Svi srpski vladari (S. Stanojević) 23

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Svi srpski vladari
Pisac: Stanoje Stanojević


DESPOT STEVAN
(1389. — 1427.)

Despot Stevan Lazarević, kao vladalac srpski srednjeg veka, najpre i najviše zaslužuje ime viteza. Njegova mladost nije bila vesela. Kao dečko on je video slom srpske države, poraz i tragičnu smrt svoga oca. Odmah posle toga on je, kao mladić od 17 godina, morao primiti upravu u svoje ruke, i to u doba veoma teško, i u prilikama neobično komplikovanim. Taj veliki teret Stevan možda ne bi ni izdržao, da se uz njega u to doba nije našla njegova mati, pametna, razborita i energična žena, koja je za sina upravljala državom do njegovog punoletstva, a i posle, sve do svoje smrti stojala uz njega, pomagala ga mudrim savetima, i svojim smišljenim postupcima često spasavala situaciju.

Utisci iz mladosti ostavili su dubokog traga u Stevanovom karakteru. On je svakako već od prirode bio tih i povučen u sebe; a ono što je u mladosti video i doživeo, još je jače uticalo na njega da se povuče u sebe, i da izbegava sve što je moglo ličiti na veselje, spoljnji sjaj i lakomislenost. On nije mario muziku, vesele razgovore i nakit. Forma kod njega nije značila ništa, sadržina je bila sve. Odličan organizator, svestan svoje vladalačke dužnosti, plemenitog osećanja, vitez od glave do pete, Stevan bi bio slavan vladalac, da je živeo u doba državnog napretka i napona. Ali, on je živeo u doba kada je država propadala, i zbog toga je, pokraj svih svojih sposobnosti, čiji je fatum tačno okarakterisan u onoj poznatoj narodnoj priči, u kojoj božanstvo govori Stevanu: I ti možeš i konj ti može, ali ti bog ne da!

U početku svoje vlade Stevan je, da li zbog toga što je voleo avanture i bravure, ili zbog toga što je riterski hteo da se drži obaveza, na koje je pristao, teško je reći, ali svakako uveren da je turska vlast prolazna i privremena, pomagao Turcima u raznim pohodima iskreno i odano. O njegovoj su se hrabrosti čuda pričala. Bitku kod Nikopolja on je rešio u tursku korist, a u bitci kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje tatarskog hana Timurlemka, koji je, iz poštovanja prema Stevanovoj hrabrosti, naredio da se srpski odred propusti, mada je bio već potpuno opkoljen, a posle je vratio u Srbiju Stevanovu sestru, koja je s celim Bajazitovim haremom bila zarobljena.

Docnije je Stevan drukčije gledao na stvari, i svojih bravura iz doba mladosti, koje je izvodio u korist Turaka, sećao se i pominjao ih je sa osećanjem stida i žaljenja; on je onda davao izjave da se kaje što je nekada pomagao Turcima, i da to više neće činiti. To je bilo u doba kada je Stevan bio sazreo, i kada je sa šireg gledišta posmatrao politiku i prilike, kada je mogao da se uzvisi nad sitnim intrigama i da pređe preko stvari prolaznog značaja. Onda se on izmirio i sa svojom najstarijom sestrom, udovicom Vuka Brankovića, i sa svojim sestrićem, Đurđem, sa kojima je dotle bio u zavadi i sa njima ratovao. Od toga vremena vide se kod njega u svemu širi potezi. On je poslednjih petnaest godina svoje vlade staložen, gleda dobro i tačno na sve stvari, realno ceni činjenice i prosuđuje prilike, zna šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kada je despot Stevan stekao ugleda i autoriteta, ne samo kod svojih podanika nego u celom svetu.

Teške prilike, u kojima je živeo i radio, i gruba borba za opstanak uticale su i na Stevanov karakter. Od prirode nežan, on je bio naklonjen književnosti i poeziji napisao je jednu pesmu ljubavi i pun finog osećanja, koje je često izazivalo postupke velike i široke duše, a u isti mah je u njemu bilo i nečega grubog i bezosećajnog, što ga je ponekad navodilo na dela koja nisu bila u saglasnosti sa njegovom prirodom. U njemu kao da je bilo dva čoveka, i u tome je on bio pravi sin svoga naroda.

Kada je despot Stevan umro, za njegovu su smrt Dubrovčani javili ugarskome kralju ovim rečima: „Mada smo uvereni da je Vašem Veličanstvu sve poznato, ipak javljamo da je 18. ovog jula uzvišeni gospodin despot Raške završio svoj život. Njegovu smrt, mada je prema nama, građanima i vernima Vaše opštine Dubrovnika, bio okrutan i nemilosrdan više no što je trebalo, ipak, pošto je bio veran svetoj kruni Vašeg Veličanstva, i što je bio čekić i bedem protiv neprijatelja hrišćanske vere, ne možemo a da ne žalimo i da ne oplakujemo, mada smo najverniji podanici Vašeg Veličanstva i revnitelji katoličke vere“.