Svi srpski vladari (S. Stanojević)

Svi srpski vladari Pisac: Stanoje Stanojević

Izbor iz knjige „Naši vladari“ Stanoje Stanojevića, Beograd 1989. godine. Štampano izdanje je fototipski urađeno prema originalu iz 1927. godine, a ovde su dati samo srpski vladari.

VLASTIMIR.

850.–862.

Među srpskim plemenima, koja su se u prvoj polovini VII veka naselila na Balkanskom Poluostrvu, najbolje je bilo razvijeno, i fizički i moralno i intelektualno ono pleme koje je naselilo krajeve oko gornjega toka Tare, Pive, Lima i Drine. To je pleme nosilo specifično srpski naziv, koji je tokom vremena onda prešao na sva srpska plemena. U tom srpskom plemenu bilo je najviše snage i života, u tom se plemenu prvo rodila misao o slobodi i o nezavisnom državnom životu.

Srpska su plemena, još od svoga dolaska na Balkansko Poluostrvo, imala neku vrstu svoje plemenske autonomije, i njima su, pod vizantiskom vrhovnom vlašću, upravljali njihovi plemenski glavari. Narod je sam birao svoje plemenske glavare, ali se ta vlast kod pojedinih plemena često dugo vremena zadržavala u jednoj porodici, i prelazila je sa oca na sina.

Tako je i glavnim srpskim plemenom, još od njegovog dolaska u novu otadžbinu, vladala jedna porodica, uživajući autonomna prava pod vizantiskom vrhovnom vlašću. Pred sredinu IX veka bio je njegov starešina vešti i energični Vlastimir, sin Prosigojev. On je postao tvorac i osnivač prve srpske države.

Vizantija je u to doba bila u veoma teškom položaju. Borba oko ikona i ratovi sa Bugarskom i Saracenima oslabili su i rastrojili državu sasvim, i iznutra i spolja. Međutim, narodi u samoj državi, čak i oni, koji su, kao Srbi, imali neka autonomna prava, teško su podnosili pritisak državne vlasti, nasilje i samovolju državnih činovnika. Stoga je Vlastimir lako našao odziva u celom svom plemenu, kad ga je pozvao na oružje, da protera vizantiske činovnike, da se oslobodi vizantiske vlasti i da osnuje svoju nezavisnu državu. Tako je sredinom IX veka u gornjem toku Lima, Tare, Pive i Drine, ustankom protiv Vizantije, osnovana prva srpska država.

Vlastimir je, odmah posle uspelog ustanka, radio na tome da svoju vlast utvrdi i proširi. On je udao svoju ćer za sina travunskog župana, i tako je diplomatskim putem dobio i Travuniju pod svoju vlast.

Moglo se očekivati da će osnivanje srpske države, postale ustankom protiv Vizantije, izazvati reakciju pre svega sa njene strane. Ali, Vizantija je bila u taj mah suviše slaba da preduzme ma što protiv nove srpske države. Međutim, reakcija protiv nje došla je sa druge strane.

Bugari su, otkad su, krajem VII veka, došli na Balkansko Poluostrvo i osnovali tu svoju državu, stalno širili svoju vlast i težili da postanu prva sila i da budu od presudnog državnog i političkog uticaja na Balkanu. Tu njihovu nameru moglo je omesti osnivanje. slobodne srpske države.

Stoga su Bugari odmah napali na Vlastimira. Borba je bila duga i krvava. Tri godine napadali su Bugari na mladu srpsku državu, ali su srpski gorštaci onda prvi put branili svoju novu tekovinu, i branili su je hrabro i izdržljivo. Svi bugarski pokušaji bili su odbijeni, a srpska država i srpska sloboda bile su spasene.

Vlastimirova je zasluga ne samo što je podigao prvu srpsku državu, što je proširio njene granice i organizovao je, nego što je tu državu i očuvao, i to u teškoj borbi protiv jednog snažnog neprijatelja.

MUTIMIR.

862.–891.

Najstariji sin prvog srpskog vladaoca Vlastimira, Mutimir, nasledio je njegov presto i državu zajedno sa dva svoja brata, Strojimirom i Gojnikom, i delio je u početku sa njima vlast.

Ali, Mutimir i njegova braća sa prestolom su nasledili i rat sa Bugarima, koji nisu mogli zaboraviti svoj poraz i borbu sa Srbima. Novi bugarski vladar, Boris, hteo je osvetiti poraz svoga oca, i pošao je, uskoro posle Vlastimirove smrti, sa velikom vojskom na Srbiju. Vojsku je vodio Borisov sin, Vladimir.

Pobednik u prvom ratu sa Bugarskom, Vlastimir, bio je istina mrtav, ali su bili živi oni koji su sa njim zajedno vojevali i pobeđivali, njegovi vojnici i njegove vojvode. Oni su i pri drugom bugarskom napadu, pod zapovedništvom Mutimira i njegove braće, pobedili i naneli Bugarima još mnogo veći poraz nego u prvom ratu.

Bugarska vojska bila je i ovoga puta razbijena i satrvena, sam vođ, Borisov sin Vladimir, bio je zarobljen i sa njime ceo njegov štab. Posle sklopljenog mira zarobljeni Bugari molili su Srbe da ih isprate do granice. Tu na granici, kod Rasa, Srbi i Bugari izmenjali su, u znak mira i prijateljstva, međusobno poklone. Mutimir je tom prilikom poklonio Borisu dva roba, dva sokola, 2 psa i 90 koža.

Uskoro posle toga nastale su nesuglasice i borbe među Mutimirom i njegovom braćom. U toj borbi Mutimir se neverovatno oslonio na Bugarsku, i tražio je otuda potporu i pomoć protiv svoje braće. Svakako blagodareći toj pomoći, Mutimir je i pobedio svoju braću, zarobio ih i predao Bugarima. Kod sebe je zadržao samo Gojnikovog sina Petra, ali on uskoro pobegne u Hrvatsku.

Posle toga Mutimir je, kako izgleda, mirno vladao sve do svoje smrti. Imao je tri sina: Pribislava, Brana i Stevana.

Mutimir je utvrdio nezavisnost srpske države, osobito sretnim i uspešnim ratom protiv Bugarske. Posle toga on je utvrdio i državno jedinstvo. Uveren da je država snažnija kad njome upravlja jedan vladar nego pri kolektivnoj vladi, Mutimir je poveo sa svojom braćom borbu za jedinstvo vlasti, i uspeo je u tome. Njegovi lični interesi poklapali su se u tome sa državnim interesima. Konsekventan u provođenju tog principa, on je posle svoje smrti (oko 891. godine) ostavio presto i vlast samo svom najstarijem sinu, a ne svoj braći, kao što je to bio učinio njegov otac.

Mutimir je prvi srpski vladar, koji je u državnom interesu proveo načelo državnog jedinstva i primogeniture, i u tom je njegova glavna zasluga.

PETAR.

891.–917.

Posle smrti Mutimirove nasledio je srpski presto njegov najstariji sin Pribislav (oko 891. godine). Ali, Petar, sin Gojnikov, koji je, posle poraza svoga oca i svoga strica, pobegao bio u Hrvatsku, dođe iz Hrvatske, potisne Pribislava i zavlada u Srbiji, a Pribislav i njegova braća pobegnu u Hrvatsku.

Petar nije mogao da zadugo u miru vlada. Protiv njega su preduzimali akciju razni pretendenti, i iz Hrvatske i iz Bugarske. Tri godine posle njegova dolaska na vladu digne se na njega srednji sin Mutimirov, Bran, ali ga Petar pobedi, uhvati i oslepi. Posle toga udari na njega iz Bugarske Klonimir, sin Strojimirov, unuk Vlastimirov. Ali, Petar i njega pobedi, a sam Klonimir pogine u borbi.

Posle toga vladao je Petar na miru, i od pretendenata i od spoljnjih i od unutrašnjih neprijatelja, punih dvadeset godina. On je za to vreme vešto lavirao između Bugarske, koja je u to doba bila pod carem Simeonom najsnažnija država na Balkanskom Poluostrvu, i Vizantije, koja se neobično vešto i žilavo borila da održi svoju vlast i svoj ugled.

U jedan mah (oko 917. godine) Petar je, izgleda, mislio kako je ipak za njegovu državu korisnije da se približi Vizantiji i da sa njom stupi u intimnije veze, mada je bio u vrlo dobrim odnosima sa Simeonom, koji ga je bio čak i okumio. Ali, sastanak njegov sa vizantiskim komandantom Drača, o kome je javio u Bugarsku zahumski knez Mihajlo Višević, izazvao je kod Simeona sumnju u ispravnost Petrovog političkog držanja i u njegove namere, te se on reši da ukloni sebi s puta nepouzdanog suseda i kuma.

Stoga Simeon pošalje u Srbiju protiv Petra vojsku, i sa njom pretendenta Pavla, sina Branovog, koga je Petar bio oslepio. Bugarske vojvode pozovu Petra na sastanak, utvrdiv zakletvom da mu neće ništa učiniti. Petar je lakoverno poverovao bugarskim vojvodama i došao u bugarski logor, ali ga tu Bugari uhvate, okuju i odvedu u Bugarsku, gde je u tamnici i umro.

Petar je bio, kako se po svemu vidi, vešt i okretan političar, dobar vojnik i popularan vladar. On je savladao sve pretendente, koji su mu u početku njegove vlade sporili pravo na presto, i bio je sa te strane posle sve do svoje smrti miran. Njegovo vešto laviranje za dugo vremena između Vizantije i Bugarske, — politika, koju u ono doba nije bilo lako sprovesti, — pokazuje politički talenat i umešnost, a njegovi vojni uspesi dokaz su njegovih vojnih sposobnosti. I sa priznanjem treba istaći fakt da je on u ono burno doba uspeo da svojoj zemlji osigura mir za dvadeset godina.

ZAHARIJA.

923.–924.

Petar Gojniković izgubio je presto zbog toga što je, kako izgleda, hteo da napusti Bugarsku i da se približi Vizantiji. Njegovo mesto zauzeo je, pomoću bugarske vojske, Simeonov štićenik, Pavle Branović.

U Carigradu su bili zabrinuti što je na taj način, baš u taj mah kad su mislili da će Srbiju odvojiti od Bugarske i dobiti je za sebe, izvedena promena na prestolu protiv vizantiskih interesa. Stoga su vizantiski državnici pokušali da izazovu nov prevrat u Srbiji, te da Vizantija ponovo zauzme izgubljenu poziciju. Iz Carigrada je onda poslan Zaharija, sin Pribislavov, koga je proterao Petar Gojniković, pa se, verovatno zajedno sa svojim ocem, iz Hrvatske sklonio bio u Carigrad, da odatle, pomoću Vizantije, pokuša ostvariti svoje pretensije na srpski presto.

Zaharija dođe u Srbiju i počne borbu sa Pavlom Branovićem, ali bude pobeđen, uhvaćen i poslan u Bugarsku. Pokušaj Vizantije, da povrati svoj uticaj u Srbiji, propao je, dakle, ovoga puta, a bugarski se uticaj, pobedom bugarskog štićenika Pavla Branovića, još bolje utvrdio. Ali, Vizantija nije zbog toga napustila svoje planove i pretensije u Srbiji, niti je izgubila nadu da će ih ostvariti. Što nije mogla postići vojskom, ona je pokušala da postigne diplomatskim putem, i u tome je uspela.

Pavle Branović je, istina, došao na presto voljom i pomoću bugarskoga cara, pomoću Bugara on je pobedio svoga protivnika, održao se i utvrdio na prestolu, ali je i on svakako teško osećao pritisak bugarskog uticaja i bugarske vlasti. I on sam i svi oni koji su imali uticaja na državne poslove bili su uvereni da će Srbi vrhovnu vlast Vizantije, udaljeniju i slabiju, osećati znatno manje no vlast Bugara, koji su bez sumnje u vršenju svoga uticaja u Srbiji bili sve energičniji i sve bezobzirniji.

Vizantiskoj diplomaciji, tri godine posle neuspelog pokušaja za povratak svoga uticaja u Srbiji preko Zaharije, pošlo je za rukom da Pavla Branovića zadobije za sebe, te i ovaj bugarski štićenik napusti bugarsku politiku i priđe Vizantiji.

Kad je vest o promeni u političkom držanju srpskog vladara stigla u Bugarsku, Simeonu je pošlo za rukom da ubedi Zahariju, koji je kod njega čamio u tamnici, da je bugarska snaga veća od vizantiske, da će Pavle, sada vizantiski štićenik, proći isto onako kao što je prošao bio i on sam, kada je, pomoću Vizantije i za njen račun, pokušao da zavlada u Srbiji, da tamo potisne bugarski i vaspostavi vizantiski uticaj.

Zaharija je prihvatio te razloge, koji su morali izgledati tačni, i pošao je sa bugarskom vojskom u Srbiju, da obori tamo predstavnike vizantiskog uticaja, za koji se i sam nekada borio.

Pretpostavka Simeonova bila je tačna: Bugari su još uvek bili u Srbiji jači od Vizantije. Bugarski štićenik Zaharija pobedio je pomoću bugarske vojske Pavla i zavladao je u Srbiji.

Ali, Zaharija, kako izgleda, samo je prividno prihvatio Simeonove razloge i pristao uz Bugarsku. On je lično bio više obavezan Vizantiji no Bugarskoj, i, što je glavno, bio je ubeđen da je za Srbe i bolje i korisnije i manje opasno da drže sa Vizantijom no sa Bugarskom. Tako ja Zaharija, čim je, pomoću bugarske vojske, zavladao u Srbiji, odustao od Bugarske i prišao Vizantiji, koja je u taj mah bila u ratu sa Simeonom.

Simeon pošalje onda odmah protiv Zaharije veliku vojsku, ali je Zaharija ovoga puta bio sretan da razbije bugarsku vojsku, i da glave i oružje njezina dva vojskovođa pošalje, kao ratne trofeje, u Carigrad. Međutim, Simeon opremi drugu novu vojsku protiv Zaharije, a sa njom pošalje drugoga pretendenta na srpski presto, Časlava, sina Klonimirova, uveren da će pomoću pretendenta u Srbiji lakše uspeti.

Zaharija se, kad je saznao da nova velika vojska polazi protiv njega, poplaši, ostavi Srbiju bez boja i pobegne u Hrvatsku, a Bugari pozovu, pod zakletvom, srpske župane, da dođu i da prime Časlava za vladara. Kad im srpski župani, verujući zakletvi, dođu, oni ih verolomno i na prevaru pohvataju i odvedu u Bugarsku, a Srbiju užasno opustoše, opljačkaju i rasele. Narod se razbegne na sve strane, osobito u Hrvatsku.

Zaharija nije simpatičan, jer se dvaput, i to sa raznih protivničkih strana, pojavljivao kao oruđe, za borbu protiv svoje otadžbine. Ali, on se konsekventno držao u politici svoga uverenja, da je za Srbiju bolje da bude sa Vizantijom, nego da se poda bugarskom uticaju, uveren da joj je Bugarska mnogo opasnija. Zbog toga svoga uverenja on se pretvarao, kad ga je Simeon poslao kao bugarskog eksponenta u Srbiju, — jer je smatrao da zbog vlasti i zbog principa, koji je hteo da sprovede, može lagati i pretvarati se, — tom uverenju on je, najzad, žrtvovao i svoj presto.

ČASLAV.

931.–960.

Rođen u Bugarskoj i od matere Bugarke, Časlav je proveo svoje detinjstvo i mladost kao izgnanik i vaspitan je u Bugarskoj. Verovatno je bio još veoma mlad kad mu je otac Klonimir pokušao da protera Petra Gojnikovića i da zavlada u Srbiji (896. godine). Klonimir je tom prilikom i poginuo, a Časlav je ostao mlad bez oca. Da li mu je bila živa mati i da li ga je ona vaspitala, nije poznato, ali je izvesno da su uspomene i uverenja o njegovom srpskom poreklu i pravu na srpski presto bili jači od vaspitanja u bugarskoj sredini, u kojoj je odrastao.

Kao zreo čovek — moglo mu je biti oko 40 godina — on je prisustvovao strašnom prizoru uništenja Srbije. Kad je bugarski car Simeon 924. godine po drugi put poslao protiv Zaharije, koji je bio odustao od Bugarske i prišao Vizantiji, vojsku, da ga pokori ili protera, uputio je on sa tom vojskom u Srbiju i Časlava, kao pretendenta, da tobož njega postavi mesto Zaharije na srpski presto.

Ali, kada su Bugari, pri drugom napadu na Zahariju, poveli sobom Časlava, oni nisu imali nameru da njega zaista postave na presto, — izgleda da su, posle iskustva što su ga u poslednje vreme stekli, izgubili bili svaku veru u srpske pretendente i u njihovu iskrenu odanost, –— nego su se njime samo poslužili kao mamcem i varkom, da lakše pokore Srbiju. Kad je Zaharija video da se neće moći sa uspehom odupreti Bugarima, pa ostavio zemlju i presto i pobegao, Bugari su pozvali srpske župane, da dođu i da prime Časlava za vladaoca. Bojeći se sa razlogom prevare, srpski su župani tražili od Bugara zakletvu da im neće ništa učiniti. Bugari su im naravno dali traženu zakletvu, i župani su došli u bugarski logor. Međutim, kad su stigli kod prvog sela, Bugari ih pohvataju, okuju i pošalju u Bugarsku. Tom strašnom činu i verolomstvu prisustvovao je i Časlav.

Ali, tek posle toga nastale su prave strahote. Bugarska je vojska udarila na obezglavljenu Srbiju, pohvatala sve što je mogla i odvela u Bugarsku. Silan su svet Bugari tom prilikom pobili, a što je ostalo živo i što je moglo izmaći bugarskom maču i konju, razbeglo se na sve strane, osobito u Hrvatsku. Srbija je bila sva opustošena i opljačkana, i u njoj je zavladala grobna tišina.

Srpske izbeglice bile su u Hrvatskoj bez sumnje dobro primljene, te bugarska vojska, preko pogažene Srbije, napadne na Hrvatsku; ali, Hrvati je satru. To su bili strašni časovi, čija se uspomena morala duboko urezati u Časlavovu dušu. Nu, i sam je onda bio rob, i nije mogao ništa učiniti.

Tek posle dugih sedam godina nastale su povoljne prilike, koje su dale mogućnosti da se porobljena i opustošena Srbija oslobodi i ponovo podigne. Silni car Simeon bio je umro (927. godine), i bugarska je moć počela opadati i malaksavati. Kad je već bilo jasno da Bugarska nema više onu snagu koju je imala za Simeonovog života, Časlav pobegne iz Bugarske i dođe u Srbiju.

Stanje u kakvom je on zatekao svoju otadžbinu — bilo je strašno. Zemlja je bila opustošena i gotovo bez stanovnika. Za sedam godina bugarske vlasti nestalo je bilo i ono malo života što je još bilo ostalo posle begstva Zaharijeva. Za to vreme izvođeno je sistematsko pustošenje i istrebljenje u zemlji. Uništeno je bilo sve, i Časlav je, tako se pričalo, kad je došao u Srbiju, jedva našao pedeset ljudi, i to bez žena i dece, koji su živeli od lova.

Sa tom malom družinom počeo je Časlav posao državnog i nacionalnog obnavljanja. Zadatak je bio neobično težak, pun nesavladivih prepona. Ali, Časlav je pokazao u tome radu neobičan organizatorski talenat. Za srazmerno kratko vreme on je organizovao i uredio državu.

Odmah čim je počeo raditi, on se obratio Vizantiji sa molbom za pomoć i zaštitu. U Vizantiji su tu njegovu molbu, naravno, veoma rado prihvatili. I ako je Srbija u taj mah bila gotovo mrtva, u Vizantiji su znali za vojničke i državničke sposobnosti srpskog naroda i da se on može brzo oporaviti, uviđali su značaj Srbije, pa su pristali da ga pomognu, da u njemu dobiju saveznika u borbi protiv Bugarske, za koju još nije bilo sigurno da se neće opet oporaviti i osnažena postati opasna po Vizantiju.

Kad je Časlav počeo da organizuje u zemlji vlast, povrvele su u Srbiju izbeglice sa svih strana, iz Hrvatske, Bugarske, Vizantije i iz drugih zemalja. Ubrzo je Srbija dobila opet svoje stanovništvo, i u njoj je počeo živ i intensivan rad na obnavljanju. Dinaste pojedinih oblasti iščezle su bile ili su se pokorile, i Časlav je, bez borbe i bez protivljenja, zavladao skoro svima srpskim zemljama. Pod Časlavom su suzbijene separatističke pokrajinske i dinastičke težnje, i Srbija je postala velika država, o kojoj se i na strani znalo i sa respektom govorilo. U spoljnjoj politici Časlav je nastavio Zaharijevu politiku naslanjanja na Vizantiju, i konsekventno se nje držao do kraja svoje vlade.

Pri kraju svoje vlade Časlav je bio izložen napadima Mađara, koji su sa severa često prodirali u Bosnu, Mačvu i moravsku dolinu i pljačkali tamo. Po tradiciji je on i poginuo u Sremu, u borbi sa njima (oko 960. godine).

Osoba Časlavova i njegova tvorevina silno su uticale na narodnu maštu i zavladale su narodnom tradicijom, tako da su još dve stotine godina posle njegove smrti priče o njemu, njegovom radu i njegovoj državi zanimale narod i činile glavnu sadržinu tradicije. Tek docniji događaji, osobito dela i rad Nemanjin, istisnuli su iz narodne tradicije ili stopili sa njima priče o dobu i o radu Časlavovom.

VOJISLAV.

1040.–1050.

Časlavova država nije dugo preživela svoga tvorca. Uskoro posle njegove smrti (oko 960. godine) njegova država, usled podvojenosti i posebnih težnji pojedinih oblasti oslabila je i raspala se, i Vizantinci su lako opet pokorili ceo srpski narod.

Ali, Vizantinci su i posle toga ostavili pojedinim srpskim oblastima njihovu staru pokrajinsku autonomiju, pod upravom domaćih starešina. Tu su autonomiju u glavnom respektovali i makedonski car Samuilo i njegovi naslednici za vreme njihove vlasti u srpskim zemljama.

Od početka XI veka počela se među srpskim oblastima osobito isticati Zeta. Tu se, posle propasti Časlavove države, sklonio bio veliki broj uticajnih i viđenih ljudi, i tu se počelo stvarati novo središte nacionalnog i državnog srpskog života. Autonomni život u Zeti dao je prilike i mogućnosti za spremanje i razvijanje, i Zećani su upotrebili prvu priliku, kad su mislili da Vizantija neće imati snage da spreči ostvarenje njihovih težnji, da se dignu na oružje za svoju slobodu (pred 1036. godinu). Na čelo ustanka stavio se zetski oblasni knez, okretni, poduzetni i lukavi Vojislav.

Ali, Vizantija je u taj mah bila jača no što su ustanici mislili. Ustanak je brzo savladan, i Vojislav je odveden kao talac u Carigrad.

Sve što je Vojislav u Carigradu čuo i video moralo ga je uveriti da je neuspeh ustanka protiv vizantiske vlasti bio samo privremen i da Vizantija neće moći definitivno sprečiti ostvarenje težnje srpskog naroda za slobodom.

Vojislav je, međutim, uspeo da pobegne iz Carigrada i da se vrati u Zetu. Čim se vratio, on je ponovo digao u svojoj oblasti ustanak (1040. godine), svakako u vezi sa velikim ustankom u Pomoravlju i Povardarju, koji je u isto doba buknuo. Vizantisku vojsku, koja je bila poslana protiv njega, Vojislav je razbio i počeo je oko svoje nove države okupljati ostale srpske oblasti.

Posle savladanog ustanka u Pomoravlju i Povardarju pođe nova vizantiska vojska na Vojislava. Vojislav zamami veštim manevrom vizantisku vojsku u zetske klance, dovede je tu u tesnac i satre je sasvim (u jesen 1042. godine). U Dukljaninovom Letopisu sačuvan je podroban opis te bitke, kako se o njoj posle dva veka u Zeti pričalo. Iz toga se opisa vidi Vojislavova okretnost, njegov taktički smisao, hrabrost i lukavstvo.

Druga pobeda nad vizantiskom vojskom utvrdila je slobodu nove srpske države, i Vojislav je posle toga spojio sa svojom državom i one srpske oblasti koje dotle još nisu bile priznale njegovu vlast.

Odličan organizator i vojnik, Vojislav je svojom hrabrošću, okretnošću i lukavstvom stvorio u Zeti novu srpsku državu, u kojoj su nastavljeni nacionalni život i tradicije prve srpske države.

MIHAILO.

1050.–1080.

Posle Vojislavove smrti zavladao je njegovom državom njegov sin Mihailo. Mihailo je, kanda, bio više političar i državnik no vojnik. Sav njegov rad je na političkom polju, i tu je on imao velike i trajne uspehe.

Mihailo je, protivno svome ocu, bio stalno, za sve vreme svoje vlade, u dobrim odnosima sa Vizantijom. On je u početku svoje vlade priznao vizantisku vrhovnu vlast i dobio je od vizantiskog cara titulu protospatara.

Prvih godina svoje vlade Mihailo je, izgleda, imao da savlada manje lokalne pokrete i otpor nekih svojih rođaka, ali je posle toga srpska država imala punih dvadeset godina mir, — redak slučaj u srednjem veku uopšte!

Za vreme toga dugog mira, Mihailo je uređivao i organizovao državu, i to je radio sa mnogo uspeha. Prvi vidan i veliki uspeh u spoljnoj i unutrašnjoj politici bilo je osnivanje nezavisne crkvene organizacije u njegovoj državi.

Da bi bio potpun gospodar u svojoj državi, Mihailo je znao da mora imati slobodnu i nezavisnu crkvu. Nezavisna crkvena organizacija mogla se u to doba dobiti ili iz Carigrada ili iz Rima. Ta dva hrišćanska glavna središta bila su u taj mah u sukobu, i taj je sukob izazvao definitivno razdvajanje istočne i zapadne crkve. Kad se, uskoro, posle toga, Mihailo, — u čijoj je državi, osobito u Primorju, bilo u većini stanovništvo koje je bilo pristalo uz zapadnu crkvu, — rešio da u svojoj državi ogranizuje nezavisnu crkvu, — jer se bez nezavisne crkve nije mogla zamisliti državna nezavisnost, — on se obratio u Rim, sa molbom da mu se da nezavisna arhiepiskopija, uveren da će tamo lakše dobiti što želi no u Carigradu.

U Rimu su se rado odazvali Mihailovoj molbi, jer je Srbija, i kao država uopšte, i, osobito, kao istaknuta pozicija prema Vizantiji, u taj mah bila veoma važna za papsku kuriju.

Tako je papa Aleksandar II 1067. godine osnovao u Baru nezavisnu arhiepiskopiju, kojoj je podložio sve crkve u srpskoj državi. Nezavisna barska arhiepiskopija bila je važan preduslov za potpunu državnu nezavisnost.

Mihailo je posle desetak godina postigao još veći diplomatski uspeh. Veliki papa Grgur VII pregao je bio da veže za sebe sve hrišćanske vladaoce, osobito time što će im on iz svoje ruke i od svoje volje dati priznanje njihove vlasti. Zbog toga je on mnogima, osobito manjim vladaocima, dao kraljevsku krunu, da time obeleži kako su oni vlast i priznanje državne nezavisnosti dobili od predstavnika katoličke crkve. Tako je papa Grgur, u pravcu tih svojih ideja, poslao kraljevsku krunu i Mihailu i dao ga krunisati za kralja.

Dobitak kraljevske krune od najmerodavnijeg faktora u ono doba u Evropi i proglas kraljevine bili su događaji od prvostepenog značaja i velikih posledica. Sa nezavisnom crkvom i sa kraljevskom titulom, Srbija je prvi put stala u red slobodnih i nezavisnih evropskih država.

Za neobičnu političku veštinu Mihailovu govori i sam fakt da je on ove velike povlastice i koncesije dobio od papske kurije, vizantiske suparnice, a da pri svem tom nije pokvario dobre odnose sa Vizantijom.

Za te velike tekovine, za crkvenu i državnu nezavisnost i za kraljevinu, imao je srpski narod u prvom redu da zahvali uviđavnosti, političkom taktu i državničkoj mudrosti Mihailovoj.

I posle dugo vremena, kad je središte narodnog i državnog života bilo preneseno u drugu srpsku oblast, u krajeve države Vlastimirove i Časlavove, još se uvek pamtilo i pominjalo da je u Zeti bilo „veliko kraljevstvo isprva“.

BODIN.

1081.–1101.

Posle smrti kralja Mihaila, nasledio je srpski presto njegov sin Bodin.

Bodin je u to doba već bio zreo čovek i imao je burnu prošlost i veliko iskustvo za sobom, a bio je više godina i savladar svome ocu. Energičan i ambiciozan, Bodin je odrastao u doba kada je srpska država, za pune dve decenije, uživala retke blagodati mira, ali u vaspitanju njegovom nije ipak zanemareno razvijanje njegovih ratničkih osobina i sposobnosti. I kad je 1073. godine u Pomoravlju i Povardarju buknuo veliki narodni ustanak protiv Vizantije, i kad su se ustanici obratili kralju Mihailu sa molbom da ih pomogne i da im pošalje jednog od svojih sinova, da im bude vođ i vladar, Mihailo im je poslao Bodina. Kao savetnika Bodinu dao im je starog iskusnog vojvodu Petrila.

Bodin dođe odmah u Prizren, gde bude od ustanika proglašen za cara. Na Kosovu se Bodin i Petrilo razdvoje: Bodin pođe u Pomoravlje, a Petrilo u Povardarje, da organizuju ustanak i da se biju sa Vizantincima. Bodin je uspešno prodirao i dopro je do Niša, ali Petrilo bude kod Kostura razbijen, i počne naglo da se povlači. Da mu ne bi bila odsečena odstupnica u Zetu, pođe onda i Bodin od Niša natrag, ali se na Kosovu sukobi sa Vizantincima, bude potučen i zarobljen.

Kao zarobljenik, Bodin je odveden prvo u Carigrad, pa onda u Antiohiju. Ali, kad u Antiohiji nastanu nemiri, kralj Mihailo potplati neke mletačke trgovce, te oni oslobode Bodina i dovedu ga kući. Po povratku kupi, Bodin je, kako izgleda, postao savladar svome ocu.

Uskoro posle toga napadnu Vizantinci na Mihaila i Bodina, te su oni morali privremeno priznati vizantisku vrhovnu vlast. Kad su 1081. godine Normani iz Italije napali na Vizantiju i opseli Drač, pođe protiv njih vizantiski car Aleksije Komnin, i pozove Bodina u pomoć. Bodin mu dođe sa srpskim odredom; ali, za vreme bitke kod Drača (18. oktobra), on ostane sa svojom vojskom po strani, sa namerom da sačeka ishod bitke. Kad su Vizantinci bili potučeni i počeli da beže, Bodin se sa svojima povuče.

Po sebi se razume da su zbog toga u Carigradu bili ogorčeni na Bodina, a to je ogorčenje postalo još veće kad je Bodin, posle toga, osobito kad je smrću svoga oca ostao sam kao vladar, pristao sasvim uz Normane, i, svakako oslanjajući se na njih, osvojio Bosnu i Rašku. Stoga Vizantinci, kad su se oslobodili Normana, udare na Bodina, potuku ga i ponovo zarobe. On se istina ubrzo i po drugi put oslobodio ropstva, ali je posle toga njegov ugled počeo da pada i njegov uticaj da slabi. Težište srpskog nacionalnog i državnog života prenosi se onda u poslednjoj desetini XI veka u kopaoničke planine, i jedan podanik Bodinov, župan Vukan, igra tada najvažniju ulogu u borbi srpskog naroda protiv Vizantije. Bodin dolazi sasvim u prisenak i u pozadinu. Tome su mnogo doprinele i nemile raspre u vladalačkoj porodici i borbe njegove sa Dubrovnikom, koje su mu donele malo slave i malo uspeha.

Tako je Bodin, koji je počeo svoju karijeru sa puno poleta i energije, završio svoj život i svoju vladu bez snage i bez ugleda.

NEMANjA.

1168.–1196.

Posle smrti kralja Bodina (1101. godine) njegova je država oslabila i počela da se rastura. Lične raspre i borbe u vladalačkoj porodici i posebne težnje pojedinih dinasta i oblasti razrile su državu sasvim, i ona je uskoro posle toga postala nesposobna za veću borbu i ozbiljna preduzeća. Među srpskim oblastima, koje su u poslednje vreme došle bile do većeg ugleda, istakla se bila, svojom snagom i borbom protiv Vizantije, osobito Raška, oblast koja je činila jezgru države Vlastimirove i Časlavove, koja je prva od svih srpskih pokrajina pokazala državotvorne sposobnosti i najviše moralne i fizičke snage.

Posle junačke borbe protiv Vizantije, u poslednjoj desetini XI veka, Raška je s pravom smatrala da je ona nosilac i predstavnik državnog i nacionalnog života srpskoga naroda. Ali, Zeta i njena dinastija nisu bile voljne da svoj dotadanji položaj i uticaj napuste bez otpora i bez borbe.

Tako je u prvoj polovini XII veka nastala između Raške i Zete borba o prevlast u srpskim zemljama i u srpskom narodu. Ta borba vođena je dosta ogorčeno i sa promenjivom srećom. Ali, u toku borbe bilo je sve jasnije da će Raška, svojom moralnom i fizičkom snagom, odneti pobedu. Zavojevanja zetska u Raškoj bila su sve ređa i sve slabija, zavojevanja raška u Zeti sve češća i sve veća. U tim borbama Raška se počela oslanjati na Ugarsku, a zetska se dinastija sve više približavala Vizantiji. Bosna je u glavnom držala sa Raškom, ali se za vreme raško-zetske borbe o prevlast izdvojila u posebnu državu.

U početku druge polovine XII veka već je bilo sasvim jasno da će Raška odneti u borbi sa Zetom pobedu, i da će se u Raškoj obrazovati novo središte srpskog državnog života. U to doba Raška je već prestala da se brine za borbu za Zetom, jer joj ona već više nije mogla biti opasna, i obratila je svu svoju pažnju na drugu stranu, na borbu za oslobođenje od vizantiske vrhovne vlasti. Ali, tu želju i težnju teško je bilo ostvariti u taj mah, jer je Vizantija bila snažna, a na prestolu u Carigradu sedeo je čovek retke energije i velikog talenta, car Manojlo Komnin, koji je postavio sebi za zadatak da obnovi staru rimsku imperiju u celom njenom obimu. Zbog toga je on vodio krvave ratove i na istoku i na zapadu, sa silnijim no što je bio u to doba srpski narod u Raškoj.

Borba srpskog naroda u Raškoj za oslobođenje od Vizantije bila je impozantna. Sa neobičnom izdržljivošću, sa vanrednom upornošću, sa retkom umešnošću i gvozdenom konsekvencijom vođena je u to doba u Raškoj borba za emancipaciju od vizantiske vlasti. Car Manojlo je vodio i slao vojsku protiv Raške, pobeđivao i smenjivao često njene vladare, a Rašani su se, posle svakog neuspeha, pokoravali, da se posle kratkog vremena opet dignu, i svaki vladar koga je Manojlo postavio da bude predstavnik i zastupnik njegove politike u Raškoj — upotrebljavao je prvu povoljnu priliku da se digne protiv svoga gospodara i da počne borbu za slobodu svoga naroda.

Tu tradiciju prihvatio je i nastavio osobito vešto Nemanja, potomak stare raške županske porodice, čovek retkog političkog talenta i temperamenta i retkih organizatorskih sposobnosti.

Samo je Nemanja promenio dotadanju taktiku i počeo je raditi drukče no što su radili oni koje je on hteo da zameni. Nemanja je, pre nego što je postavljen bio za vladara, radio sistematski na tome da zadobije naklonost i poverenje cara Manojla. Stoga je on pomagao Manojlu u čemu je god mogao dok ga nije zadobio za sebe i uverio ga da mu je iskreno privržen i odan. Nemanja je vrlo dobro znao da mu je za zadobijanje vlasti potrebna naklonost Manojlova, ali da mu je za održanje vlasti potrebna naklonost i ljubav njegovog naroda. Stoga je Nemanja, naporedo sa radom da zadobije naklonost cara Manojla, uložio sav svoj trud i u to da zadobije u narodu što veću popularnost. Kad su zbog toga rada Nemanjina braća ustala na njega i zarobila ga, car Manojlo ga je oslobodio, i to ne samo zbog toga što mu je Nemanja bio odan, nego svakako i zbog toga što je smatrao da su snaženje i popularisanje Nemanjino i u njegovom interesu.

Manojlo je svakako to svoje uverenje još bolje utvrdio, kad je, uskoro posle toga, i Nemanjin najstariji brat, koga je Manojlo 1168. godine bio postavio za vladara, odustao od njega. Manojlo ga je, naravno, odmah zbacio i postavio na njegovo mesto Nemanju, uveren da je naposletku srpsko pitanje definitivno rešio, i da je na kraju našao čoveka u koga se može pouzdati, i koji će mu biti iskreno odan i veran. Ali, Manojlo se i ovoga puta prevario.

I Nemanja je, i po svojim ličnim naklonostima i željama, i pod uticajem sredine sa kojom je radio, pošao putem svojih prethodnika. I njemu je glavni cilj, koji mu je stalno lebdio pred očima i kojem je on sve žrtvovao, bilo oslobođenje od Vizantije. I on je, isto kao i njegovi prethodnici, drugo mislio, a drugo Manojlu govorio. Samo je Nemanja bio od njih mnogo okretniji, darovitiji i — sretniji.

U prvi mah je i Nemanja bio pokušao da i taktički pođe putem svojih prethodnika. Uskoro pošto ga je Manojlo postavio za vladara, Nemanja je odustao od njega. Vizantisku vojsku, koja je sa najstarijim njegovim bratom bila poslana protiv njega, Nemanja je potukao do noge kod Pantina, i tom se pobedom utvrdio na prestolu. Posle toga on se izmirio sa svojom branom, a i sa Manojlom je opet stupio u dobre odnose i priznao je njegovu vrhovnu vlast (1169. godine).

Ali, Nemanja je još uvek bio uveren da može brzo izvesti potpunu emancipaciju od Vizantije, i kad ga je, uskoro posle toga, mletačka republika pozvala da u društvu sa njom zarati na Vizantiju, Nemanja je rado prihvatio tu ponudu, uveren, da će u društvu i pomoću silne republike moći ostvariti svoje želje (1173. godine). Međutim, Nemanja je i u ovoj prilici pogrešio. Vizantija je bila jača no što je on mislio, a mletačka je republika bila manje voljna da se zalaže za njega i za srpske interese no što se on nadao. Tako je Nemanja i ovoga puta pretrpeo poraz, i politički i vojni i moralni. Gologlav i sa konopcem oko vrata, on je morao izići pred Manojla i moliti ga za oproštaj. Manojlo mu je oprostio, ali ga je poveo sobom u Carigrad, da mu tamo uveliča triumfalni ulazak, ali je on osvestio Nemanju, i on je od toga vremena napustio nesigurnu i avanturističku politiku, i ostao je Manojlu veran do njegove smrti, čak i u momentima kada ga je težak položaj Vizantije mogao mamiti da pokuša ostvarenje svoje stare želje.

Posle toga Nemanja je svu svoju pažnju obratio unutrašnjem uređenju svoje države. On je u to doba uništio bogomilsku jeres, koja je, zbog svojih komunističkih principa, bila opasna po državu, i izvršio je uspešno konsolidovanje i uređenje države.

Posle smrti cara Manojla (1180. godine) Nemanja je, u savezu sa Ugarskom, zaratio na Vizantiju, i osvojio je prostrane zemlje u Pomoravlju i Povardarju (1183. godine). Kad su 1185. godine Bugari ustali na oružje, da se oslobode vizantiske vlasti, Nemanja je sklopio sa njima savez, i uspešno nastavio svoja osvajanja. Nekoliko godina posle toga (1189.) nemački car Fridrik Barbarosa pošao je na istok, da oslobodi Hristov grob od nevernika. Nemanja ga je svečano dočekao u Nišu i pokušavao je da sa njim ugovori savez i da dobije njegovo priznanje na zemlje koje je bio osvojio.

Ali, kad je Barbarosa uskoro umro, i Vizantija se oslobodila opasnosti sa te strane, car Isak Anđel pođe na Nemanju sa velikom vojskom i u bitci na Moravi potuče ga do noge (1190. godine). Poraz je bio veliki i strašan, Nemanja je morao vratiti Vizantiji sve zemlje, osvojene u poslednjim ratovima, ali sloboda i nezavisnost jezgra srpskih zemalja nije više dolazila u pitanje. U kopaoničkim planinama sačuvana je nezavisnost, i odatle je uskoro opet preduzeta ofansiva za slobodu u svima pravcima.

Nemanja je porazom na Moravi bio još jednom razočaran. Vizantija je još uvek bila jača no što je on mislio. Stoga je on posle toga sasvim napustio planove o ponovnim osvajanjima. A i starost je bila na pragu. Najmiliji sin njegov, Sava, bio je otišao u Svetu Goru, i pozivao ga je da ostavi presto, i da poslednje dane svoga života posveti Bogu i molitvi.

Kada je, uskoro posle toga, u Vizantiji postao carem Aleksije III, tast Nemanjinog srednjeg sina Stevana, želja vizantiskog dvora da na srpski presto dođe careva kći, podudarila se sa željom Nemanjinom da se povuče od državnih poslova i da se pokaluđeri. Nemanja je onda sazvao državni sabor, dao je ostavku na presto u korist svoga sina Stevana, i zakaluđerio se (25. marta 1196. godine). On je posle toga ostao neko vreme u Srbiji, pa je onda otišao u Svetu Goru, svome sinu Savi, i podigao je tamo manastir Hilandar, koji je postao rasadnik srpske pismenosti i prosvećenosti. U Hilandaru je Nemanja i umro (13. februara 1200. godine).

Sinovi Nemanjini, osobito Sava, trudili su se da podignu i utvrde u narodu kult njegove ličnosti, kao rodonačalnika dinastije i kao osnivača države. Blagodareći tome radu i velikim delima što ih je Nemanja izvršio, to je i postignuto, i u svesti narodnoj bilo je stalno živo uverenje da od Nemanje počinje srpski državni život. To uverenje živi u mnogom pogledu još i danas.

Po značaju i po rezultatima svoga rada, Nemanja je bez sumnje jedna od najznatnijih pojava u našoj istoriji. Nemanja je imao osobine potrebne ljudima koji stvaraju države. Bio je darovit, sa mnogo političkog temperamenta, ne suviše osetljiv i bez skrupula, energičan i ambiciozan, odličan organizator, vojnik, političar i državnik. Takvome, Nemanji su talenat i sudbina dali mogućnosti da izvrši dela čiji su rezultati bili trajni, i čije su se posledice osećale stotinama godina.

STEVAN PRVOVENČANI.

1196.–1223.

Stevan Prvovenčani je, kao ni jedan drugi naš vladar, različito cenjen u našoj istorijografiji. Dok su ga neki istorici veoma hvalili i uzdizali njegove vrline i zasluge, drugi su ga predstavljali kao čoveka bez talenta i neznatnih sposobnosti. Osobito se isticalo da su uspesi koje je Srbija postigla za njegove vlade, u stvari zasluga Sv. Save, koji je za dugi niz godina vodio, kako izgleda, i spoljnu i unutrašnju državnu politiku.

Prema veoma malom broju podataka o ličnosti i osobinama Stevana Prvovenčanoga, teško je dati pouzdanu karakteristiku njegove osobe i njegovog rada. Svakako, treba imati na umu da nije uvek Sava bio uz njega, i da se u pojedinim njegovim postupcima, za koje je izvesno da ih je on sam izvršio, mogu konstatovati i umešnost i energija.

Stevan Prvovenčani prošao je dobru školu. Još kao mladin doživeo je i video velike uspehe svoga oca. Njega je, međutim, na površinu izbacila jedna velika državna nesreća. Poraz na Moravi (1190. godine) primorao je Nemanju da ustupi veliki deo svojih zemalja Vizantiji. Vizantiski dvor je hteo da veže za sebe Srbiju i srodničkim vezama. Pošto je najstariji sin Nemanjin, Vukan, u to doba već bio ženjen, dana je kći carevog brata, Aleksija, srednjem Nemanjinom sinu, Stevanu. Kad je, posle pet godina, Aleksije zbacio brata i postao vizantiski car, želeo je i tražio je on da njegova kći postane srpska vladarka. Stoga je Nemanja pri abdikaciji ostavio presto ne najstarijem nego mlađem sinu Stevanu.

U početku svoje vlade Stevan je imao da izdrži nekoliko teških kriza. Na njega se digao njegov stariji brat Vukan, i uspeo je, pomoću papske kurije i Ugarske, da mu uzme vlast i da ga gotovo sasvim suzbije iz zemlje. Ali, Stevan nije izgubio glavu. On je veoma vešto i okretno poveo takođe pregovore sa kurijom, oslonio se na Bugare, ubrzo suzbio Vukana i utvrdio se na prestolu. Ipak, on se nije osećao sigurnim, i video je da mu treba jači oslonac i autoritet koji će ga podržati. Stoga je pozvao Savu iz Svete Gore u Srbiju. Sava je došao i doneo je u Srbiju Nemanjine moći (1208. godine). Time je Stevanu bio utvrđen presto i njegov legitimitet.

Od toga doba pa za deset godina srpsku je politiku vodio Sava. On je išao i pregovarao sa neprijateljima, on je otklanjao opasnost sa svih strana, i od Ugarske i od Bugarske i od Latina, on je uništio Streza.

Ali, mnogi i veliki uspesi Savini nisu oslobodili Stevana briga. Srbija je još uvek bila u teškom položaju, opkoljena sa svih strana neprijateljima. Stoga je Stevan morao tražiti negde oslonca. On ga je potražio u dva silna i moćna faktora u to doba na zapadu, u mletačkoj republici i u papskoj kuriji. Kad je uzeo za ženu Anu, unuku velikog dužda Dandola, Stevan je sasvim prišao zapadu. Sava, međutim, nije odobravao tu politiku, i otišao je ljut iz Srbije, a Stevana je onda papski legat venčao za kralja (1217. godine).

Proglas kraljevine imao je veoma veliki značaj. Njime je proglašena i priznata nezavisnost srpske države, i ona je time stala u red ostalih evropskih država.

Kada je dobio od zapada što je hteo, Stevan je opet okrenuo svoje poglede na istok. On se pomirio sa Savom, a Sava je, u dogovoru sa njim, otišao u Nikeju, gde je od vizantiskog cara i patrijarha dobio priznanje nezavisnosti srpske crkve. To je bio drugi veliki uspeh Stevanove politike, mada je u ovome on imao manje učešća nego u proglasu kraljevstva. Organizacija srpske crkve, koju je odlično izveo Sv. Sava, stvorila je onda sigurnu i jednu od najvažnijih osnova za napredak i za snagu Nemanjićske države.

Stevan Prvovenčani je posle toga živeo još nekoliko godina u miru, ali je u poslednje vreme mnogo poboljevao. Odnos između njega i Save bio je u poslednjem odseku njegovog života iskren i srdačan.

RADOSLAV.

1223.–1233.

Radoslav je došao na presto po pravu prvorođenja, posle smrti svoga oca, Stevana Prvovenčanog. On je bio proglašen za prestolonaslednika već ranije, a izgleda da je bio i krunisan zajedno sa svojim ocem.

Ženjen ćerkom epirskog cara Todora Anđela, najmoćnijeg tada vladara na Balkanu, Radoslav je, oslanjajući se na iskustvo svoga strica Save, koji je bio uz njega, imao uslove za dugu i srećnu vladu. Ali, kako po svemu izgleda, Radoslav je bio slab i popustljiv, bez volje i bez inicijative. Nije verovatno bez razloga što ga je tradicija predstavila kao čoveka „ženopokoriva“ i „povređenog umom“. Po toj tradiciji njega je žena i upropastila, i on je zbog nje izgubio presto, a u malo nije zbog nje izgubio i glavu. Naravno da je veoma teško odrediti koliko je u ovoj tradiciji uopšte, a još teže koliko u detaljima istine.

Sigurno je da Radoslav nije bio jak, ni kao čovek ni kao vladar, i da je u zemlji stoga vladalo nezadovoljstvo, koje nije mogao ukloniti ni veliki autoritet Sv. Save.

Kada su Radoslavova tasta pobedili Bugari (1230. godine), te je izgubio presto, nije se ni Radoslav više mogao održati. Mada je Sava branio ličnost i legitimitet Radoslavov, on je zbačen sa prestola i pobegao je u Dubrovnik. Tu je izdao Dubrovčanima povelju sa obećanjem velikih povlastica, ako se vrati na presto. I ta povelja pokazuje njegovu slabu svest i slabu volju.

Iz Dubrovnika je Radoslav otišao u Drač, gde ga je, po tradiciji, žena ostavila i odbegla za komandanta mesta.

Posle toga Radoslav se vratio u Srbiju i pokaluđerio se. U političkom životu nije više igrao nikakvu ulogu.

VLADISLAV.

1233.–1242.

Vladislav je uspeo da protera sa prestola svoga brata Radoslava, i protiv volje Sv. Save, ne samo zbog toga što je u zemlji vladalo nezadovoljstvo, nego verovatno još više stoga što je pobedilac epirskog cara Todora Anđela, bugarski car Asen II, bio njegov tast, i što je on posle pobede nad Todorom, postao najmoćniji vladalac na Balkanu. Pomoći sa te strane imao je Vladislav nesumnjivo mnogo da zahvali što je uspeo u svojoj akciji protiv Radoslava.

Sava je bio protiv Vladislava, mada je i on uviđao da će oslonac u Bugarskoj u taj mah Srbiji mnogo vredeti. Da utvrdi dobre odnose između Srbije i Bugarske, Sava je čak, po dogovoru i molbi Asena, otišao na istok, da kod vaseljenskih patrijaraha izradi priznanje bugarske patrijaršije. Pošto je uspešno svršio svoju misiju, Sava je došao u Trnovo, da izvesti cara Asena o svome radu, i tu je iznenada umro (14. januara 1235. godine).

Smrt Savina bila je težak udar za Vladislava. On je u njemu izgubio iskusnog savetnika i silan autoritet, koji ga je držao. Osobito je, izgleda, za Vladislava bilo nezgodno, što se u Srbiji znalo i govorilo da je Sava bio nezadovoljan Vladislavovim radom, i da se Vladislav prema Savi nije ponašao sa poštovanjem, koje je bio dužan da ukazuje njegovim godinama i njegovim zaslugama. Stoga je Vladislav preduzeo odmah korake da prenese Savino telo u Srbiju, uveren da će ta dragocena relikvija povratiti njegovu popularnost i učvrstiti njegov presto. Asen je bio sklon da preda Savu, da bi utvrdio presto svome zetu, ali su se trnovski građani tome protivili, jer su hteli da kod njih ostane Savino telo, koje će ih štititi i braniti.

Pitanje o Savinom prenosu bilo je tako teško i delikatno, da je sam Vladislav zbog toga morao doći u Trnovo. Pa i onda je, po savetu Asenovom, Vladislav morao formalno ukrasti Savino telo, i krišom hitno pobeći sa njim iz Trnova, jer je bilo opravdane bojazni da će se trnovski građani silom odupreti odnošenju Savinog tela, koje im je, po njihovom uverenju, samo proviđenje bilo poklonilo.

Ali, telo Savino nije pomoglo Vladislavu. Kad je posle nekoliko godina njegov tast, car Asen, umro (1241. godine) izgubio je Vladislav potporu i oslonac, koji su ga dotle držali, a u zemlji je bilo nezadovoljstvo zbog suviše velikog bugarskog uticaja u državi. Uskoro zatim napadnu Tatari preko Ugarske i Dalmacije na Srbiju, i u zemlji nastane zbog toga pometnja, te Vladislavov najmlađi brat, Uroš, upotrebi tu priliku, skupi oko sebe nezadovoljnike, zbaci Vladislava sa prestola i zauzme vlast.

Uskoro posle toga Vladislav se pomirio sa Urošem i dobio je na upravu neke zemlje u Primorju. On je i posle toga igrao znatnu ulogu u državnom životu i imao je uticaja na državne poslove.

Koliko se po ono malo sačuvanih podataka o njegovoj ličnosti može suditi, Vladislav je bio veoma energičan, poduzetan i prek čovek.

UROŠ I.

1242.–1276.

Kralj Uroš je jedan od najznatnijih naših vladalaca. Sin Ane, unuke velikog mletačkog dužda Dandola, Uroš je od svoje matere i svoga deda Nemanje nasledio mnogo osobina, koje su ga izdizale iznad njegova dva starija brata. Mada je bio veoma mlad kada je oteo presto svome bratu Vladislavu (bilo mu je tek 25 godina), mada nije imao u tazbini oslonca kao njegova brana, kad su stupila na presto, Uroš je odmah energično uzeo vlast u svoje ruke, i od prvoga dana njegove vlade osećalo se da na prestolu sedi čovek, koji zna šta hoće.

Pri Uroševom dolasku na presto zemlja je bila opljačkana od Tatara i razrivena unutrašnjim borbama. Ali, Uroš je uspeo za kratko vreme da reši sva važnija pitanja u državi i u njenoj spoljnoj politici.

Prilike u Evropi i na Balkanu bile su za njegove vlade u glavnom stalno dosta povoljne za Srbiju, i on ih je vrlo vešto upotrebio u korist svoje države. Za njegove vlade Srbija se znatno osnažila i napredovala je u svakom pogledu.

Uroš je tačno odredio pravac Srbijinih političkih pretensija prodiranjem na jug u Makedoniju i borbom sa Ugarskom u Podunavlju. Pod Urošem je politički i vojnički spremljeno zemljište za politiku u velikom stilu i za definitivno utvrđenje Srbije i srpskoga naroda u vardarskoj dolini i u srednjem Podunavlju. Sem toga, Uroš je tačno odredio i pravac srpske trgovinske politike, jer je u nekoliko mahova u borbi protiv Dubrovnika hteo da ukloni posredništvo i eksploataciju Dubrovčana u svojoj državi.

Ali, u unutrašnjoj politici Urošev osobit značaj u tome je što je on najjače istakao državni princip iznad svega, i podredio u svojoj državi crkvu, i pravoslavnu i katoličku, državnim interesima. Od ne manjeg je značaja bilo i definitivno rešenje sukoba između barske i dubrovačke arhiepiskopije o vlast u Srbiji, koji je rešen u korist Bara najviše zaslugom Uroševom.

Uroš je, sem toga, prvi počeo eksploatisati rudnike, koji su posle postali jedan od glavnih izvora materijalnog blagostanja i snage srpske države u srednjem veku. Kao prva posledica otvaranja rudnika javlja se i kovanje srpskog novca, koji je Uroš prvi počeo kovati, i to po mletačkom uzoru.

Naposletku, Uroš je štitio i pomagao književnost i književnike; on je n. p. dao podstrek da se izradi nova, opširnija i kitnjastija biografija njegovog deda Nemanje, koga je on sebi uopšte bio postavio za uzor.

Ženjen Jelenom, odivom iz francuske kraljevske porodice, Uroš je živeo skromnim patrijarhalnim životom, sretan i zadovoljan u krugu svoje porodice, i on je, na suprot sjaju vizantiskog dvora, sa ponosom isticao vizantiskim poslanicima skromnost, koja je vladala na njegovom dvoru, gde su svi morali raditi.

U spoljnjoj politici Uroš je vešto upotrebljavao u svoju korist borbu epirskog despotata i nikejskog carstva, dve grčke države, od kojih je svaka htela da nasledi vizantisku imperiju i da uzme od Latina Carigrad. Ali, kada je Latinsko Carstvo palo, i kada je nikejski car Mihailo Paleolog zauzeo Carigrad, Uroš je počeo praviti kombinacije sa rođakom svoje žene, Karlom Anžujskim, koji je hteo da ponovo osvoji Carigrad, da u savezu sa njim uzme što više zemalja od Vizantije. Preko Karla, koji je bio u porodičnim vezama i sa ugarskim kraljevima, Uroš se pri kraju svoje vlade približio i Ugarskoj, sa kojom je dugo bio u rđavim odnosima, i oženio je svog najstarijeg sina, prestolonaslednika Dragutina, Katarinom, ćerkom ugarskoga kralja Stevana V.

Podstrekavan iz tazbine, i pomoću vojske, koju je dobio iz Ugarske, Dragutin je, nezadovoljan što ne dobiva više učešća u vladi, digao ustanak, potukao vojsku svoga oca i uzeo mu vlast i presto. Uroš se posle toga povukao, sa onima koji su mu ostali verni, u Hum, i tu je, razočaran, nezadovoljan i ljut, uskoro umro.

DRAGUTIN.

1276.–1281. † 1316.

Dragutin nije bio čovek dela i inicijative. Na ustanak protiv svoga oca on se rešio više pod uticajem svoje okoline i po nagovoru svoje tazbine i možda žene, nego po svojoj volji. On je u celu tu stvar ušao, kako izgleda, nerado i protiv svoje volje.

U spoljnoj politici Dragutin je nastavio rad svoga oca, i spremao se da, u savezu sa Karlom Anžujskim, zarati na Vizantiju. Ali, akcija protiv Vizantije nije uspela, Dragutin je potučen, i srpska je vojska potisnuta čak do Lipljana na Kosovu. Taj neuspeh i uz to nesreća, koja mu se dogodila kad je pao sa konja i skrhao nogu, uticali su veoma nepovoljno na Dragutina, i on je izgubio volju da vlada, tim pre što je u samoj zemlji bila stranka koja je bila protiv njega, i zbog neuspeha na bojnom polju i u politici i inače. Pod utiskom svoga neraspoloženja, opozicije i nezadovoljstva u zemlji, Dragutin je uskoro predao vlast svome mlađem bratu Milutinu. Izgleda da je pri predaji prestola Dragutin postavio kao uslov da njegov sin nasledi Milutina, zbog čega je posle među njima dolazilo do nesuglasica i sukoba.

Pri predaji prestola Dragutin je zadržao za sebe neke krajeve oko Rudnika, a uskoro posle toga dobio je od svoje tašte Srem, Mačvu i delove Bosne. Tim krajevima Dragutin je vladao onda do svoje smrti, sa kraljevskom titulom.

Posle ostavke na prestolu Dragutin se sklonio u svoju državu, i živeo je tu dosta povučeno. Ipak je on i posle uzimao učešća u politici, i održavao je žive veze sa stranim dvorovima i vladaocima. Osobito su žive bile njegove veze sa Ugarskom, Rusijom i Italijom. I u spoljnoj i u unutrašnjoj politici on je u više prilika izlazio iz rezerve i uzimao inicijativu u rešavanju raznih političkih i državnih pitanja. Ali, teško je reći koliko je on to činio svojom voljom i po svojoj inicijativi, a koliko pod uticajem i po nagovoru svoje okoline.

Izvesno je, međutim, da su Dragutina tokom vremena sve više zanimala religiozna pitanja. On se sve više predavao veri i crkvi, sve više se odavao postu i molitvi, sve više je padao u mistično raspoloženje. U poslednje vreme on se sasvim bio predao askezi, i umro je, po opisu savremenika, kao smireni kaluđer, sa dubokom verom u Boga i u budući život.

MILUTIN.

1281.–1321.

Milutina su već savremenici cenili kao velikog i silnog vladaoca. Bogatstvo kojim je raspolagao, sjaj koji je razvio, uspesi koje je postigao i promicanje državnih granica u svima pravcima, pravili su snažan utisak, i sve je to silno imponovalo savremenicima. Pod Milutinom je srednjevekovna Srbija izišla iz patrijarhalnog stanja i počela se unutra razvijati u pravcu koji je bio u opreci sa pogledima Nemanjinim i Uroševim, mada je spoljna politika vođena i dalje onim putem koji su joj oni ukazali.

Milutin je razvio vizantiski sjaj na dvoru, on je počeo u Srbiju prenositi u punoj meri vizantiske državne ustanove, on je unapredio vojsku, on je prvi ušao kao faktor u veliku međunarodnu politiku. Osobitu je pažnju Milutin obratio crkvi, da li iz religioznog osećanja ili iz političkih računa, teško je reći, ali je on podigao više zadužbina no svi ostali Nemanjići. Pod njim se Srbija definitivno utvrdila i u Podunavlju, i u Pomoravlju, i pod njim su etnički osvojeni za srpski narod mnogi krajevi.

Milutin je, i politički i ekonomski i vojno, spremio zemljište Dušanu za uspehe, koje je on postigao, i zbog toga je Milutin bio Dušanov ideal, i on je mislio da treba na njega da se ugleda i njegovim stopama da ide.

Svestan svoje vladalačke vlasti i svoga vladalačkog dostojanstva, za koje je bio uveren da mu je od Boga darovano, Milutin je, na suprot Urošu, kome je država bila glavno, počeo prvi u Srbiji srednjega veka negovati kult vladalačke ličnosti, i mada u tome, zbog velikog uticaja što ga je u državi još uvek imala vlastela, nije potpuno uspeo, njegov rad i u tome pravcu čini odsek u našoj istoriji.

Milutinovi pogledi na moral, i lični i porodični i politički, bili su, izgleda, veoma labavi; on je često menjao žene i nije smatrao da je dužnost držati dano obećanje. Mnogo nežnosti i sentimentalnosti kao da nije bilo kod njega, i mada je podigao mnogo crkvi i manastira, religija nije uticala na njegove nazore i njegove postupke.

Uspesi Milutinovi u spoljnjoj politici nisu u isti mah bili praćeni i unutrašnjim konsolidovanjem. U državi je bilo još uvek, a posle Milutinovih osvajanja čak još više no pre, heterogenih elemenata, i mnogi su teglili na svoju stranu; svesti o državnom jedinstvu nije bilo u dovoljnoj meri, osobito u novim oblastima, koje su bile spojene, ali ne i stopljene sa državom. Sem toga pitanje o nasleđu prestola nije bilo rešeno.

Sve je to izazivalo od vremena na vreme trzavice i krize i čak građanske ratove, koji su rušili ugled u slabili državnu snagu.

Stoga spoljnome sjaju i državnoj moći nije odgovarala unutrašnja stabilnost, i osećalo se odsustvo solidnog i čvrstog uređenja. Trošnost i nesigurnost zgrade, koju je Milutin podigao, pokazala se najbolje posle njegove smrti. Jer tek što je on sklopio oči, buknuo je građanski rat, a razbojničke čete napadale su čak sprovod, koji je nosio mrtvo telo Milutinovo u manastir Banjsku. Onda se pokazalo koliko je Milutin grešio što je mnogo više pažnje obraćao na sjaj i ceremonije nego na unutrašnje državno konsolidovanje.

STEVAN DEČANSKI.

1321.–1331.

Stevan Dečanski je tragična ličnost. On je jedan od najnesretnijih srpskih vladara. Mada je rastao u doba napredovanja i velikih državnih uspeha, on lično živeo je gotovo stalno u teškim i nepovoljnim prilikama. Na njegovu meku prirodu svakako je rđavo uticala grubost njegovog oca i razriveni porodični odnosi na dvoru, gde su se vladarke i milosnice često menjale. Kao mlad čovek on je morao ići kao talac na dvor tatarskog hana, a kad se otuda vratio, dobio je, istina, na upravu jednu posebnu oblast; ali, ni tu nije mogao dugo u miru da živi. U oštrom sukobu sa svojim ocem, digao je na oca ustanak; ali, ostavljen od svojih, bio je pobeđen, posle čega je, po očevoj naredbi, oslepljen i poslan sa dva sina u Carigrad na zatočenje. U Carigradu je Dečanski živeo u jednom manastiru, i tu mu je umro mlađi sin. Kad se vratio u Srbiju i pomirio se sa ocem, dobio je opet na upravu jednu oblast; ali, pred njime je bila nesigurna budućnost, jer pitanje o nasleđu prestola nije bilo rešeno, i bilo je gotovo izvesno da će se ono posle smrti Milutinove moći rešiti samo građanskim ratom. I zaista, posle Milutinove smrti postavili su svoje pravo na srpski presto, uz Stevana Dečanskog, još dva pretendenta: njegov brat Konstantin i Dragutinov sin Vladislav.

Stevan Dečanski pobedio je, istina, u građanskom ratu oba svoja protivnika, jer je on jedini imao oslonca u samoj zemlji, ali su borbe u Srbiji iskoristili Bosanci, te zauzeli Hum, za kojim su, zbog izlaska na more, već davno težili. Neku naknadu za taj gubitak našao je Stevan u proširenju svojih granica u vardarskoj dolini, za vreme građanskog rata u Vizantiji, koji je uskoro posle toga počeo.

Jedini svetao i sretan momenat u životu Stevana Dečanskog bila je bitka na Velbuždu, u kojoj su Bugari bili do nogu potučeni, i time je definitivno rešena borba Srba i Bugara o vardarsku dolinu i o Makedoniju. Srpska je vojska posle te velike pobede ušla u bugarsku prestonicu Trnovo, i postavila tamo srpskog kandidata na bugarski presto, a Dečanski se u triumfu vratio kupi.

Ali, i ta radost i sreća nije dugo trajala. Već posle nekoliko meseci u Bugarskoj je izveden prevrat, i uništeni su svi rezultati velike srpske pobede. Taj poraz srpske politike pripisivan je u Srbiji neveštini Dečanskog, i nezadovoljstvo sa njegovom neodlučnom politikom počelo je naglo rasti. Nezadovoljni radom i politikom Stevana Dečanskog svi su hteli čvrstu ruku, koja će spoljnu politiku energičnije voditi. Na čelo nezadovoljnika stavio se proslavljeni borac sa Velbužda, prestolonaslednik Dušan, i Dečanski je zbačen sa prestola, zarobljen i bačen u tamnicu, gde je uskoro usled tuge i starosti izdahnuo. Pričalo se čak da je u tamnici, po Dušanovoj naredbi, udavljen.

Tako je Stevan Dečanski doživeo dve velike nesreće: otac ga je oslepio, a sin ga je zbacio sa prestola i bacio u tamnicu.

DUŠAN.

1331.–1354.

Dušan je jedna od najizrazitijih i najpopularnijih ličnosti u našoj istoriji. Pod njegovom vladom srpska država srednjega veka popela se na vrhunac moći i dostigla je najveći obim. Dušan je proglasio srpsku patrijaršiju i krunisao se za cara. Zbog toga je on docnije, u doba ropstva i potištenosti, smatran za predstavnika srpske nacionalne i državne slave i snage. On je nazvan Dušanom Silnim, a obnovljenje Dušanovog Carstva postalo je simbol nacionalnih želja i ideala srpskoga naroda. „Osvetiti Kosovo“ i „Obnoviti Dušanovo Carstvo“ — bile su stolećima lozinke, u koje se unosila sva intelektualna, moralna i nacionalna snaga celoga srpskoga naroda.

U doba kada je Dušan došao na presto srpska je država bila u naponu snage. Od Nemanjina vremena ona je gotovo stalno napredovala i jačala, materijalno blagostanje povećavalo je broj stanovnika, i time se povećavala radna snaga i vojska, otvaranje novih i jača eksploatacija starih rudnika, krčenje šuma, racionalnija obrada zemljišta na sve većim površinama, sve veći uvoz i izvoz i sve življa trgovina u zemlji davali su, i državi i vladaocu i vlasteli i crkvi i narodu, sve veće prihode, a to je sve zajedno dizalo blagostanje, materijalnu kulturu i državnu snagu.

Ali, tom naponu materijalne, državne i narodne snage nije odgovarala unutrašnja konsolidacija. Heterogeni i separatistički elementi još uvek su se osećali u državi i još su bili dosta jaki. Pojedine oblasti još uvek su teglile na svoju stranu, a nisu shvatale da posebne oblasne interese treba podrediti opštim i državnim; pojedini velikaši još uvek su pre svega radili na tome da utvrde svoju vlast i svoj uticaj, i nikome za ljubav nisu bili voljni da žrtvuju svoje interese.

Kada je došao na presto, Dušan je bio sasvim mlad čovek, — bilo mu je tek 22 godine. Savremenici pišu o njemu da je bio impozantna pojava: neobično visok, krupan i snažan čovek. Svojom visinom i snagom izdvajao se od svih ljudi svoga doba. Jedan savremenik sa zapada, koji ga je video, piše o njemu da je bio „u svoje vreme između svih ljudi na svetu viši telom, i strašan u licu“. Hrabrost svoju i umešnost pokazao je u bitci kod Velbužda, a lukavstvo i gotovost na sve, kad su u pitanju njegovi planovi i interesi, u načinu kojim je došao do prestola.

Mada veoma mlad, Dušan je imao za sobom burnu prošlost. Ta prošlost nije mogla ostati bez uticaja na obrazovanje njegovog karaktera.

Doba kad dečko počinje da posmatra i da misli, njega je stiglo u Carigradu, gde je bio u zatočenju sa svojim ocem Stevanom Dečanskim. Kad mu je bilo 13 godina, on se sa ocem vratio u Srbiju. Uspomena na vreme provedeno u Carigradu ostala je bez sumnje živa u njegovoj pameti, i ta uspomena prve mladosti verovatno je dosta doprinela da se u njemu docnije, posle velikih političkih i vojnih uspeha, javi želja da kao vladalac uđe u prestonicu vizantiskih careva na Zlatnom Rogu, gde je nekada kao zatočenik boravio, fantasta želja, zbog koje je on u svojim računima često gubio realnu podlogu pod nogama, što inače nije bio njegov običaj.

Kad je uzeo vlast u svoje ruke, Dušan je dobio dosta veliku državu, čiji su izvori za materijalna sredstva bili znatni i koja je imala dosta veliku vojsku. Moglo je izgledati da breme, koje je on nasilno i svojevoljno uzeo na sebe, nije teško, i da je on u zavidnom položaju.

Ali, nije bilo tako. Naprotiv, Dušan se, pri dolasku na presto, našao u veoma teškom položaju. Novi vladar zatekao je, i spolja i iznutra, mnogo zamršenih i nerešenih pitanja.

Međutim, od prvog dana Dušanove vlade videlo se i osetilo, i u Srbiji i van Srbije, da je na presto seo čovek koji je potpuno dorastao u svakom pogledu teškim prilikama u kojima se našao.

To se osobito videlo za vreme građanskog rata u Vizantiji, koji je nastao posle smrti Andronikove, kada su se obe strane otimale o naklonost i pomoć Dušanovu, i činile mu zbog toga velike ustupke i još veća obećanja. Onda je on bez velikog vojnog naprezanja zauzeo veći deo vizantiskih zemalja na Balkanskom Poluostrvu, gde su bili poslednji ostatci nekad silne vizantiske imperije. U toj borbi za nasledstvo Vizantije nije on video ni jednu državu, koja bi mu mogla biti takmac ili mu ozbiljno osporiti to nasleđe. U koliko se, već u toku prvih godina građanskog rata, sve više ispoljavala slabost Vizantije u svakom pogledu, i ukoliko su Dušanova moć i slava više rasle, utoliko jača je bila njegova želja da srpska država nasledi Vizantiju, a on da zauzme presto vizantiskih careva.

Ali, Dušan je tačno video da je njegova država sama sobom, i vojno i kulturno i ekonomski i po broju svoga stanovništva, još suviše slaba da prostim zavojevanjem izvrši tako težak zadatak. Stoga je on teško pitanje o načinu na koji bi mogla srpska kraljevina zameniti Vizantiju — rešio na taj način što je zamislio da njegova kraljevina treba da postane srpsko-vizantiska država, u kojoj će u oblastima u kojima je nekada gospodarila Vizantija vladati vizantiska kultura i vizantiska državna organizacija, ali će svi nosioci državnog uređenja i državnog života, dakle svi vojni, administrativni i crkveni upravnici i velikodostojnici, biti uzeti iz krajeva koji su sačinjavali jezgro prvobitne srpske države.

U leto 1342. godine pratio je Dušan svoju ženu Jelenu, koja je bila pošla u posetu svome bratu, caru Aleksandru. Ona je pošla u Bugarsku svakako sa zadatkom da se sa bratom razgovori o prilikama u Vizantiji, povodom građanskog rata koji je tamo bio u jeku. Na putu, negde u Moravi, stigli su kralja i kraljicu glasnici, koji su javljali da je u Srbiju dobegao carski namesnik i pretendent na vizantiski presto, Jovan Kantakuzen. On je molio za gostoprimstvo u Srbiji i za sastanak sa Dušanom.

Dušan i Kantakuzen sklopili su savez i ušli u zajedničku akciju. Osnovan na suprotnim interesima, a izvođen sa puno nepoverenja, njihov savez se morao pri prvom neuspehu raspasti, tim pre što je carigradska vlada činila Dušanu predloge da napusti savez sa Kantakuzenom i stavljala mu za tu uslugu u izgled velike ustupke. Dušan je ušao u pregovore sa carigradskom vladom, jer mu je izgledalo da će sa te strane moći izvući više koristi za sebe, i stoga je sa zadovoljstvom ili bar ne nerado primio glas da je Kantakuzen, u strahu da Dušan to ne učini, posle kratkog zajedničkog rada, raskinuo savez i počeo akciju protiv Srbije. Dušan je takav postupak svakako i očekivao, i taj korak Kantakuzenov teško da ga je iznenadio.

Prelaz Kantakuzenov iz saveza u neprijateljstvo nije Dušanu u njegovim preduzećima mnogo naškodio, kao što mu, sa druge strane, i približenje carigradskoj vladi nije mnogo koristilo. Neuspeh u jednom sukobu sa Kantakuzenovim saveznicima, Turcima, nije, međutim, sprečio njegovo napredovanje: u oktobru 1345. godine Dušan je ušao kao pobedilac u tvrdi Serez.

Zauzeće Sereza imalo je neobičan značaj. Serez je bio, posle Carigrada i Soluna, najznatniji grad u državi, on je bio jedan od najvažnijih strategiskih tačaka na putu za Carigrad. Zauzeće Sereza završavalo je i utvrđivalo Dušanova osvajanja na jugu.

Kad je Dušan, krajem oktobra 1345. godine ušao u Serez, on je jasno video da je prvi deo njegovog plana, o zameni vizantiske imperije srpsko-vizantiskim carstvom, ispunjen. On je sada vladao većinom zemalja koje su još nedavno činile jezgro vizantiske države, i njemu je izgledalo da je padom Sereza srpskoj vojsci otvoren put ka Carigradu.

Osvojenjem Sereza Dušan je bio neobično zadovoljan, i hteo je da posle toga važnog događaja i formalno konstatuje veliku promenu, koja je izvedena poslednjih godina njegovim osvajanjima i promenom odnosa sila na Balkanu. On je smatrao da posle svega što se desilo poslednjih godina, i posle velikih zavojevanja, učinjenih u poslednje vreme, oblik njegove države ne odgovara više njezinoj sadržini, i stoga se, odmah posle ulaska u Serez, proglasio za srpsko-vizantiskog cara. Proglas carstva trebalo je da utvrdi novo stanje i da tačno obeleži krajnji cilj Dušanovih političkih kombinacija i namera.

Dušan je, naravno, odmah znao da njegov proglas za cara neće imati velikog značaja, ako ta titula, položaj, ugled i vlast, što ih ona sobom donosi, ne budu priznati, pre svega, od merodavnih faktora u samoj državi. U tom pogledu nisu, po Dušanovom uverenju, bile u pitanju zemlje koje su činile prvobitno jezgro njegove države, ni krajevi koje je on osvojio, a koji su bili naseljeni našim življem. Za njih je bilo van sumnje da ne priznati novo stanje stvari, jer su ti krajevi proglasom srpsko-vizantiskog carstva dobijali u svakom pogledu. Moglo se sa razlogom pretpostaviti da ne oni novo stanje priznati bez protivljenja.

Stoga je Dušan obratio svoju pažnju u prvom redu na to da novo stanje stvari prime i priznadu pre svega grčki podanici njegove države. Oni su jedini bili u pitanju, kad je trebalo ustanoviti i priznati srpsko-vizantisko carstvo, i oni su jedini mogli tom novom državnom obliku dati potreban legitimitet. Ne samo zbog političkog, nego i zbog religioznog momenta, Dušan je sa razlogom mislio da pitanje o priznanju carstva treba svršiti na terenu poslednjih njegovih osvajanja. Sveštenstvo je u Vizantiji, već i inače, svojim velikim uticajem, bilo veoma važan faktor u državi, a u pitanju priznanja pojedinih ličnosti i državnog oblika, njegov je pristanak bio ne samo od prvoklasne važnosti i značaja, nego i neophodan preduslov, bez kojega se velike i važne promene nikako nisu mogle definitivno izvoditi. Osobito je priznanje crkve bilo potrebno tamo gde je moglo izgledati da je izvršena ma kakve vrste samovolja, nezakonitost ili uzurpacija. Dušan je osećao da njegov proglas srpsko-vizantiskog carstva predstavlja taj slučaj, i da ne njegovi neprijatelji i protivnici novoga stanja moći osporavati legitimnost njegovih postupaka, pa je zbog toga obratio naročitu pažnju na to da dobije sa najmerodavnije strane priznanje legitimnosti za izvedene promene i za proglas carstva.

Za mesto, gde će se izvršiti proglas patrijaršije i obaviti svečani čin krunisanja za cara, izabrano je Skoplje.

Izborom Skoplja za krunisanje trebalo je istaći da je novo carstvo u stvari nastavak srpske države. Ako je čin proglašenja carstva u Serezu, u grčkom gradu, mogao izazvati sumnju i pometnju u pitanju koji će faktori u novom, srpsko-vizantiskom carstvu biti nosioci i predstavnici državnog života, čin krunisanja postavio je to pitanje van svake sumnje. Izborom Skoplja za mesto krunisanja, car Dušan je još jednom pokazao svoju volju, da u novom carstvu srpski elemenat bude nosilac celokupnog državnog života.

Na uskrs 16. aprila 1346. godine izvršeno je svečano krunisanje Dušanovo za cara. Pre toga na nekoliko dana proglašena je bila, na saboru srpskih episkopa, kome su prisustvovali i trnovski patrijarh, ohridski arhiepiskop i izaslanstvo svetogorskih manastira, srpska arhiepiskopija za patrijaršiju. Novi srpski patrijarh, Janinije, bivši Dušanov ministar inostranih dela, venčao je posle toga Dušana za cara, a sina njegovog, desetogodišnjeg Uroša, za kralja.

Šesnaestog aprila 1346. godine trebalo je da srpski narod uđe u nov odsek svog državnog i nacionalnog života. Da nije uskoro posle toga osmanliska najezda uništila sve rezultate napornog rada srpskog naroda od nekoliko vekova, možda bi tako i bilo. Ovako je proglas carstva samo epizoda u istoriji srpskoga naroda.

U cara Dušana je bila čudna smesa realnih pogleda na stvari i nerealnog shvatanja prilika, grubih postupaka i sentimentalno-romantičkih nastupa, ispunjenih sa puno osenajnosti. U tome pogledu on je bio pravi sin svoga naroda. Stoga se u njegovom radu mešaju i ukrštaju postupci trezvenog, iskusnog političara i postupci čoveka koji zida kule po vazduhu, a ne vodi dovoljno ili ne vodi nikako računa o realnim činjenicama.

Zgrada koju je Dušan podigao stojala je na trošnim temeljima, i ona se, već nekoliko godina posle njegove smrti, srušila sama sobom, bez velikog potresa. Krajevi, koji su labavo i samo spolja bili spojeni sa državom, a nisu bili sa njom organski vezani, niti su se bili stopili u jednu celinu, odvojili su se ubrzo, bez velike muke i velikog potresa, od prvobitne srpske države. Južne oblasti, sa pretežno grčkim stanovništvom, sa drugom kulturom i drugim tradicijama, osećale su se u srpskoj državi kao u tuđoj sredini, i čim je nestalo Dušana, koji je svojom energijom držao u zajednici raznorodne elemente u državi, južne su se oblasti odvojile od države, sa kojom su bile vezane labavim vezama, i u čijoj su se zajednici nelagodno osećale.

Ali, mora se priznati da nerealna politička koncepcija Dušanova nije bila samo rezultat njegovih romantičnih pogleda i želja. Kad je došao na presto, on nije imao plan o stvaranju velikog srpsko-vizantiskog carstva. On nije bio običan osvajač, koji radi slave, pljačke i proširenja svoje države vodi ratove i osvaja tuđe zemlje. Dušan je na politiku, koju je vodio, i na osvajanja, koja je činio, bio nagnan prilikama i događajima. Njegova politička koncepcija formirala se u njemu tek postepeno, tokom vremena, pod uticajem razvitka događaja i pod uticajem njegovih uspeha. Prvobitno je on radio samo na obezbeđenju državnih interesa, kako mu je u taj mah izgledalo potrebno. Tek postepeno uvučen je on, delimice protiv svoje volje, u širi krug političke akcije. Kad je jednom ušao u taj veliki posao, on nije mogao iz njega da iziđe, sve i da je hteo. Jedan je događaj izazivao druge, jedna je stvar vukla drugu, jedno je preduzeće povlačilo za sobom ostala. Sve ako je Dušan u pojedinim momentima, osobito u početku svoje velike akcije, i pomišljao na to da se posao, koji je počeo, i stvar, u koju je ušao, neće moći izvesti i dobro svršiti, on nije imao moći i ni u kojem trenutku mogućnosti da se povuče i da napusti nesigurno i rizično preduzeće. Posle su ga laki uspesi, taština i državni interesi vukli neosetno sve dalje, i on je sve više gubio osećanje da je napustio realnu podlogu pod nogama i da vodi državu u nesigurnu budućnost. Pošav jednom tim putem, on je morao nastaviti po njemu, i protiv svoje volje, gonjen prilikama, koje su bile jače od njega.

U tom leži tragika Dušanova i tragika njegove države, a dobrim delom i tragika srpskoga naroda. Od Dušanovog dela ostala je srpskom narodu samo uspomena na jednu epizodu slave i moći, koja je docnije, osobito za vreme robovanja, preko tradicije, uticala na nacionalno vaspitanje i na jačanje moralne snage u narodu.

CAR UROŠ.

1355.–1371.

Car Uroš je nasledio od svoga oca veliku i prostranu državu; ali, ona je bila sastavljena iz raznorodnih elemenata, i pojedine oblasti u njoj nisu još bile čvrsto vezane za srpsku državu i njeno državno središte. U mnogim oblastima, koje je Dušan bio osvojio, bio je u znatnoj većini stran etnički elemenat, u njima su vladali druga kultura, drugi način života, drugi pogledi i druge prilike. Održati u zajednici i u jedinstvu sve raznorodne elemente, koji su sačinjavali srpsku državu u onaj mah, kad je car Uroš, posle iznenadne smrti svoga oca, primio vlast, bio je mučan zadatak, koji bi teško izvršio i čovek većih sposobnosti i veće energije no što je to bio Uroš.

Uroš je bio meke i bolećive prirode, neodlučan i povodljiv, a bio je, kad je primio teško breme državne uprave, neiskusan i mlad: bilo mu je tek dvadeset i nekoliko godina. I drugi, mnogo jači, ne bi se tu znao snaći i ne bi izdržao teret rada i odgovornosti. Moglo je odmah biti jasno da će prilike biti jače od novoga vladaoca i da će ga one skrhati. Kada se zna kakav je bio Uroš i kakve su bile prilike u kojima se on našao, mora se priznati da nije čudo što se njegova država raspala, više je čudo što se ona, pod ovako slabom vlašću, i desetak godina još mogla održati.

Slabost i meka priroda Uroševa dali su maha ambicioznim ljudima i separatističkim težnjama pojedinih oblasti da počnu rad na podvajanju i ocepljenju od države. Desetak godina još se sve i kojekako održavalo u jedinstvu i zajednici, mada se i za to vreme već osećalo da nema čvrste ruke i volje, koja vlada državom. I za to vreme već je svaki počinjao da radi što hoće, autoritet vlasti i vladaoca pao je bio sasvim, i svaki energičan čovek na položaju mogao je nekažnjeno raditi protiv države i protiv državnih interesa. A kada je, posle deset godina otkad je Uroš primio vladu, rasulo sasvim uzelo maha, razvijale su se stvari veoma brzo. U toku od nekoliko godina država se raspala sasvim.

Prvo su se počele odvajati pokrajine na jugu, koje su bile, i geografski i politički i kulturno, najviše udaljene od prvobitnog jezgra nemanjićske države. Ali, proces raspadanja nije se zaustavio na starim granicama. On je uskoro zahvatio i one zemlje iz kojih je počeo državni život.

Tako se u toku od nekoliko godina Dušanova država sasvim raspala u mnogo manjih država i samostalnih oblasti, koje nisu više priznavale središnu vlast. Uroša su nominalno priznavali za cara još samo neki velikaši u zemljama severno od Šare; ali, prave vlasti on nije više ni tu imao, i umro je napušten i zaboravljen.

VUKAŠIN.

1366.–1371.

Istoriski izvori nemaju skoro nikakvih podataka o Vukašinovoj ličnosti. Po onome što se zna o njegovom radu, izgleda da je bio čovek od akcije, i da je dobro i realno gledao na stvari.

Veran saradnik Dušanu do smrti, Vukašin je ostao veran i njegovom sinu i nasledniku, dok nije došao do uverenja da je ovaj potpuno nesposoban da odgovori teškoj vladalačkoj dužnosti. Onda je on preduzeo korake da spasava od propasti rasula i anarhije bar one zemlje kojima je on sam upravljao. Izgleda da se na to saglasio i sam Uroš, i da se Vukašin proglasio kraljem u dogovoru i sa pristankom Uroševim. Ali, smatralo se da je taj Vukašinov akt upravljen direktno protiv Uroša, i u narodu se posle pričalo kako je Vukašin ne samo oteo Urošu krunu i presto, nego i da ga je ubio.

Težnja da utvrdi i možda da proširi svoju vlast, dovela je Vukašina u sukob sa dinastima u njegovom susedstvu, i on se taman spremao na rat sa njima, kad je dobio od svoga brata Uglješe, — koji je, izgleda, najtačnije ocenio opasnost, što je zapretila od Turaka, i najozbiljnije radio na tome da je suzbije, — poziv da mu dođe u pomoć protiv Turaka. Vukašin je, kako se po svemu vidi, takođe pravilno ocenio veliku opasnost, koja je pretila celom srpskom narodu i svima srpskim zemljama od strane novog zavojevača, pa je pohitao sa svom svojom vojskom bratu u pomoć.

U velikoj i krvavoj bitci na Marici, 26. septembra 1371. godine, u kojoj je za vekove rešena sudbina ne samo južnih srpskih zemalja i srpskoga naroda, nego, može se reći, i celog Balkanskog Poluostrva, našli su svoj grob i Vukašin i njegov brat Uglješa.

Vukašin je ostao u narodnoj tradiciji u veoma rđavoj uspomeni kao prvi i najglavniji rušilac državnog jedinstva i ubica poslednjeg srpskog cara. Ali, istorija ne može da potvrdi taj nepovoljan sud o Vukašinu. Naprotiv, izgleda da je Vukašin dobro ocenio tešku situaciju, u kojoj se u to doba srpska država nalazila, da je sasvim pravilno shvatio opasnost, koja je pretila srpskom narodu od Turaka, i da je ozbiljno i energično radio da popravi zlo stanje i suzbije tursku opasnost. Što u tome nije uspeo, naravno, nije njegova krivica.

MARKO.

1371.–1394.

O sinu i nasledniku Vukašinovom, kralju Marku, proslavljenom junaku srpskih narodnih pesama, Kraljeviću Marku, nema skoro nikakvih savremenih podataka. Odrastao u doba moći i slave srpske države, Marko je dočekao njene poraze i rasulo.

O Marku se zna samo toliko da je bio nesrećan u bračnom životu. Prvu veridbu, sa jednom devojkom iz kuće Šubića, koja je živela na dvoru bosanskog bana Tvrtka I, pokvario je papa zbog toga što nije hteo dozvoliti da se ona, kao katolikinja, uda za pravoslavnog princa. Posle se Marko oženio Jelenom, ćerkom poznatog velikana Hlapena. Ali, Marko je oterao Jelenu i doveo sebi drugu ženu, Todoru, ćer nekoga Gurgura. Međutim, Marko se posle pomirio sa svojim tastom, primio natrag svoju prvu ženu Jelenu, a Todoru predao Hlapenu.

Izgleda da je Marko još za života očeva imao učešća u vladi. Posle pogibije Vukašinove Marko je priznao tursku vrhovnu vlast i vladao je, kao turski vazal, u jednom delu Makedonije. Posle kosovske bitke on je morao primiti obavezu da ide sa vojskom u pomoć sultanu, kada bude pozvan. Tako se on nalazio u turskoj vojsci u pohodu protiv vlaškog vojvode Mirče, i u tome ratu, u bitci na Rovinama, i poginuo je (10. oktobra 1394. godine).

Poslednji trenutci njegovog života pokazuju tragičnost njegovog položaja, njegov patriotizam i rezignaciju. Biograf despota Stevana Lazarevića, Konstantin filozof, priča (1431. godine), kako su u rat protiv Rumuna sa Turcima pošli: despot Stevan, Konstantin Dejanović i kralj Marko, ali ne po svojoj volji, nego po nuždi, i kako se priča da je Marko pred bitku rekao Konstantinu: „Ja kažem i molim gospoda, da bude pomoćnik hrišćanima, a ja prvi da poginem u ovom boju“. Samo se druga polovina njegove želje ispunila: on je u boju poginuo, a Turci su pobedili.

To je sve što istorija može pouzdano repi o najomiljenijem junaku naših narodnih pesama.

KNEZ LAZAR.

1372.–1389.

Knez Lazar je jedna od najsimpatičnijih vladalačkih ličnosti u našoj istoriji, ne samo zbog svoje tragične smrti i zbog simpatičnih crta o njemu, sačuvanih u narodnoj tradiciji, nego i po svemu što se inače o njemu i njegovom radu pouzdano zna.

Lazar je bio običan vlastelin i činovnik za vlade Dušanove. Kada se država, pod Urošem, počela raspadati i rasturila se, Lazar je ostao formalno veran Urošu sve do njegove smrti; ali, svakako još za njegova života preduzeo je sve što je bilo potrebno za osiguranje mira i reda u oblasti kojom je upravljao. Kada je car umro i kada je nestalo i formalne zakonite središne vlasti u srpskoj državi, Lazar je bio jedan od najviđenijih i najuglednijih dinasta na zemljištu stare, prvobitne srpske države.

U to doba Lazar je već preduzeo mere da pod svoju ruku okupi rasturene oblasti nemanjićske države. On je na ostvarenju toga svog programa radio smišljeno i istrajno za sve vreme svoje vlade. Lepim načinom ili nasilno, diplomatskim putem ili ratom, ženidbama ili udajama, Lazar je uspeo da u toku svoje vlade okupi oko svoje države i da veže za sebe, manje ili više jakim vezama, gotovo sve oblasti prvobitne nemanjićske države.

Mada je Lazar priznavao Tvrtkovu bosansku i Markovu makedonsku državu, i čak nije imao ništa protiv toga da vladaoci u obe te srpske države ponesu i kraljevsku titulu, dok je on za sebe zadržao samo naziv kneza, — ipak je očevidno smatrao da je on naslednik nemanjićske države. Tvrtko je bio bosanski, Marko makedonski kralj, Baošići su bili zetski gospodari, — jedini je on bio srpski vladalac i naslednik Nemanjića. Stoga je Lazar pokrenuo i vodio celu stvar i oko izmirenja srpske i grčke crkve, u kojoj je nastao rascep, kada je, povodom proglasa patrijaršije i carstva, carigradska patrijaršija bacila bila prokletstvo na srpsku crkvu.

Po svemu ovom radu, po svome položaju i ugledu, po svojim vezama i po svojoj moći, Lazar je zaista postao naslednik nemanjićskog prestola. Da li će to i izgledati da je tako, i da li će taj njegov položaj i formalno biti priznat i istaknut, i čak da li će drugi to pravo i taj položaj za sebe tražiti, — to su bila pitanja koja Lazara nisu mnogo mučila. On je bio realist u politici, a političke šimere i ono što je spoljno i formalno njega nije, izgleda, nikada mnogo zanimalo ni bunilo. Stoga je on pristajao da drugi budu formalni naslednici nemanjićske krune, a on se zadovoljio time da to bude faktički.

Lazarov politički rad pokazuje jednu veoma široku koncepciju. U prvo doba svoje vlade on je radio da osigura i proširi svoju vlast. Pošto je to teško bilo postići uvek mirnim putem, on je često morao upotrebljavati za izvođenje svoga programa i nasilna sredstva. Docnije, kad je postigao u tome pravcu ono što je hteo, on je gledao da svoju državu i svoju dinastiju osigura od opasnosti, koja im je pretila od strane Turaka, diplomatskim sredstvima, osobito udajom svojih ćeri. Naravno, Lazar nije slutio da će ta njegova politika morati biti nastavljena i posle njegove smrti u istom pravcu, i da ne naći svoj tragičan završetak u udaji njegove najmlađe ćeri za turskog sultana.

Politika Lazareva da diplomatskim putem i udajom svojih ćeri osigura sebi, i u zemlji i na strani, saveze i pomoć, bila je dobro i smišljena i izvedena; ali, povoljnog rezultata otuda nije bilo ni za Lazara ni za njegovu državu. U bitci na Kosovu on je potučen, zarobljen i pogubljen. Tragična njegova smrt uvela ga je ne samo u spisak mučenika i svetaca, nego i među narodne ljubimce, i sa njegovim su imenom vezane najbolnije, najtužnije i najlepše od narodnih pesama, u kojima se priča narodna prošlost.

DESPOT STEVAN.

1389.–1427.

Despot Stevan Lazarević, kao vladalac srpski srednjega veka, najpre i najviše zaslužuje ime viteza.

Njegova mladost nije bila vesela. Kao dečko on je video slom srpske države, poraz i tragičnu smrt svoga oca. Odmah posle toga on je, kao mladić od 17 godina, morao primiti upravu u svoje ruke, i to u doba veoma teško, i u prilikama neobično komplikovanim. Taj veliki teret Stevan možda ne bi ni izdržao, da se uz njega u to doba nije našla njegova mati, pametna, razborita i energična žena, koja je za sina upravljala državom do njegovog punoletstva, a i posle, sve do svoje smrti stojala uz njega, pomagala ga mudrim savetima, i svojim smišljenim postupcima često spasavala situaciju.

Utisci iz mladosti ostavili su dubokog traga u Stevanovom karakteru. On je svakako već od prirode bio tih i povučen u sebe; a ono što je u mladosti video i doživeo, još je jače uticalo na njega da se povuče u sebe, i da izbegava sve što je moglo ličiti na veselje, spoljni sjaj i lakomislenost. On nije mario muziku, vesele razgovore i nakit. Forma kod njega nije značila ništa, sadržina je bila sve. Odličan organizator, svestan svoje vladalačke dužnosti, plemenitog osećanja, vitez od glave do pete, Stevan bi bio slavan vladalac, da je živeo u doba državnog napretka i napona. Ali, on je živeo u doba kada je država propadala, i zbog toga je, pokraj svih svojih sposobnosti i vrlina, postao tragična ličnost, čiji je fatum tačno okarakterisan u onoj poznatoj narodnoj priči, u kojoj božanstvo govori Stevanu: I ti možeš i konj ti može, ali ti bog ne da!

U početku svoje vlade Stevan je, da li zbog toga što je voleo avanture i bravure, ili zbog toga što je riterski hteo da se drži obaveza, na koje je pristao, — teško je reći, ali svakako uveren da je turska vlast prolazna i privremena, pomagao Turcima u raznim pohodima iskreno i odano. O njegovoj su se hrabrosti čuda pričala. Bitku kod Nikopolja on je rešio u tursku korist, a u bitci kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje tatarskog hana Timurlenka, koji je, iz poštovanja prema Stevanovoj hrabrosti, naredio da se srpski odred propusti, mada je bio već potpuno opkoljen, a posle je vratio u Srbiju Stevanovu sestru. koja je sa celim Bajazitovim haremom bila zarobljena.

Docnije je Stevan drukče gledao na stvari, i svojih bravura iz doba mladosti, koje je izvodio u korist Turaka, sećao se i pominjao ih je sa osećanjem stida i žaljenja; on je onda davao izjave da se kaje što je nekada pomagao Turcima, i da to više neće činiti. To je bilo u doba kada je Stevan bio sazreo, i kada je sa šireg gledišta posmatrao politiku i prilike, kada je mogao da se uzvisi nad sitnim intrigama i da pređe preko stvari prolaznog značaja. Onda se on izmirio i sa svojom najstarijom sestrom, udovicom Vuka Brankovića, i sa svojim sestrićem, Đurđem, sa kojima je dotle bio u zavadi i sa njima ratovao. Od toga vremena vide se kod njega u svemu širi potezi. On je poslednjih petnaest godina svoje vlade staložen, gleda dobro i tačno na sve stvari, realno ceni činjenice i prosuđuje prilike, zna šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kada je despot Stevan stekao ugleda i autoriteta, ne samo kod svojih podanika nego u celom svetu.

Teške prilike, u kojima je živeo i radio, i gruba borba za opstanak uticale su i na Stevanov karakter. Od prirode nežan, on je bio naklonjen književnosti i poeziji — napisao je jednu pesmu ljubavi — i pun finog osećanja, koje je često izazivalo postupke velike i široke duše, — a u isti mah je u njemu bilo i nečega grubog i bezosećajnog, što ga je ponekad navodilo na dela koja nisu bila u saglasnosti sa njegovom prirodom. U njemu kao da je bilo dva čoveka, i u tome je on bio pravi sin svoga naroda.

Kada je despot Stevan umro, za njegovu su smrt Dubrovčani javili ugarskome kralju ovim rečima: „Mada smo uvereni da je Vašem Veličanstvu sve poznato, ipak javljamo da je 18. ovoga jula uzvišeni gospodin despot Raške završio svoj život. Njegovu smrt, mada je prema nama, građanima i vernima Vaše opštine Dubrovnika, bio okrutan i nemilosrdan više no što je trebalo, ipak, pošto je bio veran svetoj kruni Vašeg Veličanstva, i što je bio čekić i bedem protiv neprijatelja hrišćanske vere, ne možemo a da ne žalimo i da ne oplakujemo, mada smo najverniji podanici Vašeg Veličanstva i revnitelji katoličke vere“.

ĐURAĐ.

1427.–1456.

Kada je posle smrti svoga ujaka, despota Stevana, primio upravu u svoje ruke, Đurać je bio čovek od preko pedeset godina, i on je imao za sobom burnu prošlost. Neobično jakoga telesnog sastava, Đurađ je bio već preturio preko glave mnoge nevolje i nesreće, i doživeo je mnoga iznenađenja i razočaranja. U detinjstvu svome video je slom i propast države, kao mladić je proživeo doba borbe u porodici, sam je učestvovao u bitkama protiv svoga ujaka, koji ga je hapsio, a u isti mah je išao u pomoć Turcima i prolivao svoju krv za tursku državnu ideju. Ali, kad je doba lutanja i grešenja prošlo, Đurađ je shvatio i prihvatio široku političku koncepciju svoga ujaka, pomirio se sa njim, i ostao mu veran podanik i pomagač do smrti.

Nu, mada je bio, kad je došao na presto, u zrelim godinama, mada je bio od prirode bistar, mada je imao za sobom dobru školu i bogato iskustvo, ipak dugo Đurađ nije tačno cenio situaciju u najvažnijem, životnom pitanju svoje države i svoga naroda. On je još dugo mislio da je turska vlast u Evropi privremena i prolazna, i da će se njegova država, pomoću zapadnih naroda, osobito pomoću Ugarske, moći osloboditi od Turaka. To uverenje nije ga napuštalo, i pokraj svih razočaranja što ih je u tome pravcu doživeo, i pokraj svih činjenica koje su ga mogle o protivnom uveriti.

Đurađ je imao duboko uverenje u snagu i sposobnost zapada, i u volju zapadnih sila da oslobode istok od nevernika. Zbog toga je on hteo da se osloni na zapadne države.

Ali, on je dobro znao da su turski narod i država mnogo jači od srpske države, da su oni u njegovoj neposrednoj blizini, i da on sa te strane uvek može biti napadnut brže no što može dobiti pomoći sa zapada. Stoga je Đurađ morao lavirati i praviti se Turcima odan i veran, dok je sa druge strane pregovarao sa zapadnim državama o zajedničkoj akciji protiv njih. Nu, ta politika nije mogla doneti sigurne i dobre rezultate.

Stoga je Đurađ povukao težište svoje države daleko na sever, i sazidao je, čak na granici, sebi grad i prestonicu u Smederevu, u nadi da će se tu, u naslonu na Ugarsku, lakše moći braniti i održati. Međutim, to nije pomoglo, i Turci su 1439. godine pokorili Đurđevu državu i zauzeli Smederevo.

Posle toga Đurađ se nekoliko godina potucao po svetu i naprezao svu svoju, i intelektualnu i finansisku snagu, da pokrene ozbiljnu akciju zapada protiv Turaka. Kad mu je to naposletku pošlo za rukom, i kad su hrišćanski saveznici, u zimu 1443. godine potisli Turke do iza Sofije, pa se onda upustili u pregovore za mir, Đurađ je, razočaran, video da se u celom ovom velikom i ozbiljnom poslu stalo na pola puta.

Onda je on, mada je mirom zaključenim u Segedinu dobio natrag svoju državu, jasno video da zapad nije u stanju da reši balkansko pitanje i da protera Turke iz Evrope. On je došao do uverenja da se mora pogađati sa Turcima, i svoju politiku podesiti prema faktu da su Turci najvažniji faktor na bližem istoku.

U tome pravcu i prema takvim pretpostavkama i pogledima kreće se onda sva njegova politika u poslednjim godinama njegovog života. Sve akcije, koje su posle toga preduzimane sa zapada protiv Turaka, Đurađ je sa razlogom smatrao za neozbiljne, i stoga ih nije hteo pomagati niti učestvovati u njima. On je bio uveren da sva ta poduzeća ne mogu uspeti, i da će samoj stvari više škoditi no koristiti. Nepovoljni rezultati svih tih ekspedicija pokazali su da je Đurađ imao pravo i da je pravilno cenio situaciju. Ali, pri svem tom on je često, i posle toga, gubio merilo šire političke koncepcije, i pogled u dalju budućnost nije mu bio nepomućen.

Ukoliko su u poslednje vreme ugled i autoritet Đurđev rasli, i u zemlji i van njegove države, u svoj Evropi, utoliko je on više osećao da snaga njegove države u odnosu prema Turskoj sve više slabi. On je morao jasno videti kako se odnos snage njegove države prema Turskoj menja, tako reći svakoga dana, na štetu njegovu, i on je na svojoj samrti morao jasno videti da je samo pitanje vremena, kada će i njegova država pasti pod udarcima azijatskog osvajača. Đurađ je doživeo mnoge nesreće, i u porodici i u politici, i živeo je i umro kao nesretan čovek.

LAZAR.

1456.–1458.

Lazar je bio savladar svome ocu poslednjih deset godina njegove vlade; ali, izgleda da je imao za to vreme dosta malo uticaja na državne poslove. Kada je, posle smrti svoga oca, zavladao sam, zemlja je bila u haotičnom stanju i država na rubu propasti. I znatno jači čovek no što je bio Lazar ne bi u ono doba mogao ništa učiniti. U zemlji su se otimale o vlast i uticaj dve stranke, turskofilska i, mogla bi se nazvati, nacionalna autoriteta starog despota nije više bilo, a među članovima njegove porodice vladale su svađa i omraza.

Lazar je, istina, odmah čim je primio vladu, načinio povoljan ugovor sa Turskom; ali, i njemu samom moralo je biti jasno da je propast njegove države samo pitanje vremena, i to pitanje sasvim kratkog vremena.

U vladalačkoj porodici i među njenim članovima održavala je još nešto mira i reda svojom starošću i autoritetom mati Lazareva, stara despotica Jerina. Ali, čim je ona umrla, nastalo je i tu potpuno rasulo. Još one noći, kad je ona izdahnula, pobegla su njena deca, Grgur i Mara, i njen brat sa dvora u Tursku. Govorilo se, čak, kako je Lazar naredio da mu se otruje mater. Za to bi govorilo naglo begstvo njene dece i rodbine sa dvora odmah posle njene smrti. Utvrditi istinu naravno da je nemoguće.

U svakom slučaju, Lazar nije simpatična ličnost. Njegove postupke jedino mogu pravdati haos i anarhija, koja je u ono doba uopšte vladala u zemlji i na dvoru.

Lazar je vladao svega godinu dana, i umro je u najboljim godinama.

KULIN.

Pre 1180.–1204.

Bosna je do XII veka bila u glavnom u sastavu srpskih država, a u XII veku, za vreme propadanja zetske srpske države, a za vreme borbe Raške i Zete o prevlast u srpskom narodu, izdvojila se u zasebnu državu.

Prva poznata ličnost iz doba kada se Bosna počela obrazovati kao posebna država bio je ban Borić, o kome se veoma malo zna. Posle njega pominje se kao bosanski ban Kulin.

Kulin je utvrdio svoju vlast u Bosni i osigurao svojoj državi samostalnost posle smrti vizantiskog cara Manojla, kada je Vizantija, usled dinastičkih borbi i kriza, bila oslabila, i kada su na nju udarili Mađari i Nemanja (1180. godine), a uskoro posle toga ustali na oružje i Bugari.

Kulin je u početku svoje vlade bio u dobrim odnosima sa papskom kurijom, na koju se svakako oslanjao i u borbi za emancipaciju od vizantiske vlasti. Ali, ti prijateljski odnosi između Kulina i papske kurije ubrzo su se poremetili.

U Bosni su u to doba neobično ojačali bogomili, i Kulin je, iz uverenja ili iz političkih razloga, ili pod uticajem oba faktora, pristao uz njih. Kurija je zbog toga počela akciju protiv Kulina, a kao oruđe za tu akciju upotrebila je, kao i posle uvek, Ugarsku, koja je, i ovoga puta, kao i docnije uvek, rado prihvatila papski poziv da vrati Bosance na put prave vere, jer je tako dobila zgodnu priliku da, pod verskim vidom i izgovorom, izvrši i ostvari svoje političke pretensije i planove u Bosni.

Već pre toga bili su Mađari iz Dalmacije zauzeli Hum, te je Kulin, kada je počela akcija protiv njega, bio sa tri strane opkoljen ugarskom teritorijom. U takvoj situaciji Kulinu nije ostalo ništa drugo no da se pokori volji papske kurije i njenog predstavnika, ugarskoga kralja. Tako je Kulin sazvao 1203. godine sabor, na kojem su se on, njegovi velikaši i ceo narod, odrekli bogomilstva, a prihvatili katoličku veru. Kulin je popustio; ali, ovo popuštanje pokazuje više Kulinovu političku mudrost i razumno prilagođavanje neminovnosti, nego slabost, bilo njegovu lično, bilo njegove države. Uskoro posle toga Kulin je umro.

Uspomena na Kulina i njegovo doba ostala je u narodu dosta živa. Dugo se pričalo kako su za njegove vlade bile neobično rodne godine, a koliko se o njemu i njegovom doba uopšte pričalo, vidi se po poznatoj izreci: Priča od Kulina bana.

MATIJA NINOSLAV.

1232.–1250.

Ban Kulin je imao jednog sina, Stevana, koji je dugo vremena proveo, verovatno kao talac, na ugarskom dvoru. On je posle Kulinove smrti zavladao u Bosni; ali, Bosanci su ga zbog toga što je, bar u poslednje doba, držao sa Ugarskom i što je pristao uz katoličku veru, proterali.

Posle Stevana javlja se u Bosni energični Matija Ninoslav, verovatno neki rođak bana Kulina. Ninoslav je svakako došao na presto kao kandidat i pristalica bogomila, i morao je zbog toga držati sa njima i povlađivati im. Na papskoj kuriji nisu, međutim, bili voljni da olako napuste zadobivenu poziciju u Bosni. Zbog toga je, posle novoga prevrata u Bosni, koji je izveden dolaskom na presto Matije Ninoslava, kurija povela istragu, da se utvrdi ko je kriv što je u Bosni opet ovladalo bogomilstvo. Istraga je utvrdila da je za to najviše kriva nebrižljivost dubrovačkog arhiepiskopa, pod čijom je jurisdikcijom bila Bosna, te bosanska episkopija bude odvojena od Dubrovnika i podložena kaločkoj arhiepiskopiji. Time je Bosna došla još mnogo više pod vlast Ugarske i pod njen uticaj.

Pošto je Ugarska bila voljna i spremna da, po potrebi, i silom suzbije bogomilstvo i utvrdi katoličku veru u Bosni, Ninoslav je priklonio glavu, i, kao nekada Kulin, odrekao se svečano bogomilske vere i priznao katoličku. Ali, čim je nestalo neposredne opasnosti od ugarske vojske, Ninoslav i cela Bosna prihvatili su opet svoju narodnu veru. Onda su papska kurija i Ugarska krenuli na bosanske bogomile krstaški rat, koji je, sa prekidima, trajao punih pet godina.

U toku toga rata Ninoslav je bio savladan, morao se pokoriti, svakako primiti katoličku veru i priznati ugarsku vrhovnu vlast. Novo stanje trebalo je utvrditi dobrom crkvenom organizacijom, koju je sproveo energični dominikanac Ponza, i mnogim tvrđavama, koje su tom prilikom podignute u Bosni „za odbranu rimske crkve i vere“.

Ali, izgleda da papska kurija i Ugarska i ovoga puta nisu postigli pravi i trajan uspeh, jer Ninoslav je, čim je nestalo neposredne opasnosti, opet pristao uz bogomile i odrekao Ugarskoj vrhovnu vlast. Prilika mu je za to bila zgodna kada su Ugarsku Tatari opustošili. Ninoslav je u to doba čak sklopio sa Splitom savez protiv Ugarske.

Ninoslav je bio u dobrom prijateljstvu sa Dubrovnikom, sa kojim je u dva maha sklopio i savez protiv Srbije.

Po celom radu Ninoslavovom vidi se da je on bio energičan vladar, da je dobro cenio i znao iskoristiti prilike, i da je svoju politiku, koja je težila da utvrdi u državi i političku i crkvenu slobodu, dosledno i energično sprovodio.

STEVAN KOTROMANIĆ.

1322.–1353.

Posle smrti Matije Ninoslava nastale su u Bosni velike smutnje i borbe; one su stvorile neredovno stanje, koje je trajalo u zemlji više od pola veka. Odmah u početku ovog doba ugarski kralj Bela IV podelio je Bosnu na više samoupravnih oblasti koje je razdelio raznim velikašima, domaćim i stranim. Jedan od tih velikaša bio je i Stevan Kotromanić, koji je uzeo za ženu Jelisavetu, ćer kralja Dragutina.

Uskoro posle toga zavladao je celom Bosnom hrvatski ban Pavle, iz čuvene hrvatske porodice Šubića, i dao je na upravu svome sinu Mladenu, okretnom i kulturnom državniku i političaru. Protiv Mladena su se, iz zavisti i zbog njegovog okrutnog ponašanja, digli bili svi, te on bude pobeđen, ugarski kralj Karlo Robert svrgne ga sa banske časti i zarobi, a njegovu prostranu državu podeli. Tom prilikom bude za bosanskog bana postavljen sin Stevana Kotromana, a unuk kralja Dragutina, Stevan Kotromanić.

Kao dečko, Stevan je, za vreme haosa koji je vladao u Bosni, morao ispred osionih velikaša bežati sa svojom materom u Dubrovnik. Pri povratku u Bosnu on je stvorio sebi stranku, i oslanjao se na bogomile. Pošto je dobio vlast i dostojanstvo iz ruku ugarskog kralja, on mu je ostao veran podanik i saveznik, oženio se jednom poljskom princezom, rođakom kraljeve žene, i pomagao mu je u raznim pohodima protiv hrvatskih velikaša, koje je Karlo hteo pokoriti, i protiv srpskih vladara, sa kojima je Karlo ratovao.

Za vreme borbe oko prestola, koja je nastala u Srbiji posle smrti Milutinove, Stevan je uspeo da zauzme Hum, koji je od toga vremena stalno ostao u sastavu bosanske države, dok se nije, posle sto godina, izdvojio u posebnu državu. Zbog Huma je Stevan došao u sukob sa carem Dušanom, koji je tražio da mu Stevan vrati Hum ili da iziđe pred međunarodni sud. Kada se stvar nije mogla rešiti mirnim putem, Dušan je udario sa velikom vojskom na Bosnu, i počeo osvajati i pljačkati po njoj. Ali, u to doba zagrozila je Dušanu opasnost od strane Vizantije, te on ostavi Bosnu i ode na jug, a Stevan opet zauzme gotovo sve svoje zemlje.

Poslednjih godina svoje vlade Stevan se sasvim podao ugarskom uticaju, a pred sam kraj života doživeo je veliku čast i sreću da mu je moćni ugarski kralj Ludvik uzeo ćer Jelisavetu za ženu.

TVRTKO.

1353.–1391.

Tvrtko je najznatniji bosanski vladalac. Pod njegovom vladom bosanska država proširila je svoje granice na sve strane, i postala je prva i najsilnija država na Balkanskom Poluostrvu. Tvrtko je prvi utvrdio potpunu samostalnost svoje države i proglasio je za kraljevinu.

Tašt i sujetan, Tvrtko je mnogo polagao na formu i spoljašnost; ali, on zbog toga nikada nije gubio iz vida sadržinu, i težnja za formalnim nije ga nikada zaslepila toliko da ne vidi u čemu je njegov pravi realni interes.

On je došao na vladu kao dečko od 15 godina, i odmah je imao da izdrži napad od strane bosanskih velikaša, koji su hteli, ako ne baš da ga liše prestola, a ono da mu bar suze vlast. Ali, Tvrtko je bio sretan što se u tim teškim trenutcima našla uz njega njegova trezvena i energična mati, koja mu je spasla čast i presto. Ona je, čim je osetila pokret među velikašima, pohitala sa oba svoja sina, Tvrtkom i Vukom, u Ugarsku, kralju Ludviku, od koga je tražila i dobila pomoć i zaštitu.

Po povratku u Bosnu, Tvrtko je bio odan i veran Ludviku, kome je imao da zahvali što se održao u vlasti. Ali, vernost i odanost njegovu Ludvik je rđavo nagradio. Pošto mu je trebalo za Dalmaciju sigurno zaleđe, Ludvik je hteo da dobije Bosnu u svoju vlast. Njemu je smetala i ona senka samostalnosti što je Bosni bila ostala. Da rastroji državu i da oslabi Tvrtka sasvim, Ludvik je podstrekavao bosanske velikaše da se odmetnu od Tvrtka i da traže njegovu zaštitu. Ludvikova intriga je uspela sasvim, i bosanski velikaši odmetnuli su se od Tvrtka. Ostavljen sam sebi i predan na milost i nemilost Ludviku, Tvrtko se morao sasvim predati Ugarskoj i pristati na sve što je Ludvik od njega tražio. Teški uslovi, koje mu je Ludvik postavio, i koje je on morao primiti, načinili su ga potpunim vazalom Ludvikovim, a Bosnu ugarskom provincijom.

Ali, bosanski velikaši vrlo brzo su osetili da su rđavo postupili kad su poslušali savete stranog vladaoca, te ustali protiv svoga, osobito zbog toga što je taj strani vladar nemilosrdno svuda kršio velikašku moć. Stoga su oni uskoro ustali sa svojim gospodarem protiv tuđinske vlasti u zemlji. Ludvik je na to pošao sa dve velike vojske na Bosnu, ali je pretrpeo potpun neuspeh u tom pohodu. Moglo bi se pretpostaviti da će taj uspeh i zajednica između Tvrtka i njegove vlastele, koja se tom prilikom pokazala, utvrditi među njima poverenje i čvršće veze, i da će ojačati Tvrtkovu vlast i presto. Ali, nije tako bilo. Već posle dve godine digla se bosanska vlastela opet protiv Tvrtka, možda zbog toga što se Tvrtko, videći da neće moći održati svoju nezavisnost protiv volje ugarskog kralja, hteo opet približiti Ugarskoj. Na čelu nezadovoljnika stojao je ovom prilikom sam Tvrtkov brat, Vuk. Tvrtko je morao napustiti zemlju i pobeći, a vlast u državi preuzeo je Vuk.

Tvrtko se sada opet obratio za pomoć Ludviku, od koga se nedavno bio odmetnuo. Sa vojskom, dobivenom od njega, Tvrtko se vratio u Bosnu, proterao je brata i zauzeo nanovo presto. Tom prilikom Tvrtko je pokazao osobiti politički takt i mudrost, jer se izmirio sa bratom, primio ga i dao mu zemlje i gradove za izdržavanje.

Miran i osiguran na taj način u zemlji, Tvrtko je sada mogao slobodnije raditi na tome da utvrdi svoju vlast, da dobije što veću nezavisnost svojoj državi i da proširi njene granice. Prilike su u svima pravcima išle Tvrtku na ruku da ostvari taj svoj program.

Ugarski kralj, koji mu je mogao najviše smetati, bio je u taj mah sav zauzet na drugoj strani, dok je u Srbiji vladalo stanje haosa i rasula. U takvim prilikama Tvrtku je bilo otvoreno polje za najširu akciju. I on je iskoristio te povoljne prilike u punoj meri, vešto i okretno.

Osnova njegove politike bio je savez sa knezom Lazarem. Njih dvojica sporazumeli su se potpuno i iskreno, odredili su tačno delokrug, pravac i program svoga rada i svoje politike, i podelili su tačno sferu svojih interesa. Prvi veliki rezultat toga zajedničkog rada bila je pobeda nad najsilnijim, posle njih dvojice, gospodarem u srpskim zemljama, Nikolom Altomanovićem, koji se sa svojom oblašću bio uklještio između Tvrtkove i Lazareve države, i koji se, po svojoj snazi, uspešno mogao takmičiti sa svakim od njih. Kada su saveznici savladali Altomanovića i podelili njegove zemlje, pripali su Tvrtku i neki krajevi koji su sačinjavali prvobitno jezgro nemanjićske države. Ambiciozan i pun volje za akciju, Tvrtko je smatrao da je sada nastao pogodan momenat da i formalno istakne i utvrdi nezavisnost svoje države, i da je proglasi kraljevinom.

Ali, Tvrtko nije imao dovoljno moralne snage da potpuno poruši stare tradicije i da stvori nešto sasvim novo. Stoga je on hteo da zadovoljenje svojih ambicija i stvaranje novog stanja veže za stare tradicije i da se osloni ma na kakvo legitimno pravo. Rešiti taj problem nije bilo teško. U Srbiji nije na prestolu bilo zakonitog potomka Nemanjine loze, Lazar nije imao ambicije da to formalno bude. U Tvrtkovoj državi bio je, međutim, sada jedan deo prvobitnih Nemanjinih zemalja, i u njima manastir Mileševo, sa grobom Svetoga Save, velikog narodnog učitelja i prosvetitelja, koga poštuje i obožava sav narod. Sem toga, — i to je bio jedan od važnih argumenata, na koje je Tvrtko mogao osloniti svoj legitimitet, — Tvrtko je bio po materi unuk kralja Dragutina, i po tome direktan potomak Nemanjin. Tako Lazar nije protestovao protiv namere Tvrtkove da se proglasi kraljem i naslednikom Nemanjinim, a kralj Ludvik ništa nije mogao u taj mah protiv toga da preduzima.

Stoga je Tvrtko, u leto 1377. godine, proglasio svoju državu kraljevinom, i krunisao se u Mileševu, na grobu Svetoga Save, za kralja srpskog i bosanskog.

Tvrtko je u to doba ozbiljno pomišljao da zaista obnovi nemanjićsku državu. On je udesio svoj dvor i svoju dvorsku kancelariju po uzoru srpske države i dovodio je odande činovnike. Osobito je važna njegova težnja i akcija u to doba da se utvrdi u Primorju, da podigne i nabavi sebi flotu i da se u trgovačkoj politici emancipuje od posredničke uloge Dubrovnika. U pravcu tih akcija Tvrtko je podigao na ulazu u Boku Kotorsku važno trgovačko i strateško mesto Novi.

Ali, u to doba Tvrtko je, pod uticajem važnih promena i novih prilika, koje su nastale u Ugarskoj posle smrti kralja Ludvika (1382. godine), promenio svoju politiku, i postavio drugi program svome radu. On je, u to doba anarhije i građanskih ratova u Ugarskoj, pregao da svoju državu proširi na račun Ugarske. U radu na ostvarenju toga programa, Tvrtko je još bolje utvrdio svoj položaj i svoju državu, i u odnosu prema mletačkoj republici, koja je, zbog Dalmacije, bila voljna da pomogne svako slabljenje Ugarske, i prema knezu Lazaru, kome je išlo u račun da Tvrtkova država ojača tako da joj zemljište za rad na tome bude u drugom pravcu, a ne u pravcu nemanjićskih oblasti.

U ustanku, što su ga bili podigli protiv Ljudevitove naslednice hrvatski velikaši, Tvrtko je stao na stranu hrvatskih velikaša, i u borbama, koje su zbog toga nastale, Tvrtko je zauzeo gotovo svu Dalmaciju i južnu Hrvatsku. Posle toga on je svojoj tituli dodao i naziv kralja Dalmacije i Hrvatske. Na taj način Tvrtko je sada hteo da se veže i za tradicije hrvatske države, te da svoje ambicije uputi u pravcu aspiracija stare hrvatske kraljevine. Tako je Tvrtko očevidno išao za tim da stvori veliku srpsko-hrvatsku državu, u kojoj bi Bosna bila najvažnija oblast i središte.

Iznenadna smrt Tvrtkova prekinula je rad na ostvarenju toga plana, i on je sa Tvrtkom za vekove sahranjen.

DABIŠA.

1391.–1395.

U Bosni su se posle Tvrtkove smrti prilike razvijale slično prilikama u Srbiji posle smrti Dušanove. Veliku Tvrtkovu državu, sastavljenu od raznovrsnih elemenata, držala je samo njegova čvrsta ruka, njegovo iskustvo i njegov autoritet. Kada je on umro, nastalo je u Bosni rasulo, kao i u Srbiji posle smrti Dušanove. Samo se slabost Bosne u prvi mah pokazala drukče no slabost Srbije. Dok je u Srbiji počelo odvajanje pojedinih oblasti od središne vlasti, Bosna je svoju slabost prvo pokazala u svome odnosu prema Ugarskoj. Dok je bila snažna i jaka, ona je držala svoju nezavisnost prema Ugarskoj; čim se osetila slabom, ona je napustila svoje energično držanje u tom pravcu.

I unutrašnje i spoljne prilike za Bosnu bile su veoma teške, kad je, posle Tvrtkove smrti, uzeo vlast u ruke njegov mlađi brat, Dabiša. Odnosi u samoj državi nisu bili sređeni, pojedine novoosvojene oblasti i pojedini moćni velikaši težili su za što venom samostalnošću. I pitanje nasleđa prestola stvaralo je u zemlji zabunu i podvojenost, jer Tvrtkovi sinovi nisu mogli bez protesta primiti vlast svoga strica, i ako je taj red nasleđa odgovarao starim narodnim pravnim pogledima i običajima.

Uz to je došla i opasnost spolja sa dve strane, od Ugarske, gde je muž Ludvikove ćeri Marije, Sigismund, uzeo vlast u svoje ruke i radio energično da ugarskoj državi vrati oslabljeni autoritet i otetu vlast, i od Turaka, koji su bili pritisli Srbiju, i druge godine Dabišine vlade napali prvi put na Bosnu.

Novi vladalac bio je, kako se po svemu vidi, slab i neodlučan čovek, bez autoriteta. U strahu od unutrašnjih neprijatelja i od Sigismunda i Turaka, Dabiša se rešio da se pogodi ili upravo da se pokori Sigismundu. Na sastanku u Đakovu Dabiša je načinio sa Sigismundom ugovor, koji je iskopao grob bosanskoj nezavisnosti. Po tom ugovoru Dabiša se odrekao oblasti koje je Tvrtko bio uzeo od Ugarske, a Sigismunda je priznao za svoga naslednika. Dabiša je tako osigurao sebi vlast i krunu; ali, pristao je da Bosna posle njegove smrti postane ugarskom provincijom.

Tu potpunu kapitulaciju nisu, međutim, primili bosanski velikaši. Oni su se sa hrvatskim velikašima, koji su se bili od Sigismunda sklonili u Bosnu, oduprli i Dabiši i Sigismundu. Nu, Sigismund je sa velikom vojskom pohitao u Bosnu, da pomogne Dabiši i da utvrdi svoju vlast; i Bosanci su bili pokoreni. Uskoro posle toga Dabiša je umro.

JELENA GRUBA.

1395.–1398.

U celoj našoj istoriji, Jelena, udovica Dabišina, jedina je žena koja je vladala.

Posle Dabišine smrti u Bosni su se otimale o vlast dve stranke, jedna, mnogo slabija, htela je da vlast u Bosni, po ugovoru zaključenom u Đakovu, preda Sigismundu; dok druga, jača, narodna stranka, izabere za vladara udovicu Dabišinu, da ona, u ime svog maloletnog sina, upravlja državom.

O Jeleni i njenoj vladi ne zna se gotovo ništa. Izgleda da je kralj Sigismund pristao da Jelena upravlja zemljom; ali, ona je bila samo igračka i oruđe u rukama moćnih velikaša, koji su je na posletku i skinuli sa prestola, da bi na njega popeli Stevana Ostoju, nezakonitog sina kralja Tvrtka.

OSTOJA.

1398.–1404.; 1409.–1418.

Doveden na presto od moćnih velikaša, Ostoja je, i inače slab čovek i bez inicijative u glavnom za sve vreme svoje vlade zavisio od njih i njihove milosti i naklonosti. Tek u pojedinim momentima, poglavito kada je stojao po sredi velikaških raspri, Ostoja je pokušavao da se emancipuje od njih i njihovog uticaja; nu, mnogo u tome nije uspevao. U prvi mah Ostoja se podao moćnom uticaju bosanskog velikaša Pavla Radinovića, čijom se rođakom i oženio. Ali, uskoro je sasvim prevladao na Ostojinom dvoru uticaj najmoćnijeg velikaša na celom bližem istoku, Hrvoja Vukčića, koji je svojom okretnom i umešnom politikom bio uspeo da znatno proširi i utvrdi svoju vlast.

U borbi o presto između Sigismunda i Vladislava Napuljskog, Ostoja je u početku pod uticajem Hrvoja Vukčića, držao s ovim, i pod njegovim uticajem i po njegovom nagovoru darovao je Dubrovčanima Konavle, za čim su oni davno težili.

Ali, Ostoja je posle toga hteo da se oslobodi svemoćnog uticaja Hrvojevog i prešao je na stranu njegovih protivnika. Pod njihovim uticajem on je tražio od Dubrovčana da mu vrate poklonjene zemlje i počeo je zbog toga ratovati sa njima. Uskoro posle toga Ostoja je sasvim pristao uz Sigismunda i priznao je njegovu vrhovnu vlast nad Bosnom. Ali, zbog toga se uz Dubrovčane dignu protiv Ostoje i Hrvoje i većina bosanskih velikaša, te ga zbace sa prestola, a na presto popnu sina kralja Tvrtka I, Tvrtka II Tvrtkovića.

Ostoja ode onda kralju Sigismundu, i zatraži od njega pomoć. Sa vojskom dobivenom od njega Ostoja se vrati u Bosnu, osvoji grad Bobovac i utvrdi se u njemu; ali, dalje nije mogao ništa učiniti. Međutim, kada kralj Sigismund savlada Bosance, pa zarobi kralja Tvrtka II i odvede ga sobom u Ugarsku, izmiri se Ostoja sa glavnim svojim velikašima, dobije ponovo vlast u zemlji i prizna ugarsku vrhovnu vlast.

Ostoja je posle toga učestvovao sa Sigismundom i ostalim bosanskim velikašima u borbi protiv Hrvoja Vukčića. Međutim, kad je Hrvoje Vukčić umro, Ostoja otera svoju ženu, rođaku Radinovića, i oženi se Hrvojevom udovicom, u nadi da će mu to pomoći da proširi svoju državu i da utvrdi svoju vlast. Ali, u Bosni je u to doba bila u jeku međusobna borba velikaša, nastala usled nasilne smrti Pavla Radinovića. Ta borba stvorila je u zemlji haos i anarhiju, što je dalo maha i mogućnosti Turcima da se utvrde u Bosni. U to doba gubi se svaki trag kralju Ostoji.

TVRTKO.

1404.–1408.; 1415.–1443.

Kada su bosanski velikaši zbacili sa prestola slabog i nepouzdanog Ostoju, izabrali su za kralja sina Trvtka I, Tvrtka II Tvrtkovića.

U to doba vodila se u Ugarskoj ogorčena borba o presto između kralja Sigismunda i Vladislava Napuljskoga. Tvrtko je zajedno sa svima znatnijim bosanskim velikašima bio pristao uz Vladislava Napuljskoga; zbog toga je Sigismund više puta napadao na Bosnu i pokušavao da pokori Bosance. Naposletku je 1404. godine u tom uspeo; razbio je Bosance, a kralja Tvrtka zarobio i odveo ga u Ugarsku kao zarobljenika.

Sedam godina posle toga javlja se Tvrtko ponovo u Bosni, gde je pomoću Turaka počeo dobivati terena. Ali, do pune vlasti i priznanja kao da je došao tek 1421. godine, kada je, ne zna se na koji način, nestalo Stevana Ostojića.

Uskoro posle toga Tvrtko je bio sasvim pristao uz kralja Sigismunda, osobito stoga što su Turci pomagali novog pretendenta na bosanski presto, Radivoja, nezakonitog sina kralja Stevana Ostoje. Koliko je Tvrtko uopšte bio slab sam po sebi i bez oslonca, vidi se po tome što je na navaljivanje Sigismundovo pristao da potpiše akt, kojim je, za slučaj ako umre bez zakonitog potomstva, postavio za svoga naslednika moćnog Sigismundovog velikaša Hermana Celjskog.

Ali, naslanjanje na Ugarsku nije mnogo pomoglo Tvrtku, i on se uskoro morao pogoditi sa Turcima i iskupiti od njih mir po cenu predaje nekih svojih važnih gradova. Uz to je kralj Tvrtko imao da izdrži i tešku borbu u samoj zemlji sa moćnim bosanskim velikašima, osobito sa Sandaljem Hranjićem i Radoslavom Pavlovićem, koji su hteli da što više ograniče kraljevu, a što više da utvrde i prošire svoju vlast.

Opasnost je sa te strane i za kralja i za zemlju bila tim veća što su se oni u toj borbi oslanjali na Turke, koji su bili voljni da pomognu u Bosni svaku akciju, koja je slabila državu. Za vreme tih borbi Tvrtko je ispred Turaka i njihovog štićenika Radivoja morao još jednom bežati iz Bosne; ali, njemu je pošlo za rukom da se uskoro opet vrati i da zauzme svoj presto. Povratak njegov izazvao je, međutim, nove borbe, i bosanski su velikaši ponovo doveli u Bosnu Turke, a Tvrtko je morao i po treći put ostaviti svoju zemlju i bežati u Ugarsku. Vratio se opet u Bosnu tek kad je priznao sultanovu vrhovnu vlast, postao njegov vazal, obavezao se da će mu plaćati godišnji danak i primio u zemlju tursku posadu.

Posle toga Tvrtko je video da su njegovoj državi izbrojani dani. Stoga je tražio pomoći na sve strane, osobito u Ugarskoj. Ali, pomoći nije mogao dobiti. U očajanju on je ponudio svoju državu Mletačkoj Republici; ali, ni ona nije htela primititi taj sumnjiv i nesiguran poklon.

STEVAN OSTOJIĆ.

1419.–1421.

Stevan Ostojić došao je na presto verovatno posle smrti svoga oca u burno vreme međusobnih borbi i građanskih ratova, kada je počelo propadanje bosanske države.

Slab kao i otac mu, Stevan Ostojić je dopustio da ga događaji nose i vode. U celom njegovom radu ne vidi se i ne oseća se nigde njegova osoba ni njegova inicijativa, a celu njegovu vladu ispunjuju unutrašnje krize i međusobne borbe bosanskih velikaša. Posle dve godine slabe i neslavne vladavine, Stevana Ostojića je nestalo sa pozornice istoriskih događaja.

STEVAN TOMAŠ.

1444.–1461.

Vlada kralja Stevana Tomaša bila je burna i nesretna. Stevan Tomaš je za sve vreme svoje vlade ulagao mnogo truda i dobre volje da pomogne sebi i svojoj državi, da se spase nesreće, koja je sve više izgledala neminovna. Ali, zla sudbina i teške prilike nisu mu dale oka otvoriti i pratile su ga od dolaska na presto pa do poslednjeg dana njegove burne i nesretne vladavine.

Stevan Tomaš se, istina, nije spremao za vladaoca, i do svoga dolaska na presto on je živeo povučeno, ali je imao dosta osobina, potrebnih dobrom vladaocu. Da je živeo u redovnim prilikama, Stevan Tomaš bio bi verovatno dobar vladar, ali je on živeo onda kada bi pod teretom teškog bremena, koje je ležalo na plećima srpskih vladalaca u doba turskih osvajanja, popustila i mnogo jača ličnost no što je bio Stevan Tomaš.

Pod uticajem teških prilika u kojima se Bosna u to doba nalazila, i Stevan Tomaš je, kao i gotovo svi vladaoci XV veka na Balkanskom Poluostrvu, u politici stalno lutao i pogrešno cenio ljude i prilike. On je, kao i gotovo svi oni, tačno znao šta hoće, — da se oslobodi turskog uticaja i da se spase od turskog zavojevanja, — ali, ni on nije mogao tačno odrediti put kojim će ići da to postigne, i da onda konsekventno ide tim putem. On je lutao i menjao je svoju politiku, i prema Turcima i prema Ugarskoj i prema svome tastu, moćnom Stevanu Vukčiću, i prema despotu Đurđu Brankoviću. On je gotovo sa svima njima bivao naizmence u prijateljstvu, ratovao i mirio se, sklapao saveze i razilazio se.

Ipak se može reći da se Stevan Tomaš, za sve vreme svoje vlade, u glavnom, bez znatnijih prekida, oslanjao na Ugarsku, i da se čvrsto držao moćnog Sibinjanina Janka, koji je u to doba bio najuticajnija ličnost u Ugarskoj. Sem Ugarske i Sibinjanina Janka, Stevan Tomaš se hteo osloniti na papsku kuriju, u nadi da će od nje dobiti pomoći za borbu protiv Turaka. Da bi kuriju zadobio za sebe i po njenom zahtevu, Tomaš je gonio u svojoj državi bogomile, a zbog toga je opet došao u sukob sa znatnim brojem svojih podanika i, što je bilo još važnije i još gore, sa svojim tastom, moćnim Stevanom Vukčićem.

Tako je svaka akcija, povedena za borbu protiv Turaka i za oslobođenje od njihovog uticaja, izazivala krize i sukobe, koji su slabili državnu snagu, a dovodili Turke bliže njihovom cilju.

Posle turskog poraza pod Beogradom (1456. godine) u Stevanu Tomašu je oživela nada da će možda ipak sa zapada biti povedena protiv Turaka ozbiljna akcija, koja će i Bosnu spasti, pa se počeo spremati, ozbiljno i oduševljeno, da pomogne tu akciju koliko god može. Te lepe nade i žive želje dobile su još više poleta i izgleda na ostvarenje kad je Stevan Tomaš uspeo da za svoga sina i prestolonaslednika isprosi ćer despota Lazara, Jelenu, i da tom udajom osigura spajanje Bosne i Srbije u jednu državu. Ta je kombinacija istina i ostvarena, ali je ona, mesto da odloži, samo još uskorila pad i Bosne i Srbije.

Posle pada despotovine (1459. godine), Stevan Tomaš je morao uvideti da njegovoj državi nema više spasa, i stoga je priklonio glavu pred silom turskog sultana. U očajanju on je još ponudio Mletačkoj Republici da joj preda svoju državu, uveren da se Bosna svojom snagom neće moći spasti od Turaka, a da joj ni Ugarska neće moći dati ozbiljnu pomoć i potporu. Mletačka Republika naravno i ovoga puta je odbila da uđe u to nesigurno preduzeće, i Stevan Tomaš je na samrtnoj postelji mogao tačno videti šta će u najbližoj budućnosti biti sa njegovom državom.

STEVAN TOMAŠEVIĆ.

1461.–1463.

Stevan Tomašević je poslednji bosanski vladar. Kao prestolonaslednik, on je uz ženu kao miraz dobio bio despotovinu, koju je već posle nekoliko meseci izgubio. Zbog toga gubitka digla se u Ugarskoj i u celoj Evropi bura nezadovoljstva protiv njega. Po Evropi su kružili glasovi, i u njih se verovalo, da je Stevan Tomašević učinio izdajstvo hrišćanskoj stvari i da je prodao Turcima Smederevo i despotovinu.

Ali, kada je Stevan Tomašević došao na presto, on je svojim radom demantovao sve te glasove.

Zavađen sa ugarskim kraljem Matijom zbog predaje Smedereva, Stevan Tomašević se, kad je primio upravu zemlje u svoje ruke, sav predao papskoj kuriji. Odatle je on u početku svoje vlade u teškim prilikama, pritešnjen od Turaka i izložen svim zlim posledicama velikaške borbe u samoj zemlji, dobio moralnu potporu i krunu, kojom je krunisan za kralja.

Ugarski kralj Matija smatrao je da su tim postupkom povređena njegova suverena prava na Bosnu, pa je zauzeo stav protivan novome kralju. Ali, oni su se ubrzo izmirili, Stevan Tomašević je sklopio savez sa Ugarskom i otkazao je Turcima danak, koji im je Bosna do tada plaćala.

Tomašević je posle toga počeo vrlo energično raditi da spremi sve što je potrebno za odbranu od turskog napada, koji je sa razlogom očekivao. On je u taj mah sa dosta nade i optimizma gledao u budućnost. Ali, njegove nade nisu se ispunile, i njegov optimizam nije imao realnog osnova.

Kada su Turci pošli na Bosnu, Stevan Tomašević nije dobio sa zapada, ni iz Ugarske ni od papske kurije, nikakve pomoći, a vlastela u bosanskim gradovima počela se odmah kukavički predavati zavojevaču. U takvim prilikama nije ni kralj bio u stanju da se Turcima odupre, i Bosna je pala bez i jedne bitke i bez borbe.

Stevan Tomašević je bežao ispred turske vojske iz grada u grad, dok na posletku nije uhvaćen. Nesreća i odsustvo svakog izgleda na uspeh slomili su njegovu energiju, i on je neslavno završio svoju vladavinu i svoj život: mada se predao na veru, bio je pogubljen.

ĐURAĐ BAOŠIĆ.

1371.–1379.

Poreklo Baošića mutno je i nesigurno. Oni izlaze na istorisku pozornicu za vlade cara Uroša, kada se srpska država počela rasturati i kada su pojedini velikaši počeli preduzimati mere da sami i mimo središne vlasti, koja je bila slaba i nemoćna, održavaju mir i red u svojim oblastima. Iz toga rada po nevolji razvila se onda sa vremenom vladalačka vlast i obrazovale su se posebne države.

Tako su i u Zeti za slabe vlade Uroševe tri brata Baošića uzeli vlast u svoje ruke i počeli samostalno vladati. Već za života Uroševa, a još više posle njegove smrti, oni su vršili punu vladalačku vlast, i teritorija na kojoj su vladali, može se od toga vremena smatrati kao posebna samostalna država. Oni već u to doba sklapaju ugovore i saveze sa stranim državama i vode ratove.

Vlada Baošića izgleda da je bila kolektivna pod vrhovnom upravom najstarijeg brata Stracimira. Ali, Stracimir kao da nije imao potrebne sposobnosti, ni državničke ni vojničke i bio je stoga stalno prema svojoj braći u pozadini.

Na prvom planu u akciji braće Baošića stoji od početka Đurađ. Posle Stracimirove smrti (1373. godine) vlada onda on sa mlađim bratom, ali je i tada on glavna ličnost.

Bistar, okretan, energičan, poduzetan, jake volje i konsekventan u radu, Đurađ je utvrdio dobre veze sa albanskim velikašima, a bio je gotovo stalno u dobrim odnosima i sa Mletačkom Republikom.

Akcija Baošića kretala se i ka severu, gde su oni radili na tome da osvoje Kotor, i na jug, gde su prodrli duboko u Albaniju. Sem toga, Baošići su se u svojoj spoljnoj politici oslanjali na papsku kuriju, i zbog toga su primili katoličku veru. Ali, izgleda da im je račun sa papskom kurijom bio pogrešan. Bar se ne vidi da su otuda imali kakve koristi.

Đurđev politički talenat vidi se osobito u tome što je on uspeo da od Nikole Altomanovića dobije prostrane zemlje za neutralnost u ratu sa bosanskim banom Tvrtkom i knezom Lazarom. Zbog tih zemalja Đurađ je posle došao u sukob sa Tvrtkom. Sastanak njihov u Dubrovniku nije doveo ni do kakvih rezultata, i Đurađ je, uskoro posle toga, izgubio u ratu većinu zemalja, koje je bio dobio diplomatskom akcijom. Ipak je Đurađ svim svojim radom bar to postigao da je i on smatran učesnikom u nasleđu nemanjićske države.

BAOŠA.

1379.–1385.

Baoša je posle smrti brata Đurđa primio prostranu državu, koja se pružala od Dubrovnika do Valone; nu, on se u glavnom više brinuo za južne pokrajine svoje države nego za severne. To se u narodu osećalo, te zbog toga Baoša u Zeti nije bio popularan, i on je proveo dobar deo svoje vlade u savlađivanju raznih pobuna u severnim pokrajinama svoje države.

Izgleda da Baoša nije u opšte bio sposoban da se prilagodi prilikama i da u danom momentu jasno uoči i oceni situaciju. Prek i oštar, on je bio bez sumnje dobar ratnik, ali rđav političar i državnik.

U početku je Baoša bio u dobrim odnosima sa svojim susedima, ali je ubrzo došao u sukob sa Karlom Topijom, i uzeo mu Drač; a kad je bosanski kralj Tvrtko, 1385. godine, od Ugarske dobio Kotor, dođe on u sukob i sa Tvrtkom. Sa Tvrtkom je Baoša uspešno vojevao, i Tvrtko je morao moliti Mletačku Republiku da posreduje za mir među njima.

Sukob sa Karlom Topijom, međutim, doveo je Baošu do katastrofe. Karlo Topija je, kad je došao u sukob sa Baošom, pozvao u pomoć Turke. Oni su se odazvali Karlovu pozivu, i napali su iznenada na Baošu sa velikom vojskom. Baoša je na brzu ruku skupio nešto vojske i pošao je protiv njih. Na Vojuši je došlo do bitke, u kojoj je Baoša potučen i poginuo.

ĐURAĐ STRACIMIROVIĆ.

1385.–1403.

Đurađ Stracimirović bio je, kao svi Baošići, bistar, energičan i okretan, sa dosta političkog talenta, ali nepostojan, i stoga nedovoljno pouzdan. Kao mladića, njega je, posle očeve smrti, njegov stric dao u zalogu i za taoca u Drač, Karlu Topiji, i on je ostao tamo i čamio u neradu sve do smrti Baošine. Kad je Baoša poginuo, Đurđa je Karlo pustio na slobodu, i on se vratio u svoju otadžbinu, da primi vlast i presto. Ali, Đurađ je primio znatno smanjenu državu: ceo jug bio je izgubljen.

Kada je preduzeo vladu, položaj njegov i njegove države bili su neobično teški. On je ne samo bio opkoljen sa svih strana neprijateljima, nego je i u samoj zemlji imao velikih teškoća i neprilika; pojedini velikaši opirali su se njegovoj vlasti, a cela Zeta bila je u otvorenom ustanku protiv njega. Zbog tako teških prilika Đurađ je bio veoma popustljiv i miroljubivo raspoložen prema svojim susedima. On je stupio odmah u vezu sa Mletačkom Republikom i iskreno se trudio da zadobije njeno prijateljstvo i poverenje. Isto tako je Đurađ, ubrzo posle svoga dolaska na presto, uhvatio dobre veze i sa najmoćnijim dinastom u unutrašnjosti Balkanskoga Poluostrva, knezom Lazarom, i uzeo njegovu ćer za ženu.

Mada je takvim radom dobio jakog oslonca, ipak time Đurađ nije sebi mnogo olakšao položaj. Turci su stalno navaljivali na njegovu državu, a uskoro posle kosovske bitke došao je on u sukob i sa Mletačkom Republikom, koja je energično radila na tome da se utvrdi u albanskom i južnom srpskom primorju.

U to je Đurđa postigla još jedna nesreća. Godine 1392. zarobili su ga Turci, i on se oslobodio ropstva po veoma tešku cenu: morao je ustupiti Turcima Skadar i Drivast. Kad se oslobodio ropstva, Đurađ se našao u veoma teškoj situaciji. Turci su stalno napadali na njegove zemlje, u zemlji je ustanak protiv njega bio u jeku; što su uz njega bili Bosanci i Mlečići, nije mu mnogo pomagalo.

U tako teškim prilikama Đurađ je načinio jedan neobičan, drzak, ali dubok plan, da spase i održi svoju vlast. Posle je bilo momenata kada je moglo izgledati da je taj plan bio velika politička pogreška, i mnogo je truda utrošeno i krvi proliveno da se ona ispravi; ali, možda je baš popravljanje te pogreške bila veća zabluda no što je bila zabluda smisliti i izvesti ovaj plan.

Posle svog oslobođenja Đurađ se rešio da otme od Turaka Skadar i Drivast, pa da ih preda Mletačkoj Republici, da tako podigne između svojih i turskih zemalja pregradu, koja će njegovu državu osigurati sa te strane. On je u jednom trenutku malodušnog raspoloženja ozbiljno pomišljao čak i na to da celu svoju državu preda Mletačkoj Republici.

Prvi deo svoga plana Đurađ je izveo i ostvario. On je zauzeo Skadar i Drivast, pa ih je onda, u aprilu 1396. godine, predao Mlečićima.

Slobodan i siguran na taj način, i od strane Turaka i od strane Mlečića, Đurađ se posle toga okrenuo protiv glavnog svog protivnika, Radiča Crnojevića, koji se kao buntovnik godinama držao u gornjoj Zeti, potukao ga je, i zauzeo njegove zemlje. U toj borbi Radič je i poginuo.

Poslednjih godina svoga života Đurađ kao da je pristao uz Turke, da li stoga što je mislio da su mu oni manje opasni no Mlečići, koji su se bili utvrdili u srpskom i albanskom primorju i širili tamo svoju vlast sve dalje, ili iz drugih kakvih razloga, — teško je reći. Ali, Đurađ je veoma brzo došao do uverenja da novi pravac njegove politike može biti po njega veoma opasan, i on se vratio staroj svojoj politici prijateljstva prema Mletačkoj Republici.

BAOŠA BAOŠIĆ.

1403.–1421.

Baoša Baošić bio je ratoboran i veoma nemiran duh. On je proveo skoro svu svoju vladavinu u borbi sa Mletačkom Republikom, tako da se još mnogo godina posle njegove smrti, uz pomen njegovog imena, isticalo kako je on bio „neprijatelj gospodina dužda i općine mletačke“.

Zbog toga su Mlečići veoma rđavo cenili njegov karakter i njegove moralne osobine. Mada su te ocene jednostrane i preterane, ipak se po svemu radu Baošinom vidi da on nije bio čovek širih pogleda.

Baoša je odmah posle svoga dolaska na presto namislio da povrati od Mletačke Republike gradove koje joj je njegov otac, u jednom trenutku straha i malodušnosti, bio ustupio.

Mlečići su u početku imali u borbi sa Baošom veoma velikog uspeha; ali, Baoša je vešto uspeo da pobuni protiv njih stanovništvo na zemljištu koje su oni držali, te se ubrzo ratna sreća okrenula u njegovu korist. Kako su se, međutim, i plemenski glavari u onim krajevima bili podelili u dve grupe, na pristalice Baošine i pristalice Mletačke Republike, nije ni Baoša mogao doći do presudnih uspeha. Pregovori, koji su vođeni između zaraćenih strana, posredovanjem raznih političkih faktora, nisu takođe doveli ni do kakvog rezultata.

U početku svoga sukoba sa Baošom Mletačka Republika mogla je računati na pomoć moćnog bosanskog velikaša Sandalja Hranjića, koji je bio u sporu sa Baošom zbog Kotora. Ali, kada je Sandalj (1411. godine) uzeo za ženu Baošinu mater, Jelenu, ćerku kneza Lazara, izgubila je ova potporu sa te strane. U to je Mletačka Republika došla u sukob i sa Ugarskom, što je Baoša upotrebio i počeo opet napredovati. Nu, uskoro posle toga dođe, posredovanjem Sandalja Hranjića, do mira između Baoše i Mletačke Republike (1412. godine).

Posle toga Baoša je, izgleda, živeo u miru sa svima svojim susedima. Ali, kada 1418. godine Ugarska ponovo zarati na Mlečiće, krene i Baoša, svakako u dogovoru sa Ugarskom, na mletačke gradove u Zeti i Albaniji, i počne ih osvajati. Rat je vođen posle toga sve do Baošine smrti dosta mlitavo i sa promenjivom srećom. Mlečići su tražili na sve strane saveznike protiv Baoše, i ucenjivali su njegovu glavu. Pregovori među njima više su puta počinjani i prekidani bez rezultata.

Baoša je u to doba već bio teško bolestan, ali je vodio rat vešto, okretno i energično. Kada je osetio, da mu se približuje smrt, on je, teško bolestan, otišao svom ujaku, despotu Stevanu, i kod njega je umro. U testamentu je svom ujaku zaveštao svoju državu. Sa Baošinom državom nasledio je despot Stevan i rat sa Mletačkom Republikom.

SANDALj HRANjIĆ.

1392.–1435.

Posle smrti bosanskoga kralja Tvrtka I, počeli su pojedini moćni bosanski velikaši borbu protiv kraljevske vlasti. U toj borbi, koju su oni vodili sa mnogo izdržljivosti a sa malo političke mudrosti, počele su pojedine oblasti bosanske kraljevine da se izdvajaju u posebne države. Najznatnija od tih oblasti, koja je u toku XV veka obrazovala novu državu, bio je Hum. Tu je moćni vlastelin Sandalj Hranjić, u toku svoje vlade od preko četiri decenije, uspeo da stvori zametke i osnovicu za državu, koja će docnije, pod vladom njegovog naslednika, Stevana Vukčića, doći do velikog ugleda i moći.

Lukav i okretan, Sandalj Hranjić je neobično vešto vodio politiku svoje lične koristi, i blagodareći toj svojoj veštini, on je gotovo stalno povećavao svoju teritoriju. U politici malih, lokalnih interesa on je bio vešt i okretan, kao retko ko, i stoga je on u tome pravcu imao velikog uspeha. U unutrašnjim, ličnim i lokalnim borbama, on se lako i brzo snalazio; ali, široke političke koncepcije i širih državničkih pogleda on nije imao. Sve je kod njega bilo mereno malom merom njegovih ličnih i lokalnih interesa. Gde su ti interesi prestajali, on je gubio moć tačnog i pravilnog presuđivanja.

Sandalj je gotovo za sve vreme svoje vlade vodio borbu sa raznim bosanskim dinastima i velikašima, od kojih je otimao zemlje, i čiju je konkurenciju hteo da ukloni. Što je ta borba slabila državu, to njega nije mnogo bunilo: on je hteo da država bude što slabija, da bi on bio što jači.

U spoljnoj politici, gde se uvek opredeljivao prema momentu i trenutnoj koristi, Sandalj se naizmence, kako mu je kad trebalo i kako je kad morao, držao uz Ugarsku i borio se protiv nje, pozivao Turke u pomoć, priznavao njihovu vrhovnu vlast i kupovao od njih zemlje svojih konkurenata, i opet prilazio raznim kombinacijama, koje su pravljene za borbu protiv njih; vojevao je protiv Baoše, i opet mu pomagao savetom i delom, bio u veoma prijateljskim odnosima sa Mletačkom Republikom i intrigirao protiv nje i dolazio u sukob sa njom.

U celom Sandaljevom radu u spoljnoj politici nije bilo ozbiljnog plana koji bi on konsekventno sprovodio; sve je rađeno na parče, pod uticajem trenutnog raspoloženja i sitnih interesa. U unutrašnjoj politici Sandaljevoj kao da je bilo više sistema, i ona je vođena sa planom i dobrim rezultatom. Zbog toga je u tome pravcu on i imao uspeha.

HERCEG STEVAN.

1435.–1466.

Prostrane zemlje Sandalja Hranjića nasledio je njegov sinovac Stevan Vukčić. Stevan je nasledio sve vrline i sve mane svoga strica i njegovog režima, samo je on u izvesnim pravcima spoljnu politiku vodio, mada pogrešno, ipak bar sa više konsekvencije nego njegov stric.

Pri kraju svoje vlade morao je, međutim, Stevan uvideti da je pogrešan put kojim je u svojoj spoljnoj politici išao, i da stoga u tom pogledu nije imao nikakvog uspeha. On se jedino mogao tešiti uverenjem da bi i obratna politika dovela do istih rezultata. U unutrašnjoj politici Stevan je imao, zbog svojih ličnih osobina i zbog stalnog i velikog razdora u porodici, mnogo manje uspeha nego njegov stric.

Dok se Sandalj smatrao sve do svoje smrti za velikaša bosanske kraljevine, mada su njegovi postupci bili postupci nezavisnog vladaoca, Stevan se od početka svoje vlade držao kao samostalan vladalac.

Glavni princip njegove politike bio je oslanjanje na Turke i priznavanje njihove vrhovne vlasti. Tu politiku Stevan je konsekventno vodio sve do svoje smrti, uveren da će tako najbolje utvrditi svoju vlast, najlakše pobediti svoje neprijatelje i osigurati svoju državu.

Lukav, prevrtljiv, nestalan, osion a ambiciozan, Stevan nije nikada birao u borbi sredstva, gotov da slaže i prevari, kad je to njegov interes zahtevao; a preterana odanost njegova vinu i ženama mutila je često njegov pravilan sud, i dovodila ga je u sukob sa najbližom okolinom. U borbi protiv svih unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, on je redovno zvao u pomoć Turke i služio se njihovom vojskom.

Ipak je u Stevanu bila čudna smesa dobrog i rđavog. Kad je Đurađ Branković izgubio državu, Stevan je hteo da upotrebi njegovu nesreću na svoju korist, i istakao je svoje pretensije na Zetu; ali, u isti mah je dostavljao Đurđu o turskim namerama sve što je mogao doznati i što je Đurđa moglo interesovati. To mu, međutim, nije smetalo da zauzme Đurđeve zemlje u gornjoj Zeti, što ga je dovelo u sukob sa Mletačkom Republikom.

Uskoro je on opet sklopio savez sa Đurđem protiv Mletaka i bosanskog kralja Tomaša; ali, opet se brzo pomirio sa njim, i dao mu svoju ćer za ženu. Posle toga Stevan se, zbog svoje trgovačke politike i zbog Konavala, upleo u rat sa Dubrovnikom, koji je trajao više godina i koji je vođen sa promenjivom srećom. Za vreme toga rata uspeli su Dubrovčani da krenu protiv Stevana njegovog najstarijeg sina Vladislava. U to doba Stevan se opet približio despotu Đurđu, a vojevao je opet uz Turke protiv Bosne. Tako je njegova politika stalno išla krivom linijom i bila u protivrečnosti.

Samo je u jednom pogledu Stevan vodio kosekventno jednu politiku. Silno ambicioznom, imponovale su zvučne titule, i on ih je neobično voleo. Zbog toga je on broj naziva u svojim titulama stalno povećavao. Tako je sa osobitim uživanjem uzeo i naziv hercega od Svetoga Save. Po tome su ga posle toga stalno zvali herceg Stevan, a zemlja je njegova prozvana Hercegovinom.

Poslednje godine svoga života i svoje vlade proveo je Stevan u stalnom strahu, borbi i krizama. Posle pada Srbije, nije moglo biti sumnje da će Turci napasti na Bosnu i na Stevanovu državu. U strahu od toga, Stevan je molio Mletačku Republiku da mu osigura sklonište na svojoj teritoriji, i pomirio se sa bosanskim kraljem. Ali, zbog toga njegov sin Vladislav ode Turcima i pođe sa njihovom vojskom na oca. Stevan je bio potučen i morao je da ustupi sinu četvrtinu države. Posle pada Bosne (1463. godine), Stevan je pokušao neku akciju protiv Turaka, ali je na njega udario sa Turcima opet njegov sin, te je izgubio skoro celu državu.

Poslednjih godina svoje vlade Stevan je morao jasno videti koliko je mnogo grešio u svom životu i u svome radu. On je jasno video sve zle posledice toga i takvoga rada. Iz njegovih pisama, pisanih Mletačkoj Republici poslednjih godina, izbija tužna sentimentalnost i rezignacija. On je video da se ruši sve ono što je on dizao i stvarao, i da je propast njegove države samo još pitanje vremena, i to veoma kratkog vremena. Duboko nesretan, i u porodici i kao čovek, pun opravdanih crnih slutnji za budućnost, Stevan je umro skrhan i ogorčen. Ali, ako je u taj mah davao sebi računa o svojim postupcima, on je morao priznati da je za mnogo štošta bio i on sam kriv.

IVAN CRNOJEVIĆ.

1465.–1490.

Još za vreme slobodne srpske države bila je čuvena u Zeti vlasteoska porodica Đuraševića ili Crnojevića. U XV veku njen je ugled stalno rastao. Osobito se od sredine toga veka istakao Stefanica Crnojević, čija je oblast bila između Skadra i Kotora, kao pristalica Mletačke Republike, uz koju je on ratovao protiv despota Đurđa.

Stefanica je simpatična ličnost. Mudar, vešt i okretan, on je bio dobar vojnik i vojskovođ, i tukao je u više prilika despotove stare i iskusne vojvode. Simpatična je osobito njegova ljubav prema sinu Ivanu, koji je dugo vremena čamio kao talac u tamnici hercega Stevana, i njegova odanost i vernost Mletačkoj Republici.

Stefanicu je nasledio njegov sin Ivan. Dok se Stefanica smatrao još za običnog vlastelina i mletačkog oficira, Ivan se ponašao kao vladalac i imao svoj dvor, poslednji srpski dvor u srednjem veku.

Ivan je u početku svoje vlade, protivno politici svoga oca, bio protivnik Mletačke Republike; ali, ubrzo se vratio politici svoje porodice, i priznao je mletačku vrhovnu vlast. Posle toga Ivan je bio veran Republici, i toliko se istakao umetnošću i hrabrošću u borbama protiv Turaka, da je imenovan za mletačkog plemića. Zbog toga su Turci bili ljuti na Ivana, i u miru, što su ga, 1479. godine, posle uspešnog rata sklopili sa Mletačkom Republikom, Ivan nije bio obuhvaćen. To je značilo da je predan na milost i nemilost Turcima. Uveren da im se ne može sa uspehom odupreti, Ivan je, kada je saznao za pogodbe sklopljenoga mira, pobegao u Italiju.

Ali, kada je, dve godine posle toga, umro sultan Muhamed II, a njegovi sinovi počeli međusobnu borbu za vlast i presto, nastalo je silno vrenje na celom Balkanskom Poluostrvu. Hrišćani su se nadali skorom oslobođenju, a begunci su se počeli sa svih strana vraćati svojim kućama. Onda se i Ivan vratio iz Italije i zauzeo je svoju državu bez borbe.

Ali, Ivan je video da se ni pomoću Mletačke Republike, koja ga je već jednom u odsudnom trenutku napustila, a još manje sam svojom snagom ne može održati, pa se odmah po povratku pogodio sa Turcima priznao je njihovu vrhovnu vlast i bio im je do smrti verno odan i lojalan. Posle toga on je često dolazio u sukob sa Mlečićima, jer je hteo da im se osveti zbog njihovog nelojalnog držanja prema njemu i zbog njihove ekonomske eksploatacije u njegovoj zemlji.

Posle svoga povratka, Ivan je smišljeno i energično radio na unutrašnjem uređenju svoje države.

Ivana je nasledio njegov sin Đurađ (1490.–1496.), lep, snažan, visok i stasit čovek, sa neobično mekom dušom, sentimentalan i zbog toga nestalan i kolebljiv. Mada sa avanturističkim sklonostima, Đurađ nije bio ni ratnik ni političar. On je trgovao i voleo je književnost. Za kratko vreme svoje vladavine on se bavio u glavnom unutrašnjim uređenjem svoje države i osnovao je prvu srpsku štampariju.

Zbog svojih veza sa Francuzima, koji su u to doba hteli da krenu krstaški rat protiv Turaka, postao je Đurađ sumnjiv Turcima, i oni su hteli da ga uklone i da zauzmu njegovu državu. Kad mu je naređeno da dođe u Carigrad, on se poplašio za svoj život i pobegao je u Mletke.

Posle nekoliko godina potucanja po Italiji, on se vratio u Crnu Goru, odakle je otišao u Carigrad, gde ga je sultan lepo primio, posle čega se poturčio i dobio neka imanja u Maloj Aziji.

VLADIKA DANILO.

1697.–1735.

Turci su pokorili Crnu Goru krajem XV veka. Od kraja XVII veka počeo je, međutim, u Crnoj Gori, pod upravom crnogorskih vladika, sistematski rad na emancipaciji od turske vlasti. U početku su se Crnogorci u tome radu oslanjali na Mletačku Republiku, koja je zbog svojih teritorija u primorju, bila gotovo stalno u sukobu sa Turskom, a uskoro posle toga, od početka XVIII veka, počeli su Crnogorci upirati oči u Rusiju, proglasili je za svoga pokrovitelja, i tražili od nje stalno u borbi protiv Turaka, a i inače, moralne, a još više materijalne pomoći i potpore.

Smišljen i sistematski rad na emancipaciji Crne Gore od Turske počeo je za vreme velikih ratova na Balkanu, u pretposlednjoj i poslednjoj desetini XVII veka, vladika Visarijon. Ali, rad u tome pravcu, i spolja i u samoj zemlji, neobično energično i vešto razvio je vladika Danilo, koji se može smatrati za prvog vladara obnovljene srpske države u Crnoj Gori.

Danilo je bio darovit, energičan, okretan, dobar organizator. Vešto lavirajući među Turskom i Mlečićima, on je utvrđivao svoju vlast u zemlji, radio da izmiri i grupiše zavađena bratstva i plemena, hvatao je veze i sa Austrijom i sa Rusijom i sa pravoslavnim stanovništvom u Turskoj, a ceo taj rad imao je jedan cilj: da se emancipuje i oslobodi od Turaka. U ostvarenju toga cilja on je, naravno, gledao i svoju ličnu korist, i često je nije delio od opšte.

Danilo je video da je nemoguće postići oslobođenje dogod se Turci u samoj Crnoj Gori oslanjaju na poturčenjake, čiji se broj u to doba bio znatno umnožio. Zbog toga je on pregao da istrebi poturice u Crnoj Gori. To mu je, posle velikog truda i napora, i pošlo za rukom, i to unutrašnje oslobođenje Crne Gore bilo je preteča i spoljnog oslobođenja. U borbi za unutrašnju slobodu i u borbi, vođenoj u savezu sa Rusijom protiv Turske, Crnogorci su dobili samopouzdanja, i svest o slobodi hvatala je sve više korena. Rusija je, istina, pri sklapanju mira sa Turcima, ostavila Crnu Goru, te su Turci udarili na Crnu Goru i pregazili je; ali, više nisu mogli da je održe u pokornosti. Trebalo je, istina, da prođe još mnogo vremena i da se prolije još mnogo krvi, dok je Crna Gora, i faktički i formalno, došla do svoje slobode; ali, sigurne osnove za rad u tome pravcu položio je svojim smišljenim, veštim i energičnim radom, i u spoljnjoj i u unutrašnjoj politici, vladika Danilo.

VLADIKA SAVA.

1735.–1781.

Naslednik vladike Danila, vladika Sava, nije imao osobina potrebnih čoveku koji treba da upravlja narodom u prilikama kakve su onda bile u Crnoj Gori. Vladika Sava je bio bistar i dosta načitan, tačan i savestan, ali suviše mek, tih i povučen, i potpuno nesposoban za ma kakav organizatorski rad. Zbog toga je Sava, mada je nastavio politiku vladike Danila, ostao bez ugleda i autoriteta. Ipak, mora se priznati da je i za njegove vlade učinjen korak u napred u pravcu emancipacije Crne Gore od Turaka.

Miran i skroman, čak plašljiv, Sava nije voleo da ulazi u avanture i da zbog nesigurnog dobitka dovodi u pitanje i meće na kocku ono što je imao. Zbog toga je on izbegavao sukobe i, rešen da ne dovodi svoj narod u nezgodan položaj, težio je da održava dobre odnose i sa Turskom i sa Mletačkom Republikom. Ali, Sava je u duši bio iskreno predan Rusiji i otuda se najviše nadao pomoći.

Narod je, međutim, osećao da u onako teškim prilikama ne može zemljom upravljati tako mek i slab čovek kakav je bio vladika Sava. Stoga je tražio da Sava uzme sebi pomoćnika. Sava je onda uzeo, ili upravo morao da uzme, sebi za pomoćnika svoga rođaka, energičnog i ambicioznog Vasilija, koji je ubrzo uzeo svu vlast u zemlji u svoje ruke. Sava je posle toga otišao u manastir, i živeo je tamo povučeno, bez uticaja na državne poslove.

Posle smrti vladike Vasilija (1766. godine) počeo je, međutim, Sava opet voditi narodne i državne poslove. Ali, uskoro ga je ponovo potisnuo u manastir i odstranio od uprave Šćepan Mali. Posle smrti Šćepana Malog (1774. godine), Sava je i po treći put primio upravu, i zadržao je ovoga puta do svoje smrti.

VLADIKA VASILIJE.

1750.–1766.

Vladika Vasilije je veoma zanimljiva ličnost u našoj istoriji. Neobično živ i energičan, nemiran, ambiciozan i sebičan, Vasilije je u svojoj prirodi i u svome radu imao mnogo protivrečnosti. U radu za sebe i za svoju državu, Vasilije nije imao skrupula i nije birao sredstva. Kad mu je trebalo, on se nije žacao ni prevare ni laži ni falsifikata. Ali, mora se priznati da on ta nedozvoljena sredstva nije upotrebljavao uvek samo u svoju ličnu, nego većinom i u korist svoje zemlje i svoga naroda. Uostalom, pri oceni Vasilijevog rada treba uvek imati na umu prilike i sredinu, u kojoj je on radio, i da se onda razni postupci, zbog kojih se Vasilije osuđuje, nisu merili merilom kojim se mere u današnje vreme.

U čežnji za vlašću, Vasilije se lako istakao ispred vladike Save, i potisnuo ga je potpuno u pozadinu. Ubrzo je on dobio jak uticaj ne samo na narod u Crnoj Gori, nego i na Srbe u Turskoj. On je razvio svuda, gde je god mogao dospeti, direktno ili indirektno, neobično živ rad. U Rusiji je, za vreme svoga bavljenja tamo, uhvatio jake veze i stekao ugleda i poverenja.

U protivnosti sa radom vladike Save, odmah je Vasilije postao agresivan u svima pravcima. Nemiran i ambiciozan, on je znao da ulije u Crnogorce uverenje da su oni samostalan i slobodan narod, i da je Crna Gora uvek bila nezavisna. On je učinio da Crna Gora odbije Turcima plaćanje traženog danka, i kad su Turci zbog toga napali Crnu Goru, uspeo je da ih suzbije.

Vasilije se brinuo i za prosvetu i radio je na otvaranju škola u Crnoj Gori. U Rusiji je napisao istoriju Crne Gore, spis sa istoriskog gledišta nekritičan i bez vrednosti, ali neobično važan sa političkog gledišta, jer je njime najviše raširena misao o nezavisnosti Crne Gore.

Sem toga vrlo energično je radio Vasilije da suzbije među crnogorskim plemenima razdor, koji je slabio snagu države i naroda i spolja i iznutra.

Uopšte se može reći da je Vasilije imao široku koncepciju i veće poglede na državni rad i život.

Sav Vasilijev rad, mada je osenčen ponekim nesimpatičnim crtama u njegovom karakteru, bio je za Crnogorce neobično koristan, i Crna Gora pod njim učinila je u svom političkom vaspitanju i u borbi za emancipaciju od Turske znatan korak unapred.

VLADIKA PETAR I.

1784.–1830.

Prilike u Crnoj Gori za sve vreme vlade vladike Petra I bile su neobično teške, a on sam nije bio dovoljno jak i energičan da utiče na njih i da upravlja njima. U zemlji su vladali nesloga i razdor, koji je prelazio u anarhiju.

Uskoro posle Petrovog dolaska na upravu, Turci su udarili na Crnu Goru, savladali nesložne Crnogorce, prodrli u zemlju i spalili manastir na Cetinju.

U ratu Austrije i Rusije protiv Turske, Crna Gora je takođe učestvovala, i Crnogorci su odbili sa uspehom nekoliko puta turske napade.

Za vreme Napoleonovih ratova Crnogorci su, kao saveznici francuskih neprijatelja,zauzeli bili Boku Kotorsku, ali su je morali ustupiti Austriji.

Zbog tih stalnih ratova Crna Gora je ekonomski bila sasvim iscrpena. Uz to su plemenski razdori slabili zemlju, a sem toga pitanje vlasti još uvek nije bilo potpuno rešeno, jer su gubernaduri imali u zemlji još uvek jak položaj i jakog uticaja, i takmičili se u tom pogledu sa vladikama. Stoga je postojao jak antagonizam između vladika, koji su sebi sve više prisvajali i svetovnu vlast, i gubernadura, koji su hteli da svoj položaj održe, utvrde i prošire. Petar I, posle ogorčene borbe, koja je počela još za njegovih prethodnika, uspeo je da znatno pokoleba gubernadursku vlast, i da utvrdi vlast vladika u državi i u svetovnim stvarima.

Petar I razvio je, međutim, živ rad i u drugim pravcima. On je uopšte radio na tome da Crnu Goru izvede iz srednjevekovnog patriarhalnog stanja i da u njoj zavede uređenje modernih država. Pre svega, on se trudio da ustanovi u zemlji pravosuđe i administraciju. Zbog toga je na narodnoj skupštini donesen Zakonik. Zatim se trudio da podigne prosvetu u zemlji, a zaveo je i porez, kojeg dotle nije bilo.

Ali, sve te reforme zavođene su sporo i teško, i narod im se opirao često sa oružjem u ruci. Rad na podizanju društva na ovako niskom stupnju kulture bio je neobično težak, a Petar je pod pritiskom teškog zadatka mnogo patio i često je razočaran dolazio do očajanja.

Petar I bio je dobar i iskren patriot, pošten čovek i pravi hrišćanin; ali, u onim prilikama i u onoj sredini nije mogao učiniti ni blizu onoliko koliko je želeo, i on je bez vlasti i autoriteta, uvek morao moliti tamo gde se samo naredbama eventualno moglo nešto postići. Kao čovek i sveštenik, Petar je bio duboko poštovan od svih; ali, kao vladaoca niko ga nije slušao.

VLADIKA PETAR II.

1830.–1851.

Petar II, najveći pesnik naš, spada i među najvažnije vladaoce u našoj istoriji. Mada je došao veoma mlad na upravu, on je odmah uhvatio čvrstu vlast, i od prvoga dana osetilo se u Crnoj Gori da je na vladu došao čovek koji zna šta hoće i koji ima i volje i energije i talenta da to što hoće i izvede.

Stasit i lep, plemenita srca i osećajne duše, Petar je bio čovek bistar i dubokog uma. Mnogim putovanjima on je znatno proširio svoje znanje, a svoju filosofiju života formirao je pod uticajem pozitivnih nauka. Mada je bio pesnik, mada mu je sentimentalan nacionalizam ponekad mutio bistar pogled na, prilike, on je bio realan političar.

Odmah po dolasku na presto, Petar je svršio pitanje gubernadurstva. Gubernadur Vukeša Radonić mislio je da će posle smrti Petra I uspeti da suzbije mladog i neiskusnog njegovog naslednika i da će on kao gubernadur zameniti vladike. Ali, on se prevario u računu. Petar II pustio ga je da uđe u pregovore sa austriskim vlastima, pa ga je onda optužio, te on bude zbog toga osuđen na smrt, a gubernadurstvo ukinuto. Time je bilo definitivno skinuto sa dnevnog reda i jedno od najvažnijih unutrašnjih pitanja u Crnoj Gori, koje je izazivalo stalne sukobe i trzavice i kočilo napredak i državnom i narodnom razvitku.

U doba kad je Petar II došao na vladu, u celoj Turskoj vladalo je silno vrenje i na sve strane vođene su borbe protiv centralne vlasti, tako da je moglo izgledati da je Turska neposredno pred raspadanjem i propašću. U nadi da će se to i dogoditi, i Petar se umešao u te borbe. Ali, Turska je bila još uvek jača no što su to svi pretpostavljali, i pogrešna politička kombinacija Petra II svršila se potpunim neuspehom.

Uz pitanje spoljnje politike Petar se intensivno bavio i pitanjem unutrašnjeg uređenja. On je obrazovao sud i uskoro posle toga senat ili veliki sud, zatim je uveo uredno naplaćivanje poreza, podigao je prvu školu u Crnoj Gori i osnovao štampariju. Po savetu ruske vlade Petar je pokušao da utvrdi trajan mir sa Turskom na granici; ali, to se nije moglo izvesti, i četovanje i bojevi na turskoj granici su i dalje nastavljeni; osobito je teško bilo rešiti pitanje Grahova, zbog kojeg je bilo mnogo borbe i diplomatske prepiske.

Nu, Petar je imao i u samoj zemlji velikih teškoća i neprilika. Njegovi neprijatelji optuživali su ga da se više brine za književnost, za lov i za karte nego za državu, i uspeli su toliko da je čak i ruska vlada počela pokazivati znake neraspoloženja prema njemu. Ipak je on uspeo da razbije sve te optužbe, i ruska vlada, na njegovu predstavku, znatno je povisila godišnju pomoć Crnoj Gori. Sa tom pomoću mogao je Petar onda dosta uraditi na podizanju kulture u zemlji.

Kako je Petar II bio iskren i ubeđen patriot vidi se ne samo po njepovim književnim delima, nego i po celom njegovom radu, osobito 1848. godine, kada je i on, kao i mnogi rodoljubi, mislio da je došao davno željeni čas narodnog ujedinjenja. Onda je Petar rasturao po Dalmaciji proglase, u kojima je pozivao narod na borbu za ujedinjenje, oduševljeno pozdravljao bana Jelačića, kao glavnog predstavnika narodne slobode, i sklopio sa Srbijom ugovor o oslobođenju Bosne i Hercegovine.

Lepe nade iz 1848. godine nisu se, međutim, ostvarile, i Petar II je, kao i svi drugi patrioti, morao razočaran uvideti da je dan slobode i jedinstva još veoma daleko. Poslednje dane njegovog života zagorčala je još velika briga zbog portine ozbiljne namere i spreme da napadne na Crnu Goru.

Slomljen dušom i telom, Petar je umro razočaran i pun crnih slutnji za budućnost svoje zemlje i svoga naroda.

KNEZ DANILO.

1851.–1860.

Petra II nasledio je njegov sinovac, knez Danilo. Danilo je bio mlad kad je od svoga strica nasledio presto; ali, od prvih dana svoje vlade pokazivao je veliku energiju u radu i u unutrašnjoj politici.

Žustar, prgav i prek, nemirna duha, silne energije i osvetljiv, knez Danilo je često, bez potrebe, izazivao sukobe i otuđivao od sebe ljude.

Prilike su, međutim, i spolja i iznutra, za sve vreme njegove vlade, bile neobično teške, i Crna Gora je, zbog unutrašnjih sporova i zađevica i zbog neprijateljskih napada, u više mahova dolazila u veliku opasnost i veoma tešku situaciju. Ali, sretne okolnosti i prisebnost i veština kneza Danila uvek su izvukli Crnu Goru iz teškog položaja. Tome je mnogo doprinela i junačka borba Crnogoraca, koja je u pojedinim momentima zadivljavala svet. Dabogme da je u tim teškim borbama bilo i momenata očajanja i malodušnosti, kada su vera i samopouzdanje ostavljali i najhrabrije, i kada su neuspesi izazivali rekriminacije i prebacivanja knezu što je navukao na zemlju bedu. Ali, knez Danilo je i u tim teškim trenutcima uvek znao da sačuva potrebnu hladnokrvnost: on nije nikada gubio prisustvo duha, samopouzdanje i veru u uspeh.

Glavni cilj njegove politike bio je da dobije priznanje nezavisnosti za svoju državu, i rad njegov u tome pravcu bio je vođen sa divljenja dostojnom samosvešću, konsekvencijom i energijom. U tome radu njega ništa nije moglo omesti, ništa zbuniti, ništa zastrašiti. On je svesno i hrabro išao pravo svome cilju, i porazi, koji bi drugoga sasvim obezhrabrili, njega kao da su još više podsticali na napor i istrajnost.

U unutrašnjoj politici knez Danilo je energično radio na tome da u zemlji uvede red i da zavede potrebne reforme, koje će izvesti zemlju iz haosa plemenske borbe, i stvoriti mogućnost za kulturni napredak i razvitak. Osobito je knez Danilo radio na popravci pravosuđa i administracije.

Ali, rad kneza Danila, i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, zatim njegova ličnost i njegovi preki i grubi postupci u opštenju sa ljudima, izazvali su neraspoloženje i opoziciju protiv njega. On je bio veoma nepopularan, i imao je veoma mnogo ličnih neprijatelja. Njegovu težnju da učini dobro, njegove zasluge za državu i njegov iskren patriotizam retko je ko sporio; ali, njegov način bio je mrzak ljudima, i njegova prekost i bezosećajna grubost otuđivale su često i njegovu najbližu okolinu. Naposletku je knez Danilo i pao, u najboljim godinama, kao žrtva atentata, izvedenog iz lične osvete.

NIKOLA I.

1860.–1918. † 1921.

Mlad, darovit, pesničke prirode, energičan i ambiciozan, pun volje za rad, sladak u govoru i ljubazan i predusretljiv u ophođenju, knez Nikola je, osobito posle uspeha u ratovima, u kojima su Crnogorci pokazali junaštvo, — postao obožavana ličnost u širim slojevima naroda. On je bio vitez bez straha i mane; i, u doba kad su u Srbiji stvari pošle rđavo, mislili su mnogi da će Crna Gora, sa knezom Nikolom na čelu, postati Pijemont srpskoga naroda i da će ona izvesti njegovo oslobođenje i ujedinjenje.

Ali, posle toga, zvezda kneza Nikole počela je da tavni. Prvo se javilo nezadovoljstvo u zemlji, zbog despotske, okrutne i samovoljne vladavine. To nezadovoljstvo izazivalo je velike neprilike i sukobe, i mnogi ljudi napustili su zbog toga Crnu Goru. Oni su onda prvi uzdrmali poverenje, koje je uživao knez Nikola dotle u celom narodu.

Događaji su posle sve više pokazivali i utvrđivali da knez Nikola nije onakav kakvim je smatran u prvoj četvrti veka svoje vlade. Videlo se da su njegove plamene reči u govorima i u književnim delima samo pesnički izlivi bez podloga, i da između njegovih reči i dela često nema nikakve veze.

Ukoliko je, međutim, knez Nikola gubio popularnost, utoliko je on više želeo da je održi. Silno ambiciozan, on je svoju žeđ za slavom utoljavao pohvalom laskavaca, koji su se tiskali oko njega, gonili ga sa realnog puta pravilne ocene ljudi i prilika, i otuđivali ga od naroda.

U svojim akcijama knez Nikola je vremenom sve više počinjao tražiti uži narodni i čak lični interes, a ljubav ka novcu obuzimala ga je sve više. U spoljnoj politici on je, otkad ga je ruski car nazvao jedinim prijateljem Rusije, izgubio merilo realnosti suđenja i ocene svoje snage.

Pošto mu je u pitanju narodnog ujedinjenja Srbija bila takmac, on se sve više okretao protiv nje i protiv njene dinastije. Tako je nastala žalosna utakmica i preganjanje između dve slobodne srpske države i njihovih dinastija. Krivice je, naravno, bilo s obe strane, i osobito je u kralju Milanu knez Nikola imao protivnika koji mu ni u čemu nije ostajao dužan. Ali, ipak, glavni deo odgovornosti za tu žalosnu stranu srpske istorije pada na crnogorskog kneza. On je u narodnoj i državnoj politici upotrebljavao metode sitnih intriga i podvala.

Zbog antagonizma prema Srbiji, knez Nikola je, posle zavođenja parlamentarizma i demokratskog režima u Srbiji, dao Crnoj Gori takođe ustav i parlamenat. Ali, kako je u duši bio protivan narodnim slobodama, on nije mogao iskreno dozvoliti da narod vlada, i zbog toga je brzo došao u sukob sa ustavnim odredbama, sa skupštinom i sa narodom.

Ipak, knez Nikola ima velikih zasluga za srpski narod i, osobito, za Crnu Goru. Pod njime je Crna Gora učinila velik napredak u svakom pogledu. Osobito je njegova zasluga što je održavao dobre veze sa Rusijom i u doba kada su te veze u Srbiji bile pokidane.

Što je knez Nikola stalno gubio u ugledu i značaju, uzrok su ne samo njegova priroda i njegove osobine, nego što je ceo metod njegova rada, i u unutrašnjoj i u narodnoj politici, već bio preživeo. On je bio žrtva svojih mana i slabosti, ali i žrtva jedne zastarele dinastičke i lične politike, koja nije dovoljno vodila računa o promenjenim prilikama.

Još jednom se sreća popularnosti nasmešila knezu Nikoli, za vreme balkanskih ratova. Ali, to je bilo kratko i prolazno. Jer onda je tek postala očigledna razlika između Srbije i Crne Gore, i u spremi i u snazi, i svakome je bilo jasno da ne može biti sumnje, — pri svem tom što su Crnogorci i ovom prilikom opravdali svoj glas o junaštvu, — gde je težište snage i budućnosti srpskog naroda.

Posle toga knez Nikola je sasvim izgubio merilo za realnu procenu prilika, i u svetskom ratu on je, pokraj svega velikog i bogatog iskustva iz prošlosti, lutao i činio je neobjašnjive skokove i pogreške neozbiljnog i naivnog čoveka. On nije shvatio novo vreme, nove prilike i nove potrebe. To ga je, naposletku, i skrhalo, i on je dočekao da je narod, među kojim je on proveo ceo svoj vek, za koji je radio i imao zasluga, u trenutku oduševljenja, kada je izvođeno oslobođenje i ujedinjenje, o kojem je i on sam toliko govorio i pisao, njegovo pitanje rešio tako što ga je zbacio sa prestola i proglasio ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom.

KARAĐORĐE.

1804.–1813; † 1817.

Već kao dečko, Karađorđe se istakao među svojim drugovima svojom neobičnom energijom i ličnom hrabrošću. Nije moglo biti sumnje da će se on, ako vreme zahte ljude sa takvim osobinama, brzo istaći u prve redove, mimo svih drugih.

Austrisko-turski rat dao mu je prvu priliku za rad, i on je u njemu uzeo učešća, a posle sklopljenog mira, kojim su Srbi opet predani skoro na milost i nemilost Turcima, Karađorđe je prešao u Austriju, u nadi da će tamo moći bolje i sigurnije živeti i da će naći boljega polja sebi za rad. Ali, on je tamo bio nezadovoljan i srce ga je vuklo svojoj grudi, a kad je izgledalo da su u Srbiji nastale bolje, sigurnije i sređenije prilike, Karađorđe se vratio natrag, i osnovao je sebi kuću; ali, i posle toga, hajdukovao je i uzimao učešća u svima pohodima što su u to doba preduzimani protiv protivnika carigradske vlade, a u kojima su učestvovali i Srbi.

Prilike su se, međutim, u Beogradskom Pašaluku sve više zaoštravale i komplikovale, i sve je jasnije bivalo da se ide u susret velikim i krupnim događajima. Karađorđe je bio među onima koji su najviše i najenergičnije radili da spreme zemljište i duhove za te željno očekivane događaje. I kada su se onog znamenitog dana, početkom februara 1804. godine, u Orašcu skupili narodni prvaci, i rešili da dignu narod na oružje protiv dahija, posle kratkog kolebanja istaknut je Karađorđe za vođa ustanka. Tako je na njega pala dužnost organizatora borbe za slobodu.

Neobične lične hrabrosti, velike inicijative, silne izdržljivosti, pun vere u uspeh, surov, ali duboko pošten i pravedan, dobar organizator i nesavitljive energije, — Karađorđe je bio neobično pogodan da organizuje i rukovodi borbu za slobodu u prilikama i u sredini kakva je bila u Srbiji početkom XIX veka. Njegove osobine bile su, u onaj mah i za onakav rad, tako pogodne da su čak i njegove mane — njegova preka narav, koja ga je često dovodila do grubih i nepromišljenih postupaka, i njegova malo gipka i nesavitljiva priroda, — više koristile nego škodile samoj stvari.

Kada se primio vođstva, Karađorđe je jasno video i tačno znao šta hoće; ali, on je u isti mah isto tako jasno video i tačno znao da se ono što on hoće ne može postići bez silnog napora, bez reda i bez discipline. Stoga je Karađorđe, ističući svoju preku narav, stavio kao uslov za svoj pristanak da se primi vođstva — bezuslovnu poslušnost, uveren, da se samo tako može postići uspeh.

Stalno i uvek samo sa jednim ciljem pred očima, Karađorđe je išao pravo njemu, i on je bez milosti uklanjao sve smetnje i uništavao sve prepreke koje su mogle ometati ostvarenje onoga zadatka što ga je on preduzeo. U tom pogledu kod njega nije bilo obzira ni milosti, on je uklanjao sa puta ljude kao stvari koje su mu na smetnji, bez obzira na poznanstvo i prijateljstvo i bez obzira na krvne veze.

On je bio i prek i divljački surov, ali uvek pravedan, i to je vezivalo ljude i pravdalo je u njihovim očima mnogi nečovečan njegov postupak. Njemu je cilj uvek bio ne glavna stvar, nego sve, a sve mu je drugo bilo sporedno. Da se postigne cilj, moglo se učiniti sve i moralo se sve žrtvovati.

Karađorđe je bio hajdučka priroda i imao je veoma mnogo smisla za vojničke stvari. Bez vojnih škola i studija, sa sasvim neznatnom spremom, kakvu je dobio kao podoficir u austriskoj vojsci, on je po talentu i prirodnoj bistrini neobično lako i tačno shvatao sve strategiske i taktične probleme, i u tome se on uspešno takmičio sa školovanim turskim oficirima iz đeneralštabnih škola. Njegove vojničke koncepcije bile su velike i tačne, njegova ocena i sud pravilan, a izvođenje precizno; on u tom pogledu nije nikada lutao, a retko je grešio i prevario se.

Za politiku, i unutrašnju i spoljnu, Karađorđe je imao manje i talenta i volje i smisla, nego za vojne stvari. On je za politiku bio suviše iskren i otvoren, njegov je talenat bio i suviše prav i prost, bez dovoljno finesa i prilagodljivosti, njegova priroda kruta i neprilagodljiva; on nije mogao da guta i da ćuti, nije mogao da se ne revoltira, gde je mislio da se čini nepravda, nije ulazio u kompromise niti je rado pravio transakcije. Zbog odsustva gotovo svih osobina, potrebnih političaru, osobito političaru u Srbiji početkom XIX veka, Karađorđe nije imao mnogo smisla za politiku, te je nije razumevao. On je išao suviše pravom linijom, nije se često mogao orijentisati, mnogo štošta nije razumeo, i zbog toga je lutao i često naivno sudio i grešio.

Slab psiholog, Karađorđe po pravilu nije poznavao ljude, i često se varao u njihovoj oceni. Zbog toga se često povodio za onima koji su ga pogrešno upravljali, i verovao onima koji to nisu zaslužili. On nije dovoljno osećao da ima ljudi i drukčijih no što je on.

Skroman i ispravan u domaćem i privatnom životu, Karađorđe je bio i ostao pošten i siromah, i novac, kao i slava, za njega nisu imali nikakve privlačne sile. Služenje ideji bez traženja koristi za sebe i nagrade za to uvek je privlačilo i vezivalo ljude, i Karađorđu je to stvorilo više pristalica i obožavalaca, nego njegova hrabrost i uspesi. Iskren i dubok patriot, on je radio i trošio sebe samo za državu i za narod.

U unutrašnjoj politici Karađorđe je sa prirodnim instinktom prostog bistrog čoveka osećao svoj interes i surevnjivo ga je čuvao i branio, a isto je tako u spoljnoj politici često instinktivno osetio prave narodne i državne interese. Ali, u finese nije ulazio, u njima se nije znao razaznati, i u komplikovanoj mašineriji politike nije se razumeo. To je pokazao često, pa i u poslednjem svom postupku, koji mu je doneo smrt.

Lično hrabar, on je bezbroj puta izlagao svoj život i bez straha je gledao smrti u oči; kada su drugi padali u očajanje, on nije gubio glavu i ostajao je pribran, priseban i energičan. Bilo je trenutaka kada je on u svojim rukama držao moral celoga naroda i cele države.

Samo je jedan momenat bio, tragičan za njega i njegovu uspomenu, kada su mu popustili nervi, kada ga je napustila hrabrost i prisebnost, kada je demantovao svoju prošlost i kompromitovao svoj glas, kada je pao u očajanje i izgubio veru. To je bilo u septembru 1813. godine, kada je pobegao iz Srbije.

MILOŠ.

1815.–1839; 1858.–1860.

Knez Miloš je bio politički temperamenat i talenat prvoga reda. Prost i nepismen, on je brzo i lako ulazio u sve tančine ne samo unutrašnje, nego i velike evropske politike. I u najtežoj i najkomplikovanijoj situaciji on se dobro snalazio i brzo orijentisao. Dabogme da se i on ponekad u oceni prilika i ljudi i prevario; ali, u tom pogledu varali su se i najveći državnici.

Već u prvom ustanku Miloš se istakao svojom okretnošću, bistrinom i organizatorskim sposobnostima. Ali, on je u to doba igrao sporednu ulogu. U prvi red narodnih ljudi izbacili su ga teški događaji 1813. godine.

Pri propasti Srbije sve su vojvode i prvaci pobegli iz zemlje. Od znatnijih i istaknutijih vojvoda jedino je Miloš ostao u zemlji i rizikovao da izloži sebe i svoj život turskoj osveti. Njega je na taj sudbonosni i irojski korak nagnao prirodni instinkt, dobar i tačan račun i ljubav prema narodu, sa kojim se zajedno borio, a koji je ostao obezglavljen i izložen turskoj obesti. Tim postupkom svojim Miloš je odmah izišao u red narodnih ljudi i prvaka i postao je jednim mahom veoma popularan.

Posle toga, Miloš je, u postupcima za ono dve godine robovanja, pokazao neobično mnogo prisebnosti, pameti i takta, tako da je stekao poverenje i Turaka i Srba. Pokušaje za borbu, koji su po njegovom uverenju prerano dolazili, i koji zbog toga nisu mogli imati izgleda na uspeh, on je energično pomagao da se uguše. To mu je možda otuđilo jedan deo Srba; ali, to mu je osiguralo i utvrdilo poverenje Turaka i turskih vlasti.

Kada je i on uvideo da se dalje ne može i da je ostao samo izbor između propasti i borbe, pristao je da i sam uđe u borbu, i sasvim prirodno, bez debate, predomišljanja i izbora, on je istaknut za vođa pokreta.

U organizovanju i vođenju ustanka Miloš se pokazao neobično sposoban i velik u svakom pogledu. On je dobro rukovodio ratne operacije, dajući i sam primere prisebnosti i lične hrabrosti. Ali, već u to doba je glavno polje njegovog rada bilo političko i diplomatsko. Tu je on pokazao neobično mnogo pameti i bistrine.

On je dobro shvatio i ocenio i opštu situaciju u Evropi i prilike u Turskoj i položaj i osobine paša, koji su bili poslani da pokore ustanike, i iskoristio je njihove slabosti i njihovu surevnjivost.

Tako je Miloš uspeo da, blagodareći jedino svojoj bistrini i okretnosti, postavi osnove novoj državi. Ali, sve što je on onda svršio bilo je labavo, nesigurno, vezano samo za njega lično i za njegov usmeni sporazum. Stoga su se odmah posle toga javile velike teškoće. Jer tek je posle toga trebalo sa mnogo truda, umešnosti i muka postepeno izgrađivati ono što je bilo osnovano na labavim i nesigurnim temeljima. Sa druge strane, čim se videlo da je uspela stvar koju je Miloš poveo, počeli su se javljati mnogi koji su hteli da sa njim podele čast i vlast.

Tako je Miloš od prvoga dana morao voditi borbu i spolja, protiv turskih vlasti za utvrđenje, održanje i proširenje autonomnih prava, i unutra, protiv svojih konkurenata. U oba pravca on je vodio borbu vešto, okretno i izdržljivo, ne birajući sredstva. Ali, dok je borba za autonomiju vođena sporo i po etapama, borbu protiv svojih konkurenata u vlasti on je svršio srazmerno brzo i svirepo, tako da je već posle nekoliko godina mogao sa ciničkim uživanjem i pakosnim zadovoljstvom reći, da je „uničtožio“ sve svoje protivnike.

Ali, odmah posle toga javile su se druge teškoće i nezgode. Miloš nije mogao da razume kako narodni i državni i njegovi lični i dinastički interesi nisu identični, i smatrao je da, posle dobivenih povlastica i slobode prema Turcima, narod treba da bude miran i zadovoljan, da radi svoje poslove i da sluša. Njemu je strašna i odvratna bila i pomisao da narod može hteti da uzme učešća u državnoj upravi i da kritikuje i diriguje rad onoga koji vodi državne poslove. Kad je osetio u narodu pokret u tome pravcu, Miloš se obrnuo protiv toga svom silinom svoje neobuzdane despotske prirode, i on je poveo borbu protiv toga pokreta i ljudi koji su kritikovali njegov samovoljni rad i njegove rđave postupke, njegov despotizam, njegovu rđavu administraciju, njegovu samovolju i jagmu za novcem. I tu je borbu Miloš vodio starim svojim oprobanim orijentalnim sredstvima i metodima. On je krhao i lomio ljude, upropašćivao ih i uništavao, podmuklo i zaobilaznim putevima, preko drugih, radio je krišom i podmuklo, neiskreno, sa nepoverenjem, bez skrupula i bez izbora sredstava.

Donekle su takav rad i takvi metodi, i prema Turcima i u zemlji, uspevali. Ali, za vreme mirnog razvitka u Srbiji prilike su se bile promenile, težnja za unutrašnjom slobodom postajala je sve jača, i evropske su vlade o tome vodile računa. Počelo je nastajati novo doba i nove prilike, koje Miloš nije mogao da razume. Metodi i sredstva, sa sitnim intrigama i radom na parče, koji su uspevali kod Turaka, nisu uspevali u Evropi. Tako je Miloša izneverila stara njegova sreća, u koju je on čvrsto verovao. Njemu je nametnug Ustav, koji je ograničavao njegovu ličnu vlast. On se tome nije hteo i nije mogao prilagoditi, dao je ostavku i otišao je iz Srbije.

Posle dvadeset godina, narod je, nezadovoljan mlakim režimom i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, kada su se mnoge rđave strane i osobine kneza Miloša i njegove vlade zaboravile, pozvao natrag „starog gospodara“, uveren, da će on zavesti unutra red, a prema Turskoj povesti energičnu politiku.

Za tih dvadeset godina mnogo se štošta promenilo, i u Srbiji i inače; ali, Miloš se nije promenio, i on je po povratku u Srbiju nastavio tamo gde je stao pre dvadeset godina. On nije shvatao demokratizam, i počeo je odmah po povratku, protivno onima koji su ga doveli u zemlju, sa namerom i uverenjem da će on biti demokratski i ustavan vladar, ispoljavati svoje stare samovoljne despotske sklonosti. Njegova smrt je sprečila dalji razvitak sukoba u tom pogledu, koji je bio neminovan.

ALEKSANDAR.

1842.–1858; † 1885.

Knez Aleksandar bio je mek, miran i dobar čovek, bez jake volje, bez dovoljno energije i inicijative. On je u glavnom od prvoga dana, kada je po izboru došao na presto, pustio da ga drugi vode i povodio se za svima. Energičan stav uzimao je on samo u pojedinim izuzetnim slučajevima, i to obično, kad su ga drugi metnuli ispred sebe. On je istina surevnjivo čuvao i branio svoje lične i dinastičke interese; ali, ni u tom pogledu nije pokazivao ni dovoljno okretnosti ni dovoljno energije.

Knez Aleksandar je bio vrlo prosta priroda, bez niansa i bez jakih osobina. U teškim prilikama, kakve je zatekao u zemlji, i koje su takve ostale za sve vreme njegove vlade, on nije nikako mogao da se snađe, jer nije poznavao ljude, a nije imao sposobnosti da se brzo orijentiše. Tako su događaji njega nosili i gurali, i on se po njima povijao. Ipak, knez Aleksandar je dobro izišao iz teške političke krize u koju je Srbija došla zbog krimskog rata.

Knez Aleksandar je u unutrašnjoj politici bio sasvim pasivan; ali, za zemlju i za njen razvitak bilo je to možda baš dobro što je, u ono doba teških i spletenih unutrašnjih pitanja i kriza, na prestolu bio čovek sa osobinama kneza Aleksandra.

Za vlade kneza Aleksandra učinila je Srbija znatne napretke u kulturnom pogledu. Onda je zavedeno moderno administrativno uređenje, moderno pravosuđe i izvršena je reforma škola. I na uređenju vojske učinjeno je veoma mnogo. Tako je vlada kneza Aleksandra obeležena znatnim napretkom u Srbiji u svakom pogledu, mada sam knez ni u tim stvarima nije uzimao mnogo inicijativu.

MIHAILO.

1839.–1842; 1860.–1868.

Ne bez talenta i sa dosta energije, knez Mihailo je bio iskren i veliki patriot, i on je dugo vremena, posle smrti, osobito u doba kada su, zbog unutrašnjih kriza i trzavica u Srbiji, nacionalna pitanja za neko vreme bila potisnuta u drugi red, važio kao tip srpskog patriota i smatran za predstavnika srpske nacionalne ideje, čije je ostvarenje trebalo da dovede do oslobođenja i ujedinjenja celoga srpskog naroda. Zbog toga je knez Mihailo za puno pola veka smatran za najnacionalnijeg i najpatriotskijeg srpskog vladaoca; on je postavljan za uzor srpskih vladalaca, a prekid nacionalne politike, kakvu je on vodio, smatrao se za nacionalnu nesreću, i kao ideal i dužnost isticao se uvek srpskim državnicima povratak na politiku i tradicije kneza Mihaila.

Knez Mihailo je zaista bio veliki patriot, i pod njim je Srbija vodila nacionalnu politiku energično, smišljeno i u velikom stilu. Ali, rad kneza Mihaila u tom pravcu bio je više rezultat njegovog osećanja dužnosti, i kao čoveka i kao vladaoca, nego osećanje ljubavi prema narodu. Nema sumnje da je knez Mihailo voleo svoj narod; ali, njegov rad za narod i njegova predanost tome radu, imali su svoj koren i svoj izvor pre svega u dubokom i iskrenom osećanju dužnosti prema svom narodu i svojoj državi. On je smatrao da mu savest nalaže da se sav posveti vršenju te dužnosti, radu za dobro i za napredak države i naroda, do žrtava i samoodricanja.

Kulturan po prirodnim sklonostima, knez Mihailo je voleo i poštovao nauku i prosvetu, i u tom pogledu stojao je daleko iznad one sredine u kojoj je živeo i radio. On je svoju ljubav i odanost nauci i književnosti pokazivao i u materijalnom pomaganju književnika i književnih i naučnih dela i izdanja.

Prvo vreme svoje vlade, knez Mihailo je proveo u rešavanju unutrašnjih pitanja, a ono je bilo i suviše kratko za veći i ozbiljniji rad. Kada je, posle skoro dvadeset godina, ponovo došao na presto, knez Mihailo je bio zreo, izrađen čovek, sa formiranom životnom filosofijom i sa tačnom, određenom svešću o tome šta hoće. U to doba njegov program bio je tačno i do detalja izrađen, i on je odmah počeo rad na ostvarenju toga programa, i radio je na tome energično, konsekventno i istrajno.

Glavni cilj knez Mihailove politike bio je da se Srbija oslobodi i u jednu slobodnu državu ujedini sve Srbe koji su bili pod Turcima. U dalekoj perspektivi, u magli i delimice nesvesno, zbog prilika koje su tu misao činile besmislenom, lebdila je Mihailu i njegovoj generaciji pred očima i misao oslobođenja i ujedinjenja svih Srba, ne samo onih u Turskoj, nego i onih u Austriji, i čak celog hrvatskog naroda. To su bile za ono doba fantaste i nerealne ideje; ali, one su ozbiljno shvatane, u njih se verovalo, i Mihailo je vrlo smišljeno spremao njihovo provođenje u delo, i realno je radio na njihovom ostvarenju.

Pre svega on je radio na snaženju Srbije uopšte, i specijalno na jačanju i organizaciji njene vojske, zatim na njenoj što jačoj emancipaciji od Turske. U spoljnoj politici knez Mihailo je savezima vezao za sebe, u cilju rata i oslobođenja od Turaka, sve hrišćanske države na Balkanu, Grčku, Rumuniju i Crnu Goru, zatim predstavnike bugarskog naroda i predstavnike Srba u pojedinim pokrajinama u Turskoj. Uz to je on uhvatio i održavao žive veze i sa predstavnicima srpskog i hrvatskog naroda u Austriji.

Ali, ceo rad kneza Mihaila bio je samo priprema za ono što je trebalo da dođe i da se izvede. Jedini rezultat i vidan uspeh što ga je knez Mihailo imao za života, bila je predaja gradova Srbiji, uspeh koji je on postigao posle duge, vrlo vešto vođene diplomatske akcije. Drugi rad i uspehe ili neuspehe u pravcu Mihailove nacionalne i državne politike sprečila je njegova nasilna smrt.

Koliko je knez Mihailo postao popularan zbog svoje državne nacionalne politike, čiji je cilj bio oslobođenje i ujedinjenje srpskoga naroda, njegova unutrašnja politika izazvala je nezadovoljstvo u zemlji, omrazu kod znatnog dela inteligencije i neštednu borbu, u kojoj se s obe strane preterivalo i grešilo.

Prožet svešću o dužnosti prema državi i narodu, knez Mihailo je vodio stvari kako je on mislio da je najbolje, uveren da je sve ono i onako kako on radi najbolje i jedino dobro. Od prirode i po uverenju konservativac, on je od svoga oca nasledio izvesne despotske sklonosti, i nije voleo slobodoumne ideje i demokratske principe. Uz to je knez Mihailo bio uveren da su partiski život i borbe i trzavice, koje on sobom donosi, štetne za pravilan državni razvitak, i da slabe njegovu snagu. Protivnik svih unutrašnjih sloboda, knez Mihailo je zaveo u zemlji, upravo produžio je, konservativni i reakcionarni režim svoga oca. Ali, to je sada bilo teže izvesti i održati no pod vladom kneza Miloša. Prirasla je nova generacija, odnegovana u slobodoumnim idejama zapada, i ona je tražila zavođenje slobodoumnog liberalnog režima, sa svima sloboštinama, koje on sobom donosi. Knez Mihailo nije to hteo da dozvoli, zbog toga je nastala ogorčena borba između kneza i predstavnika slobodoumnih ideja, i u toj borbi, koja je trajala do smrti kneza Mihaila, padali su jaki udarci s obe strane. Nasilna smrt kneza Mihaila prekinula je i njegov koristan rad u spoljnoj politici i borbu u zemlji.

MILAN.

Knez 1868.–1882; kralj 1882.–1889; † 1901.

Impulsivan, nagao i prek, pun protivnosti i u prirodi i u postupcima, kralj Milan je bio tip nevrastenika. Daleko iznad prosečnog talenta, iskren patriot, mada nije mnogo verovao u narodnu snagu i budućnost, prijatan u ophođenju, on je vezivao za sebe ljude.

U početku svoje vlade, koju je primio 1872. godine od regentstva, što ga je za vreme njegovog maloletstva zastupalo, kralj Milan je pokazivao mnogo energije i mnogo volje za rad; ali, impulsivan kakav je bio, on je odmah od početka u mnogim pitanjima i stvarima prenagljivao i preterivao.

Za kralja Milana i njegovu vladu vezivane su mnoge lepe nade. Još je vibrirao nacionalni elan iz omladinskog pokreta, mada su krupni potezi nacionalne politike u velikom stilu bili napušteni već za vreme regentstva, a unutrašnja pitanja bila istaknuta u prvi red. Poslednji odjek i poslednje delo koje se javilo delimice kao posledica omladinskog pokreta, bili su srpsko-turski ratovi 1876.–1878. godine.

Već je prvi rat doneo velika razočaranja, jer se pokazalo da je Turska mnogo jača no što su to pretpostavljale vatrene patriote. U drugom ratu Srbija je imala lepog uspeha; ali, posle toga rata ceo srpski narod, a osobito kralj Milan, bili su razočarani Sanstefanskim mirom, kojim je Rusija stvorila Veliku Bugarsku, i slabošću, koju je Rusija u to doba, i na vojnom i na diplomatskom polju, pokazala.

Zbog toga se kralj Milan posle Berlinskog kongresa sav okrenuo Austriji, i vodio je politiku Srbije u tom pravcu, sa tvrdoglavošću jednog nevrastenika i fanatizovanog manijaka. Ali, mora se priznati da taj pravac njegove politike nije bio njegov kapric, nego rezultat razočaranja posle poslednjih događaja, i da su se u pravcu tih ideja u taj mah kretale misli mnogih viđenih političara u Srbiji. On je stvarno u taj mah u tom pogledu bio nosilac ideje jednoga dela javnoga mnjenja.

U tom pravcu svoje politike on je onda još više utvrđen, kad je obrazovana radikalna stranka, koja je istakla druge poglede i na spoljnu i na unutrašnju politiku no što ih je imao kralj Milan. Zbog toga je on došao odmah u oštar sukob sa radikalnom strankom, i taj sukob se, zbog prgavosti kralja Milana i netrpljivosti vođa radikalne stranke, brzo pretvorio u borbu na život i smrt, koja je, sa malim prekidima, vođena do smrti kralja Milana, i koja je donela mnoge nesreće i štete i njemu i državi.

U borbi sa radikalnom strankom kralj Milan je sve više gubio mirnoću i moć hladnog rasuđivanja. Uveren da su radikali protivnici i njegove dinastije i njegovi lično, i da su oni nesreća za državu, kralj Milan se njihove akcije bojao i za državu, i za dinastiju i za sebe.

Zbog svega toga on se sav bacio u naručije Austriji, i sklopio je sa njom konvenciju, po kojoj je politički predao Srbiju Austriji, da bi mu ona osigurala presto.

Zaječarska buna i borba radikala protiv njega samo ga je utvrdila u tom uverenju. U unutrašnjoj politici u strahu od radikala, kojima je prišao gotovo sav narod, u spoljnoj politici u strahu od Velike Bugarske, podržavan u oba pravca od austriskih državnika, kralj Milan je oglasio Bugarskoj rat.

Bugarski rat ipak nije bio izraz trenutnog raspoloženja niti ćudi kralja Milana. On je u tu avanturu nagnan opštom situacijom na Balkanu i u Evropi, guran u tome pravcu sa strane, a najviše uverenjem o opasnosti, koja je pretila Srbiji i srpskom narodu od Bugara, i koju je on prvi shvatio i dobro ocenio.

Ali, kralj Milan je pretrpeo poraz u ratu i u svojoj spoljnoj politici, a u zemlji su radikali sve više jačali, i on je sve više uviđao da se neće moći sa uspehom boriti protiv radikalne stranke. Uz to su došle porodične nesuglasice, koje su posle dovele i do razvoda braka sa kraljicom Natalijom.

Sve to zajedno poremetilo je kralju Milanu sasvim nerve, i on je počeo da gubi moć mirnog suđenja, da luta, da se gubi, da pravi neverovatne skokove, da pada iz krajnosti u krajnost, da na mahove uzima neobično energičan stav i da pada u malodušnost i očajanje. On je postajao i odlučan i hrabar i opet nerešljiv i kukavica, postao je podložan uticaju svakog neznatnog događaja i fakta, i prestao je da veruje i u sebe i u druge. On više nije imao nikakvog većeg sistematskog plana i nije znao šta hoće.

Neuspesi, nezadovoljstvo i u politici i u porodici, strah za svoju ličnost i za dinastiju, borba i trzavice, istrošili su sasvim njegovu snagu. Da se oporavi i da dođe k sebi, on je tražio razonođenja u provodima, osobito van zemlje, a to je njegovim neprijateljima dalo u ruke još jedno oružje više u borbi protiv njega.

Slomljen borbom i životom, kralj Milan je video da nema više snage da se nosi sa novim demokratskim strujama, niti da počinje nov kurs. Stoga je, zamoren, skrhan i razočaran, zahvalio na prestolu, pošto je pre toga dao zemlji vrlo slobodouman Ustav.

Ali, kralj Milan nije ni posle svoje abdikacije mirovao. On se i posle stalno mešao u politiku, i u pojedinim momentima uzimao je, kao bivši kralj, svu političku vlast u zemlji u svoje ruke. U takvim slučajevima, pod njegovim su uticajem vršeni prevrati i državni udari, izvođene su nagle i neočekivane promene, i razgovor o njemu i njegovim avanturama činio je dugo vremena glavnu sadržinu skandalozne hronike evropske štampe i evropskih viših krugova. Kralj Milan u to doba nije izlazio iz moralnih i novčanih kriza, i njegov život i rad mnogo su učinili da ugled Srbije i srpskog naroda onako duboko padne.

Naposletku se on opet vratio ozbiljnom poslu i, posle lutanja po Evropi, došao je u Srbiju, postao tu komandant aktivne vojske i počeo ozbiljno raditi na organizaciji srpske oružane sile. Njegove su zasluge uopšte, a osobito u ovom periodu njegovog rada, za obrazovanje i organizaciju moderne srpske vojske, vrlo velike.

U sukobu ponovo sa radikalnom strankom, kralj Milan je i ovoga puta vodio ogorčenu borbu protiv radikala. Izgledalo mu je da će u toj borbi sada uspeti; ali, ovoga mu je puta rođeni sin spremio zamku, i naneo mu udar, gori no svi njegovi neprijatelji, sa kojima je vodio otvorenu borbu. Kralj Milan je od svoga sina bio pobeđen, izigran i osramoćen, i on ga je, zbog svojih računa, tako reći, prognao iz zemlje.

Razočaran u svemu, skrhan dušom i telom, kralj Milan je u tućini umro u najbolje doba, kada je trebalo tek da počne raditi.

ALEKSANDAR.

1889.–1903.

Kralj Aleksandar je nesretno proveo svoju mladost. U doba kada dete počinje da posmatra i da sudi, on je imao da vidi samo neprijatne stvari. U to doba bila je u vrhuncu zavada njegovih roditelja, i već ta stvar sama sobom, uz to još rđavo i ružno vođena, morala je veoma nepovoljno uticati na njegovu mladu i prijemčivu dušu. Uz to su u to doba vođene u zemlji besomučne stranačke borbe i borbe protiv vladaoca i protiv režima.

Bio je mlad dečko, kada mu se otac zahvalio na prestolu i kada su regenti počeli u njegovo ime vladati. Onda je on već postao predmet raznih kombinacija, i intrige su se plele oko njega, da zadobiju naklonost budućeg vladara. Svi ti utisci padali su na dobro zemljište, da donesu što gore plodove.

Kralj Aleksandar bio je po prirodi nepoverljiv, nestalan i nepouzdan, a prilike, događaji i rđava okolina te mane i nedostatke još su pojačali. Talenat je njegov bio uzak i skučen na sitnu politiku i male intrige; on je, istina, dosta čitao i imao je dobru memoriju; pa ipak ni u što nije ulazio dosta duboko. On je po nekad imao dobrih i zdravih pogleda i ideja; ali, zbog rastrojenih nerava nikada nije imao snage ni izdržljivosti da svoju zamisao izvede. Ni na jednom poslu on nije mogao dugo izdržati, i sve je radio na parče, praveći kombinacije od danas na sutra, pod uticajem momenta i trenutnog raspoloženja.

Bez jasno određenog i stalnog programa, i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, kralj Aleksandar je menjao lako i brzo i poglede i ustave i režime i ljude. On je, bez uvoda i prelaza, terao iz krajnosti u krajnost, i samo su promene kod njega bile stalne.

Kralj Aleksandar je pravio neverovatne kombinacije i neverovatne skokove. Ono u što se danas kleo, gazio je sutra nogama, i onda kada su ljudi mislili da su u najvećoj milosti kod njega, on je pleo protiv njih zamke. Cinik od prirode i po uverenju, on nije nikoga mrzeo; ali, nije nikoga ni voleo; on je mislio da mu je dozvoljeno da ne drži ni reč ni zakletvu ni obećanje, i da može upotrebljavati ljude i opet ih bacati kao isceđen limun, kad mu oni više ne trebaju. On se titrao podjednako zakonima, i svojom kao i tuđom zakletvom, i sa ljudima, i sa njihovim osećanjima. Najodanije prijatelje grdio je on najprostije, samo ako mu nisu odobravali sve što radi, i sa ciničkom zluradošću izigravao je jedne protiv drugih.

I zbog toga on nikoga nije vezao lično za sebe i nije imao prijatelja, mada je uvek nalazio ljude za ono što je hteo da izvede. Za kratko vreme svoje vlade on je uspeo da otući od sebe sav svet i da učini sve svojim neprijateljima. Jer za njega ništa nije bilo sveto i on ništa nije poštovao.

Zbog stalnih promena i ljudi i režima i zbog neprestanih trzavica i kriza zastali su poslovi u državi, finansije su bile ruinisane, nacionalna politika zanemarena, ugled i kredit Srbije pao sasvim. U zemlji se vodila ogorčena borba protiv kralja i njegove vladavine.

U to je došla njegova neprilična ženidba sa bivšom dvorskom damom njegove matere, i posle toga opet promene i terevenke i obesno ponašanje kraljičine braće. Izgledalo je da sve ide sunovrat. Nezadovoljstvo je vladalo svuda.

Onda su oficiri i nekoliko građana sklopili zaveru protiv kralja i pobili kralja, kraljicu i njenu braću. Javno mnjenje prihvatilo je i odobrilo ovaj grozan čin, jer su svi osećali da je do katastrofe moralo doći.

PETAR.

1903.–1921.

Kralj Petar je došao na presto kao zreo izrađen čovek. On nije bio komplikovana priroda, prosto je i pravo gledao na život i na sve stvari. Negova filozofija života bila je prosta i bez niansa; ali, on je imao zdrav smisao za realne poglede na ceo život i sve složene izražaje njegove. Lično vrlo hrabar, on je bio duboko uveren fatalista i verovao je u sudbinu. Ta vera u fatalizam dovodila ga je često do sujeverja. Moralan i preterano štedljiv, on je bio tip dobrog domaćina.

Iz istorije Srbije i iz svega onoga što je video i doživeo pre nego što je došao na presto, kralj Petar je izveo dobre zaključke, i pouke iz poslednjih događaja dobro su uticale na njega. Opiranje narodnoj volji i rđav rad doveo je dinastiju Obrenovića do katastrofe, a ta katastrofa dovela je njega na presto. Po sebi se razume da on nije smeo nastaviti tu politiku prkosa i reakcije, politiku protivnu narodnim težnjama, koja je vodila u propast ne samo dinastiju nego i državu.

Od prirode i po svom vaspitanju iskreno slobodouman, kralj Petar je došao na presto i primio vladu sa čvrstom odlukom da bude ustavan vladar i da pusti narod da preko ljudi, koje on sam ispred sebe istakne, sam sobom vlada. I on se toga svog osnovnog principa konsekventno držao do kraja svoje vlade.

Veliki problemi njega nisu morili, velike brige nisu ga rastrzale, velike krize i unutrašnje borbe bile su mu neprijatne. On je želeo mir i red unutra, i radio je koliko je mogao na tome da se to izvede, uveren da će samo miran unutrašnji život i razvitak dati državi snagu za povoljno rešenje velikih nacionalnih zadataka. A rešenje tih zadataka, oslobođenje i ujedinjenje celoga naroda bio je glavni ideal kralja Petra.

Politika u tome pravcu krenula se u Srbiji po dolasku na presto kralja Petra odmah sama sobom, jer su te težnje bile u narodu stalno žive, a sada su dobile maha za rad.

Odlukom kralja Petra da bude demokratski i ustavan vladar i iskrenim i lojalnim vršenjem te odluke, bila su jednim mahom jednom za svagda rešena u Srbiji sva unutrašnja pitanja, i sva snaga u zemlji, trošena do toga vremena u jalovim unutrašnjim partiskim i dinastičkim borbama, okrenula se posle toga radu na državnom snaženju i spremi za rešenje velikih nacionalnih i državnih zadataka.

Što se u tom pravcu moglo onda nesmetano raditi velika je zasluga kralja Petra. On je iskreno želeo slobodu i veličinu svoga naroda i bio je uveren da će se to onako kako je on pustio da se radi najbolje i sigurno postići.

A on je voleo svoj narod, osobito svog seljaka, iskreno, duboko, predano, beskrajno. To je bila očinska, topla ljubav, koja ga nikada nije ostavljala. On je voleo narod, verovao je duboko u njegove sposobnosti, kao i u svoju sreću, i verovao je nepokolebivo u njegovu budućnost. I ta ga vera nikada nije napuštala, ni u doba najvećih nesreća, kada bi svaki sa malo manje čvrste vere pao u očajanje. Ta vera držala ga je u teškim trenutcima u jesen 1914. godine, ta vera vodila ga je preko Albanije i nije mu dala da posumnja i klone za vreme teških dana u emigraciji, ta vera dovela ga je natrag u zemlju i metnula mu na glavu krunu prvoga kralja oslobođenih i ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca.

Presto kralja Petra nasledio je sin njegov Aleksandar.

ALEKSANDAR I

KRALj SRBA, HRVATA I SLOVENACA.

Kralj Aleksandar je drugi sin kralja Petra Karađorđevića i Zorke, ćeri kralja Crne Gore, Nikole I Petrovića. Kralj Aleksandar se rodio 17. decembra 1888. godine na Cetinju. Prvo vaspitanje dobio je u Rusiji i u Švajcarskoj, a 1903. godine došao je, zajedno sa svojim ocem, u Srbiju, gde je onda nastavio školovanje. Kada se stariji sin kralja Petra, Đorđe, odrekao svih prava na nasledstvo prestola, proglašen je 15. marta 1909. godine Aleksandar za prestolonaslednika kraljevine Srbije.

Kao prestolonaslednik, komandovao je kralj Aleksandar u srpsko-turskom ratu 1912.–13. godine prvom srpskom armijom, koja je u slavnoj Kumanovskoj bitci potukla tursku vardarsku vojsku. Posle toga kralj Aleksandar je ušao, oduševljeno dočekan, u oslobođenu prestonicu cara Dušana, u Skoplje. Pod komandom prestolonaslednika Aleksandra potukla je prva armija Turke još na Prisatu i Alincima, a velikom pobedom kod Bitolja završila je definitivno oslobođenje Makedonije.

Kada se kralj Petar povukao od državnih poslova, postao je prestolonaslednik Aleksandar, 11. juna 1914. godine, regent kraljevine Srbije.

Za vreme svetskoga rata regent Aleksandar delio je sudbinu svoga naroda. Sa srpskom vojskom i narodom prešao je on preko Albanije. U toku svetskoga rata, posle propasti Srbije, regent Aleksandar je uzimao živa učešća u diplomatskim misijama po Evropi, u korist svoje države i svoga naroda, a isto je tako živo učestvovao i u operacijama na bojnom polju.

Posle oslobođenja i ujedinjenja, kraljeviću Aleksandru, kao regentu kraljevine Srbije, ponuđeno je regentstvo kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembra 1918.).

Posle smrti kralja Petra, 17. avgusta 1921., regent Aleksandar postao je kraljem kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tako je kralj Aleksandar postao prvi kralj slovenačkog naroda, prvi hrvatski kralj narodne krvi posle propasti hrvatske samostalne države početkom XII veka i prvi kralj svega ujedinjenog srpskog naroda.

8. juna 1922. venčao se kralj Aleksandar sa Marijom, ćerkom Rumunskog kralja Ferdinanda. U ovom braku kralj Aleksandar dobio je 6. septembra 1923. godine sina Petra, naslednika kraljevskoga prestola.