Sve hodži ljubinskome

Sve hodži ljubinskome  (1894)  Pisac: Stevan R. Delić

Niže Žegulje u džematu Gleđevini živi porodica muhamedanaca imenom — „Sadžaci”. Umre im, kako pripovijedaju — a istina je bila, najstariji u kući. Dogovore se Sadžaci, da ga lijepo ukopaju, kao što im je na samrti i Omer — tako se zvaše — rekao, te pošalju po hodžu u Ljubinje, kome je Omer i kravu ostavio, da ga lijepo opremi.
    Hodža dođe, pa kako je bila večer, ne mogne ukopati Omera, no ostavi za sjutra; a reče seljacima: „Svakako treba, da dadete kurban, pa je najbolje, da ispečete halvu, jer će noćas oblijetati duše oko ovoga mrtvoga, te bi dobro bilo, da ih nahranimo; a i grijeh bi se mrtvom oprostio!” — Sadžaci pristanu; a hodža se dokopa: masla, brašna i šećera, te pun puncat kazan ispeče halve. Onda će opet reći seljacima: „Sada ćemo ovu halvu pokriti i ostaviti na sred sobe; vrata ćemo zatvoriti i — sjutra ćemo vidjeti koliko su duše izjele; a ono, što preteče, podijelićemo svijetu”... Tako i učine. No hodža se digne obnoć: uzme bisage, te u sobu i pune ih zbije halve, a oko kazana pospe mrvâ, biva, da se rekne, kako su duše jele...
    Ujutru se dig’o hodža, kao i da nije njegov pos’o, te sa ostalima seljacima u sobu. Otkriju kazan, kad halve ni malo, no nešto malo mrva po podu. Začude se seljaci, pa i hodža. U to će im on: „Vidite, puno je duša došlo. One su jele i oko halve otimale i po podu mrve prosule. One su ostale gladne — nije im ni malo preteklo. Ovaj je mrtvi veoma sagriješio — pun je đunaha; to je išaret. No znate, šta je? Valja ga otkupiti — dati fidije!”... Sadžaci donesu novca i dadu hodži, da podijeli. Hodža razdijeli novce na hrpice, zaveže u krpice, te će prvi zavežljaj dići i iskati „devar” od naroda: „Koji će od vas primiti toliko i toliko grijeha rahmetli Omera za ovo para?”... Seljaci se uzmuhaju, pogleda jedan na drugoga, pa će započeti: „Ja neću, vahlalo, ni po što!” — „Ne bi, bihlahi, za vas dunjah!” drugi će. Tako jedan po jedan — ne primi se niko. Onda će hodža: „Hoće hodža ljubinski!” i strpa novce u džep. Tako učini i sa drugim, trećim i sa svim zavežljajima, te sve sebi u džep...
    Odnesu mrtvoga na mezar. Klanjaju dže’nazu; predadu mu rahmet, te se seljaci dignu i odu, a ostane hodža, da mu preda „talkin”. Pošto mu preda talkin i pođe s mezara, sjeti se, da je na samrti Omer naredio, da mu se dade krava zekulja, pa se opet povrati na mezar. To seljaci opaze, pa im bude čudnovato, te kad ih stigne hodža, upitaju ga: „Ama, hodža, dina ti, što se ono ti opet na mezar povrati?” — „Ništa, no me zovnu mrtvi i reče: „Eno sam ti ostavio kravu zekulju, kao što su ti i kazali; a kad si me tako lijepo opremio i ukopao, eno nek ti daju i onu drugu garulju!” — S toga sam se vrnuo; a eto vas, pa kako vam drago”...
    Sadžaci dadu hodži i garulju, te on krave preda se, čohu s mehita na se, pune bisage halve poda se, a pare u džepove, pa u Ljubinje.
    Tako ti bi: sve hodži ljubinskome!

U Gacku. Zabilježio od kadije M.U.

St. R. Delić

Izvor

1894. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina deveta, broj 14–15, str. 233.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Stevan R. Delić, umro 1927, pre 97 godina.