Svet (komad u četiri čina)/63
IV
STANA, TOMA
TOMA (stane prema Stani): Dakle, šta je?
STANA: Tomo, crni Tomo, šta se ovo učini od nas i naše kuće i od našeg lepog mira?
TOMA: Eto, to... Učini se, što se učini.
STANA: Hajd sve drugo, što se načini lom, ali da ja doživim, da me se rođena ćerka odriče.
TOMA: Jest, jest i to, i još gore, još mnogo gore ćeš doživeti.
STANA: U oči mi je rekla, da me više ne poštuje, i gore, mnogo gore stvari.... Sramota me je i da ti kažem: da sam joj ja preotela mladoženju, da sam ja koketovala s njim, da je zbog mene pokvarena stvar.
TOMA: Kazala ti je istinu.
STANA: Tomo!
TOMA: Suštu istinu ti je kazala.
STANA: Od tebe zar, iz tvojih usta to da čujem? Sram te bilo, Tomo! Sram te bilo, pod tvoje sede vlasi! Zar ti misliš, ako si ti takav, ako si ti kadar pod starost, kad ti je već ćerka dospela do udaje, da trčiš za sluškinjama...
TOMA: Ama ko trči za sluškinjama?!
STANA: Ti... ti...!
TOMA: To neću više da čujem.
STANA: Nećeš da čuješ, je li? Nećeš da čuješ, a ceo svet zna, zašto smo oterali Kaju i zašto smo u kuću doveli mladu i lepu služavku.
TOMA: Zna, dabome; ali svet zna i to, zašto smo oterali zeta. Zbog tebe... zbog tebe... Eto, takva si ti.... Imala si i u familiji jednu rođaku.... svastiku tvoga teče, i za nju je mnogo govorio svet, pa... jedna ste krv. Na nju si se valjada ugledala!
STANA: E, ovo je već i suviše, ovo se više ne može da izdrži. (Ozbiljno, odlučno). Da znaš, Tomo, da ja ovo neću da trpim. Ja sam svoj obraz čuvala tolike godine i ne dam da se tako olako okalja. Jeste, ja ne dam da mi se obraz okalja, kao što si ti uradio, i to za ljubav jedne sluškinje.
TOMA (nervira ga, tresne nogom): Ama kakve sluškinje! O Gospode Bože, nauči me. Nauči me, Gospode Bože, i kaži mi: šta je ovo, kakva je ovo oluja po mojoj kući?
STANA: Takva! Sam si je zavitlao, sam, sam.
TOMA: Ja, je li?! Jesam li ja pokvario sreću detinju ili si ti? Ti, ti... ti, što si pod starost počela da se otimaš za mladiće.
STANA (strogo): Tomo.
TOMA (prkosno): Šta je?
STANA: Sad je već dosta. Dosta je i suviše. Ja ovo niti hoću, niti mogu da podnesem, i da znaš: idem iz kuće. Daj mi decu, pa idem iz kuće.
TOMA (pokazuje levo): Eno ti dece! (Pokazuje desno). Eno ti i vrata!
STANA (očajno): Zar tako, Boga ti?!
TOMA (kao i gore): Eno ti dece... eno ti vrata!
STANA: Tomo?!
TOMA (već ga guši srdžba, ne može skoro da izgovori šta hoće): A eno ti vrata!
STANA (zaplače se teško): Pa dobro, Tomo! (Odjuri levo).