Svetislav i Mileva/32
9.
TAMERLAN, S ORUŽANIM VOJNICIMA, KOJI OKOVANA BAJAZITA PRATE, PREĐAŠNjI
TAMERLAN: Na stranu, robovi: Timur Tamerlan dolazi! Gde je sultanka?
MILICA: Milost, milost prosim od velikoga Tamerlana!
TAMERLAN: Ko ste vi?
MILICA: Njena nesrećna mati, koja ti sa sinom kolena grli.
TAMERLAN: (Stefanu). Jesi ti poglavar Srbalja, sojuznik Bajazitov?
STEFAN: Veliki hane! Ugovor je takav između nas učinjen i čoveka je poštenoga dužnost točno ga ispunjavati.
TAMERLAN: Mladi čoveče, ti si meni mnogo zla učinio s tvojom hrabrošću, osobito kad si sina Bajazitovog od smrti isporučio. Ali junak treba junaka da ceni. Pedeset hiljada oklopnika, kao što su tvoji Srblji, pa ću mojih po miliona raspustiti! Idi, i ako zemlju uzbraniš kao svoga dušmanina, nikad te neće niko pokoriti! — Pa opet ste bili pokoreni!
STEFAN: Pokoreni, svetli hane, ne slabošću junaštva, no neslogom i razdorom velikaša.
TAMERLAN: Razdor je vaš. Tamerlan samo hrabrost gleda. Idi, i sestru uzmi: ona je slobodna.
MILICA: O veliki Timure!
STEFAN: O veliki Timure!
DANICA: O veliki Timure!
BAJAZIT: Zar i ovo poruganije? (Osmanu). Skupa će ti jarost moja biti!
TAMERLAN: Bajazite, ovi okovi neka te uvere da si rob. Ono te očekuje što nijednog roba očekivalo nije. Nikad ti lance neću skidati, jer si, slobodan, granice prelazio. Za stol ću te držati vezana, jer si gord i grabljiv na prestolu sedeo. Mrve ću ti za ručak davati, jer si meru prelazio, tuđe zemlje robeći.
BAJAZIT: Bajazit rob!? Ha, Tatarine, ti si poludeo, kad držiš da ću podnositi gordost tvoju. Junački sam vojevao, junački car bio, junački i umreti umem. Ostaju posle mene naslednici, da ono udejstvuju, što sam ja počeo. Nije Turčin rođen da lance nosi, i car — car!? Ha, Bajazite! (Udari se okovima u glavu i mrtav padne).
TAMERLAN: (Stefanu). Vaš je mučitelj mrtav. Polazite s mirom.
(Zavesa padne).
|