Sveti Sava i đavo

Pošao sveti Sava preko jedne planine, pa srete đavola. Kad ga đavo ugleda, uplaši se i šćedne da pobegne, ali ne mogne, pa se tada sretnu na putu. Sveti Sava rekne đavolu: „Pomozi Bog!" a ovaj odgovori: „Nije ti za tim stalo." — „Kako si?" reče Sveti Sava; a đavo mu odgovori: „Šta je tebi briga, kako sam." — „Kuda hoćeš?" Upita ga sveti Sava; a ovaj odgovori: „Ni za tim ti nije stalo." — „Šta bi radio?" reče sveti Sava; a ovaj mu odgovori: „Radio bih bašču, kad bih imao mršave zemlje i takvog ortaka." Onda sveti Sava kaže đavolu: „Ako baš hoćeš da radiš baštu, evo sam ti ja ortak, no da se dogovorimo, kako ćemo i šta najpre sijati, i ko će sjeme nabavljati." A đavo mu odgovori: „Ako me i mrzi s tobom radigi, i opet ti se pokoriti neću, ali hoću da načinimo ugovor, pa da otpočnemo raditi."

Sad se dogovore, da posade najpre mrki luk; ovo i učine. Kad luk počne da raste, došao bi đavo, pa gledao kako su lijepa i dobra pera u luka, a ne gledaše šta je u zemlji. Kad luk u najvećoj snazi bude, onda sveti Sava pozove đavola, te dođoše. „E," reče sad sveti Sava đavolu, „pola je moje, a pola tvoje, pa biraj koje voliš." Videći đavo silna pera u luka, prevari se i uzme ono što je na zemlji, a sveti Sava uzme ono što je u zemlji. Kad luk stane zreti, dolažaše đavo počesto da ga obiđe, ali mu ne bijaše milo, kad vidi, de pera trunu i suše se. Luk sazri, pera sva uvenu; a sveti Sava povadi luk i odnese ga.

Ovo đavola vrlo ožalosti, pa se riješi, te još jedan ugovor sa svetim Savom učini, da posade kupus, pa đavo reče: „Ja ću ono, što je u zemlji, a ti ono što je na zemlji." I tako bude. Kupus posade, i ovaj sve rastijaše više i razvijaše svoj list, dok se i glavice ukažu. Videći ovo, đavo mišljaše: kad je ovolika čvonta na zemlji, ta kolika mora biti u zemlji, pa se vrlo radovaše. Kad u jesen bude, sveti Sava dođe, te kupus posiječe, a đavolu ostavi korenje. Malo zatim eto ti i đavola, tu su gajde, tu su svirale, huka, buka, pjesma i arata velika. Pa čim jedan koren izvadi i vidi, da nema ništa, prenemogne se od muke, pa onda umoli svetoga Savu da još jedan ugovor načine, da poseju krompir, pa onda, što je u zemlji, to neka bude svetoga Save, a što je na zemlji, to da njemu ostane. Ovako i učine. Posiju krompire. Krompiri izniknu, ukaže se najprije cimina, pa onda cvijet, a za ovijem bobe. Videći ovo, đavo se stane smijati i svetom Savi prkositi. No kad bude u jesen, onda cimina opadne i istruhne, a sveti Sava povadi krompire, pa u trap.
Nadimaše se đavo, da pukne od zla. Videći ovako sebe prevarena, kajaše se što je sa popom imao posla, pa opet umoli svetoga Savu, te poseju pšenicu i ugovore: što je na zemlji, neka bude svetoga Save; a što je u zemlji, to da bude đavolu. Kad pšenica poraste i klasa, đavo dođe nad ogradu, pa gledaše koliko je izrasla i govoraše: „Iz maloga zrna naraste ovolika stabljika!" Kad bude jesen, onda sveti Sava pozove žeteoce, te pšenicu požnju, a đavolu strn.

Sad đavo stane plakati, pa od ljutine reče: „Baš hoću s tobom još da posadim vinograd, pa šta bude; i ako me još i ovde prevariš, onda on našeg ortakluka nema ništa." I tako posade vinograd. Kad vinograd treće godine rodi i pokaže se vrlo lijepo grožđe, onda se sastanu da biraju, šta ko voli. Sad sveti Sava upita đavola: „Šta voliš, ortače, ili čorbu ili gustižu?" A đavo odgovori: .„Ja ću gustižu, a tebi načast čorba." Kad vinograd sazri, onda sveti Sava obere grožđe, metnu u kacu, pa poslije istoči vino, a đavolu ostane džibra. Sad se đavo domisli, te u džibru naspe vode, načini kazan i prepeče rakiju; a Sveti Sava tek njemu, pa mu reče: ,Šta je to, ortače?" A ovaj mu odgovori: „Pečem rakiju, pobratime!" Onda sveti Sava rekne: „Dajde, ortače, da vidim valja li." A ovaj mu natoči u čašu; sad sveti Sava srkne jednom, drugom, pa treći put i prekrsti se; a đavo pobjegne i reče: „Vala, to je staru lijek, a mladome bijes!" pa tako iščezne. I više ga nikako nema tamo gde čuje da je pop.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 274–277.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.