za smrt jadnu —
krv prolitu! Zla im sudba
ljuta koplja naperila!
Prva antistrofa
Izvrši se a ne klonu
strašna kletva roditeljska;
sve to skrivi nevera Lajeva.
Savlada ga briga za grad,
al' ne stare božje reči.
Avaj, avaj, nesrećnici,
čin nečuven izvršiste:
beda stiže neizrečna!
(Na nosilima donose mrtve Eteokla i Polinika.
Za njima narod u povorci.)
Druga strofa
Ali sve je očevidno
jasna reč je glasnikova:
dva su bola, dve nesreće
jedna drugom izazvane,
dva udesa ispunjena!
Šta da kažem? A šta drugo
nego kući muke muka?
Al' u buri plača, drage
Druga antistrofa
u glavu se udarajte, —
veslom plača bol pratite!
Bura plača neprestano
preko reke Aheronta
prati čamac jadoviti
i u jedra duva crna;
sunce nad n>im nikad ne sja,
a sve nosi u mrak večni.
(Dolaze Antšona i Ismena.)
EKSODA
[uredi]
PRVA POJAVA
Hor, Antšona i Ismena.
HOROVOĐA
Antigona stiže i s njome Ismena
da braći odadu žalosnu poštu,
za pokojnom braćom da udare u plač, —
iz njihovih dragih sestrinskih grudi
nesumnjivo dostojan jeknuće jauk.
Mi doznasmo pre njih, i zato je pravo
da bolnu i žalosnu začnemo pesmu
i Srdi i Hadu,
pa gorak da pevamo pean.
(Nosioci spuste mrtvu braću na zemlju; njima pristupaju sestre,
i Antšona, dok hor peva iduću pesmu, sedi pored Polinika,
a Ismena pored Eteokla.)
HOR
Lele!
O sestre najjadnije od svih na svetu
što devičkim pasom haljine pašu!
Ah, uzdišem, plačem, bez ikakve laži
ja od srca tužim, iskreno žalim.
TUŽALjKA
Prva perikona
PRVA POLOVINA HORA
Lele, lele, bezumnici,
ne slušaste svojih dragih,
nesreće se ne bojaste!
Dom očinski, nesrećnici,
kopljem svojim istražiste!
DRUGA POLOVINA HORA
Grob naćoše jadni jadan
na razvalama kuće svoje!
PRVA POLOVINA HORA
Oh, užasa! Oh, užasa!
Kuću svoju raskućiste
samovlašća željni gorkog,
sad vas gvožđe pomirilo!
DRUGA POLOVINA HORA
Sve što reče otac Edip
sad izvrši moćna Srda!
Prva strofa
PRVA POLOVINA HORA
U srce se udariše,
u srce se pogodiše!
Bratske grudi bratac probi!
Avaj, avaj, nesrećnici!
Avaj, kletve s kojih oni
jedan drugom smrt zadaše!
DRUGA POLOVINA HORA
Ti spominješ udar smrtni
što im sruši dom i život;
bes ih skoli neumitan
i nesloga što je otac
svojom kletvom na njih svali.
Prva antistrofa
PRVA POLOVINA HORA
I po gradu lelek leti
uzdišu im tvrde kule,
i junačka stenje zemlja;
drugima će ostat presto
radi kog ih stiže udes,
radi kog se zavadiše,
i smrt najzad odnese ih.
DRUGA POLOVINA HORA
Gnev podeli imovinu,
jednak deo dopade ih!
Na ljihova posrednika
svi se ljute prijatelji
a ni Arej ne bi voljan!
Druga strofa
PRVA POLOVINA HORA
Leže gvožđem pogođeni,
pogođene gvožđem čeka —
zapitaće kogod: „A šta?" —
očinskoga groba deo.
DRUGA POLOVINA HORA
Dom ih prati ožalošćen,
njegov lelek srce para,
sam po sebi tužan, jadan,
gorka srca, tuđ radosti;
iz dubine srca plačem,
i dok žalim dva vladara,
srce vene, sahne, gine.
Druga antistrofa
PRVA POLOVINA HORA
O jadnima smem da reknem:
mnogo gradu skrivili su
i dušmanskoj vojsci celoj,
kojoj mnogi izginuše.
DRUGA POLOVINA HORA
Njina majka od svih žena
roditeljke što se zovu
vekom beše najjadnija.
Za svog muža uze sina, —
i s njim jadna ove rodi,
što u borbi bratskom rukom
jedan drugog pogubiše!
Treća strofa
PRVA POLOVINA HORA
Bratska ruka, al' krvava,
i nemila, strašna rana
učiniše kraj razdoru,
ludim, besnim prepirkama!
DRUGA POLOVINA HORA
Mržnje nesta, a sa prahom
krv se smeša prolivena,
a braća su jedne krvi!
Svađi beše strog sudija,
s Ponta došljak, dete ognja,
oštar čelik, a strog beše
i delilac blaga, Arej,
on izvrši kletvu oca!
Treća antistrofa
PRVA POLOVINA HORA
Avaj, avaj, braći jadnoj
jadi stigli bogodani!
Pod njihovim pod telima
neizmernog biće blaga!
DRUGA POLOVINA HORA
Na njihovoj lozi, avaj,
mnoge muke procvetaše,
naposletku strašne kletve
oštrim klikom zakliktaše,
celo stablo oboriše.
Znak pobedni Ati stoji
na vratima gde su pali,
i demon se potom smiri.
(Jedna polovina hora stane pored Antigone oko mrtvog
Polinika, a druga pored Ismene oko mrtvog Eteokla.)
Epoda
ANTIGONA
Ti udarcem udar vrati!
ISMENA
A kad ubi, i sam pade!
ANTIGONA
Kopljem brata ti pogubi!
ISMENA
A od koplja ti pogibe!
ANTIGONA
Nesrećniče jadni!
ISMENA
Mučeniče jadni!
ANTIGONA
Suze moje nek se rone!
ISMENA
Nek se ori plač i lelek!
ANTIGONA
Mrtav ležiš —
ISMENA
Pošto ubi!
Druga perikopa
Strofa
ANTIGONA
Lele!
ISMENA
Lele!
ANTIGONA
Od bola mi besni duša!
ISMENA
U grud'ma mi srce stenje!
ANTIGONA
Ah, jadniče nad jadnike!
ISMENA
I ti, jadni zlosrećniče!
ANTIGONA
Od bratove pade ruke!
ISMENA
Ti pogubi brata svoga!
ANTIGONA
Dvojaka je reč to!
ISMENA
Dvojak je to prizor!
ANTIGONA
Kraj tolikog jada mi smo.
ISMENA
Sestre pored braće ovde.
ANTIGONA I ISMENA
Avaj, Sudbo, čemerna i huda,
o sveštena senko Edipova,
crna Srdo, doista si moćna!
Antistrofa
ANTIGONA
Lele!
ISMENA
Lele!
ANTIGONA
Jadi ovi — strašan prizor!
ISMENA
Na povratku ih meni zada!
ANTIGONA
Ubi, al' se ne povrati!
ISMENA
Zla se reši, al' pogibe!
ANTIGONA
Pogibe nam, lele, lele!
ISMENA
I ovoga ovde ubi!
ANTIGONA
O žalosna kućo naša!
ISMENA
Neizrečna tugo naša!
ANTIGONA
Braćo naša — rano ljuta!
ISMENA
Od megdana krv još kaplje!
ANTIGONA I ISMENA
Avaj, Sudbo, čemerna i huda,
o sveštena senko Edipova,
Crna Srdo, doista si moćna!
Epoda
ANTIGONA
Ti ih vide amo stižuć!
ISMENA
A ti odmah iskusi —
ANTIGONA
Kad se vrati zavičaju
ISMENA
I s njegovim kopljem sasta.
ANTIGONA
Jadne l' kuće!
ISMENA
Šta podnese!
ANTIGONA
Avaj, muke!
ISMENA
Avaj, bola!
ANTIGONA
Kući našoj i svoj zemlji!
ISMENA
I jednako meni samoj!
ANTIGONA
Avaj, avaj, care jada!
ISMENA
Ah, jadnici najjadniji!
ANTIGONA I ISMENA
Avaj, žrtve grešnog besa!
ANTIGONA
Gde ćemo ih sahraniti?
ISMENA
Gde je mesto najčasnije.
ANTIGONA I ISMENA
Pored oca jad će leći!
(Dolazi glasnik Veća.)
DRUGA POJAVA
Antšona, Ismena, Glasnik, Hor.
GLASNIK
Oglasiću što želi i što odluči
vlast narodna u ovom gradu Kadmovu.
Eteokla što se gradu odan pokaza
naređuje da draga gruda pokrije:
jer, mrzeć dušmanina on smrt odabra,
te časno pade za otaca svetinje,
ko mladim borcima što pasti priliči;
za njega takvu donosim vam zapovest.
A mrtva Polinika, brata njegova,
odbacit morate da psima bude plen,
jer on bi zemlju uništio Kadmovu,
božanstvo neko da mu koplje ne spreči.
Prokletstvo teško zavičajnih bogova
i mrtva goniće ga, jsr ih pogrdi
i stranu vojsku diže da nam sruši grad.
Od ptica krilatica — to je zapovest —
ko platu neka primi raku sramotnu!
I niko ne sme da mu grobni naspe hum,
ni poštu da mu oda glasnim ridanjem,
ni srodnici na ukop da ga otprate!
To vlasti grada Kadmova zaključiše.
ANTIGONA
Ja ovo kažem Kadmejskim glavarima:
mrtvaca ne htedne li ko ukopati,
ukopaću ga ja! Kraj sve opasnosti
pogrepšću brata svojega — ne stidim se
što zapovest glavara neću poslušat.
Ko jednu decu jaka veza veže nas —
krv majke jadne i krv oca nesrećnog!
I rado trpi s njim što zgreši nerado,
o dušo, živa s mrtvim, s bratom rođenim.
Ni gladni vuci nikad neće ovaj leš
komadat! Niko tome nek se ne nada!
Prirediću mu grob i pogreb sama ja,
ma bila ženski stvor! Zemlje poneću
u naborima ruha svog, i sama ću
sahraniti ga! To niko ne sme sprečit mi!
A s pregalačkom voljom gotov ide čin.
GLASNIK
Ja savetujem: nemoj gradu prkosit!
ANTIGONA
Ja svetujem: ne zbori meni uzalud!
GLASNIK
Al' narod strogo sudi kad se reši zla.
ANTIGONA
Nek sudi! Ali ovaj biće sahranjen!
GLASNIK
Na koga mrzi grad, ti tome spremaš grob?
ANTIGONA
Već sami bozi poštu ljemu odaše.
GLASNIK
Da, dok još zemlju u opasnost ne gurnu.
ANTIGONA
Podnesen jad on jadan htede vratiti.
GLASNIK
Al' mesto jednog sav bi narod patio.
ANTIGONA
Od bogova ti Svađa zbori poslednja.
Pogrepšću ovog: nemoj dalje zboriti!
GLASNIK
Samovolja si, ali ja zabranjujem.
(Glasnik ode. AntŠona se okreće Ismeni i horu dajoj
pomotu da Polinika sahrani.)
TREĆA POJAVA
Antigona, Ismena, Hor.
HOROVOĆA
Avaj, avaj!
Strašne Srde oholosti pune,
vi krvnice grozne! Evo ceo
rod Edipov istražiste listom!
(Obraćajući se mrtvom Poliniku.)
Šta da počnem? Šta da radim? Šta ću?
Zar ja ne smem za tobom da plačem,
zar do groba ne smem da te pratim?
Ali ja se bojim, strepim, dršćem
od građana.
(Obraćajući se mrtvom Eteoklu.)
Al' za tobom naricaće mnogi,
a taj jadnik u grob će bez suza,
samo jedna zaridaće sestra:
a ko će se ugledati na nju?
(Hor se podeli na dvoje. Prva polovina ide s Antigonom
za mrtvim Polinikom, a druga s Ismenom za
mrtvim Eteoklom.)
VOĐA PRVE POLOVINE
Grad kaznio ili ne kaznio
one što za Polinikom plaču,
mi ćemo ga ipak ispratiti
i sahranit.
Jad je ovo Kadmovića svijeh,
a građani čas ovo čas ono
za pravično uzimaće delo.
VOĆA DRUGE POLOVINE
A mi ćemo ovog ispratiti,
jer to vlasti smatraju za pravdu.
S jakim Divom i bozima drugim
grad kadmejski on je izbavio
od propasti,
da ga ne bi poklopili sasvim
strane vojske pomamni talasi!
K R A J