Severni bogovi
Došli su mladi sa severnih gora
S mirisom snega i jelova inja
I verom tuge i oblačnih zora.
I u raskoši južnoga rastinja
Kô vedre cure Palestine, oni
Pili su požar i nebesa sinja,
Sekirom rili zemlju što se roni,
A tužnom pesmom pleli venac snova.
I dok poljima njihov kikot zvoni,
U njinom oku blista mir grobova
I protežu se, ko senke jablana,
Likovi hladnih severnih bogova.
I biše deca Svetom Rečju zbrana.
Sinovi Moći kostima su krili
Dedovskom krvlju polja pokopana.
I oholo su steg života vili,
— A uvek tužne, tužne pleli zvuke
I časno mreli u Bedi i Sili.
I strpljivo su snosili pauke,
Što pili su im krv bogovskog žara
I Bogu Sebe pružali su ruke.
I, osamljeni, kraj svojih vatara
Vere su našli u pesmama snova.
I sad u oku njinom se odmara
Sen davno mrtvih severnih bogova.
1913