Svet (komad u četiri čina)/34
XVIII
TOMA, SIMA.
SIMA (tek Toma pružio korak, da uđe levo i sam, a Sima se pojavljuje na zadnja vrata). E, e, brat-Tomo...
TOMA (zastane, okrene se i namrgodi se). Šta je?
SIMA. Ama, je l' istina. U tvoju kuću kanda prosioci ulegoše? Je l' istina, Boga ti?
TOMA (jednako na vratima). Istina je.
SIMA. E, pa neka je sa srećom... Neka je sa srećom!
TOMA (prilazi mu). Bilo sa srećom ili ne bilo, ali bih te ja jedno molio: da se ne ljutiš, ali da mi, brate, ne dolaziš više u kuću.
SIMA. Tomo?!
TOMA. Eto, to ti je.
SIMA. Ama šta je tebi, čoveče?
TOMA. To što ti kažem. Mi smo, brate, bili braća, a ne prijatelji. Ja to znam, i ne znaš kako mi je teško. Ali te molim, više mi nemoj dolaziti u kuću. (Polazi).
SIMA (iznenađen, uvređen). Pa reci mi bar zašto?
TOMA (na vratima leve sobe). Tako, zbog sveta! (Ode).
SIMA (duboko uvređen, gleda za njim i maše glavom, prekrsti se, okrene se i pođe na polje, a zavesa pada).