Svetislav i Mileva/29
6.
OSMAN, PREĐAŠNjE
MILEVA: Hodi, Osmane: vodi me na gubilište! Umrtvi me ovde! Brzo, brzo! — Ali, ah! majku moju da ne vidim, moju milu majku još jedanput da ne vidim, da joj ruku ne poljubim, oproštaj od nje ne dobijem? (Klone na stolicu). O, ti, koji ovo gledaš, je li sve po tvojoj prevečnoj volji?
OSMAN: Jesi li se spremila, carice?
MILEVA: (đipi). Jesam, jesam! Mati moja ne može održati udar moje nesreće: pući će srce njeno, takvim pozorijem poraženo. Brzo, brzo! Oh! (U izumljenju opet klone na stolicu).
DANICA: Bože, kojega je milost neizmerna, kao sila što ti je bez granice, pomozi, utaloži tugu ovu, koja se podnositi ne može više!
|