Svirač (Glišić)
| Svirač Pisac: Milovan Glišić |
Na drugi dan Vaskrsa slegao se silan svet na sabor kod crkve rogačke. Odmah po ručku uhvati se mladež u kolo, a stariji ljudi ostaše još za soprom, da pripijaju pomalo, da se razgovaraju, šale i da glede kako se mlađi vesele.
Na saboru ne beše drugog svirača do nekog Sretena Stojića i još jednog momčića što, udaraše u bubanj.
Sreten nije Ciganin, nego jedan siromašak iz sela N.; vredan i otresan momak. Služi pod najam, a uz to zna svirati u ćemane bolje od mnogog svirača. Čak iz daljih krajeva traže ga ljudi i pogađaju da im svira na svadbi, slavi ili kakom drugom veselju. A kad je već sabor on i sam dođe da zaradi koju paru. Osim toga, Sreten je u neku ruku i majstor. Zna dosta dobro -kačarski i stolarski zanat; gradi vedrice, kace, bremenice, vučije, čabrove, stolice, stolove, lotre - gotovo svaku drvenariju što treba jednoj kući seoskoj. Pa i otud mu pada lepa parica.
Da je ko drugi na njegovom mestu, taj bi, može biti, već odavno načinio lep kapital i okućio se. Siromah Sreja to nije umeo. Sve mu je nekako išlo bolje od ruke, samo tecivo nije. Ako kome što uzajmi, a to je počesto činio – propadne mu; ako uloži u kaku radnjicu – i tu mu propadne; ako počne da čuva - i tad mu se malo-pomalo izmigolji para... Ni sam ne zna kud ni zašto. Često su ljudi govorili: „Baš šteta što ovaj momak nema sreće, a ovako vredan i pošten!” On se, opet, navikao pa tako živi, sastavljajući kraj s krajem, i gde može što zaraditi – zarađuje.
Ele Sreja svira, a kolo se zavilo veliko i zapleteno. Priđoše i ozgo od sopre neki da glede izbliže. Međ njima je gazda Milun, jedan bogataš iz sela N.: s njim je pop Raško Vidak, pisar opštine n-ske, i još njih pet-šest.
Baš kad se gazda Milun prikuči ka kolu, prekide se igra i onaj Srejin momčić zađe kupiti bakšiš. Pada para kao kiša. Svaki čas priđe momče Sreji, pa mu izruči u peškir po punu kapu krajcara. Sreja to strpa u svoj jandžik, pa čeka dalje. Postaja malo, pa eto ti onog momčića, podnese kapu i gazdi Milunu da mu da bakšiš.
- A ne igram ti ja, momče! - reče Milun smešeći se. - Idi tamo onoj momčadiji,
- Evo na! - ču se krupan glas opštinskog pisara Vidaka i baci momčetu u kapu deset para.
- Nemoj da se pretrgneš, ćato! - reče momče zajedljivo.
- Vi’š ti bezobraznika! Ne kažeš hvala i na tom! - obrecnu se pisar.
- O, o, gle ti šta je ovaj nakupio! - začudi se gazda Milun i mahnu glavom. - Bogami lepa para!
- A zarade oni dobro - reći će pisar nemarno - samo da umedu čuvati...
Odmače momče dalje. Opet Sreja zasvira, udari bubanj i zametnu se kolo. Gazda Milun, pisar Vidak, pop Raško i ostali kod kola glede kako se to igra. Pusti se i to kolo, i opet momče Srejino zađe da kupi pare. Kad bi blizu Miluna, on izvadi deset para, pa zovnu:
- Odi, more amo! Baš iako ne igram, vredi dati takom sviraču! - pa baci desetak momčetu u kapu i zaviri lakomo da vidi koliko je nakupio.
- Hvala, gazda!
- O, bogami, i ti si gotovo gazda! Gledaj ti šta je on nakupio! - začudi se gazda Milun.
- Ta nek nije samo muka uzalud! - reče momče.
- More, tu baš nije uzalud! A koja ti je to kapa danas?
- Ovo je četvrta, gazda!
- Četvrta! Pa vi ste, bogami, onda dobro pazarili!
- Teee! - učini momče i slegnu ramenima, nasmešnuvši se malo, pa ode dalje kupiti.
- Šta veliš, Vide, zaradili su danas dva dukata, a? - upita Milun pisara.
- Dva jesu, ako ne bude i više.
- Lepa para!
- Ama i svirač je, nema ga šale - prihvati pop. - Ono ima još svirača ovuda u nas, ali od Sreje boljega nema.
- Da je majstor u tom poslu, to znam, ali nisam znao da mu se toliko plaća.
- Plaća da vidiš, gazda Milune, dosta dobro! - nastavi pop. - Njemu je kašto padalo po četiri-pet dukata samo od jedne svadbe.
- Po četiri-pet dukata! - začudi se Milun.
- Ja šta ti misliš. Najmanje od veselja mora mu pasti barem sto groša.
- E to je dosta, dosta... bogami! - reče Milun mašući glavom. Poćuta malo, pa tek upita popa:
- Ama, popo, on čini mi se služi sad kod Stanoja.
- Jest' kod Stanoja. Biće još ovo do Đurđevadne kod njega!
- Tako su se pogodili - primeti Vidak - ja sam im gradio ugovor.
- A kako mi se čini, otresit je momak.
- Pravi kremen! - reče pop; - Što uradi ono ti je baš ljucki i svesrdno urađeno.
- Tako se svi hvale njime! - potvrdi i pisar.
- Znam ja sam - reče pop - bio je i kod mene jedno leto, i ja nisam imao boljeg momka od njega.
- Hm, hm! - učini Milun i malo se zamisli. Videlo se da ga je nešto veoma zainteresovao Sreja. Znao je on i sam vrlo dobro kakav je Sreja - je li vredan i pošten ili nije; ali tek opet je raspitkivao. Uostalom, otkako je gazda Milun počeo trgovati, uobičajio je da tako raspituje za najmanju sitnicu; makar mu bogzna kako poznata bila, on će se tek graditi da ne zna i pitati drugoga. Može biti tim je hteo da pokaže kako on, kao veliki gosa, ne vodi brigu o svačemu; a može biti i zato što je kao čovek od računa naviknuo da dobro propita šta je što.
- I velite o Đurđevudne će izaći od Stanoja? - upita Milun poćutavši malo.
- Tako mi barem on reče onomad - odgovori pop. - Žali mi se da mu je Stanoje učinio nešto krivo.
- Hm, pa i jeste Stanoje malo dženabet! - reče Milun kao uz reč. - A gde li će se posli najmiti?
- E, to ne znam - odgovori pop.
- Nije ti ništa govorio?
- Nije.
- A što ti, gazda Mile, toliko razbiraš za nj? - upita Vidak lukavo.
- A što ne bih razbirao? Momak valjan. Milo mi je videti valjana čoveka - odgovori Milun.
- E, to je onda drugo! - reče Vidak i prikuči se malo dalje drugim ljudima, te se pusti s njima u razgovor.
Igra i veselje trajalo je do pred mrak. U sami mrak poče se narod razilaziti, svak na svoju stranu.
Sutradan poranio gazda Milun, pa sedi na doksatu pred svojom kućom, a kuća mu je od najuglednijih u svem selu. Pije kafu, puši na dug čibuk i viče nešto na čeljad. Otkako je gazda Milun počeo trgovati, odonda je i to uobičajio da izjutra sedi na doksatu, da puši na dug čibuk, i da za što bilo viče na čeljad ili na koga mu drago.
Već sam vam napomenuo da je gazda Milun jedan bogataš. Najviše baštine, najviše stoke u njega je, i svakog drugog mala i imetka izobilja. Nekad je i Milun radio poljski rad i otud tekao paru po paru. Posle je počeo trgovati svinjama, vunom, lojem, voskom, kožama, žitom i svačim - čim može jedan seoski trgovac da trguje. I za kratko vreme postao je jedan od najbogatijih ljudi ne samo u selu N. nego i u ovoj okolini. Sad više i ne radi teške radove; to je ostavio mlađima, nego samo gleda trgovinu. Otkako je počeo trgovati, odonda je postao vrla veliki intereždžija; neće ti on propustiti, ama ni najmanju priliku gde se može što ućariti. Što može sam da stigne - dobro, a što ne može, to opet stignu njegovi samsari, koje on ponosito zove „moji kalauzi”. To je neki šantavi Vesa, neki vrljoki Golub i neki Boroje iz donjeg kraja. Ljudi koji ne vole da zapinju grbinom oko teškog poljskog rada, nego radije ošljare oko mehane i klancaju čak u treće selo za tuđ račun. Oni često pomažu gazda Milunu i na sudu, kad tera kakvu parnicu. A otkako je počeo trgovati i interesirati - razume se da se odonda počeo češće i parničiti. Ako mu zatrebaju svedoci, tu je odmah Vesa, Golub i Bora. Ma šta bilo, samo ako treba da se na koga pozove, oni su tu, gotovi kao zapete puške. Otkako je gazda Milun počeo trgovati, odonda su ga omrzli mnogi ljudi; ali on to slabo mari. Najposle, što i da mari, kad mu niko ne može nauditi. Čovek bogat, može mu se; on je gosa - njegova se svakad i svud bolje melje.
Ele, taman se gazda Milun tako razvikao, dok eto ti mu Vidaka, pomoli se na vratnice.
Vidak je, kao što već znate, opštinski pisar. I on je čovek u stanju; barem je bogatiji od mnogog opštinskog pisara. Obogatio se onako isto kao što su se obogatili mnogi i mnogi opštinski pisari po selima, piskarajući seljacima za skupe pare, advokatišući im takođe za skupe pare, dajući im novce u zajam opet za skupe pare. On je gotovo najbolji prijatelj Milunov, a Milun njegov. Oni pitaju jedan drugoga za savet, dogovaraju se u svakom poduzetku i pomažu jedan drugom u svakoj prilici. Pa i sad mu je Vidak došao na neki dogovor, jer mu je Milun još juče na saboru napomenuo da se uvrati kod njega da se nešto razgovore.
- Ej, ej, Mile, polako, more!... - poče Vidak još s vratnica, kao takorse u šali. - Što si se razvikao toliko?
- Kako neću, brate! - okrete se Milun njemu. - Sve ti to ide naopako; sve se radi kao od bede. Ovo se ne zna ni ko pije ni ko plaća.
- Piješ, eto ti! - reče mu Vidak ispevši se gore na doksat i pokazavši rukom na kafu pred Milunom.
Milun se malo osmehnu, ali još, kao ljutito, ponudi Vidaka da sedne, pa reče:
- Pijem, istina, ali ne znam ko će platiti.
- Makar i ja, samo ako bude ćara - odgovori Vidak, misleći na sinoćnu napomenu Milunovu da će se danas o nečem razgovarati. A znao je da ga Milun nikad neće zvati naprazno.
Gazda Milun naruči čeljadi da donesu i Vidaku kafu, i tu zametnuše njih dva običan razgovor, pa onda pređoše na jučerašnji sabor. Tu će Milun početi:
- Ama znaš šta, Vide?
- Da čujem, Mile.
- Vide li ti juče kako onaj kupi pare?
- Ko to?
- Onaj Sreja.
- A, Sreja svirač! - reče Vidak i nasmeja se. - Baš ti jednako o njemu, pa o njemu.
- A znaš li ti da on sad o Đurđevudne izlazi od Stanoja?
- Znam; taka reče i pop juče.
- Pa šta veliš, kako bi bilo da ja njega uzmem pod najam?
- Možeš, nije rđav čovek - odgovori Vidak, pa se lukavo osmehnu i upita: - A što baš njega?
- Vidiš ti, on zarađuje lepu paru. Pa kako bi bilo da ga uzmem, ali da se nekako ugodimo da on meni daje što zaradi.
- Hm, ne bi bilo rđavo! - reče Vidak promišljajući se - samo ne znam 'oće li pristati on.
- Valjda 'oće. Navalićemo ti, ja i još koji od naših ljudi, pa će pristati; a ja ću mu platiti dobar ajluk.
- Koliko misliš da mu daš?
- Daću mu četrnaest dukata do Mitrovadne. Stanoje mu plaća, čini mi se, deset.
- Tako će biti.
- A za četrnaest će jamačno pristati. Ono, istina, nema do Mitrovadne mnogo slava - slave su više zimi, ali opet biće svatova, pa sabori toliki leti su. Ja mislim, moći će isterati dvaput toliko do Mitrovadne.
- Dvaput može. Računi mu svatove dukat, a sabor u najmanju ruku sto groša. Preko leta biće zar dvoji-troji svatova, a sabora ima više od deset. Uz to još uračuni i nekoliko slava. Ele, tamo-amo - izvadiće blizu triestinu dukata. A to je za uvar.
- Za uvar, jakako! - odgovori Milun čisto radostan što mu je pala na um tako spekulativna misao. - Pa onda znaš ti - nastavi dalje - da on opravlja kace, gradi što god zatreba od drvenarije.
- Znam, pa i tu bi ti mogao privrediti. Kad sredi posla kod kuće, onda može otići te opravljati kome što.
- Vi’š, to bi sve trebalo nekako ugoditi s njim; ali lepo da se ne seti, pa može odustati.
- Dabome, valja načiniti ugovor. Za to se ti ne brini. Ja ću već namestiti kako valja.
- E vidiš, zato sam te zvao.
- Setio sam se ja, čim ti onako juče propitkuješ za nj. Baš si pravi špekulant, u daleku te nema.
- Sad ti gledaj; ovo dana naći ćeš se s njim gde bilo. Najbolje bi bilo kako u mehani. On valjda dolazi u mehanu?
- Dolazi kašto.
- E ti se nađi tamo, pa čim dođe, ti mi poruči, ako se ja ne desim, da dođem, a dotle zadržavaj ga. A naći će se valjda ko i od naših, te će pripomoći da se pogodimo. A tebi za tvoj trud biće napojnica.
Ne brigaj ti! Ja ću se već postarati... - reče Vidak i razgovor se zatim okrete na druge spekulacije. Dugo su još sedeli ova dva spekulanta i skrajali planove kako će koji gde zakačiti ćara i kako će jedan drugom biti u ovom ili u onom poslu na ruci. Naposletku, gotovo pred podne, ustadoše. Vidak ode svojoj kući da načini neke procene, a Milun nekud u selo da prikupi neki loj i vunu.
Baš nekako pred sami Đurđevdan sede u mehani seoskoj: Vidak, Vesa, Golub i Bora i još neki prijatelji. Dok eto ti i Sreje. Uđe u mehanu, nazva boga, naruči polić rakije, pa sede ukraj i uze puniti lulu.
Vidak ga pogleda, nakašlja se malo, pa će tek onako upitati:
- Može li se, Srejo?
- Pomalo, ćato, petlja se.
- A 'oćeš li ostati i od Đurđevadne kod Stanoja?
- Vala, ćato, neću. Dosta sam ga služio.
- A što nećeš? Stanoje nije baš tako rđav gazda.
- Može biti; ali ja ne mogu. Kad mi preseda svaki zalogaj u njegovoj kući, onda mu džaba i ta služba i sve.
- Ono i jest Stanoje malo inajet i osorljiv čovek - reče Vidak.
- Slabo se može ko, kod njega skrasiti - dodade Vesa.
- Pa kud misliš sad? - upita Vidak.
- Ne znam ni sam - odgovori Sreja. - Valjda ću naći gde dobra domaćina.
- 'Oćeš, 'oćeš, Srejo! - kuraži ga Boroje. - Ti si čovek vredan - poznat ovde kod nas. Svak će te drage volje uzeti u kuću.
- Boga mi jes' - prihvati Golub - valjanu čoveku lasno je naći i najma i rada.
- Tako se i ja nadam - odgovori Sreja.
- A bi li ti, Srejo, kod jednog dobrog domaćina da ja progovorim za te? - upita Vidak i uz to namignu na Goluba te ovaj usta i nestade ga nekud iz mehane.
- Što ne bih? - odgovori Sreja. - Ako je dobra kuća, najmio bih se još ovo leto.
- A zar ne bi više?
- Vala i ne bih više! Gotovo mi dodijalo potucati se po tuđim kućama. Na zimu mislim, uime boga, da radim zanat. Uzeću gde malo zgradice pod kiriju pa raditi. Valjda će se moći životariti.
- E lepo, lepo! A ti barem za ovo leto da staneš kod tog čoveka. Gazda je prvi u ovom kraju. Jamačno se sećaš ko je.
- Da ne bude to gazda Milun?
- Jes’, on. Kod njega će ti biti dobro.
- Ta ono dobar je domaćin - odgovori Sreja malo premišljajući - ali dok vidim... lasno ćemo.
- Šta da vidiš? Ako ’oćeš, on će te uzeti, samo da mu ja reknem. Bićeš kao u svojoj kući.
- Jes’! jes’! - povikaše i ostali, i sad razgranaše hvaliti gazda Miluna i saletati Sreju da ne učini drukčije nego da stane kod njega u službu.
Utom se pomoli na vrata gazda Milun, a za njim se uvuče polako i Golub.
- Baš dobro! Evo i gazda Miluna! - povika Vidak.
- A šta to? - upita Milun gradeći se nevešt.
- Ta evo pogađam ti Sreju, ako ćeš ga uzeti pod najam ovo od Đurđevadne. Ionako si mi se žalio da te ne sluša onaj tvoj momak i ’oćeš da ga otpustiš - reče Vidak i namignu na Miluna.
- Ta ono jest, onog moram otpustiti kad ne valja - odgovori Milun i sede među njih. - Samo ako mi Sreja ne preskupi, a ja već znam da je dobar i vredan.
- Neće ti preskupiti, a najposle gosa si, bogme, pa plati mu i više.
- Pa bi li ti služio kod mene, Srejo? - upita Milun okrenuv se onamo Sretenu.
- Ama kako sad da ti reknem, gazda Milune - odgovori Sreja češući se iza vrata... Eto, nisam još ni sa Stanojem raskrstio.
- Ne mari to. Eto ti Đurđevdne prekosutra, lasno ćemo raskrstiti. Sa mnom mo’š i sad ugoditi.
- I bolje ranije da prebrineš brigu - primeti Vidak.
- Jes’, jes’ - povikaše ostali. - Bolje ranije.
- Najposle kako reknete - reče Sreja.
- A šta bi ti tražio od mene do Mitrovadne?
- Petnaest dukata - gazda Milune.
- E mnogo je petnaest. Stanoje ti plaća deset.
- Ono jes’; ali ne mogu ni ja sve pod jedan ajluk.
- Da dam ja tebi dvanaest dukata.
- Malo je, gazda, bogami. Ako ’oćeš za petnaest, eto...
- Mnogo je, Srejo - uplete se Vidak. - Vidiš i sam, danas su oskudna vremena; teško se dolazi do pare.
- Sve je tako. Ama gazda Milunova kuća je velika; tu ću ja imati dvaput više posla nego u drugoga.
- Da ti dam trinaest - povisi malo Milun.
- Ne mogu, gazda Milune, vere mi! Najposle, eto za četrnaest; niže ni pare.
- Dela, Srejo, dela! - navališe sad na nj. - Što se ti opet toliko zatežeš?
- Ama, ljudi, zaime boga, malo je!
- E znaš šta, Mile? - reći će Vidak - daj mu četrnaest dukata, pa nek je sretno!
- Četrnaest, četrnaest, povikaše ostali! To je dobro plaćeno. De, Srejo, nek je sretno!... De, de, de!.
I Sreja sleže ramenima pa pristade.
- Pa dobro bi bilo da načinimo malo ugovora - reći će Vidak.
- Može, može. - odgovori Milun.
- Ta šta će ugovor - prihvati Sreja - dosta je kod poštenih ljudi i reč.
- Ono tako je - dodade Vidak - ali opet bolje je da ima i napismeno. Nije da rekneš iz kake sumnje - niti će tu doći do suda ili parnice, nego tek vorme radi. Danas se eto za najmanju potrkušicu gradi napismeno. A bome valja da i ja nešto zaslužim - završi kao, šaleći se.
- Naposletku, ne branim - reče Sreja - kako god reknete da valja,
- Tako lepo da načinimo malo pismena - nastavi opet Vidak. - Sad si, Srejo, eto bez brige. Stao si u dobru kuću; bićeš kao bubreg u loju. Gazda Milun je dobar domaćin, a ti - vredan momak. A kad zaslužiš koju paru, a dao ti je bog te možeš - ti ostavi kod gazde Miluna, on će ti lepo čuvati... E pa dajde divit amo i malo 'artije! - okrete se mehandžiji.
Mehandžija donese divit, jedan čokanj s malo mastila, pero i jedan tabak prilično izgužvane hartije. Vidak uze i ode za drugi sto ukraju da piše.
Dok je on pisao, dotle je ovamo već Milun i čast dao. Golub, Vesa i ostali jednako hvale Miluna i govore Sreji kako se namerio na gazdu što nikad nije niti će; kako će mu biti dobro kao u svojoj kući, i tako dalje - već zabrazdiše daleko u hvalisanju.
Utom priđe Vidak od onog stola, držeći važno u ruci onaj tabak hartije.
- Evo, Milune i Sreja, da vam pročitam.
- Dela čitaj! - rekoše svi i stadoše oko njega da slušaju.
Vidak se iskašlja malo, pa poče:
"Ugovor između nas potpisanih, i to s jedne strane mene Sretena Stojića, težaka iz N., a druge mene Miluna Vučevića, trgovca iz istog mesta, na sledeće zaključismo:
1. Ja Sreten ugodih se danas s Milunom da ga od 23. aprila pa do 26. oktobra ove 187... godine, kao sluga kućevni služim, i to s cenom za 14 dukata i slovima za četrnaest dukata cesarskih. No, pošto ja umem da sviram u ćemanetu (violinu), to sam dužan ista kući Milunovoj s bubnjem doneti i kad on zahteva da sam dužan svirati i ići u svatove i gde me on prati da sam dužan ići i svirati, što će on naplaćivati, kao i bakšiš što budem kad prilikom sviranja dobio, dužan sam njemu novce davati - ukratko, što mi god on bude zapovedio da radim, dužan sam mu raditi; a pošto još umem da gradim kace itd., kao i astale, stolice i u opšte stolarski posao, i to sam dužan mu raditi, kako njemu, tako isto i onde gde me on kome prati da što god i od toga zanata uradim, koje će on naplaćivati."
- Ama, nismo tako rekli, ćato! - prekide mu Sreja čitanje. - Tako ja ne mogu.
- Pa nećeš ti to njemu davati, nego samo da čuva; ovo je samo vorme radi, tek onako.
- Neće, neće - graknuše oni. - Ko? Zar gazda Milun spao na njegovu paru! Bože sačuvaj! To je samo onako napismeno.
- Ne dao bog da bih mu ja, brate, i paru uzeo. Ako mi da na ostavu, njegovo je, očuvaću mu; ako ne da, toliko i čini.
- E ja, bogami, ne znam... - poče Sreja dvoumiti.
- Ama slušaj ti ovo do kraja! - reče Vidak. - Ja sam ovde obvezao i gazdu Miluna. Ono mora biti po vormi kad se ’oće pismeno.
- Jes’, jes’, tu mu ima neka vorma! - potvrdiše ostali i opet se nagoše da čuju.
Vidak se opet iskašlja pa nastavi dalje:
"Što se tiče naplate ajluka, Milun će mi pare do dva dukata svakoga meseca davati, i to pošto ceo mesec oslužim, a ne u napredak. U slučaju ako bih ja odustavio Miluna i ne bih ga po ovom ugovoru oslužiti hteo, dužan sam mu jednu mesečnu platu naknaditi, to jest da mu ne bih mogao ajluk za onaj mesec naplatiti, u kom sam ga ostavio, ili ako budem naplatio da sam mu dužan vratiti natrag."
- E, e... baš to nekako... - zausti opet Sreja dvoumiti, ali oni navališe na nj:
- Ta stani, brate Srejo, dok vidimo sve. Neće tebi Milun krivo učiniti. A i grehota bi bilo. Sreja sleže ramenima i ućuta. Vidak nastavi dalje:
2. "Ja Milun zaista ugodih se sa Sretenom da me kao sluga, od 23. aprila pa do 26. oktobra 187... služi s cenom za četrnaest dukata cesarskih. Obvezujem se Sretenu uredno svakog meseca zasluženi ajluk u dva dukata plaćati, a tako dužan sam mu i alat nužni za kačarluk i stolarluk ako ustrebadne nabaviti mu, koji će po roku ovom moj ostati. Obećavam mu se da ću mu konja za jahanje davati kad ga god budem u svatove slao, kao i žicu za ćemane kupovati. No pošto uz ćemane ima i bubanj koji će doneti, to ću ja nabaviti čoveka koji će bubanj u svatove i gde ga pratim da svira nositi. U slučaju ako bih ja Sretena bez uzroka od sebe oterao, dužan sam mu na osnovu postojećeg zakona jednomesečnu platu unapred naprazno dati. Uostalom, na ugovor Sretenov pristajem.
3. "Ugovora ovog obe strane držaće se." I tu Vidak pročita datum i potpise ugovorača i svedoka, međ kojima se on ovako potpisao: "Napisao i svedoke kao i ugovorače potpisao Vidak Peckalović, opštinski pisar iz N."
- E vidiš, Srejo, ovde je i gazda Milun obvezan. Pristaješ li na ovo, Milune?
- Ta pristajem, ono samo neka mu se ispuni vormalno, a mi već kao ljudi, nećemo tu jedan drugom... Znam ja šta je služba i muka najamnikova.
- Ama jes’, gazda, tako je! - prihvati Sreja - samo ja bih najvoleo da nije to ni pisano. Dosta je pogodba pred ljudima.
- Ono istina... ali sad već ne možemo kvariti - reče Milun.
I opet navališe svi na Sreju da se ne boji i da ne sumnja ništa. Milun uze ugovor u džep. Još malo se prodivaniše, pa se raziđoše.
Uoči petrovskih poklada beše golemo veselje kod Srdana Mišića u R. Srdan, dosta imućan domaćin, ženi svoga jedinca, dečaka od svojih 18-19 godina. A i vreme je već da ga oženi. Srdanova kuća nije bogzna kako zadružna; on u godinama i otežao, a njegova Stana nije više onako okretna kao u mlađe doba, kad je mogla uporedo kopati s najboljim kopačem i kad se u svakom poljskom radu nije bojala mnogog muškarca. Vreme je već da se u kući Srdanovoj prinovi koje čeljade, da Stana dobije snahu, koja će je odmeniti u kući, a bogme i u polju što privrediti.
Ele, golemo je veselje kod kuće Srdanove. Vođevinu doveli, pa Srdan navalio čast i svadbuje se. Svatovi se razveselili, pa grade trista lakrdija; igra se, peva se, učinila se samo jedna graja.
Tu je i Sreja s ćemanetom. Srdan ga već davno zvao, a Milun ga poslao, i najmio mu po ugovoru nekako suludasto momče da bubnja u bubanj. To nesrećno momče beše se tako opilo da već ne zna šta radi. Okupilo bubnjati kao pomamno, već se ne čuje ono jadno ćemane Srejino. Kao za pakost ni Sreji ne ide nešto sviranje od ruke; Milun mu kupio, po ugovoru, žice pa se svaki čas kidaju: nit ih može ljucki zategnuti ni udesiti kako valja. Ćemane mu se jedva čuje, pre bi rekao da struže, nego da svira. Sreja već pozelenio od muke. Svatovi se počeli podsmevati njegovoj svirci; svaki čas tek podvikne ko:
- 'Ajd, Srejo, strugnide malo u tu tvoju drombulju!
Na to se, naravno, ospe grohotom smeh. Sreju već probio znoj kao graške.
- Ih! baš grebe kao testera! - podvikne drugi ko od svatova i stane zviždukati igru, koju tokorse Sreja svira.
- Udri, bre! - dere se treći na ono pijano momče; - kad mu ne valja ćemane, opali barem ti! A ono ludo jedva dočeka, pa udri kao pomamno.
- Ih! ta polako, more!... - ciči Sreja kroza zube - probi bubanj, bog te ubio!
Aja, neće momče ni da čuje.
Utom izleće jedan pijan svat iz kuće i iznese čakanac, što ga našao negde na polici, pa tek ćušnu onom momčetu u šake i viknu:
- Ovim, ovim, bre! Baci tu maljicu!... Opali sad!
Dokopa ti ono čakanac, pa onako ludo i pijano - sve poskoči i udri što može više u bubanj.
- Ne, nesrećo! - ciči Sreja i tuče ga gudalom po leđima.
Ono još gore.
Svatovi se deru: "Tako, more, tako! Udri, udride!" i skaču oko njega kao besni.
Najposle ti ono momče spusti bubanj na zemlju pa, tokorse da se i ono našali, poteže i skoči na nj. Puče koža i obe noge propadoše mu unutra. Ono samo ukokoti očima. Svatovi digoše graju oko njega. Dok ti đavo nanese jednog s loncem vina - pa pljus njemu na glavu! Osta i ono i bubanj kao u vodu uvaljano.
Utom Sreji pukoše obe žice. On poteže ono ćemane te u korov! Neki otrčaše i nađoše ga, pa počeše strugati, zviždukati i igrati onako sami.
Sreja samo što ne plače od muke.
Oko neko doba noći raziđoše se svatovi od kuće Srdanove. Sreja i ono momče otišli ranije, jer im valja čitav sat oda prepešačiti do sela N. Momče ono grabi napred s probijenim bubnjem, a sve se povodi đa tamo đa amo... Sreja uzeo ćemane pod pazuho, pa se pokunjio i zamislio, jer mu se dosad nikad nije desilo da tako prođe sa svojom svirkom... A od bakšiša nema već ni pomena. Ide on i misli šta ga čeka kod kuće; kako li će izići nakraj s Milunom kad mu zaište pare i račun.
Dok ga dostiže neki Milosav, komšija Milunov, čovek dobričina i razgovoran. Poznade ga u mraku, pa reče:
- O, Srejo! Ti li si? Čekaj, zajedno ćemo!
- Možemo.
- O, brate, baš ovo danas bi džumbus!
- Tek meni će taj džumbus sutra na nos iskakati.
- A što, more?
- Zar ne znaš što? Onaj će mi oči izvaditi. Misliće da sam bogzna kake pare nakupio.
- E stalo te! Kaži nema, pa zbogom!
- Kad bi on to verovao,
- Ama, bogati, zar ti njemu sve daš što ti god padne?
- Ja šta ću?
- Pa ti si bolan, lud. Ne daj!
- Kako ne daj kad smo načinili onaj prokleti ugovor, pa moram. Kom sam se god požalio, svak mi veli: "E, bogami, kad je ugovor - to ti je!"
- A šta tebi bi da mu se tako podvežeš?
- Kud ću, brate, kad me saleteli svi: to je, veli, samo vorme radi, tebi neće Milun krivo; bolje nek ti on čuva paru. A kad ono - on 'oće oči da mi iskopa ako mu sve do krajcare ne dam.
- Pa ti, čujem, i majstorišeš za njegov račun?
- A ja kako! I to je zapisano u onom nesretnom ugovoru...
- E, baš bolje bi bilo da ga nisi ni gradio ni podvezivao se tako - reče Milisav i mahnu glavom.
- Ja, bogami, ne znam šta ću. Niti mi se mili služiti ga više, niti ga mogu ostaviti sad u nevreme.
- Gotovo bi bolje za te bilo da ga ostaviš.
- Ama kako ću?...
- Nađi kaku mu drago zakačku, pa iziđi, eto kako! - Pa poćutavši malo, upita ga: - A vlada li se on kako se podvezao?
- Aja! Eto ugovorili smo da mi nabavlja žice za ćemane, nabavi mi najgore - ničemu ne valjaju. Rekli smo da mi daje konja ako me pošalje kud podalje, pa ni konja ne da - već šipčim ovako peške. U ugovoru stoji da mi nabavi momka da nosi bubanj i bubnja - on mi nabavi kakog ludaka, kao ovog gulavera danas te mi probi eto i bubanj. Kazali smo da mi nabavi alat šta mi treba - pa dojako još ništa. A ovamo svaki čas me tera đa ovde, đa onde da radim.
- E pa vi'š! Tu ga možeš i na sudu dobiti, ja ti kažem! Slobodno ga ostavi. Bolje pre nego posle!
I tu Milisav nastavi učiti Sreju šta će da radi i kako da se brani ako baš i do suda dođe.
Ele, tako u razgovoru stigoše već do kuće. Milisav okrete svojoj kući, a Sreja sa onim momčetom na Milunove vratnice. Ono momče jedva se dokotrlja da jednog ambara, pa spusti bubanj i prući se pored njega na travu. Sreja se pope gore na doksat, skide gunjac i metnu pod glavu, pa leže i on da spava. Dugo nije mogao zaspati, jednako mu se vrzlo po glavi šta će sutra činiti i kako će se razračunati s gazdom. Jedva je pred zoru sveo oči.
Taman svanu, a već stade gazda Milun, po običaju, vikati po kući i oko kuće: tera čeljad da ustaju, zapoveda nešta, iskašljuje se, viče. Često se popne gore na doksat, vidi Sreja još spava; njega ne dira, samo se tek iskašlja i često pogledi u gunjac Sreji pod glavom, onde gde je džep. U džepu nešto naguđeno - strpao Sreja peškir, kako se ubrisivao juče od znoja. Gazda Milunu smeši se brk. "Dobro je, dobro!" misli u sebi, pa tumara dalje po kući. Ode obilaziti i ostale zgrade. Kad bi kod ambara, smotri ono momče i pokraj njega probijen bubanj. "O, o!" učini Milun poluglasno, "ta ovi su pokor počinili! Bome je tu padala para kao kiša!"
Već se prilično odjutri. Gazda Milun popio kafu dole u kući i popušio lulu, pa tek zovnu neko od čeljadi: "Idide, dete, probudi Sretena, nek dođe amo!" i stade zadovoljno usukivati brkove i iskašljivati se.
Malo postoja, eto ti Sreja siđe ozgo s doksata. Milun odmah poče:
- Dajde, Srejo, da vidimo račun, i stade se nameštati da primi pare.
- Koji račun? - reći će Sreja još bunovan i zlovoljan.
- Pa juče, koliko si pazario?
- Ništa! - odgovori Sreja kratko.
- Šta veliš?! - uzviknu Milun i nabra obrve.
- Ništa; to velim! - odgovori Sreja srdito.
- Ama, odista, bogati?
- Odista.
- Ne može biti.
- Ne može ja! Još ti meni opremi onakvog ludaka da mi smeta i kvari, pa opet reci "ne može biti."
- Ja ti opet velim: ne može biti! Onako veselje, onaki gazda, onaki ljudi. Nego batali ćorava posla, daj da vidimo račun.
Sreji već prekipe, pa ne znajući šta da mu, odgovori, uzviknu:
- Ne dam!
- Šta, šta! Ne daš?
- Ne dam!
- Bre, daćeš, sinko, goli, beli!
- Videćemo... - odgovori Sreja, pa se okrete da pođe.
- More, ljucki ti kažem daj pare; bogami će biti od nas čuda.
- A ja tebi ljucki kažem da nemam - odgovori Sreja osečno i pođe.
- Ih! ta stanide, samo da te pitam! - ciknu Milun pa poleti napolje za Srejom. Sreja se okrete i dočeka ga. Spodbiše jedan drugog i staše se vući po avliji. Čeljad istrča i udari u dreku. Njih dva nose se kao besni - ne da se Milun, ne da se Sreja. U tom rvanju doguraše se do ambara. Ono momče skoči bunovno, pa nadade dreku i uteče nekud u korov. Utom Sreja nekako odgurnu Miluna, zgrabi bubanj, pa njemu na glavu i bež na vratnice. Dokle Milun skide bubanj, koji mu se beše nabio čak do ramena i zakačio ga nekako ružno ispod vrata onim parčetom još zapete kože, dotle Sreja već daleko odmače i nestade ga nekud niz potok.
- Ta pušku mi dajte da ubijem psa! - riknu Milun i uleti u kuću, zgrabi s klina nekakav zarđali krndelj bez kremena, pa stište napolje kao pomaman. Kad bi na vratnicama, umalo se ne udari s Vidakom pisarom, koji taman hoćaše da uđe.
- Ehe! šta je to! - viknu Vidak začuđeno i uhvati ga za rukav. - Kud si nago?
- Pusti me da ubijem psa!
- Koga?
- Ama onog... srete li ga gde?
- Nije zar Sreju?
- Baš njega... pusti me!
- A što? Stani malo, smiri se! - uzdržava ga Vidak.
- Kako što! Kud ga god otpremim da mi što uradi, sve naopako, sve kao od bede. Poslao sam ga, eto, Srdanu u svatove, nabavio mu žice, najmio momka da mu nosi bubanj, a on jutros ni pare. Kaže - nema, ne da.
- Ne može biti.
- Bome može, Vidače - reče Milun stišavši se malo. - Eto kakav ti je taj tvoj krasni Sreja!
- Otkud moj?
- Pa ti si mi ga i natentao na vrat.
- Zar? A ko li ono prvi pomenu da bi dobro bilo najmiti ga... ja ili ti?
- Ono jes'... ali, opet, i ti si malo kriv.
- A što ja?
- Da si barem onaj ugovor bolje pritvrdio, nego načinio onako kao ni sebi ni svome.
- E, Mile, što se ugovora tiče, tu ti ne dam ni jedne reći. Ugovor je na svom mestu.
- Pa što ne radi pas po njemu?
- A znam li ja! Neće - eto što.
- Pa šta ću da činim ja sad? - upita Milun i vrati se polako, a za njim pođe i Vidak.
- Neka ga još, pretrpi se; gledaj kako na lep način s njim.
- Ama eto ne može se.
- Probaj još, pa ako se baš nikako ne može, onda ćemo gledati!... - reče Vidak kad se ispeše već gore na doksat. Malo-pomalo utiša on Miluna, te pristade da Sreju još drži za neko vreme, jer mu Vidak u četiri oka kaza da ga može biti neće lako ni na sudu dobiti, jer onaj ugovor nije baš sasvim po propisu, barem on ne zna da je kome gradio sličan ugovor.
Dok je tu Vidak utišao Miluna, dotle su Vesa, Golub i Bora dočekali u mehani Sreju, pa kad su čuli šta je bilo gore kod Milunove kuće, navalili su setovati ga: da se vrati, da se pretrpi, jer kud će u nevreme; sad bi mučno gde našao da stane pod najam; Milun je naprasit, ali povratit čovek, dok se okrene, prođe ga ljutina, pa onda opet lepo s mlađima... i šta mu još nisu nagovorili, dakle ga nisu obrlatili da ide opet Milunu.
Kad bi uveče, eto ti Sreje. Milun duva i čini se tokorse nevešt, i Sreja duva i čini se takođe nevešt. Kad večeraše, Milun promrmlja:
Sutra zorom, Sretene, otići ćeš da načiniš Marinku latre. Gledaj do mraka da bude gotovo.
Otkako se Sreja i Milun svadiše i počupaše oko računa, odonda je svaki dan bilo pomalo reči i inata između njih. Milun učestao slati Sreju po selima da majstoriše. Sreja počeo svakome raditi kao od bede, znajući da od svog rada neće videti nikakve vajde. Milunu već dosadiše ljudi žaleći se kako im Sreja nije ovo ili ono načinio kao što treba. Ele, tako je trajalo sve do gospođinskih posta.
Jedno jutro uz gospođinske poste, taman beše Milun opremio Sreju čak u Rogaču da porogozi nekom kace i burad, a on se, opet, spremio da ide poslom nekud na drugu stranu, dok eto ti mu dođe pet-šest ljudi; neki nosi vučiju, neki čabar, a neki ne nosi ništa. Još s vratnica poče tek jedan:
- Ama, Milune, šta ti ovo učini od nas?
- Šta, more? - upita Milun začuđeno.
- Što ti nas zakla?
- Kako, more? - upita opet Milun u čudu.
- Šalješ nam onog tvog Sretena, te nam sve sude iskvari.
- Što sam vam ja kriv? Vi ste ga hvalili da je majstor i da je vešt.
- Majstor je bio dok se nije kod tebe najmio.
- Jes’ - prihvati spustivši čabar - a sad ga ti valjda učiš da ljudma kvari sudove.
- ’Oćeš samo da ti što više zaradi - dodade drugi i spusti bremenicu.
- Bog s vama! Okan’te se vi mene!
- Nema to okani se, nego, de ti meni plati one kace! - povika treći.
- Kake kace?
- Onake! Sav mi šljivovik istekao, onoliki mi mal propade.
- Neću ja da znam za to!
- Znaćeš, vala, Milune, već ako ne bude suda! - pripreti jedan između njih.
- Ja se neću maknuti odavde dok mi ne platiš ovaj čabar - reče onaj što je doneo čabar - evo možeš prst provući između duga! Zar je ovo oprava?
- Vala ni ja, dok mi ne platiš ovu bremenicu! - reče onaj drugi.
Gazda Milun se nađe sad u velikoj prpi; uzvrda se što nikad nije. Ljudi osuli na nj psovku, puca ona avlija. Ta je vreva trajala gotovo čitav sat. Kad ljudi videše da ne mogu sami ništa učiniti, odoše pravo sreskoj kući da tuže Miluna.
Milun poduva malo, pro’uka i promaha glavom, pa se onda diže i on; reče nekom od čeljadi da kaže Sretenu čim dođe da odmah odlazi iz njegove kuće, da ga nije zatekao, pa ode naniže, kući Vidakovoj...
Sutradan se već po svem selu čulo kako je gazda Milun isterao Sretena, kako ga je tužio sreskoj vlasti i tražio naknadu štete, i kako su oni ljudi tužili Miluna i tražili da im vrati pare ili da plati sudove.
Ele, zametnu se pozamašna parnica. Gotovo mesec dana vukla se ta stvar po sreskoj kancelariji. Ispitani svedoci Milunovi, ispitan Milun, svedoci Sretenovi i oni ljudi što su se žalili da im sudovi nisu opravljeni kako treba. Donesene vučije, doneseni čabrovi, dovaljane kace, donesene i nekakve lotre, pa čak i onaj probijeni bubanj. Sve je to skrhano u avliju kod sreske kuće. Svi su mislili kao sigurno da će Sreten izgubiti, i već ga behu neki počeli žaliti: „Ej, siromah Sreja! Kako je nalepio! Kud će, brate, šut s rogatima!”
I može biti da bi tako i bilo. Ali, na sreću Sretenovu, morade kapetan Vučeta, koji je bio prijatelj Milunov i svakad mu držao stranu, otići nekim važnim poslom u varoš; a to se desi baš onda kad je trebalo suočiti parničare i stvar presuditi.
Na polasku uze kapetan čitav denjak akata pa pruži starijem pisaru, Strahinji, i reče mu: „Dela, bogati, ćato, suoči ove ljude, pa presudi stvar da se više ne poteže!”
Strahinja je bio od mlađih ljudi i vrlo pošten i pravičan; strašno je mrzio kaišare i seoske trgovce, dućandžije i zelenaše. Miluna već nije mogao da gleda očima. Kapetan Vučeta jako je voleo Strahinju, mada se nije u mnogome s njim slagao. Strahinja mu je bio, štono kažu, desna ruka i kad se god desi kaka zapletenija i poteža stvar, Strahinja je raskrsti. Istina, ne svakad po volji kapetanovoj, tek kapetan mu neće pokvariti. Tokorse ga malo prekori, pa ćuti.
I tako Strahinja uze u ruke Milunov slučaj i Sretenovu parnicu, ispita još neke svedoke, pa naredi da dođu parničari i svedoci na suočenje.
Na suočenju htelo je doći do kika. Milun se raspomamio i pretio da će apelirati, da će tužiti čak i kapetana samom ministru. Posle duge vike, koja je trajala u sreskoj kancelariji, zapovedi Strahinja da i parničari i svedoci iziđu. I on uze pero i na aktu napisa ovako rešenje:
„Da se Milun odbija od traženja; da Sreten nije dužan davati nikakve naknade Milunu, a slobodno mu stati gde hoće pod najam ili raditi svoj zanat; da gazda Milun mora opraviti Sretenu bubanj ili mu nov nabaviti; da je dužan platiti Sretenu da onim ljudima što su se žalili opravi sudove ili, ako to neće, da im mora u novcu dati naknadu. Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli svedočiti u atar Milunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda Milun plati trošak i dangubu svedocima, kao i parničnu taksu. I da ugovor između Miluna i Sretena prestaje važiti.”
Kad je Milun saslušao ovo rešenje, zdimio je kao oparen iz sreske kuće. A za njim su odgegali njegovi kalauzi pokunjeni. Sreten je bogzna kako zablagodario Strahinji i obećao mu da će odjako dobro otvoriti oči kad se s kim pogađa pod ugovor.
Milun nije naknadio štetu po rešenju ni Sreji ni onim ljudima. Sreja se nije više pogađao pod najam, nego je započeo svoj zanat i kojekako životario. Ljudi se više nisu žalili na njegov rad. Na saborima, slavama i svadbama opet je svirao i zarađivao po neku paru. Milun mu nije opravio bubanj ni nov nabavio. Proderani bubanj istrulio je za plotom u avliji kod sreske kuće. Milunova i Srejina pogodba i parnica ušla je već u priču po okolnim selima. I sad, kad ljudi hoće da kažu kakav krajnji kaišarluk - reći će: „Najmio Milun svirača!”
Izvori
[uredi]- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 116 godina.
|