Svet (komad u četiri čina)/46
XII
STANA, TOMA.
STANA. Juh, crni čoveče; ne mogu čisto da se povratim od čuda. Jedva sam čekala da ode, da ti kažem.
TOMA. Šta?
STANA. Kako šta? Pa ona je došla da čestita, ali ujedno i da vidi, je li Nada nesrećna.
TOMA. Nesrećna? A zašto bi bila nesrećna?
STANA. Odmah sedni, pa napiši pismo učitelju muzike, da nam više ne priviri u kuću.
TOMA. Učitelju? A zašto?
STANA. Zato, što svet kaže, da je Nada u njega zaljubljena, da mu se zaverila, da će biti ili njegova ili ničija, da smo je silom dali za g. Stojanovića, da je vrlo nesrećna i da oplakuje sudbinu...
TOMA. Pa ako to još čuje zet?
STANA. No, možeš misliti, ako on to čuje.
TOMA. Odmah napolje, odmah napolje. A i onako ne mogu da ga gledam, prosto ne mogu više da ga gledam očima. (Pođe).
STANA. Pa gde ćeš ga naći?
TOMA. Pravo kažeš, gde bih ga znao naći? Napisaću mu pismo, onako jasno i otvoreno. Kazaću mu, da ću mu noge prebiti, ako mi samo priviri u kuću. (Polazi levo). Noge ću mu prebiti. Sad ću ja to da napišem. (Ode).