Svet (komad u četiri čina)/26
Toma, Stana, g-đa Živanovićka.
TOMA. Ne znam, što ne trpim ovoga čoveka.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa što ste ga uzeli, kad ga ne trpite?
STANA. Morali smo ga, za Boga, uzeti. Ako ne bismo uzeli njega, uzeli bismo drugoga, a to je sve jedno, jer Toma u opšte mrzi učitelje muzike:
TOMA. Jeste, ne trpim apotekare i učitelje muzike. Ne znam zašto, ali ih ne trpim.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A vi ste se to od skora rešili, da Jelkica uči muziku? Pre izvesno nije učila?
STANA. Pa jeste. Nada, vidite, nije muzikalna, nije nam nikad bilo do toga. Toma je uvek govorio, da je dosta da nauči lepo kuvati, šiti...
TOMA. Pa jeste, tako sam mislio, ali sad.. sad svet kaže da sam napustio decu, nisam ih vaspitao...
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Gospode Bože, a šta se to sveta tiče?
TOMA. Ne znam, šta ga se tiče, ali... tako, vidite, svet je počeo govoriti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa, za Boga, a što vi vodite računa o svetu?... Šta se vas tiče, šta svet kaže?
TOMA. Moramo, za Boga, voditi računa... Pre nismo vodili, ali sad... Eto, hoćemo sa svetom da živimo, pa onda... zbog dece.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa ono... i to je istina.
TOMA. E pa, to... Pa onda, ko velim, kad sam već kod Nade propustio, zašto bih i kod Jelkice?... Neka bar ona nauči.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Sasvim, sasvim ste imali pravo. Ju, ja se zadržavam. (Ustaje). A kad sam došla, rekla sam, samo ću s nogu onako, koliko da vas vidim.
STANA. Ta ostanite, za Boga; još nismo ni progovorili.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A ne, blagodarim; moram ići. Obećala sam gospođi Jankovićki, da ću je malo obići. Ona je slaba, ne izlazi iz kuće, pa da je malo razgovorim.
STANA. Ali, za Boga, i ne rekoste nam, što ste hteli?
G-đa ŽIVANOVIĆKA (budeći se). Koje?
STANA. Ta hteli ste nam nešto reći, što ste čuli od sveta, pa nas prekidoše u razgovoru deca i učitelj muzike.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (kao priseća se). Ah, da... Ta nije tako važno. Ne bi trebalo gotovo ni govoriti o tome... Svet, znate, hoće svašta da kaže... ali...
TOMA. Pa to jeste. Ali mi ipak moramo voditi računa o tome... Moramo voditi računa.
STANA. Kažite nam, gospođo. Bolje da čujemo od vas nego od sveta.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta ono, istina je i to: bolje je da vam ja to kažem.
STANA. Pa recite nam.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (poverljivo). Znate... za ovu vašu služavku... Kaju... Bolje bi bilo, kad biste je otpustili.
STANA (pljesne se šakama). Juh, po Bogu, gospođo!
TOMA. Kaja je kod nas već petnaest godina.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa to baš i jeste... Ja vam potpuno verujem, ali... eto vidite, svet kaže, da Vam to i nije služavka, već da je vaša rođaka.
STANA. Ju?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pa onda... pravo da vam kažem... i vašem budućem zetu počeo je svet da puni uši, kao da je to vaša rođaka.
TOMA. Ama kakva rođaka, ako ko Boga zna?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Bože moj, zašto vi to meni govorite? Znam ja, za Boga. Ali, vidite, svet je svet.
TOMA. Kaja petnaest godina verno n pošteno služi u ovoj kući, pa niko i nikad nije rekao....
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Da, pre, ali pre se vi niste ni mešali sa svetom, pa nije ni čudo, svet nije vodio računa o vama. Ali sad je sasvim druga stvar. Vidite, takav je svet. A vi, najzad, ne treba ni da vodite o tome računa. Ako je ona vama verna i poštena, šta vas se tiče? Neka govori svet šta hoće, a vaš će zet valjada biti toliko pametan čovek.
TOMA. Ama, zar i njemu počeli da pune glavu?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Da, Boga mi, i... ko zna kako će on to primiti?... Znate, on je od dobre porodice, pa izvesno ne bi bio rad, da svet na njega pruža prst i da mu govori, kako ima tetku ili strinu služavku.
STANA. Pa šta da radimo? Šta nam savetujete, draga gospođo?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Šta da vam savetujem? Ako hoćete da vodite računa o tome, šta svet govori, a vi biste, Boga mi, bolje učinili, da je još danas otpustite. Kad dođe večeras budući zet, da prosi Nadu, da je i ne zatekne u kući, da je već otpuštena. A ako nećete da vodite računa o svetu...
TOMA. Gospode Bože... Pa dokle će nas to odvesti? Ako svet počne da mi namešta sobe, da mi kupuje šešire, da mi natura učitelje muzike, da mi isteruje služavke iz službe!...
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Pravo da vam kažem, ja se čisto kajem i što sam vam govorila.
STANA. A molim.... hvala vama.... Hvala vam na iskrenosti.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ipak je bilo bolje da vam nisam ništa ni govorila. (Ustaje). Oh, Gospode, koliko sam se ja to zadržala? Reč po reč, pa zasela. (Pokušavaju daje zadrže). Ne, ne, hvala... moram već ići... Praštam se, zbogom. Sutra ću vas već obići. Ne mogu proći kraj kuće, a da se ne uvratim, koliko da vas vidim.... samo da vas vidim.
STANA. Hvala vam velika!
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Zbogom, g. Tomo.
TOMA (ispraćajući je). Zbogom. Pa izvolte, molim vas.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (na vratima). Ižljubite mi Nadu i Jelkicu, i daj vam, Bože, da se večeras stvar svrši kao što treba, a nemojte slušati svet. Šta vas se tiče? Zbogom.
STANA (kod vrata). Zbogom, gospođo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA (ode).