Svetli grobovi

Svetli grobovi (1879)
Pisac: Jovan Jovanović Zmaj

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da lʼ bejaste vi na groblju kada,
Aj na groblju, na golemu?
— Ta uvek smo mi na njemu.
Groblje jʼ zemlja kôm se hodi;
Groblje jʼ voda kôm se brodi;
Groblje — vrti i gradine;
Groblje — brda i doline,
Svaka stopa:
Grob do groba.
Groblje jʼ spomen doba sviju,
Groblje knjige, što se štiju,
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja.
I čitulja viših slika,
Izbranika, mučenika,
Od početka pamtiveka,
Sve jʼ to groblje —
Alʼ je i kolevka.

Nema broja ni imena
U visini zvezdamʼ svima,
Kamolʼ broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala jʼ tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća,
— No po dekom uvek gori sveća.
Ilʼ je sveća, ilʼ je ime svetlo,
Ilʼ su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju —
Kad se umlje u prošlost udubi
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti misô puta ne pomete.
To su vatre doglasnice
Pružajućʼ se iz daljnih eona
U povorci onoj dugoj —
Dostavljajućʼ jedna drugoj
Strujom, koja napred leti
Težećʼ samo jednoj meti, —
Pa se tako svetli mlazi —
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha, kome nema groba.
— U grob samo sruši kosti,
Strese pepô, kojʼ mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.

Ko sʼ osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove one svetle,
Povesnice dugim redom,
Mora čuti kako jʼ živo
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikivô:
„De ja stadoh — ti ćeš poći!”
„Što ne mogoh — ti ćeš moći!”
„Kud ja nisam — ti ćeš doći!”
„Što ja počeh — ti produži!”
„Još smo dužni — ti oduži!” —
To su zbori, to su glasi,
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova oniʼ zračniʼ
Spajajući gromkim jekom
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.

Oko svakog svetlog groba
(Baš kaʼ gore oko zvezda)
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Nove klice stara nada,
Novo cveće stabla stara,
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici sveta žara; —
Tu se slegô život mladi
Da se s grobom razgovara.
I ti pade, dragi brate!
„Nisam, deco, vas dok traje!”
Je lʼ ti borba bila teška?
„Pokušajte, milina je!”
Šta si hteo? — kud si pošô?
„Tamo kud se stići mora!”
Zar je vera tako jaka?
„Uvek jača od zlotvora!”
Malo nas je kojʼ bi smeli —
„Alʼ vas jaka sila kreće!”
Zar ko može stići celi?
„Ko posumnja nikad neće!”
A ko behu oni divi,
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?
„To bejahu ideali!
Bez njih nema viša leta
Nad oblakom mraka gusta,
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan — mladost pusta!”

Oko svakog svetlog groba
Prikupljô se život novi,
Naslednici sveta žara,
Kupili se sokolovi,
Pijućʼ dušom svetle zrake. —
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!

I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Alʼ je sinô grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
Pʼ onda gore, pʼ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razumʼu se.
Da lʼ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike, koji sʼ kupe
Oko groba Đurinoga!

Vikipedija

Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:

Svetli grobovi

Izvor

Starmali, 31. januar 1879. Broj 3. Godina druga. Str. 17–18.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Jovanović Zmaj, umro 1904, pre 122 godine.