Svet (komad u četiri čina)/23
Pređašnji, bez Nade.
TOMA. Pa... ovaj... to sam hteo da kažem... Imalo je gde da se sedne... Ja sam u onoj mojoj fotelji vrlo slatko spavao posle ručka... Dabome, moglo se čak i spavati na starom nameštaju... Ali drugo je nešto, mnogo važnije, što svet kaže.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A šta to, molim vas?
STANA. Ta, zbog Nade...
TOMA. Da, svet kaže: „Hoće da udaju ćer i obećavaju ne znam ovakav i onakav miraz i ne znam kakav nameštaj uz devojku, a ovamo vidi se kakav će nameštaj devojka doneti.... Valjada onakav, kakav je u njihovoj kući?“ Pa, znate, morali smo da poslušamo svet; morali smo zbog deteta, jer zbog njega mi ovo sve i činimo.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Tako i jeste, i sasvim ste dobro učinili, jer, najzad, svet je svet. Kad se već mora s njim živeti, onda se mora voditi računa i o tome, šta on misli. Eto, na primer, ja bih vam još nešto kazala, ali, Boga mi, nisam rada. Znate, ja ne volim te stvari, kad se svet plete u svašta. Neka svaki gleda sebe.
STANA. Ali molim vas, zašto nam ne biste kazali?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A zašto bih vam opet kazala! Kad bi čovek sve slušao, šta svet govori, daleko bi otišao. U svojoj kući čovek živi, kako je njemu volja, a ne kako je svetu volja.
TOMA. Pa tako je. Ja vas uveravam, da nikad nisam bio srećniji, no dok sam živeo, kako je meni godilo....
STANA (prekorno). Da, ali Nada.
TOMA. Jeste... Znate, dete stiglo za udaju, pa se sad mora sa svetom i moramo voditi računa o tome, šta svet misli i kaže o nama.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. E pa, nema sumnje.... Zato baš i kažem. Ja ne volim te stvari, ali šta ćete? Mora se voditi račun i o tome, šta svet kaže. Eto, molim vas, to što sam htela da vam kažem, kad bi po meni bilo, ta ne bi mi ni u snu na pamet palo, ali svet....
STANA. A šta je to, molim vas; je li to što važno?
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Ta kako se uzme. Nije ni malo važno, a može, Boga mi, biti i važno. Kako se uzme.
STANA. Pa recite nam, molim vas.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Vi znate već da se vaša Nada dopala. Tek mesec dana, kako ste je malo izveli u svet, i nema tu tamo i ovamo, nego se baš dopala... Pa, kako čujem, danas vam već dolaze prosioci... Je li istina?
STANA. Nije, Boga mi.
TOMA. Samo je bilo reči.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Nemojte kriti... Ceo svet već to zna... Ja nisam to isisala iz prstiju. Ja sam to od sveta čula. Priznajte da će vam još danas doći g. Stojanović sa svojom tetkom, da prosi Nadu.
TOMA. Ta... ima nešto.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. Nije to samo ima nešto, nego sam ja to čula od sveta kao celu celcatu istinu. Ima već deset dana, kako se vode pregovori, a sinoć ste već dali i reč... Je l' te? Priznajte!
STANA. Pa... ono, tako je. Ali to nije svršeno, ne može se reći da je svršeno.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A mislite da ja ne znam i to, da vam danas dolazi mladoženja u kuću? Hajde, kažite da nije tako, ako smete?
TOMA. Pa... ne znamo baš pouzdano. Ono ima nešto, ne mogu reći da nema, kad ima. Doći će, dabome, a... može biti i neće doći. Svakog časa očekujemo odgovor od gospođe Tomićke.
G-đa ŽIVANOVIĆKA. A ona je, dabome, provodadžika? Odmah sam to znala.
STANA. Jest, ona je. Hvala joj, svojski se zauzela