Svetislav i Mileva/30
7.
MILICA STUPI, PREĐAŠNjI
MILICA: Milevo, čedo, opet te vidim!
MILEVA: (stupi jedan korak natrag). O, nebo, kako me jako iskušavaš!
MILICA: Milevo, kćeri! Ti se ustručavaš od mene?! (Zagrli je). Bedna stradalnice, tugom izmorena, i mater si tvoju iz pameti izgubila!
DANICA: Ah!
MILEVA: (grli nežno mater svoju, i ništa ne govori).
OSMAN: (uhvati Milicu za ruku). Ženo, ti carici na putu stojiš.
MILEVA: Na putu?! Ja sam njena mati.
OSMAN: Ona mora odlaziti.
MILICA: Čoveče, kuda?
OSMAN: Videćeš.
MILICA: Ja ništa ne razumem. Danice, govori ti.
DANICA: Ah, svetla kneginjo: Milevu na smrt vode!
MILICA: (prepadne se). O Bože! A zašto?
OSMAN: To najbolje car Bajazit zna. Ukloni se i puštaj caricu na opredeljeno mesto.
MILICA: Gde je, gde je Bajazit, da s njim najpre govorim?
OSMAN: On je u taboru.
MILICA: I bez njegovoga prisustva kći moja da pogine?!
OSMAN: Tako njegova volja zapoveda.
MILICA: O, nemoj, nemoj: ostavi dokle se ja s njime ne razgovorim!
OSMAN: To ne može biti.
MILICA: Čoveče, imaš li i ti kćer, sina, oca, mater?
OSMAN: Sve badava! Hajde, carice! Dao sam ti dosta vremena.
MILICA: (klekne i obgrli mu kolena). Jesi li čovek? Znaš li šta je mati? Pokloni nam nekoliko trenutaka, da dete moje zagrlim, da je utešim.
OSMAN: (otrgne se od nje). Tebe je đavo doneo, da me mučiš. (Povuče Milevu). Polazi, dok nisi na ovom mestu prokletu dušu svoju ispustila!
MILICA: (obgrli ga). Bolje mene vodi, a poštedi dete moje!
OSMAN: (pogleda je). Đavole!
|