Sveti Sava (Stanoje Stanojević)

Izvor: Викизворник
Pređi na navigaciju Pređi na pretragu
SVETI SAVA
Pisac: Stanoje Stanojević
Biografiju svetog Save od Stanoje Stanojevića, donosimo prema knjizi Sveti Sava - biografija, sabrani spisi, sve narodne pesme i priče, Beograd 1989. godine, 3-48 str. Tekst biografije je originalno objavljen pre Drugog svetskog rata.


Bratu Branislavu
Srpske zemlje u vreme svetog Save
Putovanja svetog Save

Stevan Nemanja je bio u zrelim godinama, u punoj snazi rada i stvaranja, položio je bio sigurne i solidne osnove svojoj državi i izvodio njeno unutrašnje uređenje, kada mu se rodio najmlađi sin, Rastko. Možda je tačno pričanje legende, da su Nemanja i njegova žena dobili svoje najmlađe dete posle dužeg prekida u rađanju, i da im je zbog toga najmlađi sin bio osobito mio, i postao njihov mezimac.

Kada je Rastko došao u doba, u kome dete počinje opažati, pratiti događaje, razumevati i pamtiti ono što uoči i čuje, on je imao prilike da vidi velike napore, što ih je činio otac Stevan Nemanja u borbi za nezavisnost, za utvrđenje i proširenje svoje vlasti, i velike neobične uspehe, što su u toj borbi postignuti. Cilj, čijem su ostvarenju Nemanja i njegova generacija posvetili ceo svoj život i sav svoj naporan rad, - da stvore državu, koja će biti središte političkog i narodnog života, koja će suzbiti sve lokalne vlasti i pokrajinske težnje i ambicije, koja će se osloboditi vizantiske prevlasti i uticaja, - bio je u to doba, posle mnogo napornog rada i skupih žrtava, postignut. Ali ti veliki uspesi i stvaranje velike i slobodne države, koje je izvođeno na njegove oči, kao da nisu zanimali mladoga Rastka. Rastko se nije zanosio i oduševljavao uspesima svoga oca. Njega su više zanimale druge stvari, njega je srce vuklo na drugu stranu. Od prirode sklon verskom zanosu, Rastko se još kao sasvim mlad dečko potpuno predao veri i verskom uticaju. Njega su više zanimale legende o starim hrišćanskim svecima i mučenicima, nego ono što se oko njega zbivalo, on je bio više sklon da se predaje molitvi, postu i čitanju Svetog Pisma i svetih knjiga, nego veselju, uživanju i razonodi. Od svetskih događaja njega su verovatno jedino zanimale i potresale vesti, da je Jerusalim, mesto, u kome je živeo, radio i stradao Hristos i gde se nalazio njegov sveti grob, pao opet u neverničke ruke (1187 god.). Možda ga je zanimao i prolazak silne i snažne vojske nemačkog cara Fridriha I kroz Srbiju i sjajan doček, što ga je nemačkom caru i krstašima, koji su pošli u Svetu Zemlju da oslobode Hristov grob od nevernika, priredio u Nišu njegov otac (1189 god.). Ali dok je Nemanja pohod nemačkog cara hteo da iskoristi za ostvarenje svojih političkih ciljeva i namera, Rastko je i u političkoj akciji krstaša bez sumnje tražio i gledao samo njihov verski cilj. Politički i državni rad njegovog oca njega u taj mah nije zanimao i privlačio. Njega su njegove sklonosti i ideali vodili na drugi put i upućivali ga na rad u drugom pravcu.

Kada je, uskoro posle prolaska cara Fridriha i njegove smrti, Nemanju i njegovu državu, zadesila porazom na Moravi (1190 god.), teška nesreća, i Nemanja bio primoran da traži mir, po kome je morao ustupiti Vizantiji znatan deo svojih osvajanja na jugu, - Rastko je u toj nesreći, koja je i na Nemanju bez sumnje silno delovala, nalazio dokaza, da je on na pravom putu, da je opravdana njegova prednost veri, i potvrdu uverenju o prolaznosti i ništavilu svega na svetu, sem ljubavi, nade i zadovoljstva što ih daje Hristova nauka.

Zbog svoje povučenosti, blage naravi i predusretljivosti, Rastko je bio predmet ljubavi i osobite pažnje ne samo svojih roditelja, koji su se i sami, osobito u starijim godinama, sve više odavali iskrenom verskom zanosu, nego i cele, i uže i šire, okoline, i svih dvorana, a bez sumnje već u to doba i širih narodnih slojeva, koji su sa ljubavlju i zanosom slušali o skromnom ponašanju i bogougodnom životu mladoga princa.

Posle poraza na Moravi, Nemanja je u lepom kraju, koji mu se bio neobično dopao sa svoje romantičnosti, počeo zidati manastir Studenicu, koji je odredio za mesto, gde će boraviti večni san. Zidanje manastira, boravak u tome kraju, stvorenom za zanos i za isposnički život, i općenje sa monasima, sa kojima je u to doba dolazio u dodir, uticali su presudno na Rastka da stvori čvrstu odluku o odlasku u manastir. Rastko je često i mnogo slušao, osobito od pobožnih monaha, koji su radi milostinje dolazili u Rašku i na Nemanjin dvor, kako tamo daleko na jugu iza Soluna postoji jedna planina odeljena od sveta, koja se zove Sveta Gora, kako tamo ima mnogo manastira, u kojima žive u velikom broju monasi, koji su ostavili svet, otkazali se od svega telesnog i materijalnog i posvetili se Bogu, postu i molitvi. Njemu su pričali, da tamo, sem toga, ima mnogo isposnika, koji žive u šumama i po pećinama, muče svoje telo na razne načine i provode, izloženi žezi i studeni, težak život, u stalnom postu i molitvi, u slavu Boga, pravde i istine, da bi sebi osigurali večni život i blaženstvo.

Romantičnog Rastka zanosile su te priče, i on je počeo snevati o tome, da ostavi svoju kuću i roditelje, pa da i on pođe tamo među isposnike, da trpi žeđ i studen i da gladuje, da muči svoje telo, da zaboravi sve zemaljsko i prolazno, da se preda samo Bogu i molitvi, pa da se tako spremi i da zasluži večni život.

Rastko je sigurno znao, da njegovi roditelji neće pristati na to da on ode u kaluđere i da svoju mladost zakopa u manastir, a još manje da će dozvoliti, da ode daleko od njih, čak u Svetu Goru, da se tamo preda preteranom podvizanju, koje može upropastiti njegovo zdravlje. A njega je srce vuklo baš tamo. Kod kuće i u Srbiji on nije mogao ostvariti svoje želje i težnje i ispuniti svoje ideale. Manastirski i monaški život u Srbiji u to doba nije odgovarao njegovom raspoloženju i njegovim shvatanjima i pogledima, njegovoj romantičnoj duši i njegovim idealima. Tu nije bilo plodna pol>a za njegov religiozni zanos. On je težio višem i savršenijem, i po njegovom mišljenju i uverenju, boljem i korisnijem hrišćanskom životu. Njegov je ideal u taj mah bio da živi i da se podviže kao što su živeli i podvizali se stari hrišćanski sveci i mučenici za Hristovu veru. Njega su zanosile legende o prvim hrišćanskim svetiteljima; on je hteo na njih da se ugleda i da kao oni steče venac mučeništva za veru. Uveren, da to što želi, neće moći postići u Srbiji, on se rešio da ode u Svetu Goru, idealno i idealizirano mesto za sve, koji su se u ono doba podavali verskom zanosu.

I tako je Rastko jednoga dana, pod misterioznim i punim romantike okolnostima, ostavio roditeljski dom i pobegao u Svetu Goru. Docnije je legenda načinila lepu i romantičnu priču o njegovom begstvu. Po toj legendi došli su jednoga dana na Nemanjin dvor neki monasi iz Svete Gore. Oni su mnogo pričali Rastku o prilikama i životu tamo. Zanet njihovim pričanjem Rastko se rešio da pobegne u Svetu Goru i da se tamo zamonaši. Uveren da mu roditelji to neće dozvoliti, on je odlučio da to učini i protiv njihove volje, pa je načinio plan, kako će svoju nameru ostvariti. Zamolio je svoje roditelje za dozvolu, da ide u lov, pa je onda u lovu zavarao svoje društvo, i sa jednim od svetogorskih monaha pobegao. Kad je Rastkovim roditeljima javljeno da ga je nestalo, oni su bili očajni, i Nemanja je poslao poteru za njim, da ga nađe i vrati kući. Potera, koja je za Rastkom poslata, našla ga je u Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona i htela da ga, po Nemanjinoj naredbi, silom vrati u Srbiju. Ali je Rastko prevario svoje gonioce, odveo ih je u crkvu, pa kad su oni, zamoreni od puta, jela i pića i od dugog stajanja u crkvi, zaspali, on se iskrao iz crkve, dao se postrići i bacio je začuđenim i uplaženim zemljacima sa kule svoju kosu i odelo. On je u taj mah već bio monah Sava.

Nemoguće je utvrditi, koliko je u ovoj legendi u detaljima istine, a šta su u njoj dodali i iskitili fantazija i docnija prepričavanja. Jedno je svakako sigurno, da je Rastko kao mlad dečko pobegao u Svetu Goru i da se tamo zamonašio (1191 god.).

Nemanja i njegova žena teško su podneli ovaj gubitak, i pokušavali su da nagovore Savu, da se vrati, makar i kao monah, u Srbiju, ali Sava nije naravno hteo o tome ni da čuje.

U Svetoj Gori, kamo ga je srce toliko vuklo, među monasima, o kojima je toliko idealisao, Sava se našao u svom elementu i predao se svom novom pozivu sa iskrenim oduševljenjem i fanatičnom predanošću mladoga čoveka. Ono što je želeo i o čemu je toliko snevao i maštao, on je sada postigao: mogao je sav da se posveti Bogu i veri, i on je to činio sa fanatizmom prvih hrišćana. On je cele dane i čitave noći provodio, u crkvi i van nje, u molitvi, držao je stalno najstrožiji post, odricao se svake udobnosti, mučio je i ubijao je telo uzdržavanjem svake vrste, išao je bos po rđavim putevima i gologlav po žezi i kiši, i stalno pešice. Ma da je od prirode bio jake telesne konstrukcije, postovi, slaba ishrana i izlaganje tela raznim nezgodama i tegobama, podrili su već u to doba njegovo zdravlje, i njegovi biografi pričaju, da je on u to doba zapatio bolest u stomaku, od koje je posle celoga veka patio.

Glas o tome, da je jedan vladalački sin ostavio dvorove i udoban život u njima, pa da je pobegao u manastir i pokaluđerio se tamo, izazvao je senzaciju ne samo u Svetoj Gori i ne samo u monaškim krugovima. Način Savinog života u manastiru, njegova iskrena pobožnost i podvizanje još su više razneli njegovu slavu i digli ugled mladoga monaha daleko i van granice Svete Gore. Jer je Sava hteo da postigne ono, čime su se slavili i proslavili stari hrišćanski sveci i mučenici. On je tražio, da prema njemu niko nema nikakvih obzira, da ga ne smatraju za vladalačkog sina i da se prema njemu ne ponašaju kao prema takom, već je hteo da bude običan prost monah, ravan i jednak svima drugima. Stoga je on, sem molitve, posta i podvizanja, vršio i sve manstirske poslove. Osobito je rado nosio hranu isposnicima po pećinama, što su im je slali veliki manastiri.

Iz toga doba Savina života i rada sačuvano je dosta priča, koje su se posle prepričavale u svetogorskim manastirima, i u kojima su prikazivane razne zgode i nezgode, koje su se Savi dešavale u to doba. U svima tim pričama prikazan je Sava kao iskreno pobožan, uredan, vredan, disciplinisan, okretan, bistar i dovitljiv mladić. Zbog tih njegovih osobina njega su svi voleli i o njemu su svuda sa pohvalom i ushićenjem govorilo.

Ali, i ako je Sava iskreno želeo da bude običan kaluđer, da ga za takvog smatraju i da se prema njemu kao prema takvom ponašaju, ipak se i u ondašnjem svetogorskom monaškom društvu, ma kako da je ono bilo demokratski uređeno, organizovano i raspoloženo, pravila i nehotice neka razlika među pojedinim njegovim članovima po poreklu, i Savu su, i protiv njegove volje, i sami monasi i upravitelji manastira dvojili od ostalih običnih kaluđera. Osobito je njegov iguman, bilo po uputstvu, želji i molbi iz Srbije, bilo po sopstvenom nahođenju, stalno nastojao i brinuo se za to, da Sava ne preteruje u svojoj revnosti pri vršenju verskih obreda, da ne bi upropastio svoje zdravlje, i da se ne bi izlagao raznim neprijatnostima, nezgodama i opasnostima.

Iguman manastira Vatopeda, kamo je Sava bio prešao iz Svetog Pantelejmona nekoliko meseca posle ovoga dolaska u Svetu Goru, bio je primoran, ne samo da odbija njegove zahteve i molbe u tome pogledu, nego čak da mu i direktno oštro zabranjuje pojedine preterane postupke u vršenju verskih dužnosti, kako ih je Sava u to doba shvatao.

Sem posta, molitve i raznih manastirskih poslova, Sava je odmah posle svoga dolaska u Svetu Goru počeo ozdašno pomagati mnoge manastire novcem, koji su mu roditelji iz Srbije slali, da mu dadu mogućnosti da i u tom pravcu zadovolji svoje želje i duševne potrebe. Od novca, što su mu ga slali brat i roditelji, Sava je pre svega vrlo bogato obdario manastir Vatoped, i sazidao je u njemu tri crkve: crkvu Bogorodice na gradu, na pirgu crkvu Preobraženja i crkvu Sv. Jovanu Zlatoustu. Sem toga, pokrio je olovom veliku manastirsku crkvu.

Otkada je došao u Svetu Goru, Sava je stalno bio u prepisci sa svojim roditeljima. U pismima što im je pisao, Sava ih je neprestano savetovao, da se ugledaju na njega, da ostave vlast i svetske brige, da se povuku u manastir, pa da ostatak života posvete Bogu i spremanju za onaj svet i za večni život. Ti Savini saveti i želje uticali su svakako, uz druge lične i političke razloge, na Nemanjinu odluku, da preda presto svom mlađem sinu, zetu vizantiskog cara Aleksija III, i da se zakaluđeri (1196 god.).

Ali je kod Nemanje, i u momentima velike i iskrene verske predanosti, preovlađivao politički osećaj i smisao i želja da osigura ono, što je bio stvorio i na čemu je celoga svog veka radio. Stoga on nije, kada se odrekao prestola i zakaluđerio, odmah pohitao u Svetu Goru da nađe i zagrli svoga mezimca, nego je ostao još neko vreme u Srbiji, da vidi kako će se stvari posle njegove abdikacije, u novim prilikama, osobito zbog nezgodno rešenog pitanja o nasleđu, razvijati, i da se nađe novom vladaocu na ruci, da mu pomogne svojim bogatim iskustvom i, ako zatreba, svojim autoritetom. Tek kada je mislio da je stekao puno uverenje, da je novo stanje utvrđeno, da se prilike sređuju i stvari razvijaju kako treba, Nemanja je ostavio Srbiju i došao u Svetu Goru, Savi u Vatoped.


Sastanak Nemanjin sa Savom bio je dirljiv. Njih dvojica su se rastali kada je Nemanja još bio u punoj snazi, a Sava sasvim mlad golobrad dečko. Kada su se, posle osam godina, ponovo sastali, Nemanja je bio više silan vladalac, nego oronuo starac, koga su naporni rad i brige, kojima je bio ispunjen ceo njegov život istrošili i oslabili, a Sava je bio lep mlad monah sa punom bradom, u punoj snazi, koju je nemilice trošio, da ispuni i zadovolji svoje duševne potrebe i verske ideale.

Nemanja je bio neobično srećan što je mogao opet videti i zagrliti svoga mezimca, a Sava je bio zadovoljan, što je njegov otac, delimice i njegovom zaslugom, pošao putem, koji je, po Savinom dubokom i iskrenom uverenju u taj mah, bio jedini, kojim treba da pođe svaki onaj, koji hoće da se oslobodi i oprosti svih grehova i da zasluži i dobije večni život.

Posle Nemanjinog dolaska u Svetu Goru Sava je nastavio svoj stari život podvizanja, ali sada je on stalno bio uz oca, koga je toliko voleo, i vršio je sve verske obrede u društvu sa njime.

Uskoro posle svoga dolaska u Svetu Goru Nemanja je zaželeo, da obiđe sve manastire u Svetoj Gori. Tako su onda njih dvojica pošli na tegobni put, da se poklone svima svetogorskim svetinjama. Na tom putu Nemanja i Sava su obišli sve znatnije svetogorske manastire i znatnija sveta mesta. Sve manastire koje su posetili, osobito crkvu u Kareji, Iverski manastir u lavru Sv. Atanasija, oni su bogato obdarili novcem, što im ga je iz Srbije stalno izdašno slao Nemanjin sin i naslednik, veliki župan Stevan.

Ali, i ako su Nemanja i Sava davali bogate darove mnogim manastirima, najviše je koristi, osobito materijalne, od Save naročito posle Nemanjinog dolaska u Svetu Goru, imao manastir Vatoped, gde su njih dvojica stanovali. Sem bogatih darova u novcu, Nemanja i Sava su obnovili crkvu Sv. Simeona u Prosforu i podigli su oko crkve grad, a u sredini veliku kulu i kupili su za manastir 50 obroka i priložili su sve to Vatopedu. Sazidali su, sem toga, u samom manastiru palate, zasadili vinograde, isprosili su od cara metohije, naselili na njima ljude iz Srbije, i sve to dali Vatopedu. Sem svega toga, sem izdašnih priloga u novcu i bogatih darova u raznim stvarima, što su ih Nemanja i Sava davali Vatopedu, bili su oni svome manastiru od velike koristi i u svakom drugom pogledu. Tako su vatopedski monasi molili Savu, da ode u Carigrad, da tamo kod cara Aleksija III, tasta Nemanjinog sina i naslednika Stevana, svrši neke stvari za manastir, uvereni, da će Sava, kao vladalački sin, i osobito kao carev rođak, lakše, brže i povoljnije svršiti sve poslove u korist Vatopeda, nego ako u toj misiji pođe tamo sam iguman.

Sava je onda, na molbu vatopedskih monaha, otišao u Carigrad i tamo povoljno svršio poverenu mu misiju. Sem stvari, zbog kojih je išao Carigrad, Sava je, na Nemanjinu i svoju molbu, dobio tim povodom za Vatoped i neke zapustele manastire, među kojima i porušeni manastir Hilandar.

Monasi u ostalim svetogorskim manastirima zavideli su već i pre toga vatopedskim kaluđerima, što su ima Nemanja i Sava tako mnogo činili. Ukoliko su, osobito posle Nemanjinog dolaska u Svetu Goru, koristi, što ih je Vatoped imao od njih, postale još znatno veće, utoliko je raslo negodovanje i zavist ostalih manastira prema Vatopedu. Stoga su monasi drugih manastira počeli raditi na tome, da Vatoped liše velikih pogodnosti, koje je on imao od Nemanje i Save. Izgleda da se kod svetogorskih monaha, koji su zavideli Vatopedu zbog velikih koristi, koje je taj manastir imao zbog Nemanjina i Savina boravka u njemu, rodila misao. da se Savi da ideja, da on i Nemanja podignu za Srbe, koji su se već nalazili u Svetoj Gori i koji budu dolazili u Svetu Goru, poseban srpski manastir.

U Savinim biografijama se prilično nejasno priča, kao da je neki misteriozni starac došao Savi i rekao mu, kako on i njegov otac ne treba da se brinu samo za sebe i samo za spas svoje duše, nego kako oni treba da se pobrinu i za svoje sunarodnike, koji budu dolazili u Svetu Goru, da tu potraže sebi spasenje, pa da zbog toga treba da podignu u Svetoj Gori za sinove svoje zemlje srpski manastir. Sava je, priča se dalje, prihvatio tu ideju i saopštio je svome ocu, pa su onda njih dvojica odmah počeli raditi na njenom ostvarenju i izvođenju. Ali su Nemanja i Sava vrlo dobro znali, da se osnivanje srpskog manastira u Svetoj Gori neće moći izvesti lako i bez izvesnih teškoća. Oni su stoga mislili, da će svoju zamisao o osnivanju srpskog manastira u Svetoj Gori sigurnije ostvariti i izvesti i da će lakše dobiti pristanak merodavnih faktora u Carigradu na to, ako udese stvar tako, da inicijativa za podizanje i osnivanje srpskog manastira u Svetoj Gori ne pođe od njih, nego ako tu stvar pokrenu i zatraže u Carigradu sami svetogorski monasi. Kako su svi ostali manastiri i inače zavideli Vatopedu zbog zaštite i velikih darova i drugih raznih pogodnosti, što ih je Vatoped imao i dobijao od Nemanje i Save, Savi nije bilo osobito teško da razlozima i darovima ubedi svetogorske monahe, kako je mnogo bolje da oni, od svoje strane i svojom voljom, preduzmu u Carigradu korake, kako bi Srbi dobili svoj manastir u Svetoj Gori. Moguće je, da su Nemanja i Sava, kao što se u Savinim biografijama priča, prvo pokušali da od Vatopeda dobiju dozvolu, da na njegovom zemljištu podignu srpski manastir, pa kad im je ta molba odbijena, da su tek onda preduzeli potrebne korake, da svoju nameru ostvare zaobilaznim putem, preko svetogorskih monaha.

Tako su onda svetogorski prota i igumani svih svetogorskih manastira, sem Votopeda, uputili svoga izaslanika u Carigrad caru Aleksiju sa jednim aktom, koji su svi oni potpisali. U tome aktu izneli su prota i igumani, kako su se Nemanja i Sava nastanili u Vatopedu i kako su tražili i izradili, da Vatoped dobije Hilandar i druge manastire u Mileji. Međutim, pisali su dalje igumani svetogorskih manastira, nije pravo da ti manastiri izgube svoju slobodu, a Vatoped će te manastire ostaviti da propadnu. Da ti manastiri ne bi propali, zamolili su oni, kažu, Nemanju i Savu, da te manastire prime u svoju svojinu i da tu osniju sebi manastir, kao što i druge narodnosti imaju u Svetoj Gori svoje manastire. Stoga, izjavljivali su igumani, oni mole cara, da izda drugu povelju, kojom će pomenute manastire, koji su bili ustupljeni Vatopedu, dati njima, a oni će ih ustupiti Nemanji i Savi, koji će ih na njihovu molbu primiti.

U istom smislu intervenisao je, svakako u dogovoru i sporazumu sa igumanima, u isti mah kod cara Aleksija, u ime Nemanjino, i sam Sava.

Car Aleksije je onda na molbu Nemanjinu i Savinu izdao (u junu 1198 god.) povelju, kojom je opozvao svoju raniju odluku, po kojoj su Hilandar i drugi manastiri u Mileji bili izuzetno ispod vlasti protata i potčinjeni Vatopedu. Ovom novom svojom poveljom car Aleksije je prvi dao Hilandaru i drugim manastirima, koje je pre bio predložio Vatopedu, potpunu slobodu, pa ih je onda dao Nemanji i Savi, da budu sklonište ljudima iz srpskog naroda, koji se posvete monaškom životu. Ti manastiri, kaže se u povelji, neće biti podložni nikom, ni proti ni vatopedskom igumanu, nego će biti samostalni, svojevlasni i samoupravni. Istu slobodu i ista prava imaće i manastir, što će ga Nemanja i Sava podići.

Odmah posle Savinog povratka iz Carigrada, Nemanji i Savi je predan Hilandar, i oni su, sretstvima, koja im je stavio na raspoloženje veliki župan Stevan, prionuli da što pre podignu svoju zadužbinu. Za srazmerno vrlo kratko vreme podignut je u Hilandaru hram i ostale potrebne zgrade. Nemanja je posebnom poveljom dao Hilandaru imanja, i time ga osigurao u materijalnom i ekonomskom pogledu. Slavni biografi pričaju, kako su Nemanja i Sava za Hilandar isprosili od cara i od svetogorskog sabora još neke manastire i kako su okupili 14 manastira i nazvali ih Hilandar. Kada je sve to bilo gotovo, Nemanja i Sava su Hilandar predali velikom županu Stevanu i stavili ga pod njegovo okrilje u zaštitu.

Kad je Hilandar bio gotov, Nemanja i Sava su prešli iz Vatopeda u svoj manastir. Oni su pre svega uredili manastir, život i rad u njemu i okupili su tu Srbe monahe. Tu u Hilandaru u svom novom srpskom manastiru Nemanja i Sava su nastavili strog monaški život, ispunjen postom i molitvom i predanom službom Bogu i crkvi. Sava je posle dao prevesti sa grčkog jedan tipik, učinio je u njemu neke izmene, i naredio, da se po njemu i njegovim odredbama živi i radi u Hilandaru.

Osnivanje Hilandara je vrlo važan datum u istoriji srpske crkve i srpske kulture. Osnovan da bude pribežište i sklonište za srpske monahe u Svetoj Gori, Hilandar je vremenom postao stecište i rasadnik srpske prosvete, najvažnije kulturno i prosvetno središte srpskog naroda u srednjem veku, najveća radionica srpske književnosti.

U to doba našao je Sava jedno vrlo lepo mesto usred Kareje, koje mu se neobično dopalo, pa ga je kupio i sazidao je tu isposnicu i u njoj crkvu, koju je posvetio Sv. Savi Jerusalimskom, i za koju je odredio, da u njoj žive dva do tri monaha kao isposnici. Sava je izradio i poseban tipik za tu svoju isposnicu sa vrlo strogim odredbama za monahe, koji budu tu živeli. I sam Sava je u toj svojoj isposnici u više mahova provodio kraće ili duže vreme, pridržavajući se strogo pravila, koja je za monahe, koji u njoj žive, sam bio propisao.

Kada je Nemanja prešao u Hilandar, on je već bio star i iznemogao, i njegovi su dani bili izbrojani. On je u ostalom mirno čekao smrt, jer je imao za sobom život, ispunjen dobrim i korisnim radom, a na kraju života je postigao pri punoj svesti ono, što je želeo, i za čim je davno čeznuo.

Početkom februara 1200 god. Nemanja je počeo slabiti i osetio je da mu se približuje kraj. On je taj kraj čekao i dočekao sa stojičnom mirnoćom pravoga hrišćanina. Poslednjih dana pred smrt, Nemanja se stalno molio Bogu i svakoga se dana pričešćivao. Sava je bio stalno uz njega i opisao je poslednje dane i časove svoga oca sa neobičnom ljubavlju i sentimentalnom nežnošću. Nemanja je, po Savinom pričanju, na samrtnom času davao mudre i praktične savete za svoju decu i potomstvo, i umro je u naručju svoga mezimca, mirno i tiho, bez bolova, smrću pravednika (13 februara 1200 god.).

Savi je Nemanjina smrt zadala velik i dubok bol. I ako ga je moglo tešiti uverenje o pravednom životu i pravedničkoj smrti očevoj, i ako je on kao pravi hrišćanin imao duboko i puno uverenje, da je ovaj rastanak sa ocem na zemlji samo privremen, a da će se oni naći i sastati u večnom životu i blaženstvu na onom svetu, ipak je telesni osećaj i bol zbog očeve smrti bio jači od verskog uverenja, ma koliko da je ono bilo jako, i Sava je, iskreno i skršen velikom tugom, oplakao i svečano sahranio svoga oca.

Posle Nemanjine smrti Sava je ostao sam u Hilandaru sa petnaestak monaha. On sam priča, da se nelagodno i neprijatno osećao zbog pustoši i zbog razbojnika, kojih je u to doba bilo na sve strane puno u Svetoj Gori, i koji su napadali i pljačkali kaluđere i manastire. Stoga je Sava pre svega pregao, da što pre okupi sve veći broj monaha u Hilandar, i uspeo je, da ih za kratko vreme skupi do devedeset, i da uredi i osigura manastir u svakom pogledu.

Ali, i ako je, kada je podignut Hilandar, Sava glavnu pažnju i brigu posvetio svome manastiru, on je ipak, i posle toga, još uvek mnogo činio i drugim manastirima i pomagao ih je izdašno. Jednom prilikom razbojnici su, pričaju Savini biografi, napali i opljačkali manastir Karakalu, a igumana i svu bratiju prodali u roblje lavri Sv. Atanasija. Bratija manastira Karakale nije imala sretstva da se iskupi od Lavrijota, pa su se obratili na Savu sa molbom, da im pomogne. Sava se odazvao njihovoj molbi, iskupio je manastir i oslobodio svu bratiju. Manastir 40 mučenika u Kseropotamu, koji je bio opljačkan od razbojnika te zapustio i bio sklon padu, Sava je obnovio i dao slikati.

Uskoro posle Nemanjine smrti jeriski episkop Nikola posvetio je Savu za đakona i popa, a prilikom jednog Savinog dolaska u Solun (verovatno 1204 god.), posvetili su ga episkopi Nikola jeriski, Mihailo kasandriski i Dimitrije adramejski za arhimandrita „i daše jemu, kaže Domentijan, nositi nadbedrenicu i narukvice. Se že satvoriše po smotreniju i po zakonu svojemu grčkomu, jako biti jemu arhijereju“.


Teške su prilike nastale u Srbiji posle Nemanjinog odlaska u Svetu Goru. I ako je Nemanja, za vreme svoga dužeg bavljenja u Srbiji posle abdikacije, bio stekao puno uverenje, da se novo stanje, stvoreno njegovom abdikacijom, dovoljno sredilo i učvrstilo, i da on može mirne duše ostaviti zemlju, - uskoro posle njegovog odlaska u Svetu Goru počeli su se javljati razni znaci, koji su pokazivali, da prilike u zemlji nisu ni blizu onoliko sređene, koliko je to Nemanja želeo i zamišljao.

Čim je Nemanja otišao iz Srbije najstariji njegov sin Vukan, nezadovoljan što je mimo njega njegov mlađi brat postao vladalac, udario je putem, koji je bio u opreci sa celim Nemanjinim radom i svom njegovom politikom. Vukan je uhvatio veze sa Ugarskom i sa energičnim i preduzimljivim papom Inoćentijem III, u nadi, da će pomoću njih moći povratiti svoja napuštena i izgubljena prava na presto. Stevan je istina pokušao da omete Vukanovu akciju u tome pravcu, ali je Vukan izgleda više nudio, osobito Ugarskoj, no Stevan. Stvari su uskoro uzele toliki obrt, da nije moglo biti sumnje u to, da će one dovesti do otvorenog sukoba među braćom.

Nemanja i Sava su svakako znali šta se u Srbiji radi i sprema. Nemanja je bez sumnje bio zabrinut zbog takvog razvoja stvari, i oni mudri saveti o slozi i potrebi da se ide pravim putem, što ih je Nemanja, po Savinom pričanju, davao na samrti svojoj deci, svakako su izazvani i vestima o onome, što se u to doba dešavalo u Srbiji, jer su te vesti sa razlogom bacale u brigu Nemanju i izazivale u njemu opravdanu bojazan, da može doći u pitanje sve, što je on u toku celoga svog veka sa mukom stvarao.

Za Nemanjinog života međutim nije došlo do otvorenog sukoba među braćom. Ali čim je Nemanja sklopio oči došlo je do borbe među njima, i u Srbiji je buknuo građanski rat. Vukan je, pomoću ugarske vojske, potisnuo Stevana i zavladao srpskom državom (u proleće 1202 g.). Ali je uskoro posle toga Stevan uspeo, pomoću bugarskog cara Kalojovana, da suzbije Vukana i da opet zauzme presto (u leto 1203 god.).

Ako je već građanski rat načinio pustoš u zemlji i naneo silnu štetu i državi i narodu, još je veću pustoš učinila glad, koja je posle Stevanovog povratka zavladala u Srbiji, od koje je silan svet pomro, zbog koje se raseljavao i prodavao svoju decu u roblje da se ishrani. Još mnogo godina posle toga pisac Savinog žitija Domentijan crtao je živim bojama strahote, koje je u Srbiji izazvala ta glad. Savi je inače već, daleko od svih svojih, kada je izgubio oca, moralo biti neobično teško, ali mu je svakako moralo biti još teže, kad su mu počeli stizati glasovi o borbi među braćom, o građanskom ratu u Srbiji i o gladi, koja je pokosila silan svet. Vest o prilikama i o događajima u Srbiji uzbudili su bez sumnje mnogo Savu. On je sada počeo osećati, da i van vere, posta i molitve, ima i drugih stvari, koje čoveka mogu zanimati, da ima i van pitanja o bogu i večnom životu i drugih pitanja, koja mogu čoveka mučiti, i da i van ljubavi prema Hristu, crkvi i evanđelju, ima i druge ljubavi, koja može izazivati radosti i bolove. Sava je onda verovatno prvi put osetio, da ga nešto vuče na drugu stranu, u običan život, koji je on dotle izbegavao, i u dnevnu borbu, koju je on dotle prezirao. Možda je on već onda osetio čežnju i potrebu, da se vrati u Srbiju, u život, u praktičan rad, u borbu.

Uskoro su međutim u samoj Svetoj Gori nastale prilike, koje su definitivno opredelile Savu, da ostavi Svetu Goru i da se vrati u Srbiju.

Kada su krstaši četvrtog krstaškog rada zauzeli Carigrad (1204 god.) i uništili Vizantiju, počeli su oni širiti svoju vlast na sve strane. Jedno odeljenje krstaške vojske zauzelo je Svetu Goru. Ti su krstaši, sa katoličkim sveštenicima i kaluđerima, koji su sa njima i za njima došli, vršili tamo razna nasilja i radili na tome, da Svetu Goru podvrgnu papskoj vlasti. U Svetoj Gori su onda usled toga nastali neredi i zavladala je velika nesigurnost.

Sava se zbog toga u Hilandaru vrlo nezgodno osećao, i kad mu je od braće stigla poruka, kako je nezgodno, da u tako mutnim vremenima telo njihovog oca leži u tuđini, gde vlada nesigurnost i gde ono zbog toga može biti izloženo raznim nezgodama, i molba, da prenese Nemanjino telo u Srbiju, - Sava je jedva dočekao da ispuni tu molbu i želju svoje braće, pa je izvadio očevo telo iz groba, i preneo ga, sa raznim opasnostima, u Srbiju, gde su kosti osnivača i dinastije, dočekane sa strahopoštovanjem i svečano sahranjene u Studenici. Legenda je docnije isplela romantičnu i sentimentalnu priču, kako je Sava pri dolasku u Srbiju nad kovčegom oca izmirio zavađenu braću i povratio mir u zemlji i narodu.

Posle povratka u Srbiju Sava je, na molbu Stevanovu, ostao u Studenici kao arhimandrit i upravnik toga manastira.

U Studenici je Sava, u glavnom, nastavio život, kakav je provodio u Svetoj Gori i Hilandaru. Njemu je istina i tu u Srbiji, u novoj sredini, glavno bila vera i verski obredi, ali je ipak dolaskom u Srbiju nastala velika promena u Savinom radu i, kako izgleda, u njegovim osećajima i pogledima na život i na čovekov poziv.

Sava je bio pobegao u Svetu Goru i pokaluđerio se tamo, sa jednom željom, da bude asketa, i sa jednim idealom, da živi životom starih hrišćanskih svetaca i mučenika. Možda je već u Svetoj Gori on osetio van hrišćanske ljubavi i jednu užu, ali prirodnu, ljubav za okolinu, svoju braću, za zemlju, gde se rodio i za narod, iz koga je ponikao. Možda je bio razočaran nekim pojavama licemerstva i ne baš svetačkog života, postupaka i rada ponekih monaha i u Svetoj Gori i drugde, a svakako još više neuputnim postupcima, ne samo vojnih nego i sveštenskih lica krstaških zavojevača pri prodiranju njihovom u Svetu Goru. Sve to zajedno i nesreće, koje su u to doba bile snašle Srbiju i narod u njoj, bez sumnje su silno uticale na Savinu osetljivu i prijemčivu dušu.

Tako je kod Save u doba njegovog dolaska u Srbiju, nastupio veliki i važan prelom u životu, u njegovim pogledima i u celom njegovom biću. On se i u Studenici i dalje revnosno podvizao, provodio je i tu dane i noći u postu i molitvi, bio je iskreno i duboko odan veri i crkvi, ali Sava sada nije više bio, po osećajima, shvatanjima i pogledima na život, onaj neiskusni, verskim fanatizmom zaneti mladić, čiji je ideal bio da ostavi sve, da se sav preda Hristu, da se za veru muči i da ubija telo, da bi oslobodio dušu.

Sava je sada bio zreo čovek, u najboljim godinama, pun snage, pun ideja, pun potrebe i volje za rad. Za šesnaest godina on se mnogo izmenio. On je za to doba mnogo štošta video, mnogo doživeo i mnogo iskusio. Za ono nekoliko godina, što ih je proveo sa svojim ocem, on je slušao mudre savete, zanimljive doživljaje i praktične poglede i pouke starog, realnog i iskusnog Nemanje. On je bio poznao monaški život, za kojim je toliko žudio, i sve njegove pozitivne i negativne strane, i idealan zanos i sitne intrige, koje je u ostalom i on ponekada upotrebljavao za svoje ciljeve. On je u Carigradu u dva maha imao prilike da se upozna sa organizacijom vizantiske crkve i da tu, u središtu svetske politike, oseti pulziranje državnog i narodnog života. On je video, kako se na njegove oči ruši jedno staro carstvo i jedna velika organizovana država, i kako se na njenim razvalinama osniva nova država, sa novim svetom, sa novim pogledima i principima, sa drugom kulturom.

Sve to, i godine i iskustvo, uticalo je silno na Savu. On se potpuno razvio i sazreo je. Ali su se uporedo sa tim sazrevanjem javili kod njega novi pogledi na život i na zadatak, koji ga čeka. On je video, da mu se otvara sasvim novo polje za rad i delatnost. Njihov horizont se sada znatno proširio, njegov interes je postao prostraniji. On se istina i u Studenici i dalje podvizao i provodio je mnogo vremena u crkvi i na molitvi, ali se on izmenio u mnogom pogledu. Kao da mu je od jednom nešto puklo pred očima; nešto ga je silno vuklo u akciju u narod; isposnica mu je postala uska, zidovi ćelije postali su mu tesni; on je hteo više zamaha, akcije, uzbuđenja, borbe, i on je ušao u narod, gde ga je narodni život, pun mana i nedostataka, zvao na rad i u akciju.

Kada je kao zreo čovek u naponu snage došao u Srbiju, Sava je video i upoznao narodni život u svima pravcima i u svakom pogledu. On je onda video, kako je njegov narod zaostao, i u verskom i u socijalnom i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Sava je osetio, da je on pozvan, a da je i voljan i u mogućnosti, da popravi nedostatke, da pomogne narodu, i radom i savetom, da ga digne i moralno i ekonomski. On je osetio u sebi poziv i potrebu za rad i za akciju, da izađe iz ćelije i crkve u državu i u narod. U njemu je provrela Nemanjina krv i gonila ga je u borbu, i on se odazvao glasu, koji ga je pozivao s neba i iznutra, i pokorio se svojim unutrašnjim potrebama i sklonostima. U Studenici je Sava postao od isposnika radnik u narodu i za narod, od verskog fanatika propagator socijalnog morala, od mladog zanešenjaka organizator, državnik i književnik.

To je bio period Savina rada, za koji je posle desetak godina ohridski arhiepiskop Homatijan u svome protestu protiv Savinog posvećenja za arhiepiskopa pisao, da je Sava „postao gotovo ono što je i pre bio“, da su ga „domaće raspre ugrabile iz tvrdoga grada Svete Gore“, te se „opet nastanio u Srbiji, isposnik se pretvorio u upravnika i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima... i sasvim se pustio u svetske brige i u svetsko slavoljublje, počeo ići na gozbe, počeo jahati konje odabrane, okićene i opremljene, počeo voditi mnogu svitu, putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu“.

Ma koliko da su ove Homatijanove reči tendenciozne i preterane, one jasno i plastički crtaju život Savin posle povratka u Srbiju, i pokazuju, koliko je Savin život i rad u to doba bio drugačiji od onoga, za kojim je on žudio u svojoj mladosti, zbog koga je ostavio roditeljski dom i pobegao u Svetu Goru, i koji je tamo provodio.

Za vreme svog boravka u Studenici Sava se nije brinuo samo za svoj manastir, nego je već onda, osobito za mirnih godina, posle Stevanova izmirenja sa bratom, počeo izvoditi velike reforme i organizaciju srpske crkve. Sava je u to doba mnogo putovao po narodu i svuda je radio živom rečju. On je krepio u narodu religiozni duh, koji je bio slab, i moral, koji je bio na niskom stupnju; on je podizao crkve i presađivao je religiozno i crkveno uređenje, kako ih je on video i naučio u Svetoj Gori, u Srbiju.

Sava je mnogo putovao po narodu, poučavao ga je uvek i svakom prilikom u svima pravcima i nadzirao je rad sveštenika u crkvi i u narodu. Uticaj njegov i rad u to doba upućen je bio u raznim pravcima, i van crkve i verskih stvari. On je bio u velikom stilu narodni učitelj i prosvetitelj. On se u to doba bavio i književnošću, izradio je tipik za manastir Studenicu, gde je u uvodu napisao kratko žitije svoga oca, opisao naravno u prvom redu njegova bogougodna dela, osobito poslednje godine njegovog života i njegovu smrt.

Sem religioznog, verskog i crkvenog rada, Sava je u to doba uzimao živog učešća u političkom životu Srbije. U teškoj situaciji, u kakvoj se njegov brat Stevan, osobito od 1212 do 1216 god., često nalazio, zbog napadaja raznih neprijatelja na Srbiju, Sava se redovno nalazio na ruci bratu, bilo savetom, bilo ličnom intervencijom.

Kada se bugarski dinasta Strez, koga je Stevan, kao begunca uzeo bio pod svoje okrilje, bez razloga odmetnuo od Stevana, pridružio se njegovim neprijateljima i spremio se da udari na Srbiju, Stevan je zamolio Savu, da ide Strezu, da ga urazumi, da mu dokaže i pouči ga, da neblagodarnost, koju on svojim odmetništvom pokazuje prema Stevanu, ne može uroditi dobrim plodom, i da ga uveri i ubedi, kako je politika, koju je on sada prihvatio, politika naslanjanja na Bugare i Latince, štetna i za njega samog i za njegove interese. Sava se odazvao bratovljevoj molbi, pa je otišao Strezu i upotrebio je tamo svu snagu argumenta i svu moć ubeđivanja, Da uveri Streza, kako treba da se vrati na staru svoju politiku naslanjanja na Srbiju. Ali ovoga puta Sava nije imao uspeha. Strez se nije dao ubediti, i ostao je tvrdoglavo nesavitljiv. Međutim ono, što nije uviđao i u što se nije dao ubediti sam Strez, uviđali su mnogi ljudi iz njegove okoline. Sava nije uspeo da ubedi samoga Streza, da je put, kojim je pošao, poguban za njega, ali su Savini razlozi ubedili mnoge ljude iz Strezove okoline, da njegova nova politika može dovesti u nezgodan i težak položaj i škoditi njihovim interesima. Među tim ljudima bilo je i takih, koji nisu prezali ni od kakvih sretstava, da bi sprečili izvođenje plana, sa kojim se oni nisu slagali. Nije poznato, da li je protiv Streza sklopljena formalna zavera ili su to učinili pojedinci ili čak samo jedan čovek na svoj račun, tek kada je Sava, posle neuspele misije, ostavio Streza i pošao kući Streza je neko od njegovih ljudi mučki ubio.

Strezova smrt bila je za Stevana i Srbiju veliko olakšanje, i u Srbiji se smatralo, da su Savina rečitost, opravdanost njegovih razloga i njegove molitve znatno doprinele, da se Srbija u zgodan čas oprosti ovog opasnog i opakog neprijatelja, o čijem se svirepstvima posle još dugo pričale i prepričavale razne jezive priče.

Uskoro posle toga Srbiji je zagrozila nova, velika opasnost od ugarsko-latinskog saveza. Na Stevana su pošli ugarski kralj Andrija i latinski car Henrik. Na glas o tome, Stevan je odmah i prvo pohitao u Studenicu. Tamo, na grobu Nemanjinom, on je molio svoga oca za pomoć i potporu, da se još jednom zauzme kod tvorca, da spase otadžbinu od silnih neprijatelja, koji su navalili na nju. Ali je Stevan, kao što sam priča, hteo ujedno da u Studenici nađe Savu i da se sa njime posavetuje o tome, šta da radi i šta da preduzme u teškoj situaciji, u kojoj se našao. Sava je Stevana ohrabrio i ponudio se da i sam pođe sa njime neprijateljima. Ali je Stevan, izgleda, više voleo da pođe sam i da sam svrši tu stvar. On je onda zaista i uspeo, svakako pod uticajem i Savinih saveta, da umešnom intervencijom i ovoga puta otkloni opasnost, koja mu je u ovaj mah bila zapretila.

Moglo je izgledati, da je posle svih velikih uspeha, što ih je Stevan poslednjih godina imao, položaj Srbije osiguran. Ali Stevan nije bio uveren u to. On je sa razlogom mislio, da je položaj njegove države nesiguran, i da se razne nezgode i neprilike i sukobi svakoga časa mogu javiti sa više strana. Stoga je Stevan mislio, da treba nešto preduzeti, da bi se osigurao, bar sa onih strana, sa kojih je, po njegovom uverenju, mogla u taj mah Srbiji najpre zagroziti opasnost.

Ta je opasnost, po Stevanovom mišljenju, mogla doći od Ugarske, koja je već davno radila na tome, da prodre na Balkansko Poluostrvo i da pokori srpske zemlje, i od latinskog carstva koje je stalno težilo da obnovi zastarela vizantiska prava na Srbiju. Stevan se u to doba bio oženio iz Mletaka, unukom slavnog i zaslužnog mletačkog dužda Dandola, pa se, delimice po svojim političkim pogledima i planovima u to doba, a delimice možda i pod uticajem svoje mlade žene, počeo približavati zapadu, osobito Mlecima i papskoj kuriji. Na kuriji su, možda posredovanjem mletačke republike, pokazali veliku gotovost, da izađu Stevanu u susret u svakom pogledu i da ispune njegove želje i molbe. A Stevanova je težnja bila, da bude zaštićen od agresivnih namera Ugarske i latinskog carstva. Uveren, da mu papa može pomoći, on je tražio od pape zaštitu i molio je, da mu pošalje kraljevsku krunu. Naravno da je Stevan za te usluge morao obećati, da će priznati papsku vlast i primiti katoličku veru. Ali je za te ustupke Srbija imala da dobije obezbeđenje od neprijatelja i priznanje državne nezavisnosti, i to dobitkom kraljevske krune sa najkompetentnije strane u taj mah u Evropi. Za te velike koristi vredelo je, po Stevanovom mišljenju i uverenju, učiniti izvesne žrtve.

Sava međutim nije mogao da uđe u krug Stevanovih ideja u taj mah. On je bio odlučno protivan novom pravcu Stevanove politike, naslanjanju na zapad i na kuriju, i energično se odupirao Stevanovoj nameri, da se pokori papi i da iz Rima traži kraljevsku krunu. Stevan nije uspeo da ubedi Savu, da Srbiji sa ma koje strane preti velika i ozbiljna opasnost, zbog koje bi vredelo, ili zbog koje bi Srbija bila primorana, da čini tako velike žrtve.

Kao vaspitanik Svete Gore Sava nije mario katoličku crkvu, a sve ono što je video i proživeo kad su Latini i katolički sveštenici prodrli u Svetu Goru i hteli da je pokore i da je primoraju na priznanje papske vlasti, ulilo mu je odvratnost, strah i nepoverenje prema katoličkoj crkvi i njezinim pretstavnicima, i načinilo ga je odlučnim neprijateljem pape i katoličke vere.

Isto tako Sava, izgleda, nije imao dovoljno razumevanja za Stevanovu ideju, da dođe do priznanja državne nezavisnosti dobitkom kraljevske krune iz Rima. I ako je Sava državnu nezavisnost bez sumnje visoko cenio, i ako je svakako i sam želeo, da Srbija što pre dođe do svoje nezavisnosti, on je verovatno smatrao, da Srbija to može postići i drugim putem i na drugi način, a ne po tako skupu cenu kao što je priznanje katoličke vere i papske vlasti.

Sava i Stevan su bez sumnje mnogo govorili i raspravljali o tim pitanjima, ali niti je Sava uspeo da ubedi Stevana, da treba da napusti nov pravac svoje politike, kojim je mislio poći, a još manje je Stevan mogao nagovoriti Savu, da raskrsti sa svojom prošlošću, da napusti mišljenje i nazore, u kojima je vaspitan i sa kojima je srastao, i da promeni način života i rada, na koji je bio svikao.

Tako su se Sava i Stevan definitivno razišli u pitanjima spoljnje politike, i Sava je ljut otišao iz Srbije. Posle Savinog odlaska došao je papski legat u Srbiju i venčao je Stevana za kralja (u jesen 1217 god.).


Sava se razišao sa svojim bratom u pitanjima spoljnje i crkvene politike, pa je, nezadovoljan i ljut, napustio Srbiju i otišao u Svetu Goru, u Hilandar. Ali Savinim odlaskom iz Srbije pitanje, zbog koga su se Sava i Stevan razišli, nije bilo rešeno. U Srbiji je ostalo mnogo Savinih pristalica, ljudi, koji su se slagali sa Savinim mišljenjem i njegovim pogledima na državnu i crkvenu politiku. Ti ljudi su došli u opreku sa novim režimom i vodili su oštru opoziciju protiv njega. Opoziciju protiv Stevanove politike podržavao je i pomagao Sava iz Svete Gore preko svojih poverljivih ljudi i svojih odanih pristalica u Srbiji. Prema duhu i vremenu nezadovoljstvo i opozicija režimu dobila je svoga izraza u tome, što je iz Nemanjinog groba u Studenici prestalo teći miro, a u vezi s tim počelo se pričati, da je Nemanja otišao iz Srbije i napustio svoj narod.

Glas o tome, da se Nemanja, osnivač države i zaštitnik naroda, on, koji se uvek, i uvek sa uspehom, zauzimao i zalagao za svoje stado, koji ga je spasavao iz svake bede i nevolje, u čije se zastupstvo na nebu pred tvorcem imalo puno vere i poverenja, naljutio na svoj narod, i da ga je napustio i ostavio, pukao je po narodu i naročito je podržavan i širen od strane Savinih ljudi i svih onih, koji nisu odobravali Stevanov rad i njegovu politiku. Vest, da je iz Nemanjine grobnice prestalo teći miro, silno je uzbudila svet i unela je veliku uznemirenost i pometnju u ceo narod. Svet se poplašio, da će ga zadesiti neka velika nesreća, kad je iz Srbije otišao onaj, koji je pred prestolom tvorca bio zastupnik države i naroda.

Uzbućenje u narodu bilo je zbog toga toliko, da je Stevan bio primoran da se obrati na Savu sa molbom, da se vrati u Srbiju i da utoli Nemanjin gnev. Ali je Sava tražio izvesne ustupke i garantije da umiri svoje ljude i da vrati Nemanji dobru volju prema Stevanu. Naposletku su se Stevan i Sava sporazumeli: Stevan je napustio papsku kuriju i zapad i pristao je da Srbiju vrati na put, kojim je ona pre njegovog raskida sa Savom išla.

Stevan i Sava su se još dogovorili, da Sava uhvati vezu sa pretstavnicima vizantiske države i crkve u Nikeji, pa da tamo pokuša da dobije koncesije kao nagradu za to, što će Srbija u tome pravcu orijentisati svoju politiku. Na Stevanovu odluku, da se približi Nikeji, uticao je, sem Savinog rada, bez sumnje i strah od naglog rastenja epirske moći, osobito zbog osvajanja epirskog despota Todora u Makedoniji i Albaniji.

Tako je Sava onda, u sporazumu sa Stevanom, otputovao u Nikeju, vizantiskom caru i patrijarhu.

On je, i u Svetoj Gori, kada je pošao, i u Nikeji, kada je tamo stigao, pričao, da je došao u Nikeju zbog nekih manastirskih poslova, koje je trebalo da svrši. Kada je svršio poslove, zbog kojih je bajagi došao u Nikeju, Sava je zatražio od cara Todora Laskara, da izradi kod patrijarha da za Srbiju posveti posebnog arhiepiskopa, koji će izvesti organizaciju srpske crkve. Savin biograf Domentijan navodi, da je Sava kao razlog, zašto traži arhiepiskopa, istakao potrebu i omogućavanje misionarskog rada u Srbiji, osobito u novim pokrajinama, dok drugi Savin biograf, Teodosije, priča, da je Sava tražio arhiepiskopiju, koja će u Srbiji sprovesti crkvenu organizaciju, osobito zbog toga, da bi se moglo sistematski izvesti suzbijanje jeresi.

Patrijarh i crkveni krugovi u Nikeji svakako nisu bili odmah i od srca voljni, da ispune Savinu želju, ali su važni politički razlozi bili u taj mah presudni i opredelili su merodavne državne faktore, da povoljno reše to pitanje.

Caru Todoru Laskaru nije moglo biti svejedno, da li će u velikoj borbi, koja je očekivala nikejsku državu i na više frontova, i protiv Bugarske i protiv latinskog carstva i protiv epirskog despotata, imati u Srbiju u redu svojih prijatelja ili u redu svojih neprijatelja. Sem toga, crkva u Srbiji bila je do toga doba pod ohridskom arhiepiskopijom, a na čelu ohridske crkve stajao je u taj mah daroviti, učeni, ambiciozni i energični Dimitrije Homatijan, koji je snažno pomagao imperijalističku politiku svoga gospodara, epirskog despota Todora. Nikejski patrijarh Manojlo imao je puno razloga da pristane na carev zahtev, da ispuni Savinu želju i molbu, pa da posveti za Srbiju arhiepiskopa, jedno, što su to zahtevali i diktovali državni interesi, a drugo, što su time, i on i crkva, kojoj je on stajao na čelu, mnogo dobivali, jer se tim činom isticala njegova vlast nad srpskom crkvom i time širila jurisdikcija nikejske patrijaršije na račun ohridske arhiepiskopije.

Po legendi je Sava, kad je u načelu bilo rešeno pitanje o osnivanju srpske arhiepiskopije, kako je on to zahtevao, predložio, da jedan od monaha iz njegove pratnje bude posvećen za arhiepiskopa. Car je naravno tražio, da se Sava primi tog važnog mesta i dostojanstva, čak je istakao, da on samo u tom slučaju pristaje da Srbija dobije arhiepiskopa, ako Sava pristane da bude arhiepiskop. Sava se, po legendi, tome naravno opirao, ali je naposletku ipak pristao da se primi toga visokog položaja.

Tako je onda Sava na vrlo svečan način, u prisustvu cara i svih svetovnih velikodostojnika posvećen za srpskog arhiepiskopa. Car Todor Laskar je platio ceo potreban trošak oko Savinog posvećenja, priredio je veliku svečanost tom prilikom i obdario je sve. koji su uzeli učešća u toj svečanosti.

Iz Nikeje je Sava došao u Svetu Goru, gde je, osobito u Hilandaru, bio lepo primljen i svečano dočekan. Svetogorci su bili radosni i ponositi, što je jedan njihov vaspitanik postigao tako visok čin i što mu je učinjena tako velika počast. Sava je ostao neko vreme u Svetoj Gori, obilazio je manastire, kao arhiepiskop službu, i posvećivao je čatce, đakone i popove.

Kad je Sava stigao u Srbiju, dočekan je tu neobično radosno i sa velikim počastima, koje su odgovarale njegovom novom visokom činu. Kako je Stevan javio, da je bolestan, izašla su pred Savu mnoga izaslanstva sa sveštenstvom, vlastelom i mnogo naroda.

Čim je stigao u Srbiju, Sava je odmah počeo svoj organizatorski i misionarski rad.

U Srbiji je do tada postojala jedna jedina episkopija, u Raškoj, obimom i suviše velika, da bi na onako širokom prostoru, sa onako rđavim komunikacijama i sa onako primitivnim podvoznim sretstvima, mogla dobro i uspešno vršiti svoj zadatak. Osobito se velika oskudica osećala u sveštenstvu. Usled toga, i zbog nedovoljne crkvene organizacije, a u koliko ga je bilo, ono je uhvatilo korena više sa formalne, ceremonijalne i obredne strane, nego po svojoj sadržini i suštini. Pravo hrišćanstvo sa svojim pogledima na život, sa svojom sjajnom etikom i sa svojim dubokim moralom još nije u to doba bilo prodrlo u narod, niti je prožimalo srpsko društvo. Još uvek su široke mase naroda živele pod uticajem svoje stare neznabožačke religije, po starim navikama, u stalnom ispunjavanju raznih religioznih formalnosti i obreda, utonule u sujeverje, kojim je bio ispunjen ceo njihov život, od rođenja do smrti.

Kada se Sava rešio da ide u Nikeju i da tamo traži arhiepiskopiju, on je izvesno znao, da će Srbija dobiti svoju samostalnu crkvenu organizaciju samo tako, ako on pristane da se sam stavi na čelo srpske crkve, da se on primi te časne, alp teške dužnosti, da izvede organizaciju nove arhiepiskopije. Sava je, bez ikakvog precenjivanja svoga rad i svojih sposobnosti, morao bpti uveren, da je on najspremniji p jedini pozvan da primi to visoko mesto i da izvrši taj težak zadatak. Sem toga, Sava je, i po svom poreklu, i po svom položaju u društvu i državi, i po svojim vezama. i po svom dotadašnjem radu, svakako jedini u zemlji imao dovoljno autoriteta i dovoljno snage, da izvede tako težak i zametan posao, kao što je u taj mah bila organizacija crkve u Srbiji.

U religioznom pogledu bilo je istina u srpskim zemljama već i pre toga dosta urađeno. Već nekoliko vekova hrišćanstvo je u srpskom narodu bilo zvanično zavedeno. Ohridska arhiepiskopija, pod kojom je bi la do toga doba Srbija, trudila se bez sumnje pošteno da ispuni i u srpskim zemljama svoju dužnost. Osobito je mnogo za zavođenje i učvršćenje pravog hrišćanstva u narodu i u državi učinjeno je u poslednje doba, za vlade Stevana Nemanje i Stevana Prvovenčanog, kada je podignuto mnogo manastira, koji su tada postali stožeri hrišćanstva, živi rasadnici hrišćanskog morala i hrišćanskih pogleda na život i svet. Ipak je stanje religije i morala u narodu još uvek bilo rđavo; pravo hrišćanstvo sa svojom sadržinom još nije bilo uhvatilo dubokog korena, i u tome je pogledu ostalo još uvek vrlo mnogo da se uradi.

Savini biografi pričaju, kako je Sava, kad je posvećen za arhiepiskopa, bio svestan velike i teške dužnosti, koja ga je očekivala, i velike odgovornosti, koju je uzeo na sebe, kada je pristao da se primi za arhiepiskopa, pa ističu, kako ga je u pojedinim momentima obuzimala sumnja u svoju snagu i sposobnosti, te je sam sebi postavljao pitanje, da li će moći izvršiti zadatak, koji ga je očekivao. Ali je u tim trenutcima sumnje i očajanja uvek pobeđivala svest o dužnosti i pozivu, i unutrašnja snaga, koja ga je gonila na plemeniti rad, u kome je on od mladosti bio navikao da troši sebe radi viših i uzvišenijih ideala i u korist drugih.

Sava je došao u Srbiju kao arhiepiskop pun svetlih ideala o svome pozivu, pun snage i volje da svoje ideale ostvari i pun planova, kako će to učiniti. Kada je stigao u Srbiju, on je prvo obavestio Stevana, šta je učinio u Nikeji, i šta namerava sada činiti i kako misli da izvede organizaciju crkve. Posle toga, Sava je otišao u Studenicu, da se pokloni grobu svoga ljubljenog oca i da mu zahvali za pomoć, koju mu je on stalno ukazivao. Jer Savi je uvek i svuda lebdeo pred očima Nemanja; on je stalno bio pod uticajem njegovih ideja, njegov duh ga je uvek vodio i svuda pratio, i Sava je duboko i iskreno bio uveren, da se za sve uspehe, i on i Srbija, imaju samo Nemanji da zahvale.

Organizaciju srpske crkve izveo je Sava odlično u svakom pogledu. On je pre svega, u dogovoru sa vlastelom, sveštenstvom i narodom izvršio, verovatno u glavnom na geografskim celinama, podelu cele zemlje na eparhije, zatim je eparhije podelio na protopopijate, a protopopijate na crkvene opštine. Najbolje od svojih učenika postavio je i posvetio je za episkope. Pri određivanju episkopskih središta Sava je osobitu pažnju obratio na krajeve, koji su ma u kom pogledu bili zaostali, i na krajeve, koji su bili izloženi uticaju katoličke propagande.

Neobično je važan fakat, da je Sava, koji je sav bio predan i odan pravoslavnoj crkvi, i radio stalno, uvek i svuda na širenju i učvršćenju pravoslavne vere, ostavio netaknutu organizaciju katoličke crkve u Srbiji i da u prava barske katoličke arhiepiskopije nije dirao. Taj fakat pokazuje možda i Savinu toleranciju, ali svakako više njegovo mudro računanje sa realnim stanjem stvari, sa realnim mogućnostima rada i delatnosti u izvesnim pravcima, i njegovo tačno odmeravanje gde, u kome pogledu i koliko se gde može u radu i akciji računati na uspeh. U avanture i akcije, gde nije bilo izgleda na uspeh, Sava se nije upuštao.

Obrazovane episkopije Sava je finansiski i ekonomski obezbedio time, što je svakoj od njih dao dosta velika vlastelinstva, i time im osigurao prihode za njihovo izdržavanje. On je u isti mah propisao ujedno i uredbe o redu i radu u tim vlastelinstvima i, osobito, u odnosu episkopa prema stanovništvu tih vlastelinstava. Sem toga, Sava je ustanovio u eparhijama stalan verski nadzor preko protopopa i egzarha.

Koliko je Sava imao dubokog smisla za organizaciju vidi se osobito po tome, što je on, kada je posvetio episkope i poslao ih u svoje eparhije, svakome od njih dao po jedan autentičan prepis svih potrebnih crkvenih knjiga, i naredio, da se u svakoj eparhiji prepisi crkvenih knjiga moraju vršiti samo iz tih episkopskih primeraka. Na taj način je u našoj crkvi onemogućeno kvarenje tekstova koji se neminovno dešava stalnim prepisivanjem sa prepisa, a ne sa originalnog teksta.

Posle toga Sava je sazvao u Žiču, koja je posle Savinog povratka dovršena, sabor, na kome je izneo osnovne principe pravoslavnog hrišćanstva, i tražio da se oni ozakone. Tom prilikom je bačeno prokletstvo na sve jeresi.

Kako je hrišćanstvo u to doba u Srbiji još slabo bilo uhvatilo korena u širim narodnim masama, vidi se, među ostalim, i po tome, što je u zemlji, po pričanju Savinih biografa, bio vrlo veliki broj nevenčanih, čija su deca, po načelima hrišćanske crkve, važila za nezakonitu. Sava je želeo, da se svi brakovi, sklopljeni bez crkvenog blagoslova, ozakone, pa je naredio, da sveštenici sakupe sve nevenčane parove, zajedno sa decom, koja su bila rođena bez zakonitog blagoslova, i da ih pod okriljem roditelja, pošto njih venčaju, krste.

Pri radu na organizaciji crkve Sava je naišao na jednu veliku teškoću. Kada je došao u Srbiju on je zatekao u Prizrenu episkopa, koga je ranije na to mesto bio postavio i posvetio ohridski arhiepiskop. Taj episkop bio je Grk. Postavljen od ohridskog arhiepiskopa, on svakako nije bio prijatelj i pristalica Sava i srpske vlasti, pa verovatno nije hteo priznati ni Savu kao arhiepiskopa i pokoravati se njegovim naredbama. Savi nije ostalo ništa drugo da učini, nego da nepokornog i upornog episkopa primora da podnese ostavku na svoj položaj, a da na njegovo mesto postavi sigurnog i sebi odanog čoveka. Ali taj Savin postupak izazvao je, ili upravo dao je povod, za jedan energičan protest, ne samo protiv njegovog postupka sa prizrenskim episkopom, nego i protiv njegovog postavljenja i posvećenja za arhiepiskopa u opšte.

Crkva u Srbiji bila je do toga vremena pod ohridskom arhiepiskopijom, i ohridski arhiepiskopi su postavljali i posvećivali episkope u srpskim zemljama. U ovaj mah, kada je ohridski arhiepiskop, daroviti, veoma učeni i energični Dimitrije Homatijan, imao ambiciju i radio na tome, da zameni vaselenskog carigradskog patrijarha, njemu je naravno osobito bilo stalo do toga, da oblast njegove crkve bude što veća i da što bolje očuva svoja istoriska prava. Arhiepiskop Dimitrije Homatijan je, i po svojoj prirodi i po svojim planovima i ambicijama, morao ustati protiv svega, što je, po njegovom mišljenju, moglo izgledati kao sužavanje njegove oblasti i krnjenje njegovih prava.

Stoga je Homatijan, kada je saznao, da je Sava u Nikeji posvećen za arhiepiskopa, da se kao arhiepiskop vratio u Srbiju, da je počeo živo izvoditi organizaciju srpske crkve, da je ustanovio eparhije i u njima imenovao i posvetio episkope i, osobito, da je primorao prizrenskog episkopa, koga je ohridski arhiepiskop bio postavio i posvetio, da napusti svoju eparhiju, pa postavio na to mesto jednog svog čoveka, usplamteo gnevom i napisao Savi energičan protest protiv njegovog posvećenja za arhiepiskopa, protiv njegovog rada na organizaciji srpske crkve, i osobito protiv njegovog postupka u prizrenskoj eparhiji. Taj Homatijanov protest, koji je pisan u maju 1220 god., a koji je Savi doneo skopski episkop Jovan, vrlo je važan dokumenat i sadrži puno zanimljivih podataka o Savi, njegovom životu i njegovom radu.

U početku tog važnog dokumenta Homatijan piše Savi: „Poodavno smo već čuli o tvojoj prečasnosti, kako si ostavio svoju zemlju i rodbinu, nasleđe očevinsko i prosto rekavši ovaj svet i sve što je svetsko, te otišao u primorski Aton, ka tamo nastanjenim isposnicima, po kojima to mesto Sveta Gora i jeste i zove se. Tamo si se u ranoj mladosti postrigao, ujedinivši se sa tamošnjim isposnicima... Tako si se i preko granica pročuo kao mlad monah i iskusnik“.

Posle te pohvale Savi počinju prekori: „Posle poreče i oprovrže glas, koji se beše poneo o tvojoj veličini, jer se ču, kako je isposnik Sava ostavio Aton i tamošnje podvige i kako se vratio natrag među one, koji o zlu misle, koji su uzrok da se sveto evanđelje u tugu baca, te kako i sam postao gotovo ono, što je i pre bio. Raspre domaće ugrabiše ga iz tvrdoga grada Svete Gore, Sava se opet nastani u Srbiji, isposnik se pretvori u upravnika i savetnika tamošnjih poslova, u poslanika okolnim vlasnicima, te uzdržavanja od sveta, na koje se beše zavetovao kao monah, pretvori u svetsku vrevu i huku. I sasvim se pusti u svetske brige i u svetsko slavoljublje, poče ići na gozbe, poče jahati konje odabrane, okićene i opremljene, poče voditi mnogu svitu, poče putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu. I idući tim putem, zažele i dostojanstvo jerarha, pa otputova ne znamo kuda, te negde iznenada postiže i to dostojanstvo, i povrati se u Srbiju, u otačastvo, kao arhijerej, trubeći i razglašujući to što se moglo većma. Po tom rukopoloži mnoge arhijereje, da li s odobrenjem i da li na uredno određenim mestima, nepoznato nam je. I da sve ukratko kažem: ne samo da je radio protivno pravilima o vladanju monaškog reda, nego je zabrkao i iz temelja potresao i sami ustav o crkvenim poslovima uopšte“.

Zatim Homatijan nastavlja: „Čujući o tebi te i take stvari i sad i pređe, nismo im u svemu ni verovati hteli, jer znamo, da je ono, što se po svetu govori, ponajviše lažljivo. A mislili smo i da nije naše da se brinemo o tome, kako si se ti iz Svete Gore vratio u tvoju otadžbinu, i kako si se tu i kakvim poslovima bavio. Ali pošto si se ti rukopoložio za arhijereja, naše je, i to mislimo u velikoj meri, da istražujemo: kako si se i za koju crkvu rukopoložio? Ako si ti, blaženi, sad postao arhijerej, kao što se čulo na sve strane, mi hoćemo da znamo gde, i u tome se naslanjamo na božanstvene i svete kanone i na bogoljubive zakone. Ako si arhijerej postao u Srbiji, pitamo: kako? Ako si to postao rukopoloženjem patrijarha carigradskoga, pitamo: čega radi? Od starine su, istina, carevi imali povlasticu da gradovima stupnje daju, te da od manjeg stupnja, recimo episkopskog, povišavaju na viši, na priliku na arhiepiskopski ili mitropolitski, ali je za to trebalo da si pre toga ti bio episkop, te da bi se tako mogao uzvisiti od nižega naviše i počasnije. A ti niti si se desio episkop, niti imaš kakvu god carsku povlasticu, kojom bi se proglašavalo tvoje postavljenje. A i gde je danas carstvo, gde li bi mu bilo to, gde li su pak ostala dostojanja, kad vlast vrše negde ovaj, a negde onaj, a dostojanje carsko niko nigde nije neokrnjeno sačuvao. A pošto pravoga carstva već nema, znaš i sam veoma dobro šta bi bilo najprikladnije i najpametnije“. Zatim Homatijan piše: „Ako li si se kao nov arhijerej naturio Srbiji bez episkopija, ti znaš vrlo dobro i bolje nego iko drugi, da je Srbija potčinjena prestolu Bugarske, i da se od arhiepiskopa Bugarske rukopolagao ko je postojao episkop u Srbiji i arhijerej u Rasi, i po tome si kanonima protivno postigao dostojanstvo arhijerejsko, i otvoreno si na silu ugazio u oblast tuđu“. Homatijan zatim ističe, kako se Srbija, božjom milošću, pobožno i hrišćanski upravlja, na temelju od apostola podignutom, i o njoj se stara arhijerej, kojega su joj sveti oci dali. „Nisi, dakle, nastavlja Homatijan, po ljubavi k evanđelju, nego si po slavoljublju uskočio u arhijerejsko dostojanstvo, i radi te krivice naleteo si i na samu opasnost, kao ona životinja, koja u žestini, kad nekud nagne, i na najoštriji mač nasrće. Eto, kako te tvoja želja za preosvećenošću u neuputnosti odvede“.

Posle toga Homatijan prelazi na pitanje prizrenskog episkopa: „Pa još ako je i ono istina, da si zastao episkopa kanonično postavljenog, onoga u Prizrenu, i da si ga tiranski iz episkopije izbacio, nagnavši ga, kukavca, da da ostavku, bez sumnje da bi radi te ostavke rđavo delo bez odgovornosti prošlo, i da si drugoga, koji je tebi po volji, na ono mesto postavio. Time si prevršio to tvoje preziranje kanona, bolje reći to gaženje samoga Boga u kanonima njegovim. I pošto je tvojoj želji isto tako i zemlje trebalo, učinilo ti se najzgodnije, da se zaletiš, o najbolji, ne na koga drugoga, nego na avtokefalnoga starešinu bugarske eparhije i na jerarhe, koji su pod njegovom vlašću, i da tu tražiš dostojanje. I da li si to učinio načinima, koji mogu biti kanonički sasvim odobreni? Jer koliko je neuputno da se rukopoloženjem drugoga nameštaš u oblasti avtokefalnoga arhijereja, znaju oni, koji ozbiljno pretresaju listove zakona i kanona“.

Na kraju svoga protesta Homatijan piše: „Evo ovim saborno objavljujemo tvojoj časnosti ovo što sleduje. Ako otstupiš od oblasti, koje po starini pripadaju našoj eparhiji, a koje ti sad nezakonito držiš, dobro ćeš učiniti, postupićeš mudro, pa dodavši u misli i osećaje, da je tvoje rukopoloženje nekanonično, i vrativši se na put, kojega su se tvoji stari od postanja držali, moći ćeš u nagradu za tu mudrost i oproštaj postići. Ako li neotstupno budeš ostao pri tvojim drskostima i pri tvojoj jednostranosti, ako li prezreš ovo naše pismo, pogrešićeš protiv kanonskog pravila, kojim ti se pravilno zakonita tvoja vlast obraća, podvrći ćemo te odlučenju od svete i živonačelne Trojice, izključićemo te iz zajednice vernih kao prestupnika svetskih božanskih i kanonskih zapovesti, kao krivca, koji potresa i brka crkveni ustav, koji su još u početku sveti oci uzakonili. A toga radi pod istu će krivicu i odgovornost potpasti i oni, koji s tobom opšte, bili oni u crkvenom ili u svetovnom redu ili činu, A da izvrši ovo naše saborno pismo, rukopoložismo preosvećenoga episkopa skopskoga, u Gospodu dragoga nam brata i u službi draga, gospodina Jovana, neka bi i živim glasom ovo što je napisano objavio tvojoj časnosti“.

Kao što se vidi, Homatijanov protest je napisan vrlo odlučno i energično. U njemu Homatijan protestuje, što je Sava posvećen za arhiepiskopa i dokazuje, da je to posvećenje nepravilno izvršeno. Zatim Homatijan tvrdi, da se Sava svojom željom i molbom da postane arhiepiskop obratio na nenadležno mesto (na nikejskog patrijarha), jer je Srbija pod jurisdikcijom ohridskog arhiepiskopa, i, naposletku, Homatijan napada Savu zbog njegovog nasilnog postupka u prizrenskoj eparhiji. Ako se Sava ne vrati na pravi put i ne posluša Homatijanove savete, Homatijan mu preti prokletstvom i izopćenjem.

Homatijanov protest Savu ni najmanje nije uzbudio, i on na njega, izgleda, nije u opšte reagirao, niti se na njega obazirao. On je bio posvećen za arhiepiskopa od vaselenskog patrijarha, koji je bio priznat u celom pravoslavnom svetu, sem epirskog despotata, kao glava pravoslavne crkve u oblasti carigradskog patrijarhata. Autoritet patrijarha u Nikeji bio je velik i nesporan, dok se ohridski arhiepiskop tek borio za to, da istakne svoj autoritet mimo i protiv autoriteta nikejskog patrijarha, koga su svi smatrali za naslednika vizantiskog jerarha. Sava se dakle obratio na onoga, za koga je smatrao da ima vlast i pravo i autoritet.

Sava je imao i posebnih razloga da se u ovaj mah obrati na nikejskog patrijarha. On je znao, da će ono, što je hteo da dobije, mnogo pre i mnogo lakše dobiti od nikejskog patrijarha, nego od ohridskog arhiepiskopa, i da će državna vlast, kojoj je bez sumnje i u Nikeji i u Epiru podjednako stalo bilo do toga, da zadobiju za sebe Srbiju, u Nikeji pre i lakše i uspešnije uticati na pretstavnike crkve, da za ljubav države žrtvuje svoje interese, pa da ispune Savine želje i molbe.

Sava je mogao da ignoriše Homatijanov protest osobito zbog toga, što je imao dovoljno oslonca da brani stanovište, po kome je on zakonito i na kompetentnom mestu postavljen za arhiepiskopa, da je njegovo postavljenje i posvećenje kanonski pravilno izvedeno, i da je prema tome sasvim zakonito. Sava je mogao primiti Homatijanov protest bez uzbuđenja i zbog toga, što je on znao, da za njim stoji u Srbiji državna vlast i sav njezin autoritet, i da je uz njega ceo narod.

Homatijan se docnije još jednom vratio na pitanje o srpskoj arhiepiskopiji. U jednom pismu, pisanom posle nekoliko godina, kada je nikejski patrijarh bio German Homatijan je ponovo protestovao protiv toga, što je patrijarh Manojlo rukopoložio Savu za arhiepiskopa.

Ali sve to nije Homatijanu na ohridskoj arhiepiskopiji ništa pomoglo, niti je imalo ikakva uticaja na tok događaja.

U Srbiji su sada bile sasvim druge prilike nego pre nekoliko decenija, kada potpuna sloboda još nije bila izvojevana i utvrđena. Nastalo je novo doba, odraslo je novo pokolenje u slobodi i nezavisnosti, i ono je imalo sasvim druge poglede na državu i na položaj Srbije. Vizantije, koje su se njihovi očevi bojali i protiv koje su se oni sa naporom borili, nije više bilo, a njene naslednice su se otimale o prijateljstvo sa Srbijom, pristajale su na pogađanja sa njom, tražile su kompromise i takmičile su se da je zadobiju za sebe, jer su računale, da će im ona biti potrebna i korisna, kada dođu sudbonosni dani, koji su se očekivali, u kojima će se rešavati njihovo životno pitanje: koja će od njih naslediti Konstantinov presto na Bosforu.

I sam Sava se promenio i postao je drugi. Nekada je on, u osnovnoj hilandarskoj povelji, pisao, da je „Bog premilostivi utvrdio Grke carevima, a Ugre kraljevima“. Tako je mislila generacija, koja je bila zadovoljna emancipacijom od Vizantije. Novoj generaciji to nije bilo dosta; ona je išla dalje i htela je više. Pretstavnik te nove generacije i njezinih pogleda bio je Sava. Nekada u mladosti, konservativac i legitimista, on je sada, u zrelim godinama u stvari postao revolucionar, rušio je tradicije, sekao nove puteve i otvarao nove vidike. U tome radu i u toj borbi imao je on uz sebe državnu vlast i ceo narod, koji je hteo političku, državnu i duhovnu slobodu, da u svakom pogledu bude svoj gospodar u svojoj kući. U tome je bila Savina snaga i zbog toga se on nije ničega i nikoga bojao. On se osećao jakim i sigurnim i zbog toga je mogao dozvoliti sebi da na Homatijanov protest ne obrati nikakvu pažnju i da na njega u opšte ne odgovori. On je, bez obzira na Homatijanov protest i na pretnju anatemom, nastavio svoj posao, koji je bio preduzeo i počeo: da izvede organizaciju srpske crkve.

Nije jasno, kako se prema celom ovom Savinom radu odnosio i ponašao njegov brat kralj Stevan. U prvo vreme, kad se Sava bio vratio iz Svete Gore u Srbiju, njih dvojica su bez sumnje živeli u slozi i radili su sve u potpunoj saglasnosti. Sava je verovatno izmirio Vukana sa Stevanom i izradio je da Vukan prizna stanje stvari, kako ga je Nemanja bio uredio i kako je ono bilo stvoreno Stevanovom pobedom i njegovim povratkom na presto. Posle toga, Sava je za vreme svoga boravka u Srbiji kao studenički iguman vršio za Stevana razne državne političke misije. Stevan sam priča, kako je on molio Savu, da ode Strezu i da interveniše kod njega zbog promene njegove politike. Kad su na Srbiju pošli ugarski kralj Andrija II i latinski car Henrik, Stevan priča, kako je onda pohitao svom „učitelju i nastavniku“ Savi, da ga on blagoslovi, pa da onda ide na neprijatelje. Sava se tom prilikom ponudio Stevanu, da i on pođe s njime u susret kralju Andriji, ali izgleda da Stevan nije hteo da povede Savu sa sobom, bar on posle u opisu svoga sastanka sa kraljem Andrijom i carem Henrikom, Savu više nikako ne pominje.

Uskoro posle toga, Stevan se oženio Mlečankom Anom Dandolovom. Od toga doba, izgleda, počinje neslaganje među Stevanom i Savom. Nije sigurno, da li između Stevanove ženidbe i njihovog razilaženja postoji uzročna veza, i ako jedan, istina pozniji, izvor kaše da se Stevan po nagovoru svoje žene, odrekao pravoslavne vere, približio se papskoj kuriji i tražio od pape kraljevsku krunu. Fakat je međutim, da su se Stevan i Sava, uskoro posle uspešnog otklanjanja opasnosti od ugarskog i latinskog napada i Stevanove ženidbe, razišli u pitanju spoljnje i crkvene politike, i da je Sava zbog toga napustio Srbiju i iz Svete Gore rukovodio opoziciju protiv Stevana u Srbiji. Kad se Sava kao arhiepiskop vraćao u Srbiju, Stevan se izgovorio bolešću i nije izašao pred Savu da ga dočeka. Uskoro posle dolaska u Srbiju, Stevan je opet počeo neke pregovore sa papskom kurijom, svakako na svoju ruku i bez Savine saglasnosti i pristanka. U osnovnoj povelji manastira Žiče, koju je Stevan izdao i u kojoj se kaže, da je odredio da u Žiči bude stolica srpske arhiepiskopije, Sava se nigde i ne spominje.

Sve to možda bi moglo pravdati pretpostavku, da između Stevana i Save, osobito u drugoj polovini njihovog života, nije uvek i stalno vladala puna saglasnost.

Ipak je Sava, za ljubav državnih i dinastičkih interesa, održavao dobre i korektne veze sa svojim bratom, osobito kad se starost počela približavati, kad su ih više spajale uspomene iz prošlosti, nego što su ih mogli razdvajati i otuđivati planovi za budućnost.

Stevan i Sava su vremenom našli puta i načina da se sporazumeju i da podese svoje međusobne odnose, svoje držanje i svoj rad prema zajedničkim interesima i potrebama. I kad je Stevan bio na samrtničkom odru, Sava je pohitao bratu, uspeo je, po pričanju njegovih autobiografa, da ga zamonaši i svečano ga je sahranio u Studenici, odakle ga je onda, posle izvesnog vremena, preneo u Žiču.


Stevan Prvovenčani je osetio na sebi kakve su nevolje i nesreće zadesile i njega i državu, što je njegov otac poremetio red nasleđa. Stoga je on, da bi osigurao presto svome potomstvu i svojoj dinastiji, još za života odredio sebi za naslednika svoga najstarijeg sina, Radoslava. U osnovnoj povelji manastiru Žiči, u kojoj Stevan naređuje, da se „va sem hrame spasa našego, zde da postavljujat se vsi kraljije, hotešteje biti države sej, i arhiepiskupije i piskupije i igumenije, zde da postavljajut se“, Stevan kaže, da j e tu povelju izdao „sa prevazljubljenim sinom svojim Radoslavom, prvencem, jegože i blagoslovismo, biti jemu kralju vse sije države“. Kad je Stevan Prvovenčani umro (septembra 1223 god.), primio je Radoslav vlast bez ikakvih prepreka, i Sava ga je venčao za kralja.

Radoslava je Stevan oženio Anom, kćerkom epirskog despota, posle (od 1223 god.) cara, Todora. Po prstenu, što ga je Radoslav dao svojoj verenici, a koji je slučajno sačuvan, vidi se, da j e Ana bila vrlo krupna i jaka, a po svemu što se o njoj inače zna izgleda, da je bila ambiciozna i vrlo energična. U našim izvorima sačuvana je o njoj vrlo rđava uspomena, da li sa razlogom, to je naravno teško reći. Radoslav, sin Grkinje Jevdokije, žene silovite i obesne, vaspitan je u religioznom vizantiskom duhu. Od prirode, kako po svemu izgleda, bez dovoljno energije, Radoslav je bio malo sposoban za težak vladalački poziv. Njega su, izgleda, više zanimala razna teološka pitanja, no državni poslovi. On je ubrzo sasvim podlegao uticaju svoje žene i svoga tasta, koji je posle osvajanja Soluna i proglasa i venčanja za cara (1223 god.) postao najsilniji vladalac na Balkanskom Poluostrvu.

Car Todor je za svoje političke uspehe i za položaj do koga je došao, imao da zahvali dobrim delom energičnom stavu i vrlo smišljenom radu ohridskog arhiepiskopa Homatijana. Stoga je Todor, iz blagodarnosti, a i da bi pojačao svoj položaj, svoju vlast i svoj uticaj, bio voljan da učini sve što može, da bi uzdigao ugled ohridske arhiepiskopije, da bi joj dao što više sjaja, snage i uticaja. Pošto su srpske zemlje, pre nego što je Sava posvećen za arhiepiskopa, bile pod ohridskom arhiepiskopijom, arhiepiskop Homatijan je, kao što je rečeno, energično protestovao protiv Savinog posvećenja za arhiepiskopa, jer je smatrao, da su tim posvećenjem povređena prava ohridske arhiepiskopije. Kad je u Srbiju došao na presto Todorov zet Radoslav, dobio je Todor presudan politički uticaj u Srbiji, pa je počeo raditi na tome, da srpsku crkvu ponovo potčini ohridskoj arhiepiskopiji. Kralj Radoslav je, izgleda, bio voljan, da i u ovom pitanju popusti svome moćnom tastu, i da novu srpsku arhiepiskopiju podloži crkvi u Todorovoj državi, ali se toj Radoslavovoj nameri bez sumnje protivio i odupro Sava, koji nije mogao dopustiti, da tako propadnu rezultati njegovog dugogodišnjeg truda i uspesi njegovog mučnog i napornog rada.

Kad je nemački car Fridrih II načinio sa sultanom Kamilom ugovor, po kome je dozvoljeno hrišćanima, da slobodno posećuju neka sveta mesta u Palestini, Sava je upotrebio tu priliku, da ispuni svoju davnašnju želju, da poseti mesta, gde je Spasitelj sveta živeo i stradao. Kada se odlučio na taj put, Sava je smislio, da se pri povratku sa toga puta sastane sa nikejskim carem Jovanom Laskarem, pa da se s njim razgovori o položaju, u koji su srpska država i crkva došle usled toga, što je Todor vršio presiju na kralja Radoslava, da Srbiju dovede u zavisnost od svoje države, a srpsku crkvu da podloži ohridskoj arhiepiskopiji.

Tako je Sava (1229 god.) pošao na istok, u Palestinu. On je prvo posetio Jerusalim, sastao se tu sa patrijarhom Atanasijem, peo se na Golgotu, bio je u Vitlejemu, gde je crkvi Hristovog rođenja dao bogat prilog i zapisao u pomenik svoje roditelje i brata Stevana. Odatle se vratio u Jerusalim, gde je služio više puta službu sa patrijarhom. Posetio je posle toga Sion, gde je takođe služio službu, pa iverski manastir, gde je služio na mestu časnog drveta, i dao mnogo zlata da se podignu ćelije za bratstvo u spomen svojih roditelja i svoj. Zatim je Sava obišao dom i crkvu proroka Zaharije, gde je takođe obdario jereje, koji su tu živeli, pa dom Bogorodičinih roditelja, i u blizini u crkvu Sv. Mihajla. Zatim je bio u Gecimaniji, gde je u crkvi na Bogorodičinom grobu služio službu, peo se na Jeleonsku Goru i služio je i tamo službu. Onda je otišao u Galileju, pa u Vitaniju, gde je dao mnogo zlata za pomen svojih roditelja i kralja Stevana, i posetio je posnicu, gde je Hristos postio 40 dana. Posle toga je Sava otišao na Jordan, pa se vratio u Jerusalim, sastao se ponovo s patrijarhom i obdario je patrijarha i klir i uboge.

Posle povratka u Jerusalim Sava je otišao u lavru Sv. Save jerusalimskog, gde je posetio iverski manastir i ruski manastir Sv. Mihajla. Obišao je zatim sve manastire ka Sodomskom Moru, pa se vratio u lavru Sv. Save, gde je dao mnogo zlata, te je primljen za manastirskog sabrata, a roditelje i brata Stevana zapisao je u manastirski pomenik.

Posle toga Sava je posetio lavru Sv. Jeftimija, gde je tražio i dobio mesto, da sazida crkvu, a zatim je prošao vitlejemske i jordanske pustinje i svu Palestinu, pa je otišao u Nazaret, odakle je posetio Tavorsku Goru.

Sem posete svetih mesta, čime je zadovoljio jednu svoju bez sumnje davnašnju želju i duševnu potrebu, Sava je, po svom dobrom običaju, u Palestini rešio, u vezi sa verskim stvarima, i neka važna praktična pitanja. Sava je u Palestini udesio i praktički uredio sve što je bilo moguće, da olakša posećivanje svetih mesta srpskim hacijama. On je na putu za Jerusalim, osobito u početnim i krajnim stanicama, u Akonu i u samom Jerusalimu, kupovao i zidao crkve i manastire, pa je tu uredio prihvatne stanice za Srbe. On je, sem toga, radio na tome, da osnuje u tim stanicama srpske manastirske kolonije, ili, ako ih je tamo već bilo, da ih pojača. Tu su onda docnije obrazovana središta, gde se živo radilo i na književnosti.

Iz Nazareta je Sava pošao kući. Došao je u Akon, gde je otseo u lavriotskoj metohiji, u manastiru Sv. Nikole. Tu je Sava našao brod za Anatoliju, kamo je imao nameru da ide. Kad je Savin brod pristao u Anatoliju, Sava je javio caru Kalojovanu Vatacu, da je stigao, sa molbom, da mu pošalje konje, koji će preneti njegove stvari. Car mu je po želji poslao, ne samo što je tražio, nego i svoj carski brod („i od stola svojego dav jemu katrgu sa obrazom carskim i sa človeki praveštimi korabalj“), da preveze kuda je trebalo Savu i njegove stvari. Sava se onda, ne zna se na žalost gde, sastao sa carem Jovanom. Sastanku je prisustvovala i carica i prestolonaslednik Todor. Da li je, sem njih, još kogod prisustvovao tom sastanku, nije poznato.Ali je sva prilika, da je uz cara bio prisutan i patrijarh German, i da je Sava tom prilikom, na intervenciju carevu, dobio (možda samo usmen) pristanak od patrijarha, da u buduće srpski episkopi sami sebi biraju arhiepiskopa, i da ga oni sami posvećuju.

Kao glavni razlog za ovo svoje traženje Sava je mogao navesti težnju epirskog carstva i ohridske arhiepiskopije, da dobiju presudan uticaj u srpskoj crkvi i u srpskoj državi. Već pre deset godina, kada je tražio da nikejski patrijarh posveti za Srbiju arhiepiskopa, Sava je sa razlogom mogao ukazivati na to, da je, u težnji i radu na obnovi vizantiske imperije, epirska država ozbiljan takmac nikejskom carstvu, te da je za nikejsku državu vrlo važno, da u utakmici i borbi, koja će zbog toga neminovno nastati, ima Srbiju na svojoj strani. Sava je već onda našao kod nikejskih državnika puno razumevanja za taki red misli. Sada, posle deset godina, nikejski su državnici za ta i taka razlaganja morala imati još mnogo više shvatanja, nego onda, jer je od toga doba epirska država znatno napredovala u svakom pogledu. Ona je proširila svoje granice na sve strane i u svima pravcima, Todor je čak bio osvojio i Solun i proglasio se tu i venčao za vizantiskog cara, Stoga je epirska država bila sada nikejskom carstvu nesravnjeno veći i opasniji takmac u radu na obnovi vizantiske države, nego pre deset godina.

I nikejska je država istina za to vreme takođe znatno napredovala u svakom pogledu, i ona je daleko proširila svoje granice i osnažila se, njen ugled i njezina moć su znatno porasli. Ali je bilo jasno, da je epirska država učinila u svima pravcima mnogo veći napredak. Epirska država je, sem toga, imala znatno bolji geografski i strateški položaj za izvršenje misije, koju je svaka od njih htela da izvrši. Stoga su državnici u Nikeji imali u taj mah puno opravdanog razloga, da se ozbiljno brinu, kako će se stvari razvijati, te su morali preduzeti potrebne mere, da se obezbede za sve eventualnosti.

Savi je već pre deset godina pošlo za rukom, da ubedi nikejske državnike, kako je potrebno i korisno, da učine Srbiji izvesne ustupke, da bi se ona odbila od Epira i vezala za nikejsku državu. Sada, kada se epirska država toliko proširila i osnažila, bilo mu je znatno lakše izneti nikejskim državnicima objektivne i opravdane razloge za potrebu izvesnih daljih ustupaka srpskoj crkvi, da bi se ona spasla uticaja ohridskog arhiepiskopa i vlasti epirskog carstva, odbila od njih i pridobila za nikejsku crkvu i državu. Sveštenstvo i viša jerarhija, postavljena u Srbiji iz Ohrida, biće, mogao je Sava govoriti, uvek pod epirskim uticajem i radiće uvek u svakom pogledu u korist epirske države.

Od osobitoga je značaja i važnosti bila ličnost srpskog arhiepiskopa, i pitanje popunjavanja upražnjenog arhieppskopskog prestola. U slučaju smrti ili abdikacije srpskog arhiepiskopa, srpska crkva nikako nije smela biti ostavljena dugo bez svoje glave, jer je taki interegnum uvek štetan po crkvu i crkvenu organizaciju. Sem toga, prilikom popunjavanja arhiepiskopskog prestola ohridska arhiepiskopija bi se bez sumnje umešala i pokušala, naravno preko državne vlasti. koja je u taj mah imala presudan uticaj u Srbiji, da obnovi svoje staro pravo na vlast u srpskoj crkvi, i da onda za arhiepiskopa u Srbiji postavi svoga čoveka koji će služiti epirskoj crkvi, epirskoj državnoj ideji i njezinim interesima.

Nikejski državnici su saslušali Savine razloge i razumeli su ih bez sumnje dobro, ali i njima je bilo vrlo teško da čine tako velike ustupke i da daju povlastice, kakve je Sava od njih tražio. Ali kako su u pitanju bili veliki državni interesi, nikejski su političari bez sumnje i ovoga puta izvršili pritisak na pretstavpike crkve, da žrtvuju svoje principe za ljubav državnih interesa.

Tako je Sava i ovoga puta uspešno svršio misiju, zbog koje je došao vizantiskom caru, i srpska jerarhija je dobila pravo, da zbor srpskih episkopa sam sebi bira i posvećuje arhiepiskopa, kad se arhiepiskopski presto uprazni.

Kako je Sava imao nameru da poseti Svetu Goru, car i carica su mu dali para i darova, da ih razda manastirima u Svetoj Gori. Sava je u Svetoj Gori pristao sa brodom pod iverski manastir, odakle je otišao u kareju u protat, gde je obdario protu i ceo sabor, pa je odatle išao da poseti svoju dragu isposnicu. Iz isposnice je došao u Vatoped, gde je otpustio carevu lađu, pošto je obdario posadu, i pismeno zahvalio caru za sve što mu je učinio, pa je onda došao u Hilandar, gdese zadržao duže vreme.

Kada se raščulo, da je Sava stigao u Svetu Goru, pohitali su monasi iz svih manastira, da vide čoveka, o kome su slušali ili koga su lično znali, koji je sada već bio svuda poznat, čuven i poštovan, a koji je svoju karijeru pre trideset godina počeo u Svetoj Gori, kada je kao mlad dečko ostavio vladalačke dvorove i svoje roditelje, pa je dobegao u Svetu Goru, da se tu posveti Bogu i molitvi. Mnogi od njih, koji Savu nisu znali, želeli su da vide čoveka, a kome su se raznosile tolike legende, i koji je bez sumnje već onda bio ukrašen oreolom slave i svetiteljstva.

Iz Hilandara je Sava došao u Solun. Tu se on pre svega poklonio grobu Sv. Dimitrija, pa se onda sastao sa tastom kralja Radoslava, carem Todorom, koji ga je naravno primio vrlo lepo, i dao mu sve što mu je bilo potrebno za put u Srbiju.

U Solunu je Sava sa carem Todorom imao bez sumnje i političkih razgovora, jer je u to doba već bilo jasno, da će između njega i bugarskog cara Asena uskoro morati doći do otsudne borbe. Po Teodosiju kao da je to pitanje bilo ovoga puta osobito predmet razgovora između Save, cara Todora i solunskog mitropolita: „Mnogaj že iže va ljubvi i va mire blagočastivomu Radoslavu kralju sa njimi prebivati car i mitropolit ka svetomu izglagolasta“. Ako je Teodosije ovo namerno rekao, i ako je o tome bio dobro i tačno obavešten, ako je dakle ovaj njegov iskaz pouzdan, moglo bi izgledati, kao da car Todor u taj mah nije bio siguran, kakvo će stanovište u sukobu, koji je bio na pomolu, i u kome je trebalo da se reši sudbina cara Todora i njegove države, zauzeti kralj Radoslav, i kao da je tražio da osigura u tom slučaju neutralnost Srbije.

Kad je Sava stigao u Srbiju, dočekan je tu sa velikim počastima, jer je opet postigao jedan znatan uspeh, koji je bio vrlo koristan za srpsku crkvu i srpsku državu. Srpska crkva od sada nije više bila u opasnosti, da će joj vrhovne poglavice biti postavljene i nametane sa strane iz tuđe zemlje i da će na čelo srpske crkve dolaziti ljudi, koji neće imati dovoljno razumevanja i dovoljno ljubavi za srpsku crkvu, za narod i za državu, koji će raditi prema svojim i tuđim potrebama i koji će gledati i zastupati samo svoje i tuđe interese.

Posle povratka iz Svete Zemlje u Srbiju, Sava je nastavio svoj raniji blagotvorni rad; putovao je po celoj zemlji, propovedao je svoja načela, poučavao je narod i sveštenstvo svemu što je dobro, pomagao je sirotinju, sazivao je pomesne sabore, na kojima je sprovođena crkvena prava vera.

Uskoro posle Savinog povratka u Srbiju, desile su se na Balkanskom Poluostrvu velike promene, koje su uticale i na položaj i prilike u Srbiji. Usled jakog i naglog širenja epirske države izbio je sukob između cara Todora, čija je moć, osobito od 1223, kad je zauzeo Solun, stalno rasla, i bugarskog cara Asena, koji se tokom vremena sve više isticao kao ozbiljan takmac caru Todoru u borbi o prevlast na Balkanu. Između njih je naposletku (1230 god.) došlo do rata. U velikoj i krvavoj borbi na Klokotnici car Todor je od cara Asena do noge potučen i zarobljen. Njegova država, do toga dana najsilnija država na Balkanskom Poluostrvu, izgubila je jednim mahom gotovo svu svoju snagu i značaj, izgubila je silne zemlje, vojsku i ugled. Mesto nje istakla se sada kao sila prvoga reda Bugarska, a car Asen je postao najsilniji vladar na Balkanskom Poluostrvu.

Ova velika promena u odnosu snaga u neposrednoj blizini, morala je imati odjeka i u Srbiji. Kako izgleda kralj Radoslav još od početka svoje vlade nije bio mnogo popularan i omiljen među vlastelom, sveštenstvom i narodom u Srbiji. Radoslavovoj nepopularnosti bilo je više uzroka. Vaspitan u vizantiskom duhu, Radoslav se ponosio svojim poreklom iz grčke carske porodice Duka, i isticao je to rado; on je održavao žive veze sa grčkom crkvom u Ohridu i bio je spreman da joj podloži srpsku crkvu. Sem toga, Radoslav je bio pod jakim uticajem svoga tasta, epirskog cara Todora, i možda još više pod uticajem svoje energične i ambiciozne žene, koja je gurala politiku srpske države u tome pravcu.

Tako se u Srbiji sa razlogom steklo uverenje, da su i srpska crkva i srpska država postali potpuno zavisni od epirskog carstva i ohridske arhiepiskopije. Srpskoj vlasteli i pretstavnicima srpske crkve moglo je izgledati, da je, zbog tuđinskog vaspitanja kralja Radoslava, zbog njegove slabe volje i zbog uticaja sa strane, za kratko vreme uništeno gotovo sve što je Srbija u toku poslednjih nekoliko desetina stekla i izvojevala, zahvaljujući hrabrosti, energiji i konsekventnoj politici Stevana Nemanje, smišljenom radu Stevana Prvovenčanog i mudrim postupcima Savinim.

Prirodno je, da je javno mnjenje u Srbiji bilo nezadovoljno takom politikom i takim radom kralja Radoslava, koji je srpsku državu degradovao i ponizio, koji je srpsku politiku uveo u ćorsokak i koji je upropastio mučno dobivene tekovine starijih generacija. Ali, dok je epirska država bila snažna i jaka i dok je tamo na prestolu sedeo car Todor, Radoslavov tast, opozicija u Srbiji nije mogla ni u kom slučaju računati na uspeh, jer je Radoslav imao snažan oslonac u svome tastu. Ali kada je car Todor potučen i kad je izgubio vlast, opozicija u Srbiji digla je glavu i počela je raditi na tome, da zbaci Radoslava sa prestola.

Nezadovoljni elementi počeli su se okupljati oko mlađeg Radoslavovog brata, energičnog i impulsivnog Vladislava. Sem ličnih prednosti, osobito u poređenju sa Radoslavom, Vladislav je imao još i tu, da mu je žena bila kćerka bugarskog cara Asena, pobednika na Klokotnici, koji je posle pobede postao najsilniji vladalac na Balkanskom Poluostrvu. U leto 1233 god. izbila je u Srbiji buna protiv kralja Radoslava. Radoslav je morao bežati sa ženom iz Srbije, a Vladislav je zauzeo presto i uzeo je vlast u svoje ruke.

Nije poznato kakvu je ulogu u ovim događajima igrao Sava, i da li je on bio za to, da se Radoslav ukloni i da Vladislav dođe na presto. Ali se sa dosta verovatnoće može pretpostaviti, da Sava, u najmanju ruku, nije bio protivan ovoj promeni. Sava nije mogao biti zadovoljan Radoslavom već i zbog toga, što je Radoslav suviše naginjao Grcima, što se suviše bio podao uticaju svoga tasta cara Todora i, osobito i najviše, što je pod njegovim uticajem bio sklon da crkvu u Srbiji podloži ohridskoj arhiepiskopiji.

Sem svega toga, Savi, realnom političaru i praktičnom čoveku, bilo je bez sumnje jasno, da je za Srbiju bolje, i korisnije, da na prestolu bude zet cara Asena, najsilnijeg vladaoca na Balkanskom Poluostrvu, nego zet cara Todora, čija je država u taj mah bila skoro uništena.

Sava je dakle u najmanju ruku odobrio promenu na prestolu, izvedenu u leto 1233 god., prihvatio je novo stanje i krunisao je Vladislava za kralja.


Pošto je znatno proširio i osnažio svoju državu, osobito posle velike pobede nad epirskim carem, car Asen je počeo raditi na obrazovanju jednog velikog saveza protiv latinskog carstva. U vezi sa nadmoćnijim položajem, što ga je on sada imao prema epirskoj državi, a u prijateljskim odnosima sa nikejskim carstvom, za čijeg je prestolonaslednika isprošena bila njegova kćerka, Asen je želeo, da dobije u svojoj državi potpuno samostalnu i nezavisnu crkvu i da obnovi staru bugarsku patrijaršiju.

Nikejski patrijarh je, pod uticajem cara Jovana Vataca, bio pristao, da učini tu veliku žrtvu i da prizna bugarsku patrijaršiju. Ali, da bi priznanje bugarske patrijaršije bilo potpuno punovažno, trebalo je dobiti saglasnost i pristanak na to i ostala tri vaselenska patrijarha, jerusalimskog, aleksandriskog i antiohiskog. Car Asen je došao na srećnu misao, da tu važnu misiju poveri arhiepiskopu Savi. On je zamolio Savu, da ode na istok, pa da tamo kod jerusalimskog, aleksandriskog i antiohiskog patrijarha izradi i dobije njihov pristanak, da se bugarska crkva proglasi za patrijaršiju.

Sava je tek nekoliko godina pre toga bio u Palestini i posetio je tamo sva sveta mesta. Put u Svetu Zemlju bio je težak i naporan, a Sava je u to doba već bio u godinama, kada čovek obično misli na mir i odmor i nema mnogo volje da se lomi po mučnim putevima i da ide u daleke zemlje, u kojima je tek nedavno bio. Uz godine, Savu je mučila i bolest u stomaku, koju je, usled silnih postova, još kao mlad čovek bio navukao. Zbog svega toga Savi nije bilo lako da se reši da ponovo putuje na istok.

Ali je Asen svakako insistirao na tome, da Sava ide, uveren, da će on uspešno svršiti poverenu mu misiju. Asen je znao, da je Savin ugled i autoritet svuda veliki. Sava se na prvom svom putu bio upoznao i sprijateljio sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem, pa je mogao od njega dobiti preporuke za ostala dva istočna patrijarha. Ali je bez sumnje najvažniji razlog, što je Asen želeo i tražio, da Sava ide na istok i da tamo kod tri istočna patrijarha izradi pristanak na proglas bugarske patrijaršije, bio u tome, što je Asen znao, da Sava ima mnogo ugleda i autoriteta i da raspolaže snagom ubeđenja i silnom argumentacijom, pa je mislio, da je on najpogodnija ličnost da mu svrši taj posao.

Pregovori između bugarskog i srpskog dvora po tome pitanju povoljno su završeni, i Sava je pristao, da kao poverenik cara Asena, i ako star i bolešljiv, pođe na tegoban dalek put i da učini i tu žrtvu svome narodu i svojoj državi.

Sava je prihvatio Asenovu molbu i pristao da učini što je on tražio, računajući bez sumnje, da će, ako uspe u toj misiji i ako dobije pristanak istočnih patrijaraha za osnivanje bugarske patrijaršije, tom velikom uslugom obavezati cara Asena na još veću naklonost Srbiji i njenom vladaocu. Ta neobično velika usluga, koju bi učinio pretstavnik srpske crkve bugarskom caru, mogla je biti ujedno i jaka zaštita protiv pretensija ohridske crkve, koja je sada, kada je došla u Asenovu moćnu državu, mogla pokušati da obnovi svoje zahteve o povratku starih svojih prava na vlast u srpskim zemljama. Uslugom, koju je Sava bio voljan da učini Asenu, bio bi svakako presečen i onemogućen rad i intrige ohridske crkve u tome pravcu. Tako se Sava rešio da ponovo putuje na istok, jerusalimskom, aleksandriskom i antiohiskom patrijarhu, da izvrši kod njih misiju, koju mu je car Asen poverio.

Pre svoga polaska na put Sava je zahvalio na arhiepiskom dostojanstvu i predao presto jednome od svojih učenika. Nije jasno, zašto je Sava to učinio. Razlozi, koji su naveli Savu na taj postupak, mogu se samo naslućivati.

Sava je svakako obećao, da povlastice, što ih je srpska crkva dobila njegovim trudom i njegovim zauzimanjem nisu dovoljno utvrđene i osigurane. Stoga je on sa razlogom smatrao, da je potrebno učiniti nešto, da se stečene povlastice i u praksi primene i utvrde. Događaji poslednjih godina pokazali su, i Sava je to dobro uočio i neprijatno osetio, da razne političke prilike i promene mogu nepovoljno uticati na život srpske crkve, da njena sudbina često može zavisiti od jedne ličnosti ili od slučaja i slučajnosti, i da na nju mogu uticati po neki put i sporedne ili čak i sasvim neznatne stvari.

Stoga je Sava sa razlogom smatrao, da povlastice i tekovine, što ih je srpska crkva bila dobila, treba, koliko je to god moguće, utvrditi i osigurati ih od svih slučajnoeti i nepredviđenih postupaka protiv njih.

U tom pogledu najvažnije i najosetljivije je bilo pitanje o popunjavanju upražnjene arhiepiskopske katedre. Pri postavljanju i rešavanju toga pitanja moglo je najpre doći do neprijatnih komplikacija i do sukoba. Stoga je Sava sasvim pravilno smislio, da to važno pitanje, pitanje o popunjenju arhiepiskopskog prestola kad se on uprazni, praktično reši još za svoga života.

Sem toga, Sava je bio star i bolešljiv, pa je morao pomišljati i na to, da mu se za vreme dugog i mučnog puta može štogod desiti, ili od prirode ili nesretnim slučajem. Usled njegove smrti mogle bi nastati nezgodne i neprijatne komplikacije. Pri rešavanju pitanja o popunjavanju upražnjene arhiepiskopske katedre moglo bi doći do uplitanja raznih faktora sa strane, što je, po Savinom uverenju, po svaku cenu trebalo izbeći, jer bi to bilo opasno po život i egzistenciju mlade srpske crkvene organizacije.

Sem toga, Sava je morao misliti i na ličnost svoga naslednika, jer je on vrlo dobro znao, da od ličnosti njegovog naslednika u mnogome pogledu zavisi dalji razvitak srpske crkve, privođenje u delo i život osnovnih principa, koje je on bio postavio, i učvršćenje dobivenih povlastica.

To su verovatno bili razlozi, koji su opredelili Savu, da pre nego što krene na put dade ostavku na presto i da odredi i postavi sebi zamenika, za koga je imao uverenje, da će biti sposoban da odgovori zahtevima, što ih je on na njega stavljao, i dostojan da zauzme taj visoki položaj. Sava je sa razlogom smatrao, da će time, što će se on za života odreći prestola i sam izabrati i posvetiti novog arhiepiskopa, izbeći mnoge komplikacije, koje bi mogle nastati kada, posle njegove smrti, prvi put ostane upražnjen arhiepiskopski presto, i da će na taj način u tom tako važnom pitanju definitivno utvrditi novo stanje stvari. Tako će, mislio je Sava, biti stvoren dobar presedan, te će način popunjavanja upražnjene arhiepiskopske katedre, kako ga je Sava uredio i odredio, biti rešen i utvrđen za sva vremena onako, kako je to, po Savinom uverenju, najbolje odgovaralo interesima srpske crkve.

Kada je odlučio, da pre polaska na put ostavi presto i postavi sebi zamenika i naslednika, Sava je imao da reši još jedno važno pitanje, pitanje ličnosti svoga naslednika. Među višim srpskim klirom bilo je dosta Savinih saradnika i starijih učenika, sa čijim je radom Sava bez sumnje bio zadovoljan. Ali Savin izbor nije pao ni na jednog od njih. Sava je sebi za naslednika izabrao i odredio, bez sumnje na veliko iznenađenje svih i na vrlo neprijatno iznenađenje mnogih, jednog od svojih najmlađih učenika, Arsenija, mladog monaha, koji u to doba još nije imao nikakav viši čin u crkvenoj jerarhiji.

Sava očevidno nije hteo da na to važno mesto postavi starijeg čoveka, čija bi bliska smrt mogla u kraćem vremenu opet postaviti na dnevni red pitanje o popunjavanju upražnjenog arhiepiskopskog prestola, pa je stoga rešio, da za novog srpskog arhiepiskopa postavi mladog čoveka, koji će dugo ostati na svome mestu, te se za dugo neće moći otvarati pitanje o izboru i posvećenju novog arhiepiskopa, i koji će za dugi niz godina moći raditi na izgrađivanju crkvene organizacije, kako je Sava zasnovao i počeo izvoditi.

Sava je bio uveren, da je svom učeniku Arseniju našao sve osobine, za koje je smatrao, da je potrebno da ih ima srpski arhiepiskop i njegov naslednika. Arsenije je bio istina mlad, ali sređen i energičan, sa potrebnim znanjem, duboko pobožan, sa organizatorskim sposbnostima, iskreno odan Savi, vaspitan u duhu njegovih pogleda i principa.

Kada je Sava rešio, da zahvali na prestolu, on je sazvao sabor, kome je saopštio svoju odluku o ostavci. Nije sasvim jasno, na koji je način bilo doneto rešenje i ko ga je doneo, o Arsenijevom postavljenju za arhiepiskopa. Po pričanju Savinih biografa kao da nije bilo formalnog izbora i da Arsenije nije ni na saboru ni u sinodu biran za arhiepiskopa, nego ga je sam Sava, svojom voljom i svojom odlukom, postavio na to mesto. Ali nije nemoguće, da je Sava ipak izvestio sabor ili sinod o svojoj odluci, da želi postaviti Arsenija za arhiepiskopa i za svoga naslednika, i da je o tome učinio kao formalan predlog saboru ili sinodu, pa da je onda sabor ili sinod taj predlog prihvatio i odobrio Savinu odluku. U svakom slučaju, način, na koji je Arsenije postavljen i posvećen za arhiepiskopa, bio je važan presedan za način popunjavanja upražnjene katedre srpskog arhiepiskopa u budućnosti.

Kad je Sava zahvalio na prestolu i postavio i posvetio Arsenija za arhiepiskopa, on je pošao na put sa svojim učenicima i pratnjom, svečano ispraćen od mnogih pristalica i poštovalaca. U primorju, u Budvi, on se ukrcao na brod, na kome je pošao u Italiju, u Brednič (Brindizi), pa je odatle pošao u Palestinu. Na putu za Italiju izbegao je Sava srećno jednu gusarsku zasedu, koja mu je bila nameštena, a na putu iz Italije u Palestinu pretrpeo je jaku buru. U Akonu je Sava otseo u manastiru Sv. Đorđa, koji je na prvom svome putu na istok, kad je bio u Akonu, otkupio od katolika, i dao ga kao metoh manastiru Sv. Save u Jerusalimu. Iz Akona je Sava preko Kesarije stigao u Jerusalim, gde je otseo u svom manastiru Sv. Jovana Bogoslova. Kad se tu odmorio, Sava je otišao u lavru Sv. Save, pa je sa lavriotskom bratijom otišao u crkvu Hristovog vaskrsenja. Tu se sastao sa patrijarhom Atanasijem, sa kojim se poznao i sprijateljio kad je prvi put bio u Jerusalimu.

Kada se u Jerusalimu, pričaju Savini biografi, raščulo, da je Sava stigao, steklo se mnogo ljudi, koji su ga od pre znali ili koji su slušali o njemu, da ga vide. Još mnogo godina posle toga pričalo se u Jerusalimu o Savi, o njegovom boravku tamo i o njegovim podvizima i vrlinama.

U Jerusalimu je Sava bogato obdario crkvu vaskrsa Hristova i njeno sveštenstvo i lavru Sv. Save i njezino bratstvo. Svakako je Sava već tada govorio s patrijarhom Atanasijem o svojoj misiji, zbog koje je ovoga puta došao u Jerusalim, i dobio je bez sumnje od njega pristanak za proglas bugarske patrijaršije.

Sava je u Jerusalimu uzeo putovođe, sa kojima je onda otišao u Aleksandriju, gde je posetio patrijarha svršio je i kod njega povoljno misiju, zbog koje je došao, i bogato je obdario patrijaršisku crkvu, patrijarha, klir i sirotinju. Pošto je Sava osobito želeo, da poseti čuvene pustinje u okolini Aleksandrije, gde su se podvizali mnogi pobožni muževi i pustinjaci, patrijarh mu je dao provodnika, koji je dobro znao taj kraj, i tako je Sava i tu video sve, što ga je moglo zanimati.

Iz Aleksandrije se Sava, po pričanju njegovih biografa, vratio u Jerusalim, pa je odatle, preko jordanskih pustinja i Koraka, došao u Veliki Vavilon (Kairo), gde je od sultana neobično lepo primljen i dobio propovodnike, da ga odvedu u veliki Egipat. U velikom Egiptu ga je takođe sultan vrlo lepo dočekao i dao mu je provodnike do Sinajske Gore. Na Sinaji je Savu ljubazno primio tamošnji episkop. U crkvi Sv. Bogorodice, gde je po tradiciji gorela kupina pred Mojsijem i gde jereji uvek bosi služe, služio je i Sava bos i izašao je na vrh Sinajske Gore, gde je Bog dao Mojsiju zakon. Na Sinaji je Sava proveo četrdesetnicu. Sa Sinaje se onda vratio u Jerusalim, gde se oprostio sa patrijarhom, bratijim lavre Sv. Save, sveštenstvom crkve vaskrsa Hristova, pa je otputovao u Antiohiju. Tu se sastao sa patrijarhom, svršio i sa njime posao, što ga je imao, i dobio od njega pristanak za proglas bugarske patrijaršije, bogato je obdario patrijaršisku crkvu i patrijarha, a i on je od patrijarha bio obdaren. Iz Antiohije je Sava otišao da se pokloni grobu Sv. Simeona na Divnoj Gori, koji je takođe obdario, pa je onda preko Jermenske i „turačke strane“ došao na „Sirisko More“, gde je našao brod, koji je išao za Anatoliju.

Kako je za vreme putovanja more bilo uznemireno, Sava je dobio jaku morsku bolest, tako da su se njegovi učenici ozbiljno zabrinuli za njega. Ali je Sava sa svojom pratnjom ipak sretno stigao u Anatoliju, odakle je, preko Vizantije, došao u Carigrad.

Kad je stigao u Carigrad, Sava je prvo otišao u Evergetiski manastir, gde je i pre kad je dolazio u Carigrad, stalno odsedao, pa je onda posetio manastir Sv. Andrije, gde je imao neke razgovore sa „carsšm majstorima“.

Iz Carigrada je Sava imao nameru da ide u Svetu Goru, mesto svoje mladosti, svojih najmilijih mladićkih uspomena i najtoploje ljubavi i odanosti, ali u izvorima se kaže, da se „Sv. Duhu nije izvolelo“, i stoga on nije otišao iz Carigrada u Svetu Goru, kao što je nameravao, nego je pošao u Bugarsku. Zašto Sava nije iz carigrada otišao u Svetu Goru, kao što je želeo i nameravao, i zašto se „Sv. Duhu nije izvolelo“ da on tamo pođe, nego je otišao u Bugarsku? Da nije ta promena Savinog putnog plana učinjena zbog toga, što je car Asen želeo, da Sava što pre dođe k njemu, da mu referiše o rezultatima svoje misije i svoga rada, i da što pre dobije dokumenta o pristanku jerusalimskog, aleksandriskog i antiohiskog patrijarha za proglas bugarske patrijaršije?

Verovatno je, da je Sava iz Carigrada pošao u Trnovo, - dakle u pravcu, kojim ga nije vodio put kući, ni sa istoka ni iz Azije ni iz Carigrada, i to u sred zime, kad njemu, starom i bolesnom, svakako nije bilo do putovanja radi gošćenja, zabave, provoda i razonode, zbog toga, što je imao da referiše caru Asenu o povoljno svršenom zadatku svoje misije, zbog koje je on na molbu Asenovu i pošao po drugi put na istok.

Kad se Sava rešio da ide pravo u Trnovo, izvestio je o svome dolasku cara Asena. Car Asen je poslao pred njega pratnju, sa kojom je Sava onda preko Mesemvrije došao u Trnovo. U Trnovu je Sava po naredbi cara Asena dočekan sa velikim počastima. To je bilo sasvim prirodno. Sava je bio arhiepiskop, bio je ugledna ličnost, poznata i poštovana svuda, bio je stric vladaoca i to je, po tom sinovcu, koji je uzeo Asenovu kćer, u srotstvu sa Asenom. Ali, najvažniji razlog, što je Asen svečano i sa velikim počastima dočekao Savu, što mu je sve stavio na raspoloženje, što ga je bogato obdario, treba tražiti u tome, što je Sava misiju, koju mu je Asen bio poverio, povoljno svršio, i što je doneo važna akta o pristanku jerusalimskog, aleksandriskog i antiohiskog patrijarha na proglas bugarske patrijaršije.

Car Asen je ustupio Savi za stanovanje svoje palate, koje su za njega samog bile načinjene „radi toplote“ i dao mu je svoju poslugu. Sem toga, Savini biografi kažu, da je Asen Savi dao mnogo novca, bez sumnje za izdatke, što ih je Sava učinio u Jerusalimu, Aleksandriji i Antiohiji.

Pošto je proveo nekoliko dana sa Savom, car Asen „izide van grada va inije dvori, lova radi“. Posle carevog odlaska, Sava iznenada padne u tešku bolest. Kad je osetio, da mu je teško, on učini raspored sa raznim stvarima, osobito sa svetinjama, koje je bio pokupio i pokupovao na istoku, pa sve to odmah pošalje po svojim učenicima u Srbiju.

U subotu 13 januara uveče rekao je Sava učenicima, koji su bili ostali kod njega i dvorili ga, da idu da se odmore, jer da ih čeka veći trud. Ali uskoro posle toga njemu je pozlilo i oko ponoći u nedelju 14 januara 1235 god. Sava je tiho i bez bolova i muka umro smrću pravednika.

Učenici Savini bili su preneraženi iznenadnom Savinom smrću. Oni su, uz pevanje pogrebnih pesama, spremili sve što je potrebno za ukop. Car Asen je odmah izvešten o Savinoj smrti i pitan je, gde da Sava bude sahranjen. Car je naredio, da Savu sahrane u njegovoj novoj zadužbini, u crkvi 40 mučenika, i da ukop bude izvršen što svečanije. Po carevoj naredbi Sava je sahranjen sa velikim počastima i vrlo svečano, uz asistenciju mitropolita i mnogobrojnog sveštenstva.


Odavno nije ni jedan događaj načinio u Srbiji tako silan utisak kao vest o Savinoj smrti. Ceo narod je iskreno ožalio svoga ljubimca, jer je osećao, da u njemu gubi mudrog savetnika i vođu, odanog prijatelja, oca i brata, moćnog i pouzdanog zaštitnika. Svi su znali, da je sve što je Sava radio i uradio bilo dobro smišljeno, pametno izvedeno i korisno, da je on bio pravi prijatelj narodu i zemlji. Dok je Sava bio živ, svi su se osećali nekako sigurnim, imali su utisak i uverenje, da im se nikakvo zlo i nikakva nesreća ne može desiti, jer ih Sava svojim molitvama štiti i brani.

Osobito je Savina smrt bila težak udar za kralja Vladislava. Još mlad i neiskusan, a prek i naprasit, Vladislav je verovatno imao dosta neprijatelja. Možda i njegovi odnosi sa Radoslavom još nisu bili uređeni, i on se, ma da je imao snažan oslonac u svome tastu, najmoćnijem vladaocu na Balkanskom Poluostrvu, još nikako nije osećao sasvim sigurnim na prestolu. Sada mu je još nestalo i najmudrijeg i najiskusnijeg savetnika, čoveka, koji je bio najodaniji prijatelj, i narodu i državi i njemu lično.

Nezgoda je za kralja Vladislava bila tim veća, što je taj veliki i zaslužni čovek, koga su već savremenici još za njegovog života smatrali za više biće, umro u tuđini. Kraljevi su protivnici i neprijatelji odmah počeli proturati i širiti glasove, kao da je Sava nezadovoljan i ljut napustio Srbiju, i da je želeo da umre van svoje otacbine. I ako su glasovi o tome, da je Sava otišao ljut iz Srbije i da je želeo da umre van Srbije, bili netačni i izmišljeni, ipak je bilo u Srbiji dosta ljudi, koji su im verovali, koji su se pravili da im veruju i koji su hteli da im veruju.

Po opštem uverenju u to doba, Božji izabranik, koji je zaštitnik zemlje i naroda, zauzima se pred prestolom tvorca za svoje ljude i svoju pastvu i posle svoje smrti; prisustvo njegova tela zamenjuju njega samoga, tako da on preko svojih moštiju može činiti sve ono, što je za života lično činio. Stoga se verovalo, da je prisustvo tela velikog čoveka, koga je narod smatrao za svoga zastupnika i branioca, isto tako važno kao i njegovo lično prisustvo za života.

Narodu je u Srbiji dakle bez sumnje bilo teško i i bio je nezadovoljan, što najbolji njegov sin, veliki njegov zaštitnik i branilac leži u tuđini. Već je nezgodno bilo što je on umro van zemlje, a ostaviti ga tamo za uvek značilo bi ostaviti narod u stalnom nezadovoljstvu i strahu, da će Bog zbog toga uskratiti zemlji i narodu svoju pomoć, zaštitu i blagoslov, i da se stoga svakoga trenutka može očekivati, da će neka velika nesreća zadesiti zemlju i narod.

Kralju Vladislavu, kome i inače presto u taj mah još nije bio sasvim osiguran, i za koga je bilo već vrlo nezgodno, što je Sava odmah po njegovom dolasku na presto dao ostavku i otišao iz zemlje, moralo je biti još mnogo nezgodnije i neprijatnije, da Savino telo ostane za uvek u tuđini, jer bi to izazivalo stalno nezadovoljstvo i uznemirenost u narodu. Stoga je kralj Vladislav uskoro posle Savine smrti preduzeo kod cara Asena korake, da Savu prenese u Srbiju.

Pregovori o pitanju prenosa Savinog tela iz Trnova u Srbiju trajali su dosta dugo, ali nisu doveli ni do kakvog rezultata. Kad je kralj Vladislav video, da pregovorima neće nikako uspeti, on se rešio, da sam pođe u Trnovo caru Asenu, da mu lično iznese razloge, sa kojih on treba da mu dozvoli, da Savino telo prenese u Srbiju.

Tako je onda kralj Vladislav pošao sa mnogobrojnom svitom sam u Trnovo svome tastu. On je tamo naravno primljen svečano i sa velikim počastima, koje su dolikovale njegovom položaju kao kralju i kao carevom zetu. Car Asen je priredio velike svečanosti svome zetu i njegovoj pratnji. Ali kad je kralj Vladislav zatražio dozvolu, da prenese Savino telo, naišao je na velike teškoće. I sam Asen nije baš bio voljan ni mnogo raspoložen da se liši take svetinje, kao što je bilo Savino telo, ali se tome osobito protivili vlastela i građani Trnova, koji su smatrali, da je Savino telo dragocen zalog za sreću, zaštitu, blagostanje i napredak grada i zemlje, pa nisu hteli dozvoliti, da im se ta skupocena amajlija uzme. Oni su navaljivali na cara, da nikako ne dozvoli da odnesu Savino telo iz njihovog grada. Zbog toga je došlo do žučnih razgovora i prepirki između tasta i zeta.

Kralj Vladislav je međutim vrlo energično tražio od Asena, da mu dozvoli prenos Savinog tela. On je, priča Domentijan, iskao, da mu se da „gospodin i učitelj, prosvetitelj otačastva, topli zastupnik i skori pomoćnik otačastva“. Ali se Asen nije dao ubediti, i nije hteo popustiti.

Kralj Vladislav se usled toga našao u vrlo nezgodnom položaju. Vratiti se u Srbiju bez Savinog tela moglo je biti za njega sudbonosno, zbog nezadovoljstva, koje bi zbog toga u zemlji nastalo, i on je bez sumnje upotrebio svu silu argumenata, da ubedi svoga tasta, kako je u interesu njegove kćeri, radi osiguranja prestola i dinastije, da se neuspehom u ovoj stvari ne izaziva nezadovoljstvo u zemlji. Domentijan priča, kao je Vladislav svu noć, posle razgovora sa Asenom, koji se svršio bez povoljnog rezultata, razmišljao o tome, na koji će način ubediti svoga tasta, da pristane na to, da mu se izda Savino telo, i kako je car Asen tu noć usnio užasan san, kao da mu se javilo neko strašno stvorenje, i kako mu je ono sa velikom pretnjom naredilo, da dozvoli, da Sava ide u svoju otadžbinu. Taj san je, kaže Domentijan, oslabio carevu volju za otpor, i on je popustio.

Ujutru rano car Asen je onda pozvao kralja Vladislava, i rekao mu je, da se rešio, da dozvoli prenos Savinog tela, mada su se vlastela i građani Trnova tome odlučno protivili.

Sav radostan zbog te careve odluke, kralj Vladislav je pohitao, da je saopšti svojima i da naredi, da se spremi sve što je potrebno za prenos. U strahu, da se car ne predomisli i da ne opozove svoju naredbu, i u strahu, da se stanovnici Trnova ne pobune, kralj Vladislav je naredio, da se sve brzo radi i svršava, jedni da služe službu, drugi da otvaraju grob, a treći da spremaju nosila, na koja će se metnuti Savino telo, i ćilimi, u koje će se ono uviti.

Savu su, kažu njegovi biografi, kad je otkopan njegov grob, našli kao živog, obukli su ga u presvetle rize i obavili ćilimima, pokupili su drva i zemlju, gde je ležalo njegovo telo, pa su ga, hitno i bez oklevanja, poneli u Srbiju. Sve je to rađeno i svršeno bilo, za vrlo kratko vreme i u velikoj žurbi.

Kad je kralj Vladislav došao da se oprosti sa carem Asenom, Savino telo je već bilo odneto iz Trnova, i kad ga je car zapitao gde je Sava, Vladislav je odgovorio: „Za ljubve velikago ti carstva poide va svoje otačastvo“, pa mu je onda ispričao, šta i kako je sve učinjeno.

Kad je car čuo, da je Savino telo odneto, on se, zbog toga jako ražalostio, a isto tako i svi boljari i svi trnovski građani. Svi su oni žalili, šta se dozvolilo, da se iz grada odnese tako velika svetinja, kao što je Savino telo, pohitali su u crkvu 40 mučenika, i tu su razgrabili zemlju iz Savinog groba.

Kralj Vladislav se, kad je čuo za uzbuđenje, koje je zavladalo u Trnovu kada se saznalo, da je odneto Savino telo,brzo oprostio sa carem, da njegovo prisustvo ne bi izazivalo još veće nezadovoljstvo, i pohitao je za Savinim sprovodom.

Uskoro se i u Srbiji i Trnovu počelo pričati o raznim čudima, koja se dešavaju na Savinom grobu u crkvi 40 mučenika, zbog čega je silan svet stao dolaziti tamo da traži pomoći i leka, tako da su monasi toga manastira morali ograditi mesto, gde je bio Savin grob.

Kralj Vladislav je međutim sa svojim ljudima, koji su nosili Savino telo, radosno hitao u otacbinu. Kad je kralj sa Savinim telom stigao u Srbiju, izašao im je u susret arhiepiskop Arsenije sa episkopima i sveštenstvom, sa vlastelom i silnim narodom, pa su svečano sproveli Savino telo u Vladislavovu zadužbinu Mileševo, i sahranili ga u grob, koji je za njega bio spremljen (maja 1237 god.).

Uskoro posle prenosa Savinog tela u Mileševo, Sava, priča Domintijan „objavi jedinomu od svetih čed svojih“, da neće više da leži u grobu, nego da hoće da leži na sred crkve, da ga svi vide. Stoga je onda otvoren njegov grob, i Savino je telo u drvenom kovčegu, po njegovoj želji, na sred crkve.


Ne može biti sumnje, da Je Sv. Sava još za života uživao neobično velik i neosporen ugled u celom narodu. Njega su voleli zbog velike dobrote, koju je svuda pokazivao, zbog silnih dobročinstava, koja je svakom prilikom činio, njega su poštovali zbog velikih zasluga za narod, crkvu i državu, njemu su se divili zbog neumornog rada, i osobito, zbog pobožnog i svetačkog života, koji je bio svetao, čist i neprikosnoven.

Još za Savinog života kružile su o njemu razne priče i pronosile su se mnoge legende, koje su prikazivale njegovu pobožnost, darežljivost i dosetljivost, njegovu neobičnu duhovnu snagu, u kojima se isticalo, kako je on izabranik Božji, i kako njegova reč i njegova molitva imaju silnog i presudnog uticaja na najvišem mestu, pred prestolom tvorca, gde se rešava sudbina ljudi, naroda i država.

Veliki Savin značaj i poštovanje, koje je uživao još za života ne samo u celom srpskom narodu, nego i van Srbije, pokazalo se osobito povodom njegove smrti. Što je srpski narod želeo i tražio, da se Savino telo donese u Srbiju, i što je to želeo i tražio kralj Vladislav, to je sasvim razumljivo i prirodno. Oni su hteli da imaju Sv. Savu kod sebe, ne samo iz blagodarnosti za njegove mnoge i velike zasluge za narod, državu i dinastiju, i zbog njihove duboke odanosti i ljubavi prema njemu, nego, možda još i više, zbog toga, što su bili uvereni, da je Sava njihov branilac i zastupnik, da on štiti narod, državu i dinastiju, i da će ih snalaziti neprilike i nesreće, ako on ne bude među njima, u Srbiji, nego bude ležao u tuđini.

Da je Sv. Sava uživao veliki ugled i duboko poštovanje i van Srbije, vidi se po tome, što je car Asen tako teška srca, i to tek kad je kralj Vladislav lično došao u Trnovo i izneo mu važne, svakako u prvom redu dinastičke razloge, koji su imperativno to tražili, dao pristanak, da se Savino telo odnese iz Trnova, a još više po snažnoj i iskrenoj želji trnavskog građanstva, da zadrži Savino telo kod sebe, i po negodovanju i uzbuđenju, koje je zavladalo u Trnovu, kada se čulo, da će Savino telo biti odneto iz Bugarske.

Duboko i iskreno poštovan još za života, Sv. Sava je još više obožavan posle smrti. Uspomena na Sv. Savu ostala je stalno svetla i draga u srpskom narodu, a grob njegov je smatran za osobitu svetinju. Sava je podjednako poštovan i u Srbiji i u Svetoj Gori, osobito u Hilandaru, gde je sećanje na njega bilo stalno i nebično živo i sveže.

Poznati Grigorije Sinajita hvali u jednom svome spisu Nemanju i Sv. Savu, koji su, kaže Grigorije, srpske vođe, koji su prezreli vlast, pa su došli u Svetu Goru, gde su za svoje trude dobili od Boga bogate darove, te sve prosvećuje čudima i mirom, a za Sv. Savu kaže Grigorije, da je među svetiteljima veliki. U jednom zapisu iz 1952 god. kaže se za Sv. Savu, da je iz mlada osvećeni i blagočastivi i prosvećeni i prvi nastavnik sve srpske zemlje. Arhiepiskop Arsenije naziva Sv. Savu svetim prvim arhiepiskopom, arhiepiskop Sava III gospodinom i svetiteljem, a na drugom mestu, svetim i velikim apostolom i arhierejom srpskim. Arhiepiskop Danilo i njegovi učenici kažu za Sv. Savu, da je „ugodnik slave Božje i svetilnik otačastviju si, zemlji, srpscej, gospodin naš i učitelj“. Stevan Dečanski je Nemanjinim i Savinim „zastupljenijem i molitvami zastupljajem i ukrepljajem“, Sv. Sava je „prosvetitelj i nastavnik zemlje srpskije“, sve što je u Srbiji poetignuto, dobiveno je „molitvami gospodi svojih Simeona i svetitelja Savi“, Nemanja i Sava su pokazali „dobri obraz bogoljubija čedom otačastvija svojego“, za vreme Savino „pravaja i savršenaja vera objavi se va otačastviji jego, banjeju bo božostavnago krštenija okropi ljudi svoje, iže nekogda va mrace tami grehovnije živušte“. Za Sv. Savu kaže Danilo svojim slušaocima: „Slišaste blagago učitelja našego i nastavnika, iže va mimošedšeje vreme razluč se od nas, i pameti jego dobri i poučenija blagaja vsegda va nas sut, kako ne prestaje vse ni učaše“.

Arhiepiskop Nikodim kaže u jednom zapisu 1319 god., da je Sava neboparni orao, da je obnovio svu srpsku zemlju Sv. Duhom, da je kao časna pčela sabirao med sa svih cvetova i ispunio njime svoje otačastvo, da ga je ukrasio samodržavnim vencem, utvrdio pravom verom i arhiepiskopskim sanom počastvovao.

U žitiju kralja Milutina priča Danilo, kao su Bugari napali bili na Srbiju, pa kako su bili prodrli do blizu patrijaršije, ali su tu „pobeždeni siloju gospodnjeju i molitvami svetogo arhijereja Hristova Savi“. Arhiepiskop Nikodim naziva Savu apostolom i učiteljem otačastva, srpske zemlje.

Kralj Milutin kaže u jednoj povelji, da je sve ono, što je on osvojio, osvojeno pomoću Sv Simeona i Sv. Save. U drugoj jednoj povelji kaže kralj Milutin, da je Sv. Sava prvi arhiepiskop, učitelj srpski i svetitelj Hristov, sveti i veliki apostol i arhijerej srpski. U banjskoj povelji naziva kralj Milutin Sv. Savu: Sveti i ravni apostolima, bogonosac i nastavnik i prosvetitelj sve srpske zemlje i pomorske i prvi arhiepiskop, a arhiepiskop Nikodim u potvrdi te povelje kaže za Savu, da je gospodin i učitelj, nastavnik i prosvetitelj i apostol srpski. U jednom zapisu iz 1316 god. kaže se, da je Sv. Sava učitelj otačastva, prvi srpski arhiepiskop. Car Dušan kaže u jednoj povelji, da je on činio osvajanja“molitvama svetih mojih preroditelj, Simeona i Savi“, u drugoj jednoj povelji, da je Sv. Sava svetitelj i čudotvorac i da je „hodataj o nas ka Bogu“, zatim u drugim poveljama kaže, da je Sv. Sava prosvetitelj, da je nastavnik i učitelj, da je svetitelj i ravan apostolima, da je prvi vladika srpskoj zemlji, svetitelj, arhijerej, prvonastolnik i prosvetitelj, da je vladika srpskoj zemlji, svetitelj, prvonastolnik otačastva, prvi arhijerej. Car Uroš kaže u jednoj povelji za Savu, da je sveti arhiepiskop i čudotvorac, a patrijarh Danilo ga naziva: Sveti gospodin naš i učitelj i nastavnik, prvi arhiepiskop. Konstantin filosof kaže za Sv. Savu, da je ravnoapostolni, ispravitelj i prosvetitelj.

Kult Sv. Save razvio se u celom narodu i u svima mestima, koja su bila ma u kakvoj vezi sa Sv. Savom ili uspomenom na njega, ali najviše, kao što je prirodno, u manastiru Mileševu, gde je ležalo Savino telo, i u njegovoj neposrednoj okolini. Koliki je ugled uživao manastir, u kome je ležalo Savino telo, vidi se i po tome, što se bosanski ban Tvrtko, kako izgleda, u Mileševu, na grobu Sv. Save, venčao za bosanskog kralja (1377 god.).

Kada se docnije Hum izdvojio iz Bosne i obrazovao posebnu državu, kult Sv. Save postao je još znatno jači i izrazitiji. Osobito je taj kult negovao i isticao Stevan Vukčić (1435 do 1466). U ugovoru o savezu, što ga je Stevan sklopio sa aragonskim i napuljskim kraljem Alfonsom, istaknuto je osobito, da u Mileševu „počiva jedan svetac, koji čini velika čuda“. Koliko je Stevan poštovao Sv. Savu, koliko ga je cenio i koliko je držao do njega, vidi se osobito po tome, što je u proleće 1449 god. uneo u svoju titulu naziv hercega od Sv. Save, i što su se od toga doba on, i posle njegovi sinovi Vlatko i Vladislav i Vlatkov sin Baoša nazivali hercezima Sv. Save, i tako se potpisivali na raznim aktima.

U tursko doba, kada se ceo duhovni i intelektualni život srpskoga naroda vratio u crkvu, kult Sv. Save stalno je rastao i širio se, osobito, naravno, pod uticajem crkve i sveštenstva. U zapisima iz toga doba naziva se Sv. Sava prvi arhiepiskop, učitelj i prosvetitelj srpski, novi u istinu apostol. Jedan srpski pisac iz 16 veka, koji je bio dobro poznat i u Rusiji, kada su mu se obratili iz Rusije sa molbom da napiše pohvale nekim ruskim svecima, obraća se u jednom svom spisu na Sv. Savu sa molbom, da mu pomogne, da dobro izradi delo, koje je naumio pisati.

Već i ranije, ali osobito u to doba, raširio se kult Sv. Save neobično i u Rusiji. Ruski kaluđer starac Isaija doneo je 1517 god. iz Svete Gore u Rusiju jedan rukopis Savinog žitija od Teodosija. To žitije je posle toga u Rusiji tako mnogo prepisivano, da je u svakoj većoj biblioteci u Rusiji bilo prepisa Savinog žitija. Ti mnogobrojni prepisi Savinog žitija učinili su, da je Sv. Sava postao u Rusiji neobično popularan. Epizode iz Savinog života unete su u ruski letopis, a u hronografu je ispričana dosta opširno njegova biografija. Jedan ruski pisac, Zaharije Kopistenski u jednom polemičkom spisu protiv katolika, ističe Sv. Savu kao obrazac, na koji se treba ugledati.

Sem srpskih zemalja i Rusije, Sv. Sava je cenjen i poštovan i u katoličkim delovima našega naroda. Daroviti Tomko Mrnjavić, titularni biskup bosanski, napisao je, u početku 17 veka, prvu biografiju Sv. Save. Ona istina nema nikakve istoriske vrednosti, ali je važna i zanimljiva kao književni produkat, osobito zbog piščeve ljubavi i odanosti predmetu. Dubrovački pesnik Antun Sasin govori sa respektom o Sv. Savi pri pomenu spaljivanja njegovog tela. Jovan Kavanjin kaže za Sv. Savu da je „dika, kripost, svetost, slava“. Drugi jedan Dubrovčanin, T. Ivanović, napisao je život Sv. Save, ali je on na žalost izgubljen.

Poznati hrvatski patriota Pavle Vitezović kao da je napisao biografiju Sv. Save, ali ona na žalost još nije objavljena. O Sv. Savi je sa simpatijom pisao i Andrija Kačić. U Bukureštu je Šerban Kantakuzen podigao u 17 veku školu, koja je nosila ime Sv. Sava.

Sv. Sava je bio iskreno uvažen, veoma cenjen i poštovan i kod Jevreja i kod Turaka. U izvorima se pominje kao jedan od razloga, što su Turci odneli Savino telo iz Mileševa i spalili ga (1595 god.), i to, što su sami Turci u onom kraju ukazivali suviše veliko poštovanje Sv. Savi, što su mu se obraćali molbama za pomoć, i što su verovali u njegovu čudotvornu moć.

Sv. Savu je srpska crkva uskoro posle njegove smrti stavila među svece, njemu je napisana služba, on je dobio svoje biografe i panegiriste, u istoriskim spisima, i rodoslovima, hronografima i letopisima, on je osobito istican kao prvi svetitelj, i učitelj srpski, i naglašavano je, da nije moguće podrobno prikazati sve, što je on uradio.

Ali se kult Sv. Save osobito raširio od 1775 god., kada je karlovački sinod rešio, da proglasi Sv. Savu za srpskog narodnog sveca. Od toga doba Sv. Sava se smatra za glavnog srpskog narodnog prosvetitelja. Razna dela kulturnog i prosvetnog značaja, vršena su naročito na dan Sv. Save. Tako je na dan Sv. Save osnovana 1826 god. u Pešti Matica Srpska, na dan Sv. Save potpisao je Sava Vuković zaveštanje, kojim je osnovao srpsku gimnaziju u Novom Sadu.

Od druge desetine 19 veka počeli su Sv. Savu uzimati i sve više smatrati za patrona i zaštitnika srpskih škola, najpre u Vojvodini (prvo, izgleda, „1820 god. u Zemunu), pa onda od 1827 god. u Srbiji (naredbom od 2 januara 1840 god. Sava je proglašen za školskog patrona u Srbiji), pa u Dalmaciji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Staroj Srbiji. U toku 19 veka postao je dan Sv. Save veliki narodni praznik i od tada se on slavi svečano u svima srpskim pokrajinama, osobito u školama.


U izvorima se priča, da je Sv. Sava ostavio roditeljsku kuću i pobegao u Svetu Goru kad mu je bilo 17 godina. Po opisu njegovih biografa on je bio lep i naočit mladić osobito je padala u oči njegova duga plava kosa. Na jednoj savremenoj, bez sumnje vernoj, slici, koja pretstavlja Sv. Savu u zrelim godinama, on ima asketski izraz i izgled, blage kao nebo plave oči, koje odaju nežnog, osećajnog i tihog, povučenog u sebe. Ali te oči, pokraj sve blagosti i pitomine, prodiru u kosti i u srž, i arhiepiskop Danilo nije bez razloga rekao za Sv. Savu, da je imao „prozorljive oči“.

Osobito su karakteristične na toj Savinoj slici tanke stisnute usne, koje pokazuju, da taj čovek ima svoju volju, i to snažnu i čvrstu volju, da zna šta hoće, i da je u sprovođenje svoje volje i svojih planova energičan, čak više nego energičan, da je gotov na teške žrtve i na sve, kad treba izvesti ono, što je on, povučen u sebe, rešio da treba učiniti. Teško onome ko njemu stane na put ili mu se odupre, kad on izvodi svoje velike planove! Isposnik sa svetačkim izgledom, Sv. Sava je imao silnu volju i energiju, koja nije znala ni za kakve prepreke, koja ih nije priznavala i nije ih trpela.

Od svojih roditelja, koji su dočekali duboku starost Sv. Sava je nasledio snažan organizam, koji je dugo vremena uspešno odolevao svima iskušenjima, što ih je on, preteranom uzdržljivošću, postom i mučenjem svoga tela na sve moguće načine, stalno i neprestano, osobito prvih godina svoga boravka u Svetoj Gori, na njega stavljao. Istina, posledice takog rada i života morale su se pokazati. Preteranim postom u mladim godinama Sv. Sava je upropastio svoj stomak. Njegovi biografi pričaju, da je on od posledica iznurenog stomaka patio posle celoga svoga veka. Ali, i ako je docnije pobolevao, organizam je njegov uglavnom ostao zdrav i snažan, i on je još u starosti mogao izdržati u dva maha težak i naporan put na istok. Istina, veliki napori ipak su podrili i oslabili njegov od prirode tako snažan organizam, i on je umro ne mnogo star (oko 60 god.), ne dočekav ni blizu starost svojih roditelja.

U zdravom telu bio je i zdrav duh. Na prvom koraku u život Sv. Sava je pokazao neobičnu duševnu snagu. On je ostavio roditeljsku kuću u 17 godini, otišao je daleko u tuđ svet i ugušio je u sebi sve radosti života, koji je tek počinjao. To je mogao učiniti samo čovek neobično jakog duha. Velika izdržljivost i istrajnost u askezi, kojoj se Sv. Sava predao u Svetoj Gori, pokazuje, da je on imao ne samo zdravo telo, nego i neobično snažan duh. Nije lako bilo izdržavati sve ono, što je Sv. Sava izdržavao, osobito prvih godina posle svoga dolaska u Svetu Goru, i živeo onako, kako je on živeo. Ali je Savin duh bio jači od telesnih prohteva i slabosti.

Sv. Sava je uživao da se lišava svega i da muči svoje telo, uveren, da time oslobađa i diže duh. Njegovi pretpostavljeni morali su ga često sprečavati u preteranoj revnosti pri vršenju verskih dužnosti. On je stalno ubijao telo, da bi oslobodio svoj duh svih okova, i zbog toga je on bio duševno uvek svež, uvak voljan i sposban za svaki duševni rad i napor. U jednoj stihiri kaže se za njega, da je „vazdržanijem i bolestimi i bedami mnogimi i molitvimi neprestanimi dušu i telo očistil“.

Oslobođen umerenim životom i postom telesnog pritiska, Savin duh se mogao slobodno podizati u više sfere, gde se on osećao sretan i zadovoljan.

Tih godina mladićkog zanosa, provedenih u Svetoj Gori, daleko od svetskih briga, svetske vreve i meteža, sav predan Bogu i molitvi, Sv. Sava se i docnije, kad je već sasvim drukčije gledao na svoj poziv i na svoj zadatak, uvek vrlo rado sećao. I ako se on tokom vremena u tome pogledu mnogo izmenio, izvesne sklonosti u tome pravcu ostale su u njemu uvek žive, i ljubav prema asketskom životu nije ga nikada napustila. Njegova iskrena, duboka religioznost i njegova velika ljubav prema asketizmu bili su u njemu živi do kraja njegovog života.

Po nekim mestima u njegovim biografijama izgleda, da je Sv. Sava od prirode bio vesele naravi, ali da je dobro raspoloženje u sebi nasilno ugušivao i ubijao, jer je smatrao, da se ono ne slaže sa njegovim položajem i pozitivom.

Prvobitno povučen u sebe, fanatik vere i askeze, Sv. Sava u svojim mladim godinama kao da nije bio komunikativan; bio je teško pristupačan, van verskih stvari, i nepoverljiv. U odnosu prema društvu on se međutim docnije, izgleda, dosta izmenio; kao da je posle u njemu prevlađivalo prvobitno veselo raspoloženje. Homatijan mu u poznatom svom protestu prebacuje, da je „počeo ići na gozbe, jahati odabrane konje, okićene i opremljene, voditi mnogu svitu, počeo putovati sa paradom, uz pratnju veliku i različitu“. Ali ćutljiv, nepoverljiv i povučen, osobito kad su bile u pitanju važne stvari, ostao je Sv. Sava do kraja svoga života, i mnogi, ako ne svi, njegovi postupci bili su zavijeni u tajanstvenost.

Savino begstvo iz Srbije u Svetu Goru i postupak sa poterom, koja ga je našla u Svetoj Gori i htela vratiti ocu, i duhovit način kako ih je on prevario i izigrao, odaju čoveka velike energije i više inteligencije. Svoju dosetljivost pokazao je Sv. Sava u raznim zgodama i nezgodama, već i u Svetoj Gori, osobito pri osnivanju Hilandara, a još više docnije u Srbiji, u akciji protiv Streza, zatim u Nikeji, u radu na osnivanju srpske arhiepiskopije, a osobito u mudrom i smišljenom radu da dobije što potpuniju nezavisnost srpske crkve, da je utvrdi, proširi i osigura, i naposletku, u njegovom radu na priznanju bugarske patrijaršije.

Sv. Sava je brzo i lako shvatao, neobično se dobro orijentisao i snalazio se bez teškoće odmah u svakoj prilici i u svakoj situaciji. Njemu je uvek sve bilo jasno i on je uvek sve dobro i tačno video i cenio. Njega nikada ništa nije moglo iznenaditi ni zbuniti, on nikada nije dolazio u nepriliku i nikada nije gubio glavu.

Sv. Sava nije bio impulsivan i čovek momenta. O svakom pitanju, koje se postavilo ili koje je on postavio, o svakoj akciji, koju je hteo preduzeti, on je dugo i zrelo razmišljao, ali kad je rešio pitanje, koje ga je mučilo, i odlučio se na akciju, on je ono što je namislio, izvodio energično, uporno i istrajno i sa odlučnošću, koja je za divljenje. U tom pogledu posle nije moglo biti sumnje ni lutanja ni kompromisa. On nikada nije napuštao svoje principe niti je ostavljao neizvršene svoje planove, nije se zaustavljao na pola puta niti se zadovoljavao polovnim merama i rešenjima, nikada nije pravio planove niti ih je izvodio polovno i na parče, nikada ništa nije rizikovao niti je ikada počinjao nesigurnu stvar. Njemu je pri stvaranju i pri izvođenju njegovih planova uvek glavno bila sadržina i cilj, koji je hteo da postigne; na formu nije mnogo obraćao pažnju i na tome nije insistirao.

Izgleda da je Sv. Sava imao osobiti talenat za upoznavanje i tačnu ocenu ljudi i njihovih sposobnosti, i izuzetne osobine da pridobije i da vezuje za sebe ljude.

On se u oceni ljudi, kao i u oceni prilika i događaja, retko varao. Za svakoga je uvek, prema ličnosti i prema prilikama, znao da podesi svoje držanje i u svakoj prilici da nađe za svakoga potrebnu pogodnu argumentaciju.

Povučen u sebe, Sv. Sava je u svakom svom radu i pri svakoj akciji bio veoma obazriv. On je svoje namere i svoje planove često krio i od svoje najuže okoline i od svojih najbližih saradnika, i bio je nepoverljiv prema svakome. Pri svakoj važnijoj akciji on je, dogod je mogao, tajio svoje prave namere, iznosio je svoje želje i zahteve kao uzgred i zaobilaznim putem, i pretstavljao ih je kao neznatne i slučajne.

Sv. Sava nije bio komplikovan talenat i spekulativna priroda. Veliki dogmatički problemi njega, izgleda, nisu zanimali ni mučili. On se nije bavio teoretskim pitanjima, niti je voleo da teorijski raspravlja o raznim stvarima. On je sve stvari video prosto i jasno, i prosto ih je u sebi rešio. Izvođenje njegovih planova i ideja iziskivalo je istina često dosta komplikovan rad, ali postavljeno pitanje i njegovo rešenje bilo je za njega uvek prosto i jednostavno.

U duši i od prirode Sv. Sava je bio konservativan, cenio je legitimitet i stvarao je autoritete, ali je on u praksi u stvari bio revolucionar, rušio je svesno i energično osveštane tradicije i izvodio je radikalne reforme. Međutim, kada je novo stanje stvari bilo stvoreno i utvrđeno, on se vraćao konservativnom stavu i brižljivo i surevnjivo je čuvao ono što je bilo stečeno.

U teoriji je Sv. Sava bio, osobito u docnijim godinama, protivnik kompromisa, i nije nikada bio voljan da popušta od svojih principa. Ali u praksi je ipak ulazio u kompromise. Zbog Stevanovih veza sa papskom kurijom, on se razišao sa njim i otišao je iz Srbije, ali kada se kao pravoslavni arhiepiskop vratio u Srbiju, i kada je organizovao pravoslavnu crkvu u zemlji, on nije dirao u barsku katoličku arhiepiskopiju, i priznao je, makar i prećutno, Stevanovo krunisanje za kralja, koje je u njegovom otsustvu bio izvršio papski legat. Sv. Sava je i tu svoje držanje udesio prema prilikama i prilagodio se potrebama.

Sv. Sava je bio pobožan, ali izgleda nije bio bigotan. On je verovao duboko i iskreno i bio je zadovoljan, kao što su zadovoljni svi ljudi, koji veruju. On je verovao u ono što je Hristos propovedao, verovao je u pobedu pravde i istine, u pobedu svega što je dobro.

Kada je došao u Svetu Goru, Sv. Sava je morao sa bolom konstatovati, da i među monasima ima pokvarenih i licemernih tipova, da i u njihovom društvu često caruje pritvorstvo i vlada laž. Ali njega to nije zbunilo, on nije klonuo niti ga je to razočaralo, jer u njegovoj su duši prevlađivali u dubokoj religiji viši i uzvišeniji etički principi, uvek živi i uvek svetli.

Iz Homatijanovog pisma, a i iz drugih podataka, vidi se, da je Sv. Sava svestan svoje vrednosti i svojih zasluga za narod i za državu. Ali je on isto tako svestan i svojih dužnosti i svoje velike odgovornosti za sve što je radio i uradio. On je imao moralnu snagu da primi na sebe svaku dužnost da organizuje crkvu koju je stvorio, i na njemu je ležala odgovornost za sudbinu crkve u Srbiji, sve ako se on i ne bi primio za arhiepiskopa.

Ali je svakako jedna od najvažnijih i najmarkantnijih osobina Sv. Save njegov neobični praktični smisao i vanredan organizatorski talenat.

Prirodno bi bilo očekivati, da se kod Sv. Save, koji je kao dečko došao u manastir, koji je mladost i doba, kada čovek sazreva, proveo kao asketa u postu i molitvi, između četiri zida svoje crkve i svoje ćelije, daleko od sveta i od praktičnog života, neće javiti, ili da će u njemu utrnuti, ako ga je bilo, svaki smisao za praktični život i za praktičan rad. Ali nije tako bilo.

Smisao za praktične stvari i za praktičan rad nasledio je Sv. Sava od svoga oca, i to je nasleđe bilo tako bogato i tako sigurno, da ga ni dugo otsustvo od praktičnog života nije moglo ni oslabiti, a kamoli uništiti. I čim je došao u položaj i javila se potreba rada na praktičnom polju, u Sv. Savi su izbile nasleđene osobine i sposobnosti te vrste.

Sem urođenih osobina, Sv. Sava je u tom pogledu bez sumnje prošao i dobru školu za vreme, što ga je proveo sa svojim ocem u Svetoj Gori.

I ako je ostavio vladalačku vlast i zemaljske brige i predao se sav Bogu i molitvi, Nemanja nije mogao sasvim prekinuti sa svojom prošlošću i sa svojom prirodom. On je ceo svoj vek proveo u radu i u praktičnoj politici; politika je bila njegova strast i njegov život. U njemu su do kraja života morale ostati žive uspomene na ono, što je on stvorio, u njemu je nehotice, i ako je bio monah, još uvek je bio živ političar, koji je nekada stvarao i organizovao državu. Interes za pitanja praktične politike Nemanja nije mogao napustiti ni kada se pokaluđerio i kada mu je crkva i vera trebala da bude jedina misao. Njega su za državu, koju je on stvorio, vezivale drage uspomene, ne samo zato, što je on u stvaranje te države uneo sav svoj život i celo biće, i što je on znao i osećao, da je ta država, koju je on stvorio, deo njega samoga, nego i zbog toga, što su tamo u toj državi ostala dva njegova sina, i on je nehotice u trenutcima kada nije bio pogružen u molitvu, letio mislima u Srbiju, i brinuo se za svoju decu, za svoju državu i za svoju dinastiju.

U takim momentima Nemanja je bez sumnje razgovarao sa Savom i o stvarima, koje nisu imale veze sa verom, i koje nisu bile samo teoriske. Sv. Sava je slušao Nemanjina pričanja, razmišljanja i savete, i tu su razgovori ostavljali na njega dubok utisak. Sam Sv. Sava priča u Nemanjinoj biografiji, šta mu je Nemanja na samrti govorio, i iznosi poruke i savete, što ih je Nemanja slao svojim sinovima. Te su poruke i saveti puni mudrih i praktičnih pouka za život i za rad u državi.

U takoj školi morale su se u mladom Savi razviti prirodne sklonosti i urođene osobine za praktične stvari, smisao za organizaciju i za politiku.

Kad se dakle u Sv. Savi uz asketski fanatizam počela rađati potreba za radom i na drugim poljima, van crkve, posta i molitve, on je imao prilike da sluša iz prvog izbora razgovore o tome, kako se stvara, kako se organizuje i kao se čuva država. Onda je Sv. Sava naučio kako se u praksi primenjuju velike ideje o radu za narod i državu, koje su u njemu i inače bile žive, ili su se već počele rađati i javljati.

Cela njegova akcija oko osnivanja manastira Hilandara, teška i komplikovana, koju je verovatno vodio Nemanja, ili Sv. Sava po njegovim uputstvima, pokazuje, kakvu je odličnu školu praktične politike prošao Sv. Sava za ono nekoliko godina, što ih je proveo sa svojim ocem u Svetoj Gori.

Savina akcija posle povratka u Srbiju, njegova intervencija kod Streza, pa rad u Nikeji i u Solunu za vlade kralja Radoslava i, osobito, rad na priznanju bugarske patriaršije, - sve akcije, koje su uspešno završene, - pokazuju veliku političku okretnost i duboku, izrađenu državničku mudrost Savinu.

Organizatorska sposobnost Savina najbolje se pokazala i dobila je najjačeg svoga izraza u uređenju srpske crkve. Njegova podela zemlje na episkopije, protopopijate i crkvene opštine, i izbor episkopskih sedišta, njegova naredba, da svaka episkopija dobije po jedan overen prepis potrebnih crkvenih knjiga i da se samo iz tih overenih tekstova smeju u svakoj eparhiji vršiti svi dalji prepisi, - pokazuju njegovo tačno i realno shvatanje života i njegovih potreba i neobične organizatorske sposobnosti.

Jedan od razloga što je Savina crkvena organizacija tako odlično izvedena, što je imala toliko uspeha i uticaja na ceo narodni život i razvitak, leži bez sumnje i u tome, što je Sv. Sava svoju crkvenu organizaciju postavio na nacionalnu osnovu.

Sv. Sava je stvorio hrišćansku pravoslavnu srpsku narodnu crkvu. U Savinim biografijama stalno se ističe, kako je on neobično voleo svoj narod, kako se za svoj narod brinuo uvek i svuda, kako se za stado, koje mu je Bog poverio, stalno zauzimao i molio se Bogu.

Sv. Sava je za sinove svoga naroda podigao u Svetoj Gori manastir Hilandar, u Palestini je za srpske hadžije podigao i osnovao prihvatne stanice, za svoj narod i njegovu državu vodio je političke akcije, izradio mu je crkvenu nezavisnost i organizovao mu crkvu. U opšte, Sv. Sava se celoga veka uvek i svuda brinuo za državu i narod, radio je za njegovo dobro i zalagao se za njega. Domentijan sa razlogom i sasvim opravdano kaže, pričajući o Savinom putu u Sv. Zemlju, da je on bdio i „na koncih zemlje o stade svojego otačastva“, i da je uvek mislio o tome „što i kako i česo radi tečenije moje sije od zapada ka istovomu vastoku, i što priobretenije moje Hristos vseblagi gospod mne i mojemu otačastvu...“ Po Teodosiju Sv. Sava u jednoj besedi kaže svojima: „Vas radi, svojeplemenih mi, svetuju i slatkuju mne pustinju ostavih... Vaših radi duš i dušu svoju vaznenavideh“. Možda bi se moglo pretpostaviti, da je ove reči Teodosije izmislio i metnuo Sv. Savi u usta. Ali sadržinu i smisao ovoga, što je Teodosije napisao, potvrđuju reči arhiepiskopa Homatijana, koji u poznatom protestu, upućenom Sv. Savi zbog njegovog posvećenja za arhiepiskopa, piše: „Raspre domaće ugrabiše ga iz tvrdoga grada Svete Gore. Sava se opet nastani u Srbiji, isposnik se pretvori u upravnika i savetnika tamošnjih poslova“.

Zamišljena i zasnovana na čisto nacionalnoj osnovi, Savina crkva se ubrzo izjednačila sa srpskim narodom, stopila se s njim u jednu celinu i crpla je iz njegovih rasnih osobina stalno svoju snagu. Proniknuta istinskom, pravom i dubokom verom, srpska crkva je držala život i davala je uvek snagu srpskom narodu, održavala je njegovu svest u danima robovanja, hranila ga je u doba potištenosti nadom u vaskrs, ječala je stalno njegovu otpornu snagu i utvrđivala je i širila ideju o zajednici celoga naroda. Savina crkva je bila glavna moralna snaga, koja je kroz vekove održala i spasla naš narod.

Sv. Sava je prvi, izgleda, počeo potiskivati lokalna, provinciska i geografska imena i nazive, i isticati srpsko ime i srpstvo. Od njegovoga doba kao da se počinju u Nemanjinoj državi gubiti lokalni, geografski i strani nazivi, a srpsko ime počinje preovlađivati.

Glavne osobine Savinog karaktera i talenta pokazale su se još u njegovim sasvim mladim godinama, i te su osobine ostale u njemu žive do kraja njegovog života.

Ali se Sv. Sava tokom vremena u mnogom čemu menjao i razvijao se. Vreme i događaji uticali su na njega i izazivali su izvesne promene u njegovim pogledima na život i na svet. Kao mlad čovek on je doživeo i video promene, kakve se u istoriji retko dešavaju i viđaju; pad Carigrada i propast Vizantije, i slušao je čuda i pokore, koji su se dešavali u vezi s tim promenama.

Pod tako silnim utiscima Sv. Sava se razvijao i sazrevao je. Njemu se horizonat stalno širio, njega su zahvatale sve prostranije ideje. Pod utiscima velikih događaja i svog stalnog posmatranja i razmišljanja, Sv. Sava se vremenom jako izmenio u mnogom pogledu i razmicao je stalno teren svoga rada.

Kao dečko on je bio zanet asketizmom i prezirao je sve što je bilo van vere i van crkve. Ali je on vremenom sve više uviđao, da monaštvo može uspešno vršiti svoj poziv ne samo u crkvi i mimo sveta, nego i van crkve u samom svetu, dobrim i korisnim radom. On je počeo osećati, da sadržina njegovog hrišćanskog života ne može stalno biti zadovoljena samo radom u crkvi i u ćeliji. Njega je onda na rad van crkve i ćelije počela goniti neodoljiva unutrašnja snaga i ljubav, koja je hvatala sve veći obim i sa Hristove nauke prešla na narod i na otadžbinu.

Tako je isposnik u zrelim godinama postao političar i državnik, osnivač književnosti i, naposletku, organizator narodne crkve. On je vremenom iz teorije prešao u praksu, iz ćelije je ušao u narod, u živu crkvu.

Ali je Sv. Sava ipak, i posle toga, celoga svog veka uvek ostao naklonjen askezi i misticizmu. U njemu je stalno bila živa čudna smesa sentimentalnih osećanja i realnog praktičnog smisla. U njemu se stalno vodila borba između idealizma, dubokog verskog osećanja, hrišćanskog morala i etike, hrišćanskog pogleda na svet, i grubog realnog života i brutalnog materializma, borba između duše, koja stalno leti u više regione, nošena hrišćanskim idealima, i tela, koje vuče zemlji i grubim dnevnim materijalnim brigama i fiziološkim potrebama. Njegov duh je težio idealizmu, ali praktičan osećaj i smisao i potrebe, državne i narodne, stalno su ga gurali u realizam života i u grub, praktičan rad. Sa toga gledišta i u tom pogledu Sv. Sava je tragična osoba. Ali je njegova tragičnost bila umanjena time, što je on sve više uviđao, da i u tom i takvom radu ima, ili da se bar i u njemu može naći i u njega uneti, dosta idealizma i ljubavi, da i tu ima dosta mesta za vežbanje u hrišćanskim vrlinama, i da taj rad ne mora stajati u opreci sa hrišćanskom etikom i moralom. Sv. Sava je vremenom sve više uviđao, da čovek može biti dobar hrišćanin i u isti mah voleti svoju otadžbinu i svoj narod, i da u isto doba može, ili čak i mora služiti i Bogu i stadu, koje mu je Bog poverio. Ta ljubav prema otadžbini i narodu, koja se kod Sv. Save postepeno rađala i snažila, upućivala ga je vremenom sve više na rad u drugom pravcu, nego što je bio onaj, kojim je on kao mlad dečko pošao, i idealima različitim od onih, kojima je on prvobitno mislio da služi.

Ljubav prema otadžbini i narodu i njegova svest sve su ga više upućivali da pođe drugim pravcem, i on se odazvao glasu svoje savesti, svom unutrašnjem nagonu i potrebama svoje otadžbine i svoga naroda, ušao je u praktičan život i prihvatio je i vršio praktične državne i narodne poslove. Vremenom je čak realizam i praktičan duh kod njega sve jače prevlađivao i sve ga je više osvajao. U zrelijim godinama on je u sve većoj meri sve stvari posmatrao sa praktične strane i cenio ih sa praktičnog gledišta. Ali je Sv. Sava u sav svoj rad, i u to doba, uvek unosio puno idealizma, duboku odanost veri i široku ljubav prema bližnjima.

Polje Savinog rada bilo je raznovrsno i mnogostruko. Sem organizacije srpske crkve, Sv. Sava je bio u pravom smislu učitelj svome narodu. On je kao arhimandrit u Studenici i docnije kao arhiepiskop stalno putovao i u svojim propovedima, a i inače van toga, živom reči poučavao narod u svima pravcima i u svakom pogledu. Njegov rad u narodu nije bio namenjen samo organizaciji crkve i učvršćivanju prave vere, nego je on dizao i učvršćivao u narodu moral i propovedao je međusobnu ljubav i milosrđe. Uveren, da je izvor svih vrlina i dobrih osobina u hrišćanskoj veri i crkvi, Sv. Sava je najviše nastojao, da se u narodu usadi pravo hrišćanstvo sa svojom dubokom etikom, sa svojim svetlim moralom, sa svojom nesebičnom ljubavlju i sa svojim večnim istinama. Usađujući u narodu pravo i istinsko hrišćanstvo, Sv. Sava je vodio energično i istrajno borbu protiv svakog lažnog učenja u crkvi, suzbijao je jeresi i gonio je nemilosrdno jeretike.

Sv. Sava je vrlo dobro znao, koliko je crkva vezana za državu i obratno, i koliko je važno da njihovi međusobni odnosi budu dobri. On je bio uveren, da crkva može vršiti mirno i uspešno svoju misiju samo u ljubavi, u slozi i zajednici sa državom, a država da može biti snažna i napredna samo ako ima potporu crkve. Stoga se Sv. Sava trudio, da dovede u potpunu saglasnost rad crkve i države, i pomagao je državu i njezine pretstavnike uvek i u svakoj prilici. On je dizao i branio je autoritet vladaočev i svetovnih vlasti, a pre svega autoritet same države; on je pomagao vladaoca i državu diplomatskim akcijama, kao političar i državnik.

Ali je Sv. Sava tačno odredio delokrug rada crkve i države. Blagodareći tom Savinom radu u srpskoj državi za celo vreme njenoga života sve do propasti nikada ni jednom prilikom nije došlo ni do kakvog sukoba između crkve i države.

U vezi sa Savinom akcijom za utvrđenje hrišćanstva stoji i Savina akcija za socijalno podizanje naroda. Sv. Sava je uneo nešto novo u život srpskog društva: duhovni život, hrišćanski moral i ideju o jednakosti.

Sv. Sava i njegovi učenici uticali su na narod bez sumnje ne samo svojim radom, nego i svojim ličnim primerom. Vrline, pokazane u privatnom životu, saučešće i pomoć bližnjima i nevoljnima, zaštićavanje sirotinje i nezaštićenih, narod je više cenio i bolje razumeo, nego crkvene kanone. Narod je smatrao, da je Sv. Sava već svojim odlaskom u kaluđere učinio veliku ličnu žrtvu, i da je posle kroz ceo život stalno podnosio žrtve za narod i za državu. I to je imponovalo, isto kao i veliki uspesi, što ih je on imao.

Sem rada na učvršćenju vere i morala, Sv. Sava je radio na kulturnom podizanju naroda i na njegovom ekonomskom snaženju. Govoreći o tome, šta je sve Sv. Sava uradio za manastir Vatoped, Domentijan priča, kako on „vinogradi mnogije nasadi... i metohije priloži pustije... i ljudi prived od svojeje si zemlje i nasadi va njih“.

Sv. Sava je i osnivač srpske srednjevekovne književnosti. On je dao prevesti i dopunio je prve tipike, crkvene ustave, za Hilandar, Karejsku ćeliju i Studenicu. U uvodu tipika za Studenicu Sv. Sava je napisao kratku biografiju svoga oca, u kojoj je podrobnije opisao poslednje godine njegovog života, koje je proveo kao kaluđer u Svetoj Gori i, osobito, njegovu smrt. Sem toga, Sv. Sava je napisao pohvalu i službu svome ocu. U Savinim delima, koja su početak književnog rada kod nas, ogleda se njegova pitoma priroda i izbijaju iskreni nežni detinji osećaji prema roditelju.

Sv. Sava je u našoj istoriji svakako jedna od najvećih i najmarkantnijih figura. Njegova velika i snažna ličnost, njegov koristan i plodan rad u svima pravcima i, pre svega, njegov apostolski život, činili su silan utisak na sve, koji su ga znali i koji su dolazili sa njim u dodir, ne samo u Srbiji, nego i daleko van njenih granica.

Ono što je Sv. Sava stvorio ostavilo je vidnog i dubokog traga u celoj našoj istoriji, postalo je sastavni deo našeg narodnog života i osiguralo je Sv. Savi zahvalnost potomstva. Savino je delo ne samo preživelo njega i njegovu generaciju, nego i državu, u kojoj je ono postalo, i koja je pomogla da se ono stvori. Savina crkvena organizacija preživela je sve nedaće i nesreće, koje su docnije često nailazile na srpski narod, preživela je mučno i teško doba ropstva, koje je trajalo nekoliko vekova, kada se ona nije mogla oslanjati na svoju državu i tražiti i dobijati od nje potporu, nego je teško i u mučnoj borbi tavorila dane u tuđim državama. Savina crkva je, blagodareći svojoj odličnoj organizaciji, i u tako teškim prilikama ipak ostala živa, i održala se, snažna i sveža, sve do danas.

Sem crkvene organizacije Sv. Sava je osnivač srpske književnosti i tvorac srpskog nacionalizma, koji je postao glavna odlika i najistaknutija osobina našeg narodnog bića i sadržina našeg narodnog života.