Sveta loza Brankovića

Rodoslov Brankovića

Poreklo porodice Branković nije baš najjasnije, a kao njeni najstariji članovi spominju se vojvoda Mladen (od kojeg potiču Brankovići) i brat mu župan Nikola. Ko je njihov otac još uvek se ne zna, a po svoj prilici tako će i ostati. U svakom slučaju radi se o veoma staroj i uglednoj porodici koja je još od kralja Milutina izgleda bila prisutna na srpskom dvoru gde je zauzimala vidno mesto, ali nikada nije spadala u one najjače i najuticajnije. Njihova baština nije bila velika i sastojala se iz Drenice na Kosovu pa se može na osnovu toga sa sigurnošću reći da njihov ugled nije išao zbog veličine ili bogatstva poseda koje su držali već isključivo iz dvorskih službi koje su dobijali. Pripadali su pograničnoj vlasteli kojima je osnovno zanimanje bio rat, a jedini uslov napretka neprekidna osvajanja ka jugu. Pravi njihov uspon izgleda ide od vremena vladavine kralja Stefana Dečanskog (1321-1331.) jer se tada u 1323. godini vojvoda Mladen spominje kao gospodar Trebinja i Dračevice koje je dobio od kralja na upravu, dok mu brat Nikola u godini 1329. ima naziv župana i izgleda da kao kraljev službenik deluje u severnoj Albaniji. Po svemu sudeći ove titule su bile nagrada koju su dobili od kralja Dečanskog zbog verovatnih zasluga tokom njegovih borbi za presto sa polubratom Konstantinom. Kakva su bila njihova kasnije delovanja, ne zna se, ali su se verovatno i dalje kretali u kraljevoj blizini. Neposredno nakon 1326. godine (kada se poslednji put spominje u jednoj povelji) vojvoda Mladen je i umro, a nasledio ga je sin Branko od kojeg porodica Branković i dobija svoje ime Brankovića. Osim Branka vojvoda Mladen je ostavio iza sebe i ćerku po imenu Ratoslavu (Ratislavu). Da je porodica uživala veliki ugled, mada nije bila među najmoćnijima u Srbiji, vidi se iz toga što je vojvoda Mladen ćerku Ratoslavu udao u moćnu kuću Vojnovića i to za župana Altomana. Iz ovoga braka rodiće se kasniji župan Nikola Altomanović.

Od svoga oca, vojvode Mladena, sin Branko je nasledio upravu Trebinjem, ali i njegovo mesto poverljivog čoveka kod kralja Dečanskog. U kasnijem sukobu između kralja Dečanskog i sina mu Dušana po svemu sudeći Branko je bio na strani sina (Dušana) jer ga, nakon uspešno okončane borbe za krunu, kralj Dušan nagrađuje namesništvom Ohrida, ali moguće i visokom titulom sevastokratora (?).

Baš titula sevastokratora može da izazove najmanje dva pitanja. Najpre pitanje koji je car nagradio Branka titulom sevastokratora: car Dušan ili car Uroš? I ovo će pitanje po svoj prilici još dugo ostati bez zadovoljavajućeg odgovora, budući da se on (Branko) kao sevastokrator spominje po prvi put u jednoj povelji iz 1365. godine. No to je za našu priču ipak manje važno pa se na tome ne zadržavamo.

Mnogo je interesantnije pitanje da li se možda Branko nalazio u kakvim rodbinskim vezama sa Nemanjićima o čemu bi mogla da posvedoči titula sevastokratora koju su Nemanjići davali svojim srodnicima. Tako je Orbin za Vukovog sina (Brankovog unuka) Đurđa navodio da je "potomak carske loze", što samo potvrđuje da su carska porodica i Brankovići bili na neki način porodično povezani. Ako ova veza postoji onda je ona verovatno preko neke princeze iz kuće Nemanjića koja se udala za nekoga iz porodice Brankovića. Kasnije povezivanje Brankovića sa Nemanjićima i to preko kneginje Milice i njene ćerke Mare (koja je bila udata za Vuka Brankovića) je već sasvim razumljivo. "Sin velikog župana Nemanje Vukan, brat prvovenčanog kralja Stefana; ovaj Vukan, veliki knez, rodi sina Dmitra župana, u monaštvu narečeni David, koji sazda crkvu svetog bogojavljenja pored Lima u mestu Brodarevu. Ovaj pak rodi sinove i kćeri; prvi sin njegov veliki knez Vratko. Vratko rodi Vratislava. I Vratislav rodi sinove i kćeri; prva njihova kći kneginja Milica u inočkom liku narečena Evgenija monahinja. Ova rodi sinove i kćeri. Prvi sin njen Stefan. I bi Stefan veliki knez, despot Srbljem i obema stranama Podunavlja gospodin. I prva kći njena Mara, sestra velikog Stefana. Ova rodi tri sina. Sin njen prvi despot Đurađ".

Verovatno da je svrha ovoga rodoslova bila u tome da se pokaže kako je despot Đurađ Branković (sin Vukov) zapravo u srodstvu sa "svetorodnim" Nemanjićima te da i to na neki način opravdava njegovu vladavinu Srbijom. U tom pogledu nema nikakve sumnje da su Brankovići zaista u vezi sa Nemanjićima, ali pitanje je da li ta veza postoji još i od ranije.

Ne zna se za koga je sevastokrator Branko bio oženjen (možda za neku Nemanjićku princezu?), ali se zna da je imao tri sina i jednu ćerku. Najstariji sin se zvao Nikola Radonja i od 1350. godine bio je oženjen sa rođenom sestrom moćnih Mrnjavčevića, Uglješe i Vukašina, koja se zvala Jelena. Sa njom je imao i dve ćerke, ali doživljava tragediju pošto mu žena i obe ćerke naglo umiru. Razočaran on se tokom 1364. godine zamonašio i smestio u Hilandaru pod imenom monah Roman. Kasnije (1376.) je uzeo stroži monaški zavet i postao velikoshimnik Gerasim. Za vreme svoga boravka u Hilandaru uspeo je Radonja da za svoj manastir pribavi mnoga imanja i stoga je često putovao. Tokom svoga dugog života održavao je prisne odnose sa carem Urošem, svojim bratom Vukom, knezom Lazarom, a na kraju i despotom Stefanom Lazarevićem. Verovatno njegov najveći uspeh je bio u dobijanju manastira Sv. Pavla (1380.) koji je u to doba bio potpuno zapušten. Privučen legendom da se u tome manastiru nekada podvizavao Pavle Ksiropotamski, čovek koji je prvi propovedao hrišćanstvo među Srbima, Radonja se potrudio da ga obnovi. Manastir je utvrđen, sagrađene su ćelije i hram, a podignuti su i vinogradi u okolini. Dugo nakon toga ovaj manastir su Brankovići smatrali svojim porodičnim. Tu, u manastiru Sv. Pavla, Radonja (Gerasim) je i umro 3. decembra 1399. godine.

Drugi sevastokratorov sin se zvao Grgur, a treći i najmlađi sin bio je Vuk (rođen pre 1345.). Osim ova tri sina sevastokrator je ostavio i ćerku Teodoru (Vojislavu) koja se udala za Đorđu Topiju koji je gospodario Dračem.

U svakom slučaju ova porodica se po malo čemu mogla razlikovati od mnogih drugih sličnih vlasteoskih porodica koje su se kretale na dvoru i oko njega. Po svojoj snazi bila je manje više beznačajna mada njeno samo poreklo jeste staro i što je još važnije veoma poštovano (tim više ako su bili u vezi sa Nemanjićima). Moguće je da bi se istorija Brankovića i zaboravila te da bi oni potonuli u anonimnost da nije došlo do ulaska najmlađeg sina sevastokratora Branka, koji se zvao Vuk, u porodicu sve moćnijeg i agilnijeg kneza Lazara Hrebeljanovića. Naime, negde oko 1371. godine Vuk se ženi sa kneževom ćerkom koja se zvala Mara. Knez Lazar je veoma pažljivo odabrao muža za svoju ćerku, jer iako je Vuk bio prilično siromašan videlo se da se radi o čoveku koji vredi i koji će biti u stanju da svoju malu porodičnu baštinu uveća. "Mara je bila udata za raškoga vlastelina Vuka, sina Branka Mladenova, vrlo valjanog ratnika, mudrog čoveka i veoma poslušnog prema svom tastu Lazaru,..." (Mavro Orbin).

1. Vuk Branković

Odmah nakon smrti cara Dušana (1355.) dolazi do komešanja u ogromnom Srpskom carstvu tako da su se upravnici novoosvojenih Grčkih oblasti (carev polubrat Simeon, Teodor Asen) veoma brzo otcepili od carstva i počeli sasvim nezavisno da vladaju. To je otišlo čak toliko daleko da je Simeon, polubrat cara Dušana, istakao svoju kandidaturu za carsku krunu, čime je pokušao da istisne carevog sina Uroša. Međutim, ostaci države, a posebno stare srpske zemlje, su na saboru u Skoplju (1357.) pružili podršku caru Urošu. Time su i Simeonove aspiracije na carsku krunu odmah propale. Kasniji događaji su pokazali da car Uroš nije umeo da zadrži ostatak onih zemalja koje su mu bile verne tako da su moćni velikaši postepeno počeli da otkazuju poslušnost i da se sve više osamostaljuju u odnosu na centralnu vlast (prvenstveno cara). To je onaj proces koji se nazvao formiranje samostalnih oblasti odnosno pojava oblasnih gospodara. U svakom pogledu tu je najviše prednjačio knez Vojislav Vojnović, ali ni drugi tu nisu mnogo zaostajali. Nakon nagle smrti knez Vojislava, u prvi plan odjednom izbija moćna porodica Mrnjavčevića (Vukašin i Uglješa). Jačanje Vukašina Mrnjavčevića je za veoma kratko vreme uzelo tolikog maha da ga je car Uroš na kraju krunisao za kralja (1365.) čime je on (Vukašin) postao carev savladar. Nekako od tog doba, verovatno pod naletom osnaženih Mrnjavčevića, Brankovići su morali da se povuku od Ohrida ka kosovskoj Drenici. Po svemu sudeći sevastokrator Branko je bio već mrtav, a njegovi sinovi Grgur i Vuk (Radonja je već bio u Hilandaru), nemajući snage da se suprotstave morali su da odstupe.

Do toga vremena i Lazar Hrebeljanović (budući Vukov tast) je boravio na dvoru cara Uroša sa beznačajnom dvorskom titulom, ali od vremena Vukašinovog krunisanja on odlazi sa dvora, i poput ostalih počinje da formira svoju oblast (od tada nosi i titulu kneza). U to vreme on oko sebe okuplja sve veći broj vlastele i počinje da stvara svoj krug poverljivih i pouzdanih ljudi. To je vreme kada je sigurno došao i u bliže kontakte sa Brankovićima, a posebno Vukom kojeg je mogao i da bliže upozna. Utisak je sigurno bio povoljan jer negde oko 1371. godine Vuk se ženi kneževom ćerkom Milicom, što njihov dotadanji politički i vojni savez pretvara u mnogo pouzdaniji političko porodični savez. Nikada njihova saradnja nije bila pomućena bilo čime i oni su "u jedinstvu i ljubavi pobeđivali su neprijatelje svoje" (Georgije Amartol). No, još uvek oni su suviše slabi i strepe od Mrnjavčevića, a moguće je da su tada imali i nekih vojnih sukoba sa njima. U svakom slučaju jedan nenadan i tragičan događaj odjednom im skida opasnost od Mrnjavčevića i otvara im naglo mogućnost za daljenje jačanje. To je bila katastrofa srpske vojske na Marici (1371.) koju su vodili Vukašin i Uglješa. Ova moćna armija biva od Turaka tako strašno potučena da su do kraja oba Mrnjavčevića poginula. Katastrofa je bila tolika da se ni njihova tela nisu kasnije mogla pronaći. "Kad se Bog razgnevi na hrišćane zapadnih strana, i podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike, i brata svoga Vukašina kralja, i mnoge druge velmože, oko šezdeset hiljada izabrane vojske, i pođoše u Maćedoniju na izgnanje Turaka, ne prosudivši da niko nije mogućan nasuprot stati božjemu gnevu. Njih, dakle, ne izgnaše, nego sami od njih biše ubijeni, i onde njihove kosti padoše, i ostaše nepogrebene, i veliko mnoštvo od njih umre od oštra mača, neki biše odvedeni u ropstvo, a neki od njih, izbegavši, i dođoše" (Zapisi Isaije monaha).

Nestanak Mrnjavčevića je iskorišten za širenje teritorija i dalje jačanje kneza Lazara i Vuka Brankovića. "Jer im je knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta" (Mavro Orbin). No i ovo jačanje bilo je tek ograničeno jer tada se isprečio u to vreme najmoćniji srpski velikaš, župan Nikola Altomanović. Sa Vukom Brankovićem župan Nikola je bio u bliskoj rođačkoj vezi jer je županova mati Ratoslava bila rođena sestra Vukovom ocu (sevastokratoru Branku), odnosno bila je Vukova tetka. No, ti rođački odnosi nisu pomogli da se njihovi međusobni odnosi izglade pa je tokom 1373. godine udružena vojska kneza Lazara, Vuka Brankovića, potpomognuta četama koje je poslao bosanski ban Tvrtko i ugarski kralj Ludvig, napala na župana i veoma brzo ga savladala. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin). Najveći deo ogromne teritorije koju je kontrolisao župan, saveznici (izuzev kralja Ludviga koji nije dobio ništa) podele između sebe. Time je Vuk Branković u vlast dobio najveći deo Kosova, što je kasnije još više uvećao time kada je od Balšića preoteo Prizren i okolinu. Sada je Vuk kontrolisao upravo srž onih srpskih zemalja koje su bile u okviru Nemanjića, praktično središnji deo nekadašnje srpske države. Bile su to bogate oblasti sa mnoštvom zadužbina i drugih kulturnih spomenika.

Nakon svega ovoga apsolutno najmoćniji vladar u Srbiji je bio knez Lazar, a što je potvrđeno nešto kasnije kada je uz Vukovu pomoć knez preuzeo i oblasti Radiča Brankovića (Braničevo). Moguće je da bi daljnje jačanje kneževo do kraja završilo i njegovim krunisanjem za srpskoga vladara (mada je on to u svojoj suštini bio) da se iznenada nije pojavila turska opasnost.

Pojava Turaka za kneza nije bilo nikakvo iznenađenje jer je on još od ranije sa njima imao sukoba. Najpre su njegova vlastela Crep i Vitomir kod Paraćina zaustavila jedan pljačkaški turski odred, a sam knez je predvodio vojsku kada su Turci suzbijeni kod Toplica (1386.). Da Turci neće odustati videlo se 1388. godine kada je Vlatko Vuković, vojvoda kralja Tvrtka, kod Bileća razbio jednu jaču tursku formaciju. No, ovo su tek bila proigravanja za ono što je nailazilo. U leto 1389. godine jedna velika turska vojska vođena lično sultanom Muratom i sa njegova dva sina Bajazitom i Jakubom krenula je na Srbiju. Prve na udaru nalazile su se zemlje Vuka Brankovića na Kosovu i on odmah od kneza zatraži pomoć. U to vreme Vuk je držao zaista veliku oblast pod kontrolom i ona je obuhvatala Kosovo i Metohiju, deo Polimlja i Sandžaka, i Skoplje na jugoistoku. Ne oklevajući mnogo knez sakupi jednu dosta moćnu armiju potpomognutu odredom bosanskog kralja Tvrtka kojeg je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Na žalost izostala je pomoć Marka Mrnjavčevića i braće Dragaša koji su u to doba bili Turski vazali i moguće je (ne i sigurno) čak da su se oni nalazili u turskoj vojsci (neki Dragaševi odredi sigurno). Drugi zet kneza Lazara, Đurađ Stracimirović, nije pomogao tasta, ali po svemu sudeći ni Turke već je posmatrao sa strane šta se zbiva.

Do sudara dveju armija došlo je na Kosovu na dan 15. juna 1389. godine. "I kada je došlo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo događalo. I toliko se krvi izlilo da se kroz izlivenu krv poznavao i trag konjski, i bi mnogo mrtvih bez broja, i bi tu i Amir, car Persijski, ubijen. A zatim i ovaj divni muž, sveti knez Lazar" (Povesno slovo o knezu Lazaru).

Tu na Kosovu poginuli su knez Lazar i cvet srpskog plemstva, ali ni Turci nisu dobro prošli. Ubijen je turski sultan od nepoznatog srpskoga ratnika za kojeg predanje kaže da je Miloš Obilić. "A ovaj da pokaže vernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vreme, ustremi se ka samome velikom načelniku kao da je prebeglica, i njemu put otvoriše. A kada je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga samodršca. A tu i sam pade od njih" (Konstantin Filozof). Sultanova smrt je dovela i do sukoba njegovih sinova Jakuba (starijeg sina) koji je bio prestolonaslednik i Bajazita. U suštini radilo se borbi oko vlasti koju je spretni Bajazit vešto iskoristio tako što je uspeo Jakuba da likvidira prije no što je ovaj uopšte saznao za sultanovu smrt. Sam rezultat bitke toga dana je ostao nejasan jer su obe armije doživele takav masakr da niko nakon kreševa nije znao ko je stvarni pobednik. Turci su se, nešto zbog velikih gubitaka, nešto zbog toga što je Bajazit morao da žuri u Jedrene ne bi li učvrstio vlast, odmah povukli. Ono što je kasnije, pa i danas, posebno privlačilo pažnju, a odnosi se na Vuka Brankovića, jeste njegovo učešće u Kosovskoj bici te legenda o tome kako je on bio taj koji je izdao kneza Lazara, što je u krajnjoj liniji dovelo do srpskoga poraza. Kako je došlo do te legende jeste prilično zamršena priča koja zahteva mnogo prostora. Kako ova naša priča o porodici Brankovića nema potrebe za takvim detaljnim objašnjenjima to se nećemo upuštati u pojedinosti o tome kako je Vuk "izdao" kneza, te u argumente koji govore protiv toga već samo u najkrupnijim potezima će se navesti ono što je u tom okviru najinteresantnije.

U vremenu neposredno pred bitku svakako najjači srpski velikaš bio je knez Lazar, a za njim odmah Vuk Branković (izuzimajući tu Balšiće). Predosećajući Turski napad knez je još nekoliko godina ranije vršio pripreme za nadolazeći udar. Najjača uzdanica bio je svakako Vuk Branković, a do kraja će se pokazati da je on (Vuk) bio zapravo jedini koji je iz sve snage stao uz kneza. Što se tiče samih priprema za bitku sa Turcima sigurno je da je Vuk bio najzainteresovaniji od svih da se Turcima pruži otpor budući da su njegove zemlje bile najugroženije i prve na udaru. Konačno, na Kosovu kojim je on vladao, održala se i odlučujuća bitka. Verovatno da je i on mogao, poput braće Dragaša i Marka Mrnjavčevića da prihvati vazalske obaveze prema Turcima i na taj način da izbegne sve neprilike sa njima. Međutim, on je odabrao put oružanog otpora i sa knezom Lazarem organizovao sve ono što se u Srbiji moglo dići na oružje. Kakvo je njegovo učešće u bici može se saznati iz posrednih turskih izvora, a izgleda najviše od njihovog pisca Nešrija. Po njemu na Kosovu je srpsku vojsku vodio knez Lazar koji je zapovedao centrom vojske, dok je bosanski kralj vodio levo krilo (Nešri misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim krilom je komandovao Vuk Branković. Uz Vuka je i bio jedan od njegovih sinova, verovatno Grgur. Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu Tursku stranu (koju je vodio Jakub, stariji sin sultana Murata). Međutim, zbog toga što srpska sredina nije izdržala Turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), te nakon hvatanja kneza Lazara i njegove likvidacije, Vuk Branković se povuče. Još uvek nema ni pomena, ne samo o Vukovoj izdaji, već o izdaji bilo kojeg velmože iz okruženja kneza Lazara.

Motiv Vukove izdaje pojavljuje se tek u letopisima iz kasnijeg perioda: "car Murat je prodro na Kosovo polje i na obalama reke Sitnice razbio i pogubio srpskog kneza Lazara, kojega je izdao Vuk Branković, zet njegov" (Jakov Lukarić). Jedan od prvih (ako ne baš i prvi) koji je optužio Vuka za izdaju bio je Mavro Orbin i to negde krajem XVI veka kada je napisao svoje "Kraljevstvo Slovena". Njegova je verzija veoma razrađena i interesantna. Po njemu knez Lazar je udao ćerku Maru za Vuka Brankovića dok je drugu ćerku Vukosavu udao za Miloša Kobilića jednog plemića koji je bio odgojen na kneževom dvoru. U jednom momentu dve sestre su se tako posvađale oko muževa da je Mara (Vukova žena) ošamarila Vukosavu (Miloševu ženu) i to je do kraja dovelo do oružanog megdana između Vuka i Miloša. "Između ove dva sestre došlo je jednom do svađe. Vukosava je, naime, hvalila i pretpostavljala vrednost svoga muža Vuku Brankoviću, a to je Vukovu ženu Maru jako uvredilo, pa je ošamarila svoju sestru. Kad je ona to ispričala svome mužu, on je smesta potražio Vuka i sasuo na njega mnogo uvreda, te ga pozvao na megdan, da se vidi je li istina ono što je bila kazala njegova žena Vukosava" (Mavro Orbin).

U tom dvoboju Vuk je prošao jako loše i Miloš ga je zbacio sa konja, a potom nastavio da i dalje udara. Samo okolni plemići koji su ovaj dvoboj posmatrali uspeli su Vuka da spasu daljnjeg poniženja. Knez Lazar je pokušao da izmiri zavađene zetove, ali u tome uspeva tek prividno. Neposredno pred bitku na Kosovu iskoristio je Vuk priliku da se osveti i da lažno optuži knezu Miloša kako ovaj tobož sprema nekakvu izdaju. "Pošto je tada Lazar imao udariti na Turke, njegov zet Vuk ga je upozorio da pazi na Miloša, jer treba da zna da on u tajnosti šuruje s Turcima kako bi ga izdao" (Mavro Orbin). U vreme čuvene večere kod kneza dok su se dizale zdravice prebaci knez Milošu za navodnu izdaju želeći da vidi kako će ovaj da reaguje. Miloš se nije dao zbuniti već odgovori: "Nije sada vreme, kneže i gospodaru moj Lazare, da se prepiremo, jer je neprijatelj već u bojnom redu. Sutra ujutro pokazaću delom da je moj tužitelj klevetnik i lažov i da sam ja uvek bio veran svome gospodaru" (Mavro Orbin).

Sutradan pre početka bitke odjaše Miloš do Turaka i uspe da prevari stražu koja je okružila sultana te ga ova pusti kod njega. Prišavši sultanu Miloš se sagnuo, tobož želeći da mu poljubi ruku, i iznenada izvadi nož te ga zarije sultanu u trbuh. Ipak nije uspeo da pobegne pa ga Turci tu i ubiju. Ovakva pogibija sultana pre nego što je bitka i počela dobro je zaplašila sve one paše koje su okruživale sultana, tako da oni odluče da sve ovo sakriju od vojske da ne bi došlo do kakve panike. Za to vreme u srpskom logoru je nastala uzbuna jer su primetili da nema Miloša pa je izgledalo kao da se Vukova optužba o Miloševoj izdaji pokazala istinitom. To je u dobroj meri izazvalo strah pa je bilo čak predloga i za predaju. "Pošto je, dakle, Miloš na pomenuti način pobegao i vest se proširila u hrišćanskom taboru, ne znajući još uvek šta se desilo s Turčinom, neki zapovednici se počeše bojati za ishod stvari i govoriti da ne vide mogućnosti za spasenje. Oni su nagovarali ostale da bi najbolje bilo izbeći borbu i položiti oružje, te se pokoriti neprijatelju" (Mavro Orbin). Ovu moguću paniku u srpskim redovima uspeo je da spreči knez Lazar jednim retko lepim govorom koji je podigao već klonule duhove. Sam tok bitke je u samom početku išao u potpunu srpsku korist, ali dok je knez menjao konja izgubi ga vojska iz vida i odjednom svi pomisle da je on poginuo. Toga momenta počne panika i opšte rasulo koje kasnije ni knez nije mogao da zaustavi. Stoga je bio prisiljen i sam da potraži spas u bekstvu, ali mu konj upadne u neku rupu gde ga Turci kasnije nađu i zarobe. Nešto kasnije u turskom logoru kneza Turci i ubiju tako što mu odseku glavu.

U kasnijem tekstu Orbin navodi da je iz Srbije palo mnogo ugledne vlastele tokom ove bitke, ali da nije poginuo bosanski vojvoda Vlatko Vuković koji se sa dobro desetkovanom vojskom uspeo izvući. Izvukao se i Vuk Branković sa većinom svojih ljudi, ali ne zato što je imao sreću već zbog toga što je još od ranije imao takav dogovor sa sultanom Muratom. "Međutim, zet kneza Lazara Vuk Branković spasao se gotovo sa svim svojim ljudima, pošto je (kako neki kažu) imao tajne pregovore s Muratom da izda (kako je i učinio) svoga tasta da bi se dokopao njegove države" (Mavro Orbin). Čitajući Orbinov tekst vidljivo je da on nije baš kategoričan kada tvrdi da je Vuk izdao na Kosovu, a uz to on se i ograđuje kada navodi moguću Vukovu izdaju: "kako neki kažu". No, to je bilo sasvim dovoljno da se pojave mnogo razrađenije (i fantastičnije) verzije o Vukovoj izdaji poput one u Tronoškom rodoslovu ili Priči o boju Kosovskom. Nekako izlazi da što su spisi bili kasnije pisani imali su više detalja o izdaji.

Najstariji srpski letopis koji spominje Vukovu izdaju jeste onaj iz početka XVII veka koji kaže: "Godine 6897. (1389), pravednim sudom božjim, srpske velmože počeše često bivati nesrećni. Iste godine, 1. januara, bilo je pomračenje sunca, a u proleće udari na Srbiju Omar Amurat, sin Orhanov, i poče bitku s Lazarom, i pogibe tu Amurat od srpskog mača, ubijen od Miloša. Vladao je Amurat 60 godina, a posle njega sin Bajazit, koji je počeo rat s knezom Lazarom. Vojvode pak, izneverivši kneza, pobegoše, Vuk Branković i drugi." Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla sa njegove strane ne bi imalo nikakve logike jer on za tako nešto nije imao bilo kakvoga razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja kada je Vuk bio skoro jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima. Čini se da je jedini greh Vukov bio u tome što nije i on poginuo na Kosovu.

Nedugo nakon Kosovske bitke Bajazit je morao da žuri u Jedrene ne bi li tamo učvrstio vlast jer je bilo mnogo onih koji nisu odobravali to što je on likvidirao Jakuba. Za to vreme u Srbiji se postavilo pitanje ko će biti naslednik kneza Lazara. U to vreme kneževi sinovi, Stefan i Vuk, bili su maloletni i nisu mogli nikako da naslede njegovo mesto. S druge strane, bilo je sasvim neoubičajeno da vlast vrši kneginja Milica i da je sinovima preda onda kada oni postanu punoletni. Stoga je bilo sasvim za očekivati da se za novog vođu u Srbiji isturi njen najmoćniji velikaš, a to je bio tada Vuk Branković. Slično je mislio i Ugarski kralj kada je samo tri nedelje nakon Kosovske bitke poslao svoga moćnog velikaša Nikolu Gorjanskog kod Vuka Brankovića na pregovore. Bilo je očigledno da Ugari smatraju Vuka za novoga vladara u Srbiji. Sadržaj ovih pregovora se ne zna, ali se može pretpostaviti da je ugarski kralj želeo da Srbiju zadrži kao vazala i da se tada o tome razgovaralo. Očigledno da su ugari mislili da je vlast nad Srbijom smrću kneza Lazara iskliznula iz ove porodice. Možda je i upad Ugara u Srbiju u jesen 1389. godine bio u vezi sa ovim pregovorima. Ipak, kneginja Milica se na kraju pokazala kao mnogo spretnija no što je to tada možda izgledalo Ugarima i Vuku. Osetivši da bi je Vuk uz pomoć Ugara mogao nadjačati i uzeti joj vlast u Srbiji, ona je stupila u kontakt sa Turcima i uspela da sa njima ostvari sporazum. Tokom 1390. godine uz pomoć turskih odreda Ugari su istisnuti iz Srbije. Baš te godine (1390.) bila je odlučena ova kratkotrajna neizvesnost oko toga ko će vladati Srbijom i to u potpunu korist kuće Lazarevića.

Nema vesti o tome da li je Vuk učestvovao u borbama udruženih turskih odreda i onih koje je skupila kneginja Milica, ali od tada je i njegov politički pravac sasvim drugačiji od onoga koji su nametali iz kuće Lazarevića. Njegova ideja je bila da se Turcima pruža otpor i nije pristajao na bilo kakve pregovore. Svoju politiku otpora prema Turcima dosledno je sprovodio sve do 1392. godine kada je konačno i on morao da popusti pred njihovim stalnim napadima. Pristao je da bude turski vazal te da, osim plaćanja danka, daje Turcima i pomoćne vojne odrede. Ipak, svoje vazalne obaveze ispunjavao je i više nego traljavo tako da nije poznato da je osim plaćanja novčanog danka i jednu drugu obavezu (pogotovo onu sa slanjem vojnih odreda) izvršavao. Njegov otpor je postao potpuno otvoren onda kada je dočuo da se na Turke priprema jedna krstaška vojska udružene Evrope koju vodi ugarski kralj Žigmund. U tome momentu je izgledalo kao da se njegova politika pružanja oružanog otpora Turcima pokazuje kao ispravna. Krstaši su imali tek početnog uspeha, ali kod Nikopolja (25. septembar 1396. godine) doživljavaju težak poraz. U turskoj vojsci se naročito istakao vojni odred koji je, kao vazal, vodio knez Stefan Lazarević i čija je intervencija izgleda već izgubljenu bitku za Turke preokrenula u njihovu korist. Nakon bitke odlučio je sultan Bajazit da se obračuna sa neposlušnim vazalima, a na prvom mestu sa Vukom Brankovićem. Na neki način je uspeo da uhvati Vuka i da ga baci u tamnicu u kojoj je Vuk i umro dana 6. oktobra 1397. godine.

Tako je na tragičan način završio ovaj nekada tako moćan srpski velikaš koji do kraja svoga života nije odustajao od oružanog otpora prema Turcima. Suviše ponosan da se pred Turcima savija i da im bude vazal radije je izabrao smrt negoli poniženje. Ako je prema ikome nacionalna istorija bila nepravedna onda je to upravo ovaj slučaj. Patriotski nastrojen Vuk Branković je proglašen izdajnikom, dok su mnogo pomirljiviji Lazarevići zauzeli ono mesto u istoriji koje je u suštini trebalo da pripadne Vuku. Mi danas znamo da je onaj politički pravac koji je zastupao Vuk Branković i koji se sastojao iz oružanog otpora prema Turcima bio u svojoj suštini nerealan, ali na kraju ipak pošten. S druge strane, porodica Lazarević izgleda da je više bila zainteresovana kako da vlast nad Srbijom zadrži u svojoj kući i to je upravo razlog zbog čega su oni pristali da onako tesno sarađuju sa sultanom Bajazitom. Istina je da se ovakav njihov politički pravac do kraja pokazao kao pravilniji od onoga koji je zastupao Vuk, ali tome je više doprineo sled događaja negoli nečija namera.

2. Sukob Brankovića i Lazarevića

Nakon Vukovog zarobljavanja nastali su crni dani za njegovu porodicu. Najveći deo zemalja Brankovića dobila je porodica Lazarevića, a najviše zbog izuzetnih usluga koje je Stefan Lazarević pružio sultanu Bajazitu: "pa je on oduzeo zemlju Vuku Brankoviću i predao je njegovim šuracima, sinovima kneza Lazara, rušeći ujedno gradove i tvrđave koje je Vuk držao u Raškoj. Njegovoj pak ženi Mari i njegovim sinovima, tj. Grguru, Đurđu i Lazaru, bilo je odvojeno toliko zemlje da su mogli nekako živeti" (Mavro Orbin). Sasvim razumljivo da je to izazvalo mržnju između ove dve porodice, a ovaj potez Lazarevića prema Brankovićima ne može se ni na koji način opravdati. Osiromašeni i razbaštinjeni Brankovići sada su bili u potpunosti potčinjeni Lazarevićima i Turcima. Ipak nisu se predavali i uporno su uz pomoć zlata koje je Vuk Branković još ranije sklonio u Dubrovnik pokušavali da na turskom dvoru za sebe izbore povrat barem dela onih zemalja koje je uživao njihov otac. Uz verovatnu pomoć mita u toj svojoj nameri oni su delimično i uspeli tako da početkom 1402. godine Bajazit im vraća jedan deo zemalja. Za uzvrat, oni mu se obavezuju na vazalstvo, a najvažnija obaveza je bila da Bajazitu u vojnim pohodima dovode pomoćne vojne odrede. "Kad je njegova žena Mara povratila njegovu državu (kako je rečeno), počela je da šalje svoje sinove s vojskom u službu Turčinu, zadržavajući uvek kod sebe najmlađeg radi upravljanja državom" (Mavro Orbin).

Veoma brzo im se ukazala prilika da Turcima pokažu svoju poslušnost i u leto 1402. godine oni pomažu Turke u velikoj i sudbonosnoj bici kod Angore. Tu, kod Angore, sudarili su se dva moćna vladara, turski Bajazit i mongolski Timur Lenka. U turskoj vojsci bili su odredi kneza Stefana Lazarevića i odredi koje su doveli Grgur i Đurađ Branković. Turci su bili razbijeni u potpunosti, a Bajazit zarobljen.

Nakon bitke srpski odredi su se iz Male Azije postepeno prebacivali u Evropu. Odredište i Lazarevića i Brankovića je bilo isto: Carigrad. U taj grad je prvi stigao knez Stefan Lazarević sa bratom Vukom, dok se Đurađ Branković zadržao budući da je morao da oslobađa iz zarobljeništva svoga brata Grgura koje su Mongoli zarobili nakon bitke: "posle Bajazitova poraza svi pobegoše u Carigrad, izuzev Grgura, koga su Tatari bili zarobili, ali se posle otkupio" (Mavro Orbin). Knez Stefan Lazarević je nakon bitke kod Angore jasno video da će sav onaj sistem vazala koje je Bajazit stvorio, odmah raspasti i da će većina pokušati da se oslobodi turskog jarma. Osim toga bilo je sasvim izvesno i da će sada početi međusobna borba Bajazitovih sinova za sultanski presto. Sjajan doček u Carigradu mu je takva razmišljanja samo potvrdio, a titula despota koju je dobio od cara Jovana sigurno mu je prijala sujeti. Tek kasnije će uvideti da mu ta titula, izuzev nekog prestiža, u suštini ništa opipljivije ne donosi. "Tada dobi i despotsko dostojanstvo od blagočastivoga cara Jovana" (Konstantin Filozof). Osim svega toga despot se verio za Jelenu, ćerku Frančeska II Gatiluzija koji je bio gospodar Lezbosa.

Dok se sve to dešavalo u Carigrad je iznenada stigao i Đurađ Branković, a moguće da je sa njime bio i brat Grgur (naravno pod uslovom da je u to vreme već uspeo da se izbavi iz zarobljeništva, što nije sigurno). Iako ni Đurađ nije bio naivan mora da se silno iznenadio kada je video šta je knez Stefan Lazarević za tako kratko vreme uspeo da uradi. Od nekada najagilnijeg turskog vazala postao je odjednom njihov protivnik, a osim toga dobio je titulu despota i vizantijsku princezu za ženu. Moguće da je Đurađ očekivao da će nakon Bajazitove propasti pod Angorom sada uspeti da se u potpunosti istrgne ispod njihove vlast, ali i ispod vlasti koju su u Srbiji tada nad njima vršili pripadnici porodice Lazarević. No, sada je to sve padalo u vodu. Knez Stefan je opet uspeo da se nametne kao vođa, ovaj put na zapadnim dvorovima, što Đurađu tada sigurno nikako nije odgovaralo. Ovaj put su Lazarevići naginjali udruženoj hrišćanskoj borbi protiv Turaka, dok je Đurađ želeo da ostane uz Turke. Sada je kod njega došao do izražaja sebični momenat, dok je knez Stefan ipak bio dalekovidiji. Među njima je sigurno došlo do nekakvih rasprava, a onda i do svađe. Đurađ je naginjao Turcima dok je despot Stefan sada imao novi politički pravac koji Brankovići nisu želeli da slede.

Sve to je sada očigledno samo uvod u nove sukobe, ovaj put otvoreno oružane, a prednost će imati onaj koji prvi dođe u Srbiju i za sebe pridobije što više pristalica. Želeći da Đurađa spreči da se vrati u Srbiju prije njega, despot Stefan je uspeo da nagovori Vizantince da Đurađa pod nekom optužbom bace u tamnicu. "Dok su se oni, nalazili u Carigradu, Đurađ Branković je na zahtev svojih ujaka Stefana i Vuka bio bačen u tamnicu, jer su oni međusobno bili neprijatelji" (Mavro Orbin).

Iako je dobio početnu prednost, despot Stefan je nije uspeo da iskoristi jer je želeo da upozna svoju buduću ženu koja se nalazila na Lezbosu. Na ovom čarobnom ostrvu zadržao se taman toliko koliko je bilo potrebno Đurđu Brankoviću da se oslobodi iz tamnice i da požuri kod novog sultana Sulejmana. Uvek oprezni despot se očigledno nije nadao da će Đurađ uspeti da se tako brzo oslobodi zatočeništva tim više što je ostavio jednog svog "poverljivog" čoveka da ga čuva. Međutim uz neko obećanje Đurađ je uspeo da tog "poverljivog" vlastelina ubedi da ga ovaj pusti na slobodu. "Despot ga je tamo bio poverio nekom svom vlastelinu koji ga je, privučen, možda, kakvim velikim obećanjem, oslobodio, pronašavši ključeve tamnice" (Mavro Orbin).

Odmah nakon bekstva iz tamnice Đurađ se uputio ka sultanu Sulejmanu koji je vladao evropskim delom turske države. Čim je čuo za odmetanje despota Stefana, sultan Sulejman je veoma lepo dočekao Đurđa i već postojećim Đurđevim odredima pridružio svoje. "Kad je Đurađ došao turskom caru, ovaj ga je lepo primio i odmah mu dao da obuče svoje vladarsko odelo, te ga darovao mnogim lepim stvarima. Između ostalog darovao mu svoje oružje u znak velike ljubavi i poverenja koje je imao u njega. Zatim mu je dao svoju vojsku, čijim je jednim delom komandovao Đurađ, a drugim turski zapovednici" (Mavro Orbin). Plan je bio da se Lazarevići istisnu iz Srbije, a da se na njihovo mesto, ali samo kao turski vazali, uspostave Brankovići. Uskoro su tako sakupljene snage zakrčile despotu sve ulaze u Srbiju. Čim je to dočuo, despot je krenuo sa Lezbosa i došao kod svoga zeta Đurđa Stracimirovića Balšića, gospodara Zete. Od njega je dobio nešto vojske, a uspeo je da dojavi i majci, kneginji Milici, da i ona sakuplja vojsku. Istovremeno i Mara Branković je takođe sakupljala vojne snage ne bi li pomogla svojim sinovima. Sablažnjivi sukob dve najveće plemićke porodice u Srbiji ulazio je u svoju tragičnu fazu.

Sudar dveju vojski desio se na Kosovu dana 21. novembra 1402. godine. Despot Stefan je svoju vojsku podelio na dva dela, jednim je upravljao on, a drugim delom njegov brat Vuk. Njegov deo vojske se sudario sa Turcima i strašno ih razbio, dok je ona vojska koju je vodio njegov brat Vuk imala bitku sa Đurđevom vojskom i tu bila poražena. "A mlađi brat njegov pođe da udari na svoga nećaka (Đurđa Brankovića), koga (Vuka) hrišćanska vojska razbivši gonjaše" (Konstantin Filozof). Već u ovim bitkama Đurađ Branković se iskazao kao sposoban vojskovođa i čovek sa velikim posebnim kvalitetom. Moguće da je baš to i bio razlog zbog čega mu Turci i pored svega nisu mnogo verovali, pa je sultan zadužio da jedan vojskovođa posebno motri na njega. "A sa Đurđem, nećakom njegovim, koji je posle bio despot svoj srpskoj zemlji, beše i neki ismailjćanski veliki vojskovođa radi nadziravanja njegove (Đurđeve) vernosti caru" (Konstantin Filozof). Baš taj poraz Vukovih snaga imao je kasnijih bitnih posledica. Najpre u tome da despot nije mogao da svoju pobedu iskoristi u potpunosti nego se do kraja morao povući pred Đurđem u utvrđeno Novo Brdo. "Stefan se zbog toga veoma prestrašio i smesta skrenuo prema Novom Brdu, a odatle produžio u svoju zemlju, ..." (Mavro Orbin). Kasnije se zbog poraza u bici sa Đurđem despot veoma naljutio na svoga brata Vuka i nakon teških primedbi na svoj račun, uvređeni Vuk Lazarević je napustio brata i otišao Turcima.

Sada je rat između dve porodice besneo, a najveću cenu je plaćalo stanovništvo jer su razulareni vojnici jedne i druge strane palili i uništavali sve ono čega su se mogli domoći. Inicijativu je u samome početku imao Đurađ: "čiji mu je veliki deo Đurađ zauzeo posle kratkog vremena", ali je veoma brzo uspeo despot da uz pomoć ugarskih odreda vrati Brankovićima milo za drago. "Ali ni despot, sa svoje strane, nije propustio da mu se za to delimično ne osveti. Ušavši, naime, s Ugrima u Đurđevu zemlju, teško je opustoši. I tako je Raška za neko vreme bila izložena mnogim razaranjima" (Mavro Orbin).

Tokom 1403. ili 1404. godine despot Stefan je ušao i u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Žigmundom čime je još više ojačavao svoj položaj u Srbiji jer je dobio Mačvu, Beograd, Golubac i još neka imanja po Ugarskoj. Videvši da je prisutnost Turaka na Balkanu realnost sa kojom mora živeti despot je tokom 1404. godine uspeo da se izmiri i sa sultanom Sulejmanom. To je automatski značilo i prekid sukoba sa Brankovićima, ali gorak ukus zavade između dve porodice je ostao i nadalje. Ipak, despot je uživao poseban položaj kod Turaka i nije im bio vazal u onom klasičnom smislu.

Za to vreme, Brankovići su i nadalje bili turski vazali i bili u potpunosti zavisni od sultanovog raspoloženja. Vazalne obaveze su izvršavali na vreme, ali sve to je bilo povezano i sa mnogim poniženjima. Izgleda da je posebno bila teška obaveza odlaženja na dvor sultanu i koja je zapravo značila priznavanje turske vlasti, a osim stalnog poniženja ona je bila skopčana i sa posebnim opasnostima. Nikada Mara Branković nije mogla biti sigurna da li će joj se sinovi vratiti živi iz takvih poseta sultanu. Tako je 1406. godine mogla da vidi kako se iz redovne posete sultanu vratio samo Đurađ dok je Grgur ostao. Šta je bio razlog njegovog zadržavanja, ne zna se, ali verovatno da je trebao da posluži kao talac. Sultan je ili posumnjao u vernost porodice Branković ili su bile u pitanju neke spletke Lazarevića. Kako je Grgur bio najstariji među muškim članovima porodice Branković to se on smatrao i starešinom ove porodice. To je i bio razlog zašto je baš on zadržan kod sultana. Nesporazumi sa Turcima su veoma brzo izglađeni tako da se Grgur uskoro mogao vratiti u Srbiju. Međutim, ovo talaštvo, ma koliko bilo kratko ostavilo je na njega veoma težak utisak i to je bio razlog zašto se nedugo potom zamonašio.

Odnosi između Brankovića i Lazarevića se nisu ni u kom pogledu smirili, ali otvorenih sukoba nije bilo sve do 1408. godine kada je u kući Lazarevića došlo do razdora. Nezadovoljan time što despot Stefan postepeno uzima vlast u svoje ruke, a želeći da i sam dobije udela u vlasti pobunio se Vuk Lazarević. Uz pomoć Turaka udario je Vuk na despota, a Brankovići su mu se pridružili. "Zbog toga je Vuk, dobivši od Turčina vojsku od oko trideset hiljada boraca pod zapovedništvom Avranoza, u pratnji Đurđa Vukovića došao u Rašku, meseca marta 1409. godine i punih šest meseci ostao u Raškoj, pustošeći i pleneći ona mesta koja mu se nisu htela predati" (Mavro Orbin). Koliko je ovo ratovanje na strani bilo volja Brankovića, a koliko samo vršenje vazalnih obaveza prema Turcima ostaje da se razmišlja. Ipak, bez obzira na sve ne može se oteti utisku da su se oni na taj način pomalo i svetili despotu za sva ona poniženja i poraze koje su u prošlim godinama imali od njega.

Slabiji od svojih napadača despot je veoma brzo morao da se povuče u utvrđeni Beograd i da do kraja pristane na one uslove koje je Vuk postavio. Srbija je podeljena tako da je južni deo držao Vuk, dok je severni deo sa Beogradom ostao despotu. Sada je sultan imao u Srbiji dva vazala i to Vuka Lazarevića i kuću Brankovića. "Otada brat njegov Vuk sa odeljenom mu oblašću i blagorodnima koji su s njime služaše Sulejmanu sa sestrićima svojima; i oni su takođe držali otačasku svoju zemlju. A despot se preseli u odeljeni mu deo" (Konstantin Filozof).

No, ti su se vazali pokazali kao veoma nesigurni kada je tokom 1410. godine iz Male Azije sa vojskom u Evropu prešao još jedan Bajazitov sin, rođeni brat sultana Sulejmana, koji se zvao Musa. Sada se borba za mesto sultana, koja se do toga momenta vodila uglavnom u Maloj Aziji, naglo prenela i u Evropu. Musa je veoma brzo i spretno uspeo da na svoju stranu privuče mnoštvo Sulejmanovih vazala. Među njima je svakako najkrupniji i najznačajniji bio despot Stefan Lazarević koji Sulejmanu nije mogao zaboraviti sve one pakosti koje je od njega trpeo, a naročito to što je oružano pomagao Vuka. Iznenađuje to što su na Musinu stranu bez razmišljanja prešli Vuk Lazarević i Brankovići, tim više što su oni (naročito Vuk) Sulejmanu dugovali mnogo toga. Jedino logično objašnjenje bi bilo u njihovom pokušaju da su želeli da za sebe obezbede nezavisnost, odnosno želeli su da se otresu vazalnih obaveza naivno misleći da će im to Musa, kao novi sultan, dopustiti.

Da je Musa grubijan i veoma nepouzdan u svojim obećanjima mogli su uveriti veoma brzo. Stoga ne iznenađuje to što je, uvek do tada prevrtljiv, Vuk Lazarević otpočeo da kontaktira sa sultanom Sulejmanom želeći da se vrati u njegov tabor. Na neki način je Musa to otkrio i odmah poželeo da likvidira Vuka, međutim intervencija despota Stefana ga je u tome zaustavila. Čuvši šta se dešava, preplašen, Vuk nije oklevao da iz Musinog tabora što prije prebegne kod Sulejmana, a uskoro su ga sledili i Brankovići kojima je, moguće, pretila ista opasnost kao i Vuku.

Uskoro je između dvojice pretendenata za sultanski presto, Muse i Sulejmana, kod Carigrada dana 15. juna 1410. godine došlo do bitke. Musina vojska je raspršena, ali on sam je uspeo da umakne. Despot Stefan se veoma dobro borio na Musinoj strani, ali poraz je bio neizbežan. Kao i nakon Nikopoljske bitke (1396.) despot Stefan je svratio u Carigrad gde je opet srdačno primljen. Za to vreme, pobednik pod Carigradom, sultan Sulejman je u Srbiju poslao Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića, da preduhitre despota i da u despotovom delu Srbije, dok se on nalazi u Carigradu, preuzmu vlast. Međutim, obojica, Vuk Lazarević i Lazar Branković imali su nesreću da na svom putu nalete na ostatke Musinih jedinica i da budu od njih zarobljeni: "i saznavši da je Sulejman poslao napred pomenutoga Vuka da pretekne svoga brata (Stefana) među Srbima i da uzme zemlju, posla nekog vojvodu po imenu Aliaz, .." (Konstantin Filozof). Nakon kratkog otpora Vuk i Lazar budu zarobljeni i smesta ih odvedu kod Muse.

Iako je bio strašno ljut na Vuka Lazarevića zbog njegovog izdajstva, Musa se ipak u samome početku kolebao da li da ga likvidira. Izgleda da je mislio da će ga uspeti iskoristiti kao glasnika za pridobijanje Đurđa Brankovića koji se takođe nalazio kod Sulejmana. Međutim, takvoj njegovoj ideji suprotstavio se jedan od njegovih vojskovođa optužujući Vuka da je on isključivi krivac za poraz pod Carigradom. "A jedan od onih koji su bili sa Musom povika: Da nije ovaj pobegao u Carigrad, bitka (sa Sulejmanom) i pobeda svakako bi bila naša. Zato treba takvoga skloniti" (Konstantin Filozof). Musi je to bilo sasvim dovoljno da se razjari i da naredi da se Vuk smesta poseče. Tako je završio Vuk Lazarević, a Lazara Brankovića je čekala slična sudbina, ali nešto kasnije.

Musa je izgleda bio ubeđen da će uspeti da Đurđa Brankovića privuče na svoju stranu tako što će mu pripretiti da će mu u protivnom ubiti brata Lazara. "To je učinio u nadi da će na taj način privući na svoju stranu Lazareva brata Đurđa, koji se je tada nalazio kod Muslomana " (Mavro Orbin). Koliko je to razmišljanje bilo realno teško je reći jer Musa nije dobio priliku da svoj plan izvede do kraja. Uskoro je došlo do nove bitke između Musinih i Sulejmanovih snaga u kojoj je Musa opet bio poražen. Videvši da je poraz neizbežan Musa naredi da se za osvetu poseče i Lazar Branković (11. jul 1410. godina). "Stoga, kad se iste godine odigrala druga bitka između ova dva brata pred gradom Jedrenom, Musloman je ponovo porazio Musu, pa je ovaj naredio da se bez ikakva odlaganja odrubi glava i Lazaru, što je bilo i izvršeno" (Mavro Orbin).

Nakon bitke, dok su Sulejmanovi i Đurđevi vojnici bazali po razbojištu pljačkajući mrtve, naiđu i na Lazarev leš. "Kada je bilo posle bitke, nađoše oni, koji su mrtve pljačkali, mladića, i po svemu poznaše najblagočastivijega Lazara; i javiše ljubljenom bratu njegovu (Đurđu)" (Konstantin Filozof). Lazareva smrt je duboko potresla Đurđa, barem tako kaže biograf, mada je on po svemu sudeći tako nešto i očekivao onoga momenta kada je odbio da pređe na Musinu stranu. Svoju žalost za bratom Đurađ je ublažio na pomalo čudan, ali i divljački način, tako što je dobio dozvolu od Sulejmana da osvojeni Plovdiv spali i stanovnike pobije. "Podigavši se, Sulejman iđaše i došavši u Filipov grad, dade odobrenje bratu svome da ga zapali (zbog postupka prema Vuku), a ubice (Vukove) su u goru pobegle i na razne načine se uklonile, a neki (behu) i ubijeni" (Konstantin Filozof). Tako je u kući ostao samo Đurađ kao jedini preživeli sin Vuka Brankovića.

Rat između Muse i Sulejmana se iznenada završio februara 1411. godine kada je neoprezni Sulejman bio iznenada uhvaćen od Musinih ljudi. Neoprezan, Sulejman se strašno zapio, što su iskoristili Musini ljudi i živog ga uhvatili. Imajući omraženog Musu u rukama nisu mnogo oklevali, već ga odmah zadave: "samoga (Sulejmana) uhvatiše i udaviše i donesoše ga u Adrijanov grad. A dođe ovde i sam Musa" (Konstantin Filozof). No, to još uvek nije značilo da je bitka za presto sultana završena. Iznenada se kao novi kandidat za sultana pojavljuje Sulejmanov sin Orhan kojega je do tada čuvala Vizantija. Nakon Sulejmanove smrti ovo nesretno dete isture kao novog sultana, ali Musa ga uskoro opkoli u gradu Selimvriji.

Kako je Musa bio sada novi sultan na evropskom delu Turske države, to je Đurađ Branković sada postao njegov vazal. U okviru toga Đurađ je sada sa svojim odredima pomagao Musi pa se stoga našao i među opsađivačima Selimvrije (jesen 1411. godine). Bilo bi interesantno znati kako se odnosio prema Musi znajući da je upravo on (Musa) bio taj koji je naredio da mu se smakne brat Lazar. Što se tiče Muse, on nikako nije verovao Đurđu jer se dobro sećao njegovih ratnih podviga dok je još služio Sulejmana. Osim toga, kako je on bio taj koji je naredio da se ubije Lazar, mora da mu nije bilo ni malo prijatno biti u Đurđevoj blizini. S druge strane i odnosi sa despotom Stefanom su se počeli postepeno zatezati. Sve to je već potpuno izbezumljenom Musi davalo još veću dozu neuračunljivosti i opreza. Po svemu sudeći i samome Đurđu Brankoviću je dosadilo da neprestano ratuje za račun Turaka i da od njih doživljava stalna poniženja. Osim toga znao je da mu Musa ne veruje i da će kad-tad pokušati da ga likvidira, a on nije imao gde da odstupi jer ga je i despot progonio. "Đurađ se bojaše da ne bude gonjen sa obe strane" (Konstantin Filozof). To je bio izgleda jedan od osnovnih razloga da tajno pošalje glasnika u Srbiju svojoj majci Mari Branković i da je zamoli da stupi u kontakt sa despotom Stefanom te da postigne pomirenje. "Ranije (se) beše obratio (Đurađ) svojoj materi da se izmiri sa (despotom) Stefanom i da utvrde da žive kako priliči blagočastivima" (Konstantin Filozof).

Mara Branković je uradila onako kako je Đurađ tražio i stupila u kontakt sa despotom. Ovaj se nije mnogo razmišljao i odmah pristane na pomirenje, čak štaviše odluči da Đurđa usini. Kako despot nije imao dece to je automatski značilo da će Đurađ i njegovi potomci biti despotovi naslednici. "A despot ga primi kao otac sina mnogoželjenog " (Konstantin Filozof). Ovo je možda jedan od najboljih despotovih političkih poteza, jer uspeo je u sebi da potisne u zaborav sve one silne neprilike koje je imao od Brankovića, a posebno od Đurđa. Sa Đurđem je već bila drugačija situacija. On je bio prisiljen na pomirenje jer više nije imao kuda. Niko mu više nije verovao, a pretila je opasnost i da ga Musa ubije. Moguće da u prvom momentu kada je tražio pomirenje on i nije bio u potpunosti iskren, a da mu je ovo pomirenje trebalo da posluži samo zato da otkloni od sebe najneposredniju opasnost. Možda on nije ni verovao despotu, međutim videvši sa kakvom je usrdnošću despot prihvatio ovo pomirenje i čak ga proglasio svojim "sinom", što će reći naslednikom, Đurađ je, kao veoma častan čovek, iskreno prihvatio ovo pomirenje i do kraja despotovog života bio mu potpuno veran. U svakom slučaju ovim je prekinuto dugogodišnje neprijateljstvo između dve poslednje preostale dve velike plemićke kuće u Srbiji. No, to je tek bilo na rečima, trebalo je sada sve to i sprovesti jer Đurađ se još uvek nalazio u Musinoj vojsci koja je opsedala Selimvriju.

Đurađ je čekao povoljnu priliku da se izvuče iz turskog logora, ali dok je on strpljivo iščekivao, Musa je odnekuda saznao za Đurđeve pregovore sa despotom. Zato odmah odluči da ga likvidira. Najpre je pokušao sa otrovom pa je tako Đurđu otrovao večeru. Đurađ je otrov pojeo, ali je na vreme saznao o čemu se radi pa je odmah upotrebio i protivotrov koji je stalno nosio sa sobom. Očigledno da Turcima nije ništa verovao i da je bio spreman na sve njihove poteze. Međutim, iako je protivotrov popio na vreme, morao je jedno vreme da odboluje. "A Đurađ, imajući lek protiv otrova, ne umre (nego) samo postrada od bolesti" (Konstantin Filozof).

Sada je i Musi dosadilo da taktizira sa Đurđem i da čeka povoljnu priliku da ga potajno ubije. Stoga odluči da to uradi sasvim otvoreno. Međutim, Đurađ je od jednog od svojih doušnika saznao da Musa sprema da ga ubije i stoga odluči da beži iz turskog logora. "On (Đurađ) se, dakle, pod Silivrijom lečaše (od otrova), gde mu dođe (neko) koga ljubljaše kao da ide da napada grad; a (neki) prolazeći dadoše (Đurđu) znak da ako se ove večeri ovde nađe biće preda smrti" (Konstantin Filozof). Kako se iz logora nije moglo izaći neprimećeno, to Đurađ smisli lukavstvo. Pod izgovorom da pripremaju napad na gradske zidine, njegovi vojnici zauzmu bojni poredak i krenu u tobožnji napad na grad. Gradska posada u Selimvriji je znala za ovaj plan pa je stoga umesto da na Đurđeve ratnike ispaljuje strele, ovima otvorila kapije i pustila ih u grad na čelu sa Đurđem. Ipak, kako nije bilo vremena da se svi obaveste to je dosta Đurđevih ljudi ostalo kod Turaka i ti su kasnije bili nemilosrdno pobijeni. "Zatim, sam usevši na konja, dade ovaj znak, ustremi se u grad, a sa svojim pukom spase se od gorke smrti. A neke od onih koji nisu znali tajnu (da treba prebeći u grad) i koji su ostali, uhvatiše i zaklaše" (Konstantin Filozof).

Ovim je Đurađ uspeo da se iščupa iz neposredne opasnosti za život, ali iz opkoljene Selimvrije nije mogao da mrdne. Trebalo je sada naći način i izaći neprimećen iz grada i nekako doći do Srbije. Kako nije mogao odmah da krene ka Srbiji Đurađ je počeo postupno da ostvaruje svoju nameru. Jednim mletačkim brodom se najpre prebacio sa svojim ljudima do Soluna (1412.). U to vreme u borbu za mesto sultana umešao se još jedan Bajazitov sin, Mehmed, koji je iz Male Azije prešao u Evropu. Iako se prvi pokušaj (krajem 1411.) završio manje-više neuspešno Mehmed nije imao nameru da odustane, tim više što mu je despot Stefan pružao punu podršku. Za osvetu što je pružio Mehmedu podršku, Musa je početkom 1412. godine provalio u despotove zemlje i uspeo i Novo Brdo da opkoli, ali ne i da ga zauzme. Videvši da u Srbiji ne može više ništa učiniti, Musa bane pod Solun gde se nalazio Đurađ Branković koji je već nekoliko puta pokušavao da se izvuče iz opkoljenog grada, ali u tome nije nikako uspevao.

Bilo je jasno da se iz Soluna ne može izvući sa velikom pratnjom već tek sa malim brojem pratilaca. Da bi se prevario Musa odluči se da jedna veća grupa krene ne bi li privukla na sebe pažnju, dok će Đurađ samo sa pet pratilaca lakše da se provuče: "i savet učiniše da svi blagorodni zajedno idu, (jer) na njih (će) mišljahu, (neprijatelji) gledati i misliti (da je) gospodin (Đurađ) s njima zajedno. A on (Đurađ), odelivši se od ovih, iđaše gorom izabravši neku stazu koja je bila strma" (Konstantin Filozof). Kada je varka uspela i kada je započelo putovanje desilo se mnoštvo peripetija koje slikovito opisuje Konstantin Filozof. "A (Đurađ) sam sa petoricom, posle mnogog teškog obilaženja, dođe neke noći u selo koje je pronašao, i uđe ka nekim blagočastivim hrišćanima, kazujući da je on jedan od njegovih blagorodnih. A oni ga kriše u ambaru. Ostali ostadoše u šumi sa konjima. A Ismailjćani mišljahu da je on sa pukom ušao u grad, u kome se veliki plač od blagorodnih započinjaše. A kada je došla iduća noć, ustadoše i odoše. A prepoznade ga (jedna) žena i sa radošću ga hranjaše" (Konstantin Filozof).

Konačno nakon svih neprilika stigao je nakon dugog vremena odsustvovanja Đurađ Branković u Srbiju. Despot Stefan Lazarević ga je dočekao toliko srdačno i iskreno radosno da je to kod Đurđa raspršilo i poslednje sumnje u njegovu iskrenost. "A kada je došao u svoje otačastvo izvanrednom svom ujaku, neiskazana radost javljaše se kada i razdeljene udove crkvene u jedno sabra i državu utvrdi sveznali, premudri majstor i svemogući poslenik. I od tada mogli su se videti, radujući se, kao otac i sin" (Konstantin Filozof). Sada je konačno sukob Lazarevića i Brankovića bio okončan (jesen 1412. godine).

3. Despot Đurađ Branković

Sukobi sa Musom su se nastavili i dalje sa nesmanjenom žestinom. Već početkom 1413. godine on se obračunao sa jednim svojim nevernim vazalom koji se zvao Hamza, a odmah upao i u Srbiju. Ovo je u svakom slučaju bio najžešći Musin napad na Srbiju, a borbe su se vodile i u okolini Niša i Kruševca. Sada je i despot Stefan počeo veoma marljivo da prikuplja saveznike ne bi li se konačno Musi stalo na kraj. Ponovo je iz Male Azije sa svojom vojskom prešao Musin brat Mehmed, zatim je iz Ugarske vojsku doveo mačvanski ban Ivan Morović, a tu je bio i bosanski vojvoda Sandalj Hranić. Vizantija nije imala vojske da pomogne, ali je svojim brodovima prevela Mehmedovu vojsku iz Male Azije, a tu je bilo i nekoliko od Muse odmetnutih vojskovođa. Kruševac je bio mesto gde su se vođe ovih vojski sastale. Tada je stigao i Đurađ Branković sa svojim odredima i tu u Kruševcu priznao vrhovnu vlast sultana Mehmeda. Bila je to prilično velika i šarolika vojska. Kao vođe su postavljeni sultan Mehmed i Đurađ Branković, budući da je despot Stefan pratio vojsku samo do granica despotovine. "I prešavši Crnu Goru (među Vranjem i Skopljem), vrati se despot, pošto mu je poslao svu vojsku svoju, predavši je svome nećaku Đurđu" (Konstantin Filozof).

Musa se povlačio pred saveznicima dok je mogao, a kod sela Čamorlu pod planinom Vitošom morao je da prihvati bitku. U samome početku Musina vojska je potiskivala saveznike i jedno vreme je izgledalo da će i pobediti, a onda je došla intervencija Đurđa Brankovića pa je otpor Musine vojske konačno slomljen. "Prešavši goru koja ih je delila, ustremi se na srpsku vojsku. A kada ju je suzbio, Đurađ, videvši to, reče: Izdadosmo svoje, i sa druge strane udari s boka i razbi (Turke). Ujedno se okrepila i vojska despotova i pobedila" (Konstantin Filozof). Musa je pokušao da pobegne, ali je kasnije uhvaćen i nakon torture, zadavljen. "Njega (Musu) u reci Iskeru uhvativši prebiše (i) udaviše. Velika množina bila je i tu pobijena od despotove vojske" (Konstantin Filozof).

Nakon pobede na mesto sultana zaseo je Mehmed I (1413-1421.), a posebnu zahvalnost mnogobrojnim poklonima iskazivao je prema despotu Stefanu kojem je dugovao za svoj uspeh. "(Sultan) posla dragocene darove despotu i poklisare koji mu dadoše grad Koprijan, a dade mu i predeo zvani Znepolje (oko Trna) i druga prostranstva dade mu" (Konstantin Filozof). Istovremeno, despot Stefan je prema Đurđu pokazao pažnju za sva onaj vojni uspeh koji je postigao u bici sa Musom: "dođe gospodin Đurađ sa svom despotovom vojskom u taj dan, što beše uvećano pobedom uistinu velikom. Bio je odlikovan mnogim častima i (on) i svi izabrani" (Konstantin Filozof).

Nakon svega mogao je Đurađ Branković da se vrati u svoju zemlju. Zahvaljujući svojim dobrim odnosima sa despotom uživao je određenu nezavisnost, ali prema Turcima je i nadalje ostao u vazalnim odnosima. Stoga ne iznenađuje činjenica da je u zemljama koje je držao Đurađ bilo dosta turskih činovnika. Kao turski vazal morao je Đurađ da trpi i to da turske vojne kolone prelaze preko njegovih teritorija u svojim pohodima ka Bosni, a kojih je bilo nekoliko. Ipak, za života sultana Mehmeda nije bilo nikakvih neprilika i osim toga što su prelazili preko Đurđevih teritorija, Turci na njoj nisu imali nikakvih dejstava.

U to vreme (decembra 1414.) Đurađ se oženio sa vizantijskom princezom Irinom (Jerina) iz carske kuće Kantakuzena. Pretpostavlja se da je ovaj brak ugovoren u vreme dok je Đurađ boravio, odnosno u vreme kada se on već bio izmirio sa despotom i kada se znalo da će on (Đurađ) biti naslednik despotovine. Sve je to bilo u skladu sa starim običajima Vizantinaca da udaju svoje princeze samo za buduće naslednike prestola. Ovakav brak je bio sigurno po volji despota Stefana Lazarevića, a teško da bi on mogao uopšte i biti ostvaren da on na to nije dao svoj pristanak, ako ga već nije i ugovorio.

Ne zna se koliko je godina imala Irina (Jerina) kada se udala za Đurđa, ali je sigurno da je bila mnogo mlađa (Đurađ je tada imao oko četrdeset godina). Zna se da je ona Đurađu druga žena, ali se ne zna tačno ko mu je bila prva žena, pa se stoga iznosi pretpostavka da je to bila neka nepoznata trapezuntska princeza, sestra vizantijskog cara Jovana IV Komnina (1429-1458.). Baš to otvara i neka pitanja oko toga kada je ko od mnogobrojne Đurđeve dece rođen i iz kojeg braka. Naime, Đurađ je imao sedmoro dece i to četiri sina (Todor, Grgur, Stefan i Lazar) i tri ćerke (Jelena, Mara i Katarina). Sasvim je izvesno da su Todor, Katarina, Stefan i Lazar, deca iz njegovog braka sa Irinom (Jerinom). Za Grgura to već nije tako sigurno, dok je skoro sigurno da su Mara i Jelena, deca iz njegovog prvog braka. Baš zato i navodi da se "Despot Đurađ, oženivši se, uzeo je za ženu gospođu Irinu, sestru cara Paleologa, i imao s njom 3 sina - Grgura, Stefana, Lazara - i 2 kćeri" (Đorđe Branković) ne mogu uzeti kao tačni.

Od 1419. godine u primorju vodio je Balša III (oženjen despotovom sestrom) rat sa Venecijom. Taj rat mu je išao dosta traljavo jer su Mlečići postepeno zauzimali njegove gradove. Tokom ovog rata Balša se i razboleo, a kako nije imao muškog naslednika postavilo se pitanje njegovog naslednika. Balša III izgleda da nije imao mnogo dileme oko toga čvrsto rešivši da svoje zemlje ostavi u nasleđe despotu Stefanu. Početkom 1421. godine Balša je stigao kod despota želeći da od njega dobije pomoć, ali za vreme boravka kod despota je dana 28. aprila 1421. godine i umro. "U to vreme, (međutim) dođe i njegov nećak Balša, arbanaski gospodar. Unapred je predvideo smrt svoju, jer beše bolestan odavno, i tu odmah umre. Njega (Stefan) sa velikim ljubočašćem, a ujedno i žalošću opremivši, pogrebe" (Konstantin Filozof).

Despot je izgleda očekivao da će se Balšini gradovi bez nekih većih problema pripojiti Despotovini. Međutim, nije bilo tako, a Drivast, Ulcinj i Bar priznaju vlast Venecije. Kada nije uspeo Veneciju pomoću pregovora da ubedi da mu povrate ove gradove, odluči despot da pokrene vojsku na njih. Tokom novembra 1421. godine Bar je povraćen, a Drivast je opsađen. Nakon toga su počeli pregovori i Mlečani su osim Ulcinja vratili sve one gradove koje su uzeli nakon Balšine smrti. "Uze taj kraj ratovavši malo pod nekim gradovima, a pod Skadar došavši, opsedaše ga; a Venecijanci dođoše (i) načiniše mir (sa despotom)" (Konstantin Filozof). Primirje koje je sklopljeno trebalo je da traje šest meseci i toliko je i trajalo. Nakon toga despot je nastavio sa vojnim operacijama želeći da uzme i Skadar. Upravo tu, pod Skadrom, njegova vojska je doživela poraz, ali nije imala velike gubitke.

Nekako baš u to vreme u leto 1421. godine u Jedrenu je umro turski sultan Mehmed I, a trebalo je da ga nasledi njegov sin Murat II. Međutim, javili su se i drugi pretendenti koji su pokušali da istisnu Murata sa prestola. Želeći da obezbede despotovu podršku slali su mu glasnike, ali on je sve te ponude odbio ostajući vera Muratu II. "A kada dođe glas despotu Stefanu o tome šta se dogodilo, mnogi su ga bunili pa čak i neki od istočnih (vladara). A on govoraše: Položio sam zakletvu sultanu da ću dobro učiniti njegovoj deci" (Konstantin Filozof). Uskoro su u turskoj počele smutnje oko prestola, međutim kako pobunjenici nisu imali neku jaču podršku to je Murat II brzo uspeo da ih suzbije.

Sultan Murat II je imao tek osamnaest godina kada je preuzeo vlast. Po očevicima radilo se o veoma neupadljivom čoveku koji nije bolovao od nekih spoljnih isticanja svoga autoriteta. Osim toga i sam njegov izgled nije ukazivao da se radi o tako značajnom vladaru. Bio je srednjeg rasta, bele kože i dežmekast, sitnih očiju, kestenaste brade, savijenog nosa i retkih zuba: "to je dežmekast čovek, kratkog stasa, poširoka lica kao u Tatarina, dosta velika i povijena nosa i dosta sitnih očiju i jako mrka lica, velikih obraza i okrugle brade" (de la Brokijer). Tako se spominje da zapadne diplomate pri sahrani njegove majke nisu mogle da odrede ko je od prisutnih turskih velikaša, sultan. Murat II je bio veoma religiozan, čak toliko da je to prelazilo u misticizam, ali isto tako čestit i čovek koji drži reč. "I rekoše mi da je dobre naravi, blag i široke ruke u davanju zvanja i novca. Rekoše mi i da dosta mrzi rat, a tako se i meni čini, jer kad bi hteo da iskoristi silu i svoje velike dohotke, uzimajući u obzir mali otpor na koji nailazi u hrišćanskom svetu, njemu bi bilo lako da zauzme velike oblasti od njega" (de la Brokijer).

Kroz njegovo kasnije vladanje imaće nekoliko velikih bitaka, ali u svoj suštini on nije bio ratnik, već više političar. Nenaklonjenost ratu ga ipak nije sprečila da strahovito ojača vojsku, a posebno janičare kao najelitniji deo turske vojne sile. Računa se da je tek Murat II bio taj koji je (od 1438. godine) uveo tzv. "odabir dečaka", odnosno nasilno regrutovanje hrišćanskih dečaka u janičare. I do tada je bilo mnogo hrišćana koji su se isticali u turskoj vojnoj službi, ali tek od Murata II to dobija organizovan vid. Za njegovo vreme vezano je i veliko prodiranje poturčenih hrišćana na najviše državne funkcije u Turskoj. To je tada značilo i postepeno potiskivanje starih feudalnih porodica, a sve na račun ovih renegata. U suštini, Murat II je postepeno razbijao stari feudalni sistem i centralizovao svu vlast u svojim rukama. Naravno da je to izazvalo mnogo nezadovoljstva među starom aristokratijom. Sve to dovelo je i do nekih potresa u turskoj državi, a sve to je osetila i Despotovina. Murat II je, osim svega ovoga, bio poznat i kao velika pijanica, a njegova ljubav prema vinu skoro da je bila poslovična. Iako je pijenje vina bilo protivno muhamedanskim običajima, Murat II se nije mogao odupreti ovoj navici. "A ono u čemu nalazi najveće zadovoljstvo, to je pijančenje. I on voli ljude koji mnogo piju, a govorili su mi da on lako popije po deset do dvanaest grondila vina što može izneti šest do sedam kvarata" (de la Brokijer).

U to vreme despota su mučile druge brige i stoga nije želeo da se i dalje nateže sa Venecijom oko Skadra pa je tu obavezu prepustio Đurađu Brankoviću. Osim toga, kako je Đurađ bio u neposrednoj blizini Zete to je dobro poznavao prilike u njoj, despot je smatrao da je on najpogodniji da ovaj posao dovrši. Nije prošlo mnogo, a Đurađ sa oko 8.000 konjanika bane pred Skadar (leto 1423.). Nakon nešto borbi, Venecija, videvši da sa Đurđem nema šale, pristane na pregovore koji se i završe sklopljenim mirom (avgust 1423). U suštini niko nije bio na dobitku, ali ni na gubitku. No, ono što je predstavljalo problem bilo je izvršenje upravo sklopljenog mira tako da je u sledećih nekoliko godina bilo još pregovora koji su konačno završeni u Vučitrnu tek 1426. godine.

Dok je Đurađ pregovarao sa Venecijom despot Stefan Lazarević se sve više priklanjao Ugarskoj, što su Turci primetili veoma brzo. Zbog toga tokom je sultan tokom leta 1425. godine poslao u Srbiju jedno poslanstvo koje je trebalo da sa despotom obavi razgovor. U vreme kada je tursko poslanstvo stiglo u Srbiju, despot je boravio u Budimu tako da su Turci morali da ga sačekaju. "Murat htede poći na zapad i gledajući blagočastivoga despota kako svake godine ide ugarskom kralju, posluša neke koji su (ga) klevetali; i kada je tamo despot bio, posla jednoga od vernih svojih da sazna u čemu je istina" (Konstantin Filozof).

Ovo čekanje se odužilo tako da je za sve to vreme tursko poslanstvo imalo sasvim dovoljno vremena, ali i mogućnosti da zapazi da se u Srbiji naveliko pripremaju za rat. Gradovi su utvrđivani, u njih je dovlačena hrana, oružje i druge ratne potrebe. Već to je sasvim dovoljno govorilo iskusnom oku, ali ono što je verovatno prelilo čašu turskog strpljenja bio je odnos despotov prema njima. Došavši iz Budima, despot je primio poklone koje su poslanici doneli, ali je odbio da primi izaslanike. "A kada je despot došao, saznade o ovome, posla mu darove, ali izaslanika ne udostoji prijema" (Konstantin Filozof). Razdraženi turski poslanici se odmah vrate sultanu i ospu drvlje i kamenje na despota. "A ovaj (izaslanik), došavši k caru (Muratu), mnogo ga (despota Stefana) klevetaše i reče: Ako ti ne pođeš na njih, oni će već doći na tebe" (Konstantin Filozof). Ni danas nije lako odgovoriti na pitanje zašto je uvek oprezni despot ovako netaktično postupio sa turskim poslanstvom i veoma grubo ih otpremio kući. Pretpostavka da je despot, dok je boravio u Budimu, čuo da se sprema krstaški rat protiv Turaka i da se time rukovodio kada je tursko poslanstvo oterao, jeste samo moguća. I do tada su se spremali mnogi pohodi protiv Turaka koji nisu nikada mrdnuli dalje od razgovora. Prema tome sve te pripreme bile su sumnjive i teško da se despot oslanjao jedino na to. Moguće da je bilo još nešto što mi danas ne znamo.

Bilo kako bilo, despot se veoma brzo uverio da je napravio grešku, jer pohod na Turke nikako nije krenuo, a sam sultan je stigao u Sofiju gde je okupljao vojsku. Shodno svojim vazalnim obavezama, a verovatno i da umiri sultana, despot mu pošalje jedan vojni odred konjanika. Međutim, sultan odbije da ih uvrsti u svoju vojsku i pošalje ih nazad u Srbiju sa porukom da i on (sultan) uskoro tamo stiže. Ni poslanstvo koje je despot poslao nije uspelo da ublaži sultanov bes. U jesen 1425. godine provale Turci u Srbiju i preko Niša dođu čak do Kruševca. Ne mogavši Turke vojno da suzbije despot je na sve načine pokušavao da sa sultanom postigne neki mir i na kraju je u tome i uspeo. "Poplenivši jedan deo, odmah se opet vrati. Jer posla blagočastivi (Stefan) poklisara" (Konstantin Filozof). Nekako se stiče utisak da Turci nisu ni imali ozbiljniju nameru za nešto više i da je sve to bila samo neka vrsta vojne demonstracije.

Nekako u to vreme došlo je i do napada Bosanaca na despotov grad Srebrenicu. Dobrim delom koristeći metež koji se stvorio u Srbiji provalom Turaka, bosanski kralj Tvrtko II je u jesen 1425. godine uspeo da zauzme ovaj grad. Međutim, tvrđava Srebrnik se nije predavala i Bosanci su morali da je opsedaju. Sa napadima na tvrđavu nisu žurili i danima su je samo bombardovali misleći da opsađenima pomoć nikako ne može doći iz Srbije, budući da Drinu u to doba godine skoro da nije moguće preći. Međutim, tu su se prevarili. Odmah nakon sklapanja mira sa Turcima okrene despot vojsku i nekim načinom pređe Drinu. Bilo je to potpuno iznenađenje za Bosance koji se žurno povuku. "Despot iznenada dođe na reku zvanu Drina za koju su Bosanci mislili da se ne može preći; a kada despot tada naiđe, brzo pređe reku te Bosanci, videvši to, ostaviše sve stanove svoje i pobegoše sa svojim kraljem" (Konstantin Filozof). To povlačenje je više ličilo na panično bekstvo jer je ostavljeno nekoliko artiljerijskih oruđa (topova) koja su to doba bila retka i isto tako i skupa. "A ostade i praćka (tj. top) njihova zvana humka zajedno sa drugim dvema" (Konstantin Filozof). Nakon nekog vremena Tvrtko II ponudi despotu pregovore, što ovaj odmah prihvati. Veoma brzo sklopljen je i mir.

Despot je poboljevao od neke nožne bolesti koju je po svemu sudeći vukao još od ranije, ali vremenom se ona pogoršavala. "Blagočastivoga despota Stefana hvataše sve više nožna bolest od koje odavno stradaše" (Konstantin Filozof). Možda je i to bio razlog zbog čega se odlučio da sazove skup srpske vlastele i najviše crkvene velikodostojnike i da tu proglasi Đurđa Brankovića za svoga naslednika. Pretpostavlja se da je negde oko 1425. godine (možda i ranije) ovaj sabor sakupljen u Srebrnici kod Stragara i da je tu Đurađ Branković zvanično proglašen i prihvaćen za naslednika despota Stefana Lazarevića. "Zato, veoma se pobojavši smrti, posla po svoga sestrića, gospodina Đurđa, i ovaj dođe u mesto zvano Srebrnica; i tu (despot) sazva sa patrijarhom sabor od časnih arhijereja i blagorodnih sviju vlasti i sviju izabranih i na saboru blagoslovi njega (Đurđa) na gospodstvo, govoreći: Od sada ovoga smatrajte gospodinom mesto mene" (Konstantin Filozof). Biograf navodi da je Đurađ bio pozvan od strane despota, što govori da on (Đurađ) nije tako često boravio u despotovoj blizini, ali i nešto više. Očigledno da je proglašenje Đurđa za despotovog naslednika bila upravo njegova (despotova) odluka i da on nije sa strane prisiljen na tako nešto. Sam Đurađ kao da ima najmanje udela u despotovoj odluci i izgleda da se on samo povinuje njegovoj želji. Dakle, po tom pitanju između njih nije bilo nikakvih sukoba. Đurađ Branković, kao iskusan čovek koji je već do tada svašta preturio preko glave, bio je veoma taktičan i strpljiv ne vršeći bilo kakav pritisak na despota i to njegovo strpljenje se do kraja u potpunosti isplatilo. Despot je ispunio svoju reč i proglasio ga za svoga naslednika.

Sabor na kojem je Đurađ proglašen za budućeg vladara Srbije bio je skup najveće svetovne i duhovne vlastele u Srbiji. Osim toga, što je posebno bitno, Đurađ nije naturen i njegovo proglašenje naslednikom bilo je izvršeno po starim običajima i po svim tadašnjim formalnostima. Ništa nije nedostajalo. "Učiniše i molitvu nad njime sa polaganjem ruku; i sve zakle da mu budu verni. A prokle one koji bi podigli kakvo neverstvo. Zatim zakle i njega samoga da neće prezreti njegovo vaspitanje,..." (Konstantin Filozof). Despotova želja je bila da se onaj pravac politike koji je on započeo i nakon njega nastavi tako da je od Đurđa to i zatražio: "nego kako sam ja sam o svemu mislio, tako čini i ti. Jer mnogi su mi poslužili kojima ne uspeh dati nagrade. I mnogo (ga) pouči o pobožnosti i zapovestima" (Konstantin Filozof). Kao da je despot imao bojazni da bi Đurađ mogao eventualno da tešnje sarađuje sa Turcima nego što je u tom momentu on sam činio. Sada je on (despot) bio taj koji je zastupao politiku otpora prema Turcima, dok je bila mogućnost da bi Đurađ mogao krenuti obrnutim putem. Dovoljno je setiti se situacije nakon kosovske bitke kada su Lazarevići bili ti koji su naginjali ka Turcima dok su Brankovići bili zastupnici otpora prema njima. Sada je izgledalo kao da je obrnuto. Bilo kako bilo, sabor u Srebrnici ostvario je svoju ulogu, a Đurđa su bezrezervno prihvatili kao mlađeg gospodara, odnosno kao budućeg vladara Srbije. "Zato od tada mnogo vernije se priklanjahu mladom svome gospodinu nego ranije" (Konstantin Filozof).

No, sada je tek deo posla bio obavljen i to čini se onaj lakši deo. Vlastela u Despotovini je prihvatila Đurđa za budućeg gospodara, ali bilo je pitanje da li će to učiniti Ugarska i Turska, jer ne treba zaboraviti da je Despotovina bila u vazalnom odnosu prema obe zemlje. Sa Ugarskom despot je uspeo da postigne dogovor, ali uz velike ustupke. Negde tokom maja 1426. godine u Tati sastali su se despot Stefan i ugarski kralj Žigmund. Tu je despot obavestio Žigmunda o svojoj nameri da Đurađ nasledi Despotovinu i sva despotova mnogobrojna imanja rasuta po Ugarskoj kao i njegovo mesto među ugarskom vlastelom. Žigmund je pristao da Đurđa prihvati kao budućeg gospodara Srbije, ali pod nekim uslovima koji su veoma otežavali budući položaj Despotovine. Najteži uslov je bio svakako u obavezi da Despotovina odmah nakon smrti despota Stefana vrati Ugarskoj, Beograd, Golubac, Mačvansku banovinu i još neke zemlje. To da Despotovina i dalje ostane u vazalnom položaju prema Ugarskoj bio je očekivani uslov i na njega nije obraćena posebna pažnja jer je u tom momentu za nju to bila prednost, a ne opterećenje.

Nakon sklapanja ovog ugovora trebalo je nešto slično uraditi i sa turskim sultanom, odnosno bio je potreban i njegov pristanak. Međutim, za to više nije bilo vremena. Već početkom 1427. godine Turci napadaju Despotovinu i veoma brzo stižu pod Novo Brdo koje opsedaju. Tokom marta meseca iste te godine (1427.) dolazi do jedne pobune rudara u Srebrnici koju je despot sa izuzetnom svirepošću ugušio sveteći to što su rudari ubili jednog njegovog službenika. "Saznavši za ovo (despot) se podiže sam, pošto su mnogi pobegli od mesta, pa uhvativši i neke nevine radi ubistva mladića, odsecaše im ruke i noge" (Konstantin Filozof). U ovim despotovim pomalo i bezrazložnim obračunima nenadano su stradali i neki trgovci iz Dubrovnika. "Mnogim, pak, trgovcima i vlasteli dubrovačkoj koji su se tada našli u Srebrenici oduzeo je svu imovinu, štaviše, bacio ih je u tamnicu. Nekima je iskopao po jedno oko, a drugima odsekao po jednu ruku, i sve to zato što je bio posumnjao da su oni bili umešani u zaveru i ubistvo pomenutog Vladislava" (Mavro Orbin). Izgleda da je tu bio prisutan i Đurađ Branković, koji je sa mnogo takta i smirivanja pokušao ovu situaciju da ublaži. Međutim, despotovoj volji se ipak nije mogao suprotstaviti pa su trgovci kažnjeni. "I pored toga što se za nj založio despotov sinovac Đurađ, i što je lično izlagao i s prekorom stavljao pred oči despotu mnoga dobročinstva koja su mu Dubrovčani učinili,..." (Mavro Orbin).

Nije prošlo mnogo od ovog obračuna u Srebrenici, a despot je iznenada umro. Kod mesta Glavica (okolina Kragujevca) despota je po svemu sudeći stigla srčana kap od koje je dana 19. jula 1427. godine i umro. "Kada je bio na mestu zvanom Glavica, obedovavši, iziđe da lovi; i dok je još lovio, uzeo je kragujca na ruku svoju. Uzevši ga nije (ga) nosio kako treba, on, koji je dosada sve kako treba i na udivljenje izvodio i činio; i nagibao se na jednu i drugu stranu kao da će sa konja pasti. Obuhvativši ga sa obe strane, vođahu ga do stana" (Konstantin Filozof). Svestan da mu je smrt blizu despot je stalno tražio da se što prije dovede Đurađ Branković. Tako je i umro "ispustivši samo jedan glas: Po Đurđa, po Đurđa" (Konstantin Filozof).

Situacija je bila i više nego ozbiljna. Turci su bili u Srbiji, despot je umro, a Đurađ je još uvek bio daleko. Ipak, izgleda da panike nije bilo, čemu je najviše doprineo neki vojvoda (kome ne znamo ime) veoma hladnokrvno organizujući sve. Glasnici su odmah otišli po Đurđa Brankovića, a despot je sahranjen u svoju zadužbinu u Resavi. Sama sahrana je bila izuzetno opasna jer su turski odredi krstarili u neposrednoj blizini Resave i postojala je opasnost i da napadnu. "Zatim pošlju po Đurđa, a sami uzevši ga nošahu (ga) ka grobnici - o ovoj stvari mnogo se brinuo vojvoda vojske - koju sam sazda u Resavi. O ljubočasnoga vojinstva, ljubočasnoga gospodina! Nisu tada gledale ni žene decu, ni svoje kuće, niti što drugo. A tu negde blizu bila je ismailjćanska vojska. Ali (oni koji su prenosili despota) nisu svoj život računali mi u što (samo) da bi ga položili na mesto gde je zapovedio" (Konstantin Filozof).

Za sve ovo vreme Đurađ je bio u Zeti, ali odmah nakon što mu je glasnik dojavio despotovu smrt krenuo je sa manjom pratnjom ka Beogradu. Dok je prolazio Srbijom mogao je da vidi kakvo je preneraženje izazvala despotova smrt. "(Ljudi) su lica grebli i vlasi trzali i sve svetle haljine zbacili su. Jer umesto mnogosvetle odežde u vretišta (su se oblačili); i još ovo: ako se gde zabačena inočka (haljina) mogla dobiti, uzevši (je) na delove je cepahu tako da sve izuzetno bude u izmenjenim prilikama. Konjima su (ne samo) grive rezane" (Konstantin Filozof). Ipak, koliko god situacija izgledala teška mogao je da primeti da ga svugde primaju kao novog gospodara i da nema traga nekom mogućem prevratu. "Rašani su ga prihvatili kao gospodara" (Mavro Orbin). Sudeći po svemu i Turci su tada mirovali tako da je put do Beograda prošao bez nekih posebnih problema. Oni su tek trebali da dođu, jer je i ugarski kralj Žigmund čuo da je despot umro. U to vreme Žigmund je ratovao u Vlaškoj, ali na vest o despotovoj smrti, sve je prekinuo i požurio ka Srbiji želeći da uzme Beograd, Golubac i sve ono što mu je po ugovoru u Tati trebalo pripasti.

U Beogradu je takođe vladao strah, ali ne samo zbog despotove smrti i zbog toga što su ga žalili. Više je to bio strah od mogućeg otimanja oko vlasti nad despotovinom i svim onim posledicama koje takvi sukobi nose sa sobom. Stoga nije čudno to što je Đurđev dolazak dočekan sa olakšanjem, jer sada se znalo da je on novi gospodar za koga se znalo da ima čvrstu ruku. "Ali kada dođe blagočastivi gospodin Đurađ, njega isto tako sličnim (ridanjem dočekaše) (koji) je vazduh ispunjavao, dok su ga pukovi sretali i dočekivali. Tada osetiše kao neko olakšanje. Jer svako smrt i pljačkanje već očekivaše" (Konstantin Filozof). Kolika je nesigurnost vladala vidi se i po tome što se gradska tvrđava gde je boravila vojna posada, do toga momenta nije otvarala i što komandant posade nije nikoga hteo da pusti sve dok se nije pojavio Đurađ. "Tada se i unutrašnja kula otvori, a ranije je ne htede otvoriti onaj koji ju je čuvao" (Konstantin Filozof).

Odmah po ulasku u Beograd izvršena je simbolična primopredaja vlasti. Najpre su obavljeni crkveni obredi: "I u crkvi ne uziđe (Đurađ) na prostrto (mesto) po vladarskom običaju; a kada se služba svršila, ne dade ništa reći o vladarskoj slavi, nego mesto ovoga čuo se vapaj (i) ridanja u vazduhu" (Konstantin Filozof). Nakon toga obavio se i svetovni deo Đurđevog ustoličenja na vladarskom mestu Srbije. Ovo je za njega bilo verovatno i mnogo značajnije jer se radilo o onom priznanju koje daje vlastela, jedini ozbiljniji vojni faktor u zemlji. Taj svetovni deo Đurđevog ustoličenja je bio veoma interesantan. Sastojao se u tome da svaki dostojanstvenik, postavljen još od despota Stefana, prilazi mestu gde je Đurađ sedeo i kao znak da ga priznaje za svoga vladara predaje mu svoje žezlo koje simbolizuje vlast. Sada je to značilo da Đurađ prima od njih njihovu vlast i slobodno njome raspolaže. Odmah po primanju žezla vlasti Đurađ je to isto žezlo vraćao svakome onome od koga ga je dobio što je značilo da ga i dalje priznaje na onome mestu na kome je do tada bio. U tom momentu Đurađ nije vršio nikakve promene među glavnim dostojanstvenicima u Despotovini tako da biograf navodi da ih je Đurađ sve priznao. "A sam, dakle, kada je sa svima bio u carskim (dvorima), priđoše svi koji su bili postavljeni od pređašnjega (vladara) u nekom činu, predade svako svoje žezlo vlasti. A ovaj sa velikim plačem opet svakome povrati njegov čin" (Konstantin Filozof).

To što Đurađ nije izvršio nikakve smene među glavnim dostojanstvenicima ne treba da iznenađuje, budući da je i on sam bio veoma nesiguran na prestolu i nije znao šta ga u budućnosti čeka. Ugarski kralj Žigmund se približavao Beogradu u želji da zatraži sve ono što mu je obećano po ugovoru u Tati, a tu su bili i Turci. Na tursku reakciju nije trebalo dugo čekati i ona je došla skoro trenutno. Odmah nakon despotove smrti Turci predvođeni Isak-begom su upali u Srbiju i već tokom septembra 1427. godine napadaju na Novo Brdo. Upravo u to vreme (septembar) stigao je i ugarski kralj Žigmund u Beograd i između njega i Đurđa Brankovića počeli su pregovori koji su se otegli na sledeća dva meseca. Uglavnom se govorilo o predaji Beograda kojeg je Đurađ pokušao da zadrži. Gledajući u retrospektivi, Đurađ je bio unapred osuđen na neuspeh u ovim pregovorima jer nije imao bilo kakve čvršće pozicije da se suprotstavi traženjima iz Ugarske. Turci su harali Srbijom, a pod Beogradom se već nalazila jaka ugarska vojska koju vodi kralj Žigmund lično.

Ništa drugo nije preostajalo već da se grad preda Ugarima, što je na kraju Đurađ i uradio. Da mu to nije bilo lako uraditi, sasvim je izvesno i to se izgleda nije ni krilo. "I nije samo, dakle, zbog ovoga bilo razrušenje i beda, nego i zapadni kralj dođe carskome gradu (Beogradu) koji i uze, tobože mirno, od ovoga blagočastivoga gospodina svojega pošto su se (Đurađ i Srbi) prestrašili Ismailjćana" (Konstantin Filozof). Za uzvrat Žigmund je Đurađa priznao vladarem Srbije i baronom ugarskog kraljevstva. Osim toga Đurađ je postao Žigmundov vazal, a ceremonija je obavljena u Beogradu gde je Đurađ proglašen za "hercega i despota cele države Raške i Arbanije" (Sigismundova povelja). Kao simbol toga dobio je od Đurađ od Žigmunda plašt, mač i kapu. Nije to bilo ništa novo i time se samo nastavila ona politička linija koju je poslednjih godina provodio despot Stefan Lazarević. Nemajući poverenja u Srbe, ali ni u svoje ugare morao je Žigmund da gradsku posadu popunjava sa stranim najamnicima i to uglavnom nemcima. "Za ljude u Srbiji rekoše mi da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario" (de la Brokijer).

4. Gradnja Smedereva

Osim Beograda želeo je Žigmund i Golubac, kako je to već po ugovoru u Tati određeno. Međutim, tu su izbili nenadani problemi. Neki vojvoda Jeremija, koji je držao ovaj grad, tražio je da mu se najpre isplati 12.000 dukata, koliko mu je dugovao despot Stefan Lazarević za sve one zasluge koje je on do tada učinio za njega. O tome je Jeremija pokazivao i neku povelju o dugu koju mu je lično izdao despot Stefan. No, Žigmund nije hteo da čuje ni o kakvom plaćanju već proglasi tu povelju za falsifikat. Po svemu sudeći, Đurađ je pokušao da posreduje u ovom sporu i stoga je stigao pod Golubac i pozvao vojvodu na pregovore. Negde izvan gradskih zidina njih dvojica su pregovarali, ali bez uspeha jer Jeremija nije želeo da popusti. Verovatno je to navelo neke iz Đurđeve pratnje da mu predlože da Jeremiju uhvati i da ga baci u lance i da onda bez ikakvih problema zauzme Golubac. Međutim, Đurađ je to odbio budući da je Jeremiji dao reč da mu se ništa neće desiti. "Pre ovoga dođe sam gospodin Đurađ pod Golubac, gde mu dođe taj vojvoda na veru; (despot ga savetovaše) da ga uvede u grad i da grad preda. A neka gospoda dolažahu sa predlozima (despotu) da ga uhvati. Taj je (despot) bio tvrde vere, slično dijamantu, i ne htede ovo učiniti" (Konstantin Filozof). U tom momentu Đurađ se pokazao kao čovek od reči, mada mu to inače nije bila tako česta osobina. Međutim, uskoro se zbog takvog svoga postupka pokajao. To je bio očigledan primer da držanje reči u politici može da odvede i u propast. Evo zbog čega.

Iz nekog razloga ovi su pregovori izgleda trebali biti nastavljeni u samome gradu. Đurađ se mirno uputio unutar Golubačkih bedema verujući vojvodinoj reči da mu se tamo neće ništa desiti. Verovatno je računao na to da će vojvoda ceniti to što je on održao reč i što je vojvoda bio siguran u njegovom logoru. Međutim, već na gradskoj kapiji izvršen je napad na Đurađa (po svemu sudeći napao ga je baš Jeremija), ali zbog vojvodine nespretnosti i brze reakcije Đurđeve pratnje ovaj napad nije uspeo. "Kada su ušli zajedno u grad, ustremi se u vratima raniji vojvoda taj i grad zauze, i na pomazanoga ruku i oružje podiže. A (despot) se opet vrati u stalno prebivalište" (Konstantin Filozof). Šta je bio razlog ovog mučkog napada, tačnije atentata na vladara Despotovine, teško je reći. Da li je vojvoda radio po nečijem nalogu (sultana?) ili je to plod njegove neke osvete, ostaje tajna. U svakom slučaju, Đurađ je odmah na početku svoje vladavine imao priliku da se brani od atentatora, a toga će biti i kasnije. Tako je propao pokušaj da se za kralj Žigmunda pridobije Golubac. Vojvoda Jeremija, znajući da se neće moći dugo održati u Golubcu, počne pregovarati sa Turcima. Naravno da je sultan Murat II jedva dočekao ovakvu ponudu i odmah je spremno prihvati. Negde krajem 1427. godine Turci uđu u Golubac.

Sama predaja Golubca je imala jedan mučan odjek u narodu, a vojvoda Jeremija je stekao loš glas. "No kako ovoga (vojvodu golubačkog Jeremiju) da nazovem, novog otpadnika i najbezakonijeg mučitelja, zajedničara besovskog, i učenika satanina, sina gejene (pakla) i tami potčinjenoga, koji je po pravdi kletvu nasledio i koji je otstupio od saveta hristijanskog, i bez nužde, svake teskobe caru najnepravednijem grad je predao" (Inok iz Dalše u prepisanome Jevanđelju).

Dok su se ova natezanja dešavala Turci, predvođeni Isak begom, su opsedali Novo Brdo. Kao i nekoliko puta do tada opsada se održavala tako što je tvrđava velikim topovima bombardovana, ali se jurišem nije mogla zauzeti. Ipak, ovo još uvek nije bila ona prvoklasna turska vojska, ali je i ona bila očigledno dovoljna da napravi haos. To jasno potvrđuje Konstantin Filozof, onda kada opisuje kako je Beograd predan Ugrima. On kaže na jednom mestu da su se Srbi i Đurađ "prestrašili Ismailjćana", te da je to verovatni razlog zbog čega je Đurađ u pregovorima popustio misleći da će tim popuštanjem za uzvrat dobiti ugarsku vojnu pomoć. Kako se Đurađ nije mogao odupreti ni Isak begu bilo je sasvim jasno da po dolasku sultana nema nikakvih šansi da se odbrani. Stoga je trebalo po svaku cenu pridobiti ugarskog kralja i njegovu pomoć pa bi se time moglo objasniti zbog čega je Beograd tako lako predan Ugrima. Na kraju se žrtvovanje Beograda pokazalo kao ispravan potez jer ugarski kralj je održao obećanje i vojno pomogao Đurđu pa su tako udruženi Ugri i Srbi imali dosta zajedničkih akcija. Jedna od uspešnijih je bila tokom novembra meseca 1426. godine kada su suzbili Turke kod Ravanice. Otpor je bio sve organizovaniji i uspešniji.

Situacija je naglo postala dramatična kada je početkom 1427. godine sa vojskom stigao lično sultan Murat II. Ovaj turski pohod je bio mnogo sistematičniji pa je to bio razlog zašto su pali mnogi gradovi, a među njima Kruševac kao najznačajniji. "I došavši, dakle, napadne Kruševac koji uzeše u borbi; i pošto se narod koji je bio u njemu ustremio (da beži) iz grada, predadoše se i drugi gradovi" (Konstantin Filozof). Nakon toga ulogori se sultan sa svojom vojskom pod Novim Brdom. Sama opsada je bila veoma sistematična i ovaj put se sasvim jasno videlo da nije reč samo o jednom kratkotrajnom turskom pljačkaškom pohodu. "I tako je punih 48 dana jurišao na rečeno mesto, čije je zidine tukao veoma teškim artiljerijskim oruđima" (Mavro Orbin). Možda je sultan mislio da zauzme celu Srbiju, ali mišljenje je naglo promenio kada se i on sa svojom vojskom zaglavio pod Novim Brdom. "I dođe na Novo Brdo, ali ne uspe (da ga zauzme), iako se potrudi mnogo" (Konstantin Filozof).

Sama opsada je išla veoma teško i sultan Murat II mora da se već pitao šta dalje da radi. Međutim, baš nekako u to vreme stignu kod njega predstavnici Đurđa Brankovića na pregovore. Poslanike je lepo primio i po Konstantinu Filozofu izlazi da je Muratu II bilo već svega dosta i da je imao nameru da sve ono što je zauzeo vrati Đurđu. "A hteo je sa poslanicima koji su tu došli da se složi i zemlju koju je uzeo da vrati". Ove bitke su trajale u vreme zime, a Turci izgleda nisu bili spremni za duže ratovanje pod tako teškim uslovima. Osim toga i vojna pomoć koja je dolazila od ugara postepeno je pokazivala rezultate pa su Turci na mnogim mestima bili potisnuti. To je sasvim sigurno moralo uznemiriti sultana jer efekat iznenadnog napada na Srbiju je izostao, Novo Brdo se tvrdoglavo i uporno brani, a ugarska vojska uzima učešće u ovome ratu. Stvoreni su svi preduslovi za dugo i iscrpljujuće ratovanje za koje on nije imao mnogo volje. Možda je on tada stvarno želeo da Đurađu vrati sve ono što je uzeo, ali tada iznenada stižu pregovarači Golubačkog komandanta vojvode Jeremije koji mu ponude predaju Golubca (verovatno su za uzvrat tražili dukate). Sada se situacija značajno izmenila u sultanovu korist i on više nije imao nikakvu nameru da popušta na bilo koji način. Tada su Đurđevi poslanici morali da napuste sultana i da se vrate Đurđu praznih ruku. Sa vojvodom Jeremijom sultan je veoma brzo utanačio trgovinu i bez ikakvih problema zadobio ovu jaku dunavsku tvrđavu. Negde krajem 1427. godine Golubac je postao turska tvrđava. "A ostavi čuvare zemlje koji otidoše i zauzeše Golubac, pošto ih je taj vojvoda uveo (u grad), i pleniše kraj koji je bio u okolini toga grada,.." (Konstantin Filozof). Nakon toga sultan napusti Srbiju i vrati se u Tursku.

Ugarski kralj Žigmund nikako nije mogao da mirno prihvati to da Turci drže Golubac pa je odlučio da ga na silu zauzme. Tokom zime 1427/28. godine nasuprot Golubcu podigao je tvrđavu Svetog Ladislava koja je trebala da zaštiti prelaz njegove vojske sa severne na južnu obalu Dunava. Tokom aprila 1428. godine započeo je prelaz preko Dunava i Golubac je ubrzo bio pod opsadom. Osim ugarskih trupa imao je Žigmund i pomoć Poljaka koje je vodio tada čuveni poljski velikaš Zaviša Crni. Za mesec dana opsade Golubac je skoro razbijen iz vatre mnogobrojnih topova ugarske vojske i izgledalo je da se turska posada već misli predati. Tada je odjednom naišla turska vojska koju je vodio lično sultan Murat II, i Žigmund je, nakon žestoke bitke, morao da skida opsadu. Tokom pregovora utanačeno je primirje i Žigmundu je sultan obećao da ga neće uznemiravati dok se bude povlačio preko Dunava u Ugarsku. Izgleda da su Ugari poverovali Turcima pa su počeli postepeno da prelaze Dunav. Tog momenta su Turci odjednom udarili i satrli veliki deo ugarske vojske. Postoji priča da se Žigmund spasao čistom slučajnošću u jednom malom čamcu, dok se Zaviša Crni borio do kraja štiteći odstupnicu. Na kraju su ga Turci uhvatili živog i odsekli mu glavu. "Neverni su Turci kao nekada Filistejci, na Brašančevo, veliku vojsku mojih verenih vitezova uništili, tako da su poznatije golim mačem poubijali, druge opet u Dunavu potopili, a ostatak sa sobom u neveru poveli", žali se Žigmund papi u jednom pismu. No, Turci se nisu samo tu zaustavili već je sultan uputio akindžije dublje u Ugarsku ne bi li tamo rasejali vatru i strah. Žigmund je pokušao da organizuje otpor, ali sa slabim uspehom. "Eto juče stiglo je nebrojeno mnoštvo Turaka i velike vojske njihove sve do grada Golubca. Jedan deo njih ostao je tamo da obnovi spomenutu tvrđavu, a drugi deo, čini se glavna vojska, razišla se prema Beogradu, Sremu, prema prekosavskim stranama i prema našoj kraljevini Slavoniji", piše Žigmund čongradskom županu Nikoli Vardi i moli ga da što prije sa svojim trupama pritekne u pomoć.

Nakon ove ugarske, u svojoj suštini ipak dobro zamišljene, ali propale vojne akcije situacija se za Turke naglo izmenila i to u povoljnom pravcu. Vlaški vojvoda Dan je odmah priznao vrhovnu vlast sultana, pa je čak i bosanski kralj Tvrtko II morao da zatraži sultanovu milost tako što mu je dao neke svoje gradove. Đurađ Branković se suzdržao od bilo kakve vojne pomoći Ugrima, a Turcima je izgleda ipak pomagao. Poznato je da su Golubačku posadu, koju su inače plaćali Turci, činili dobrim delom Srbi. Baš to je malo odobrovoljilo sultana koji nakon svega odluči da nastavi pregovore sa Đurđem oko sudbine Despotovine. Ubrzo mu je poslao svoje poslanike, a da je dobre volje videlo se kada je odlučio da neke od osvojenih teritorija vrati Đurđu: "dokle opet ne dođe poslanik od cara koji je odustao od daljeg osvajanja, a nešto (osvojenog) je i vratio" (Konstantin Filozof). Po svemu sudeći nekog velikog natezanja tu više nije ni moglo biti i Đurađ je pristao na ono što su Turci tražili. Postao im je vazal sa obavezom plaćanja harača kao i obavezom da Turcima daje pomoćne vojne odrede koje je morao voditi njegov (Đurđev) sin. "Jer pored danka koji plaća, on treba da pošalje, kad mu Turčin zatraži, svoga drugog sina, a sa njim i 1000 ili 8000 konjanika" (de la Brokijer). Bila je tu još jedna odredba koja se odnosila na Ugare. Despot nije smeo dozvoliti da se ugarske trupe kreću preko Despotovine onda kada ovi (Ugari) ratuju sa Turcima. "Postao mu je vazal i obavezao se da će da mu plaćati harač i davati ljude za rat ako bude tražio, kao što je bilo već u vreme despota Stefana; samo što je plaćao onoliko manje harača koliko su mu zemlje bili oduzeli Turci" (Mavro Orbin). Upravo će ova odredba ugovora da znači i kasniju propast Despotovine. Računa se da je ovaj mir sklopljen u proleće 1428. godine.

Na kraju, Đurađ Branković je ipak mogao biti zadovoljan sa svime onim što je postigao od vremena smrti despota Stefana. Srpska vlastela ga je prihvatila za svoga gospodara i izgleda da osim vojvode Jeremije u Golubcu, niko drugi nije pružao otpor njegovom ustoličenju. Ugarski kralj Žigmund ga je isto tako priznao, a uz to primio ga je među ugarske barone. Za ovaj politički uspeh žrtve (davanje Beograda) ipak nisu bile velike iako su svakako bile bolne. Ono čime je Đurađ sigurno bio najzadovoljniji bilo je priznanje koje je došlo od strane sultana Murata II budući da mu je prava opasnost pretila upravo sa te strane. Stoga ne iznenađuje što de la Brokijer komentariše kako je "ipak on poslušniji Turčinu nego caru". Istini za volju granice Despotovine višu nisu bile onako razvučene kao u doba despota Stefana, ali i održanje u životu i ovako sužene države (makar i bez Niša, Kruševca i još nekih gradova) moglo se smatrati velikim uspehom.

Nekako u to vreme, nakon 1427. godine, ali prije 1429. godine, umro je Đurađu i Jerini njihov najstariji sin, prestolonaslednik Todor. U vreme smrti nije mogao imati više od dvanaest godina, a njegov lik se vidi na jednoj fresci u manastiru Gračanica. Tu je verovatno i sahranjen. Bila je to tek prva u nizu porodičnih tragedija koje će tokom svog života Đurađ imati.

Nakon svih ovih događaja mogao je Đurađ Branković da odahne. Ono što mu je tada bio osnovni problem bilo je to što nije imao ni jedno mesto koje bi bilo dovoljno utvrđeno da bi moglo da predstavlja prestonicu. Beograd, kao prestonica despota Stefana, bio je u ugarskim rukama, dok su Kruševac i Niš držali Turci. Imala je Srbija i drugih gradova koji su bili dovoljno bogati i utvrđeni da bi poslužili Đurđu, ali položaj im je bio suviše u dubini Despotovine i izložen napadima tako da nisu mogli pružiti dovoljno sigurnosti od turskih upada. Tačnije, prestonica je morala biti u blizini ugarske granice da bi se Đurađ mogao lakše skloniti u Ugarsku ispred turske navale. Takvih gradova Despotovina nije imala. Ostalo je jedino da se sagradi neko utvrđenje koje bi Đurađu obezbedilo sve ono što takva prestonica treba da pruži. Nemajući prestonicu Đurađ je boravio uglavnom u mestu koje se zvalo Nekudim. "Stigoh u jednu varoš zvanu Nikodem (Nekudim), varoš sličnu selu, u vrlo lepom i dobrom kraju. I boravi rečeni despot Rasije u toj rečenoj varoši stoga što se ona nalazi u vrlo lepim šumarcima i rekama pogodnim za svaki lov na divljač i za lov sa sokolovima" (de la Brokijer).

Kao pogodno mesto izabrano je ušće Jezave u Dunav i veoma brzo tu je izniklo Smederevo, moćno kameno utvrđenje od 24 kule. Ovo utvrđenje je završeno za veoma kratko vreme i već tokom 1430. godine (izgradnja je započela 1428. godine) u njega je uselio Đurađ Branković. Zbog toga što je bio u ravnici, opkoljen vodom Dunava i Jezave i rovom između njih, Smederevo je nazvano "vodenim gradom". Najpre je izgrađen tzv. "Mali grad" i tu se Đurađ uselio odmah po njegovom završetku. "Mali grad" je imao ukupno šest kula i na jednoj od njih od uzidanih opeka urađen je čuveni natpis o zidanju grada gde se kaže: "U Hrista boga blagoverni despot Đurađ, gospodin Srbljem i Pomoriju zetskome. Naredbom njegovom sazida se grad ovaj u leto 6938". Kasnije su nastavljeni radovi na tvrđavi tako da je sagrađen "Veliki grad" koji je imao još dodatnih osamnaest kula. Čitava ova tvrđava građena je za borbu hladnim oružjem iako je tada već uveliko bilo u upotrebi vatreno oružje, a to je verovatno zbog jakog vizantijskog uticaja koji se osećao na svakom koraku. Kule su bile veoma jake sa osnovom širine preko 11, a visine preko 20 metara. Pojedini zidovi idu u debljinu od 4,5 metara.

Zbog svoje veličine i naročito zbog brzine kojom je građen, Smederevski grad je izazvao strašnu mržnju među Đurđevim podanicima, jer je praćen mnogobrojnim žrtvama. Ovim radovima je u potpunosti rukovodio Đorđe (Georgije) Kantakuzen, rođeni brat Đurđeve žene Jerine. Za njega kaže Spanduđin da je "utemeljio i izgradio iz osnove veoma tvrdi grad Smederevo", što može biti izvor za narodno predanje da je za svu narodnu muku koja je pratila izgradnju Smedereva kriva Jerina, koja je kao rođena sestra dovela Georgija u Srbiju. To ne treba da iznenadi budući da su obaveze seljaka - meropha bile izuzetno teške jer je cela Despotovina dignuta na noge i svi su morali da besplatno rade pri podizanju Smedereva. Tu se pekao kreč, dovlačen je kamen, pesak, drvo i sve ostalo što je potrebno. Mnogi su doterani iz dalekih sela i to se tada zvalo zgon (goniti).

Baš u vreme dok je trajala izgradnja Smedereva, pretpostavlja se u leto 1429. godine, Đurađ je krunisan za despota. Obred je obavljen u Žiči, a iz Vizantije je znake despotskog dostojanstva doneo Georgije Filantropen kojega je poslao vizantijski car Jovan VIII. Sa njim je zajedno krunisana i Jerina koja je time dobila čin despotice. Od tada Đurađ nosi naziv "po milosti božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar". Može se reći da je praktično tek tim krunisanjem Đurađ Branković postao u potpunosti naslednik despota Stefana. Međutim, to bi bila sva sličnost koja je postojala između njih. I po karakteru i po izgledu, ali i po načinu života i shvatanja političkih obaveza, bila su to dva sasvim različita čoveka. Dok je Stefan bio plav, sa retkom kosom i bradom, produhovljenog lika, Đurađ je bio izrazito crn, sa gustom bradom i dugom kosom, visok i veoma snažan. Stefan je bio asketa koga žene nisu mnogo interesovale, pa je i umro bez poroda. Za to vreme Đurađ je umeo da uživa u životu i nikada se nije u tome mnogo sustezao. Imao je mladu ženu (Jerinu) sa kojom je izrodio decu, a iz prvog braka ih je već imao nekoliko. "Taj gospodar despot ima oko 58 do 60 godina i veoma je lep vladar i krupan čovek i ima troje muške dece i dve kćeri, od kojih je jedna udata za Turčina, a druga za grofa od Seja (Celjskog). I deca su mu vrlo lepa, a najstariji može imati dvadeset godina, a od ostale dvojice jedan šesnaest, a drugi četrnaest; za kćeri ne znam kakve su" (de la Brokijer).

Despot je živeo upravo onim načinom života kako se već i očekuje od čoveka takvog položaja i bogatstva. Sa velikim znanjem i razumevanjem kulture umeo je da se ponaša na stranim dvorovima gde je uživao glas velikog gospodina trošeći velike sume novca na svoja lična zadovoljstva. I Đurađ i Stefan su bili hrabri ratnici i spretni državnici, ali dok je Stefan bio mnogo otvoreniji pri vođenju politike (mada sklon političkim zaokretima), Đurađ je mnoge stvari postigao mitom. Zahvaljujući mnogobrojnim rudnicima srebra u Srbiji izvlačio je Đurađ velike količine srebra koje je znao veoma spretno da upotrebi na turskom dvoru gde je postigao mnogo toga upravo zahvaljujući zavodljivom zveckanju dukata. Osim toga izgleda da je čak i u vođenju unutrašnje politike pribegavao mitu. Tako de la Brokijer komentariše bogatstvo rudnika u Novom Brdu i način na koji ga despot Đurađ iskorištava. "I u toj varoši postoji rudnik zlata i srebra zajedno i svake godine se iskopa više od 200.000 dukata, a da nije toga verujem da bi on već bio izgnan iz svoje Rasije" Nije despot izvlačio zlato samo iz Novog Brda, bilo je tu još rudnika, a u pričama o bogatstvu Srbije se u stranim zemljama pomalo i preterivalo. "Ali što je najznatnije i nada sve druge zemlje u Srbiji, to je što se u njoj nalazi srebra i zlata kao vode u izvorima, i što se na sve strane kopa zlatni pesak, u kome je zlata i srebra obilatijega, lepšega i boljega nego što je indijsko" (Kritovul).

Upravo korištenju mita Đurađ je i mogao da zahvali to što je uspeo da od Turaka dobije dozvolu da podigne jednu tako jaku tvrđavu kao što je Smederevo. Postoji tvrdnja da sultan Murat II dugo nije znao da je Smederevo izgrađeno i to najviše zahvaljujući tome što je Đurađ mitom uspeo da zaustavi da takva vest dođe do njega. Po tim verzijama Đurađ je uspeo da podmiti turskog vezira Sarudža pašu koji je gradnju Smedereva jednostavno prećutao sultanu. "A Vukov sin krišom je sagradio Smederevo, a kad je Sarudža-paša došao, on nije saznao ni čuo da je tvrđava napravljena. Posle je Sarudža paša, dok je bio beglerbeg, svrgnut" (Urudž). Sa osetljivim darom za visoku politiku koja je prepuna podmuklih poteza i tajnih radnji, uspeo je Đurađ da sa finim instinktom oseti sva ona nezadovoljstva koja su vrila u turskoj državi. Veoma brzo on se povezao sa nezadovoljnicima turske centralističke vladavine sultana Murata II i beskrajne reke zlata krenule su u tom pravcu. U Jedrenima Murat II je imao i te kako jaku opoziciju, a da je on sa njima teško izlazio na kraj videlo se nekoliko puta. Kada je 1428. godine došlo do sudara ugara i Turaka pod Golubcem, sultan Murat II je bio u velikoj krizi. Iako je bio udaljen samo pola dana hoda od Golubca, rumelijski beglerbeg Sinan sa svojom velikom armijom nije želeo da krene u pomoć opsađenima. Stoga je morao sultan lično da pokrene svoju armiju, ali na samo jedan dan udaljen od Golubca kojem je žurio u pomoć, morao je vojsku da zaustavi radi stalnih svađa koje je imao sa svojim glavnim begovima. Uspeo je da ih umiri uz neke ustupke i da tek onda nastavi sa pohodom. Možda je čak i tu Đurađ imao umešane prste.

Da Đurađ naveliko spletkari po turskom dvoru nije bila nikakva tajna i on je bio kod sultanovih privrženika jedna od najomrznutijih ličnosti. Navođeno je da Đurađ održava veze sa najvećim protivnikom turske države u Anadoliji, Karmanogluom, da je glavni savetnik ugarskog kralja, itd. Imao je Đurađ i drugih neprečišćenih računa sa najkrupnijim feudalcima u Turskoj. Mrzeo ga je veoma jak i uticajni skopski beg Isak kojem je Đurađ nekada u bici zarobio sina Paša-bega i jedno vreme držao u zatočeništvu (1424/25. godine). Osim toga znalo se i to da Đurađ iz sve snage podržava nezadovoljnike oko sultana Murata II. Sultan se pokušavao obračunavati sa svojim protivnicima veoma surovim merama, pa je u tom okviru oslepio svoga vezira Ivaz pašu. Baš tu je vidljiva potpuna razlika u onom načinu politike koju je nekada vodio despot Stefan i koju sada sprovodi despot Đurađ. Dok je despot Stefan uvek stajao čvrsto uz centralnu vlast (sultana Bajazita, Mehmeda, Murata II) i ne pokušavajući da na bilo koji način spletkari po turskom dvoru, despot Đurađ radi upravo obrnuto. Čitav njegov život i natezanje sa Turcima, ali i ugarima proći će upravo u spletkarenju kojim je pokušavao da podrije centralnu vlast time što je neprestano podbunjivao i novčano pomagao nezadovoljnike. Suviše slab da bilo šta vojno uradi, Đurađ je po vizantijskoj formuli, na stranim dvorovima zaigrao na međusobnu netrpeljivost i sklonost ka mitu, i pokušavao da iz toga izvuče nekakvu korist. To je bio onaj osnovni razlog zašto sultan nikada nije imao poverenja u Đurđa i zbog čega je Despotovina mnoge stvari pretrpela, a da to inače možda i nije morala.

Tokom 1430. godine uspeli su Turci da zauzmu Solun i da po gradu naprave pokolj. U ovoj akciji učestvovali su pomoćni vojni odredi koje je poslao despot Đurađ u okviru svojih vazalnih obaveza, a vodio ih je njegov najstariji sin Grgur. Iako je dao vojni odred kao pomoć Turcima, Đurađ je bolno primio pad Soluna. Moguće da ga je zbog vojnog pomaganja na neki način pekla i savest, tim više što se njegov vojni odred tako istakao da mu je sina Grgura sultan posebno nagradio. Đurađ je savest pokušao umiriti time što je otkupio od Turaka mnoštvo roblja koje su Turci pohvatali po Solunu. Tada je iz Soluna (Jerininog rodnog grada) došao u Srbiju još jedan Kantakuzen, Toma, rođeni brat despotice Jerine.

Ipak, ma koliko ova saradnja sa Turcima bila mrska despotu Đurđu, ona je uskoro donela za njega i dobrih rezultata. U Zeti je došlo do odmetanja neke vlastele, a situacija je postala mnogo ozbiljnija kada se pojavio Stefan Balšić Maramonte, koji je kao daljnji rođak porodice Balšić, polagao pravo na Zetu. Negde tokom 1429. godine uspeo je da stavi pod svoju kontrolu jedan deo Zete. Baš nekako u to doba Turci su zauzeli Solun i zadovoljni pomoći koju su dobili od Đurađa odluče da i oni njemu pomognu. Skopski Isak beg zajedno sa Grgurom Brankovićem provali u Zetu i uskoro povrate despotu sve ono što je bio izgubio. Osim toga, despot Đurađ je tada iskoristio dobru priliku da se obračuna i sa nekim starim protivnicima (Koja Zakarija, itd.).

Osim ovog sukoba, imao je despot Đurađ i još rat sa bosanskim kraljem Tvrtkom II oko Srebrenice. Impuls za taj rat je došao od 1430. godine kada je Tvrtko II uspeo da zatre poznatu porodicu Zlatonosovića. Radi se o jednoj prilično staroj bosanskoj porodici, od kojih su dva njena pripadnika, Stjepan i Vlađ, bili učesnici u Kosovskoj bici 1389. godine. Tada su bili u sastavu vojske koju je doveo vojvoda Vlatko Vuković. Pretpostavlja se da su na Kosovu i poginuli, mada je kasnije bilo nekih vesti (naročito posle Angorske bitke) da su ipak preživeli. Poslednji predstavnik ove kuće, bio je vojvoda Vukašin Zlatonosović. On se tokom leta 1430. godine nešto zavadio sa bosanskim kraljem Tvrtkom II i po svemu sudeći Tvrtko II se osvetio tako što je ovu porodicu tada u potpunosti iskorenio. Kako su Zlatonosovići bili u tesnim odnosima sa despotom Đurđem to ne iznenađuje što već naredne godine izbija sasvim otvoreni sukob između Tvrtka II i despota Đurđa. Da je rat bio veoma ozbiljan vidi se iz jednog pisma Dubrovnika gde se navodi da kralj i despot "na granici svojih oblasti, čine jedan drugom štetu, uznemiravaju se i pakoste". Taj rat i jeste bio takav, sav u pljački i pakostima okolnom življu, a nekih direktnih jačih vojnih sudara jednostavno nije bilo. Snaga dve srpske države trošila se u međusobnim divljim atavizmima, dok su Turci mirno osvajali teren. Zaslepljeni nekim međusobnim rivalstvom, oba vladara su terala neke svoje račune, zaboravljajući ko je glavni protivnik.

Nekako u to doba (1432. ili 1433. godine) ide i ugovaranje udaje turskog sultana Murata II i ćerke despota Đurđa, koja se zvala Mara. Sama pozadina ove, pomalo nenadane Marine udaje, ostala je nejasna. Da se radilo o političkom braku nije sporno, ali ostaje pitanje ko je bio taj koji je sve to inicirao. Nešto je tada uznemirilo sultana i ova udaja trebala je da posluži kao garancija buduće Đurđeve vernosti sultanu. Bilo je mnogo toga zbog čega je despot mogao biti optužen kod sultana. Osim dobijanja znakova despotskog dostojanstva iz Vizantije i stalnog tajnog dogovaranja sa Karamanogluom i ugarskim kralje Žigmundom, bilo je tu i nedozvoljeno dizanje Smedereva. Osim toga, stalno Đurđevo spletkarenje po turskom dvoru donelo mu je gomilu protivnika koji su ga svakodnevno optuživali kod sultana. Po turskim letopiscima, Muratu II je već dosadilo da sluša stalne jadikovke na Đurđevo neverstvo pa je rešio da zauzme Despotovinu i time liši despota svih poseda. Đurađ je preko svojih špijuna to nekako doznao i da bi umirio sultana ponudio mu Maru za ženu i uz nju jedan deo Srbije kao miraz. Sultan nije hteo da ženi Maru budući da je, kao dobar muhamedanac, smatrao da bi ova ženidba za njega bila poniženje. Međutim, na pritisak svojih paša (potplaćenih od Đurđa, verovatno) ipak pristane.

Postoji i navod Konstantina iz Ostrovice koji ovaj događaj nešto malo drugačije prikazuje. Po njemu, Marina udaja je bila ugovorena, a tek nakon toga despot Đurađ je tražio i dobio dozvolu da digne Smederevo. "Potom je turski car Murat uzeo despotovu kćer po imenu Maru i tražio je od despota da mu s njom pošalje i svoga sina Grgura. I posla despot sina svojega Muratu i u tome prijateljstvu zatraži despot od cara da mu dopusti da bez smetnje zida manastir, što mu car dopusti i zareče se da mu neće smetati, a uz to mu dopusti i da zida sebi siguran grad, dajući reč da će sve to verno i valjano održati. Pouzdavši se u carevo obećanje, despot zidaše Smederevo" (Konstantin iz Ostrovice).

Samom ženidbom sa Marom, sultan ne bi dobio mnogo toga što i inače nije mogao da ostvari jer despotovinu je bila veoma slaba i ne bi se mogla odbraniti od jedne jača vojne akcije. Pravi dobitnik bio bi zapravo Đurađ. Možda bi se zato moglo pretpostaviti da je ideja o udaji Marinoj baš zbog toga i izišla iz njegove glave. Bio je to veoma rizičan potez, ali to je bio tada jedini mogući način da se stekne iole jača pozicija na turskom dvoru. Možda mu je tada lebdeo pred očima primer načina na koji je kneginja Milica udala ćerku Oliveru za sultana Bajazita i upravo time uspela da sačuva Srbiju za Lazareviće. To je bio tada i osnovni razlog zbog kojeg je njegovom ocu Vuku izmakla vlast nad Srbijom, a koju je nekom logikom trebao imati. Nešto slično govori i Duka kada navodi kako je Đurađ poslao sultanu poruku: "Care, gospodine, primi moju ćerku za svoju džariju, kao što je i tvoj deda Bajazit bio uzeo od nas devojku". Taj politički recept je sada pokušao i on, ali uspeh je bio i više nego polovičan.

Đurđu sigurno nije bilo lako kada se odlučio da pošalje Maru u turski harem. Međutim, moguće je da se nadao da se ovaj brak neće nikada realizovati. Bilo je za to više razloga. Sam sultan nije pokazivao nikakvu volju da Maru dovede u svoj harem i na sve to je pristao pod pritiskom svojih paša. S druge strane, bilo je ugovoreno da se do realizovanja braka sačeka nekoliko godina budući da je Mara bila još uvek mlada (imala je 1432. godine oko 14 godina). Osim toga sultan je imao u haremu oko tri stotine žena i mnoštvo dečaka i bilo je sasvim moguće da ovaj brak izgubi iz vida. Uz to, uz pomoć mita bi se moglo uraditi i to da sultana na ovaj brak njegova okolina ne podseća. I konačno, kako je za realizaciju braka trebalo sačekati nekoliko godina, bilo je sasvim moguće da dođe do nekih nenadanih događaja koji će omogućiti Đurđu da ovu svoju obavezu ne izvrši. Zapravo, Đurađ je tada, a i nekoliko narednih godina, bio uveren u to će Ugarska uz pomoć Evrope uspeti konačno da slomi tursku moć. Mnoge njegove rizične akcije su bile motivisane upravo tim njegovim nerealnim nadama, pa nije nemoguće da je tako gledao i na ovo ugovoreno venčanje.

Daljnji razvoj događaja kao da je Đurađu išao na ruku. Sultan je pod pritiskom sa strane, pristao na brak i veridba je ozvaničena time što je u Despotovinu došao Saridža paša i obavio potrebne formalnosti. Mara je ostala u roditeljskoj kući, a Turci su nakon sklapanja veridbe otputovali. Sve je opet bilo kao pre i izgledalo je kao da se ništa nije dogodilo. Đurađ je opet stekao koliko-toliko sultanovo poverenje i nije mu više pretila opasnost od turske navale. Svoje obaveze je uredno ispunjavao i činilo se da je sultan čak i zadovoljan, tako da de la Brokijer tvrdi da je čuo kako je sultan govorio da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci".

Mavro Orbin na nešto drugačiji način opisuje Marinu udaju za sultana. Naime, sultan je nezadovoljan načinom na koji je Đurađ ispunjavao svoje vazalne obaveze, odlučio da ga za sebe čvršće veže tako što će osim harača zatražiti od Đurđa i njegovu ćerku. Đurađ se kolebao oko Marinog odlaska u harem, ali ga je žena Jerina ubedila da to ipak dopusti. "Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa; nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije, kako ćemo ovde dalje reći". Ako pretpostavimo da je Đurađ zaista bio dobar otac, kako ga često po istorijama znaju predstavljati, onda je veliko pitanje kako je uopšte mogao da se prelomi pa da ćerku pošalje u harem. Opravdanja da je to činio radi toga da spasi narod ili nešto tome slično, suviše su naivna da bi se u njih moglo poverovati. Njega je u takvoj odluci, gde se odriče vlastitog deteta, morao neko njemu blizak podržati. To je tada mogla biti samo njegova žena Jerina, hladna Grkinja, kojoj Mara jeste bila ćerka, ali se nje i pored svega mogla hladno odreći i poslati je daleko od sebe. Moguće da je ona tada bila u stanju da daleko hladnije razmišlja od Đurađa i da je iz Marinog žrtvovanja videla priliku da se Despotovina očuva za ostalu njenu decu. Možda je i ovo bio razlog zbog čega je stekla atribut "prokleta" Jerina?

Njen veliki uticaj na Đurđa ne treba mnogo da iznenadi, jer ona ga je zaista imala i to ne samo u čisto porodičnim stvarima. Jerina se mešala i u vođenje politike, a Đurađ je to dosta mirno prihvatao. To su najpre osetili Dubrovčani koji su mnoge stvari uspeli da urade upravo preko nje. Indikativno je jedno njihovo pismo iz 1435. godine. Te godine je Đurađ otišao u Ugarsku, a Dubrovčani čim su to saznali pošalju svoje poslanike kod Jerine da traže kojekakve trgovačke ustupke. Oni su dobro znali da ona ima mogućnosti da direktno menja Đurđeve odluke, da je to do sada često činila i da je Đurađ to uvek odobravao. Oni to u svome pismu ne kriju, pa tako kažu: "Gospodin despot dao je ovlašćenje i slobodu njenoj veličanstvenosti da može, u njegovom gospodstvu i državi, činiti ovo i veće stvari".

Ova gorda i vlastoljubiva Grkinja nije bila zadovoljna samo time da uzima učešće u vlasti, već je dovela na Đurđev dvor i gomilu svojih rođaka. Od svih tih njenih rođaka svakako je najomrznutija figura bio Toma Kantakuzen za koga je bila javna tajna da je izuzetno podmitljiv, ali sve mu to nije smetalo da nakon Đurđa i Jerine bude najjača ličnost u Srbiji. Do kraja je postao i komandant vojske. Srpska vlastela je bila postepeno potiskivana sa dvora, a stranci su preuzimali sve više političkih i drugih unosnih funkcija. Većina ih se strahovito obogatila što nije moglo da prođe bez strahovite mržnje domaćeg stanovništva.

I inače, kada se govori o Đurđu, mora se primetiti da je godinama sve više potpadao pod uticaj svojih savetnika sa strane, a posebno žene Jerine. Ona je bila dosta mlađa od njega i sa svojim prefinjenim likom, držanjem, poreklom i naročito time što mu je izrodila mnogo dece time potvrđujući njegovu muškost iako je bio u poznim pedesetim godinama, mogla je zaista da utiče na njega. On sam nije bio mnogo omiljena ličnost u Srbiji, a to nije nikakvo čudo. Osim politike koju je vodio i koja ne samo da je imala dva, već ko zna koliko lica, i koja je za većinu srpske vlastele (a možda i samome njemu) bila uglavnom nerazumljiva bilo je tu prisutno i nečovečno otimanje novca od osiromašenog i izmučenog stanovništva. Neprestani ratovi, zatim radovi na Smederevu, brojni stranci koji su nemilosrdno pljačkali, bili su direktno plod takve Đurđeve politike.

5. Janjoš Hunjadi

Upravo zahvaljujući turskoj pomoći (za koju je potrošio mnogo zlata), ali i iznenadnom odmetanju vojvode Sandalja Hranića od Tvrtka II, imao je despot Đurađ priliku da svoj sukob oko Srebrenice i okonča. Tako je i bilo. Negde tokom leta 1433. godine turski Isak beg sa oko 3.000 Turaka dolazi u Bosnu. Nakon ovoga Tvrtko II je morao da se skloni u Ugarsku. "Tada izagnaše Bošnjane Tvrtka kralja iz Bosne, i to beše drugi Tvrtko" (Klimentović). Ovom "pobedom" uspeo je Đurađ da proširi Despotovinu na Zvornik i tvrđavu Teočak. Ovaj sukob, ne baš toliko važan za raspored snaga na tom delu Balkana, pokazao je da je Đurađ sasvim dobro shvata pravila igre po kojima se vodila politika u to vreme. Iako je bio srcem i dušom uz hrišćane, pogotovo Ugarsku, u sukobu sa Tvrtkom II vezao se isključivo za Tursku dok je Tvrtku II prepustio da priđe Ugarima. Finim osećanjem za raspored snaga jasno je video da Ugarska u odnosu na Tursku ipak jeste drugorazredna sila i da se od nje ne može očekivati neka posebna pomoć. Tada Đurađu nije smetalo to što ratuje protiv hrišćana (Tvrtka II) kojeg pomažu hrišćani (Ugarska), već se vezao za Turke. Verski razlozi su otišli u striktno drugi plan.

U samome sukobu pokazao je despot Đurađ i nešto drugo, što mu možda ne može poslužiti na čast, ali je neraskidivo povezano sa vođenjem politike. Zahvaljujući mitu, despot Đurađ je uspeo na turskom dvoru da "kupi" pravo na zemlje Tvrtka II, a to mu je odmah donelo i tursku vojnu pomoć kojom je uspešno okončao ovaj rat. Sam put ka sultanu i mogućnost da mitom "otkupi" delove Bosne omogućila mu je ugovorena "ženidba" njegove ćerke Mare i sultana, pa bi i ovo možda mogao biti dokaz da je impuls za ovu ženidbu ipak došao sa Đurđeve, a ne sa turske strane. Očigledno da je situacija bila takva da nije postojao bilo kakav obzir prema bilo čemu i bilo kome. Međutim, to je imalo i drugu stranu. Despotu Đurađu zapravo niko nije verovao. Dok su Ugari za njega smatrali da je turski čovek, Turci su ga za to vreme optuživali da potajno održava veze sa ugarima. U stalnom procepu između jednih i drugih, despot Đurađ je činio što je mogao. Slao je beskrajne kolone srebra i zlata na turski dvor, čak i svoju ćerku Maru ponudio sultanu u harem. Slično je bilo i u njegovim odnosima sa Ugarskom. Ipak, manevarski prostor mu se sve više sužavao.

Ono što je naročito komplikovalo položaj despota Đurđa bili su stalni sukobi između Ugarske i Turske. Primirje koje su Ugarska i Turska sklopili 1429. godine bilo je uglavnom poštovano, ali bilo je sasvim otvoreno pitanje šta će se desiti kada isteknu tri godine na koje je ono sklopljeno. Obe strane su se sasvim otvoreno pripremale za nastavak sukoba. Turci su bili u naponu snage i željni novih pljački, dok su Ugari hteli da zaštite svoje južne granice. Despot Đurađ je neprestano pokušavao da u ovom sukobu ostane neutralan i da bi to postigao činio je različite ustupke obema stranama. Bilo je mnoštvo situacija u kojima je despotova politička genijalnost dolazila na ispit. Već 1432. godine sultan Murat II je upao u Vlašku i u naletu stigao do Erdelja. Despot se nije vojno mešao u ovaj sukob, a Turci nisu upadali u Despotovinu. Ipak, njegova neutralnost je ostala pod znakom pitanja budući da su ga paše pred sultanom optužili da je potajno obaveštavao Ugare o turskim namerama. To je upravo bilo u vreme kada je despot ugovorio udaju svoje ćerke za sultana, pa bi se možda moglo pretpostaviti da optužbe i nisu bile bez osnova. Novo iskušenje za Đurađa je došlo tokom 1433. godine kada se odjednom proturila vest da je sultan Murat II umro i kada je zbog toga izbila pobuna u Albaniji pod vođstvom Arijanit Spata. Vest je bila lažna, a Đurađ nije podržavao ustanike već je sa svojim vojnim odredima pomagao da se ustanak uguši.

Za sve to vreme ugarski kralj Žigmund je bio van Ugarske baveći se drugim stvarima. Tokom 1430. godine sakupio je veliku vojsku od oko 100.000 ratnika koji su trebali da se obračunaju sa husitima. U pohodu nije lično učestvovao i to mu je možda i spasilo život. Ova vojska je krčila put paleći i ubijajući goloruko stanovništvo, ali pri prvom susretu sa organizovanom husitskom vojskom koju je vodio Prokop Veliki, skoro bez bitke, dali su se u divlje bekstvo. Kakva je to panika i bežanje bilo vidi se iz toga što je papinski legat, koji je bio duhovni vođa ovoga pohoda, prvi pobegao i to tolikom brzinom da je izgubio svoj kardinalski plašt, kaput, krst, pa čak i papsku bulu sa kojom je započeo ovaj pohod.

Nakon toga bavio se Žigmund okupljanjem crkvenog sabora u Bazelu (1431. godina). Taj sabor je trebao da izgladi sukob sa husitima, ali kako je postojala opasnost da bi se sabor mogao okrenuti i protiv pape, to je papa Evgenije IV pružao otpor ovome saboru pod izgovorom da ne želi da se sa husitima bilo kako pogađa. Zbog toga je pripretio Žigmundu da će ovaj crkveni sabor opozvati. Nakon pogađanja, svađanja i svega ostalog što ide uz to, papa je ipak pristao da se sabor održi. Pošto je to obavio, Žigmund se pojavio u Italiji sa svojih 800 vitezova i u Milanu se krunisao za kralja Italije. No, njegov je cilj bila kruna rimsko-nemačkog cara. To mu je stvorilo mnoštvo protivnika. Kao da nije bio svestan toga, nekim neoprezom ušao je u Sijenu (sredinom 1432. godine), međutim nije mogao iz nje izaći jer su ga sa svih strana vrebali neprijatelji. Verovatno da je papa Evgenije IV bio na njega najkivniji i da je on bio jedan od glavnih organizatora svega ovoga. Skoro deset meseci nije mogao Žigmund da mrdne iz Sijene, ali na kraju bude postignut dogovor. Papa će krunisati Žigmunda carskom krunom, priznaće odluke Bazelskog sabora, a Žigmund će zaštiti papu od mogućih nasrtaja sabora. U crkvi Svetog Petra u Rimu na dan 31. maja 1433. godine krunisan je Žigmund za rimsko-nemačkog cara. Nakon toga vratio se u Bazel gde se uključio u rad crkvenog sabora. Na saboru je čak bilo govora i o ujedinjenju pravoslavne i katoličke crkve i u tom okviru pozvani su na sabor despot Đurađ, kralj Tvrtko II, Sandalj Hranić i Radoslav Pavlović, no ni jedan se nije odazvao.

U Bazelu je Žigmund primio tursko poslanstvo i toga dana međusobno su se lagali tako što su i jedni i drugi izjavljivale da žele mir. Turci su imali loše mišljenje o vojnoj snazi kojom ugari raspolažu i sultan Murat II to nije ni krio otvoreno pišući Žigmundu kako je do sada on (Žigmund) svaki put bežao ispred njega (Murata II). Osim toga, ovo je vrhunac cinizma, poznato je da Turci nemaju niti jedan pravac da vrše osvajanja osim onih zemalja koje drži Žigmund i da bi sa te strane on (Žigmund) trebao da ima razumevanja i "treba da bude zadovoljan time što je, njemu za ljubav, često odlagao da čini velika osvajanja po Kraljevini Ugarskoj, što bi svakako mogao da je hteo, i to njemu treba da bude voljno; a sultanu je bilo mučno da vraća ono što je na sablji dobio, jer u ovaj čas ni on, ni njegovi ljudi nemaju ni jednu zemlju po kojoj bi mogli da osvajaju, sem zemalja rečenoga imperatora, koji se nikad nije našao pred njim (sultanom), a ni njegovim prethodnicima, a da nije bio uvek pobeđivan i da nije bežao, kao što svaki može dobro znati" (de la Brokijer). Nakon ovih pregovora, negde krajem 1434. godine stigao je, nakon odsustva od skoro četiri godine (1430-1434) Žigmund u Ugarsku.

Tokom aprila 1434. godine proslavljen je brak između Kantakuzene, Đurđeve i Jerinine ćerke, i grofa Ulriha II Celjskog. Sam brak je ugovoren još ranije, verovatno 1433. godine. Đurađ je naročito insistirao na ovom braku jer je time dolazio u srodstvo sa ugarskim kraljem, budući da je ugarska kraljica Barbara bila Ulrihova tetka. "Sredivši to, Đurađ je udao svoju kćer Katarinu za Ulriha II Celjskog, celjskog grofa, koga su docnije ubili sinovi Janka Hunjadija, Vladislav i Matija" (Mavro Orbin). Bio je to pravi aristokratski brak, a Ulrih II Celjski zet kojeg bi poželeo svaki političar, a odbio svaki iole svestan roditelj. Radilo se o jednom čudnom stvorenju svog nabreklog od snage, rada i uživanja, nikada vernog i iskrenog, besprimernog lažova. Ni porodica mu nije bila bolja pa je tako poznato da mu je deda (verovatno umno poremećen) spalio snaju kao vešticu, dok je njegova mati (Ulrihova) Jelisaveta Frankopan doživela skoro isto. Nju je muž, Fridrih II, da bi mogao dovesti mlađu ženu, dao otrovati. Koliko je to bila razuzdana porodica vidi se i iz toga što je grof Ulrih II, umesto lika nekog sveca kao što je bio to tada običaj, na svome pečatu imao sliku golu ženu. U doba sklapanja braka imao je Ulrih oko trideset godina dok je Kantakuzena imala oko petnaest.

To ni u kom slučaju nije mogao biti sretan brak, ali o tome tada niko nije razmišljao jer nikome nije ni bilo važno. Ulrihu II Celjskom taj brak nije značio ništa više od bogatog miraza i političkih veza, a slična je situacija bila i Brankovićima. Kantakuzenu ionako niko ništa nije pitao, a njeno mišljenje i sreća nije nikoga interesovala. Dosta je čudno to kada se navodi kako je Đurađ bio porodičan čovek naklonjen porodici. Ništa pogrešnije od toga. Sam njegov postupak prema ćerkama sasvim dovoljno govori. Iz sebičnih razloga želeći jedino sebe da vidi kao vladara Srbije udao je jednu ćerku za pustahiju tipa Ulriha Celjskog, dok je drugoj ćerki, Mari, namenio još goru sudbinu šaljući je u turski harem. U daljnjoj priči videćemo da njegov politički pravac može da stvori i gore sudbine, a to će osetiti despotovi sinovi. Ipak, Kantakuzena je uspela ako ništa drugo, a ono barem da zadrži svoju pravoslavnu veru. "Nije bila naše već grčke vere. Živela je u svojoj veri i imala je popa i kapelana svoje vere i retko je bila u crkvi na našoj misi" (Pikolomini). Tokom svoga života doživela je Kantakuzena mnoštvo nesreća tako da je, kada se na kraju sve sabere, sama njena udaja bila najmanja. Još za života sahranila je sve svoje troje dece koje je rodila u ovom braku, tako da iza sebe nije ostavila potomaka.

Nije prošlo dugo, a despot Đurađ je udao i drugu ćerku, Maru. Tokom avgusta 1435. godine sultan Murat II je poslao svoje emisare da dovedu obećanu mu devojku. Tokom septembra meseca proslavljena je svadba u Jedrenu, a Maru su tamo dopratila braća Grgur i Stefan. Mara je imala još manje sreće u ovom braku no što je to bio slučaj sa Kantakuzenom. Iako je voleo žene, imao ih oko tri stotine u haremu, Murat II je još više voleo dečake kojih je imao tridesetak. "A posle pića, on nalazi najveće zadovoljstvo u ženama i malim dečacima sodomitima, a ima 300 žena ili više, a ima 25 ili 30 dečaka koji su stalno sa njim, češće nego njegove žene" (de la Brokijer). Grčki pisac Duka je pokušao da predstavi da je Mara bila njegova ljubimica, poput Olivere nekada, ali to je sasvim pogrešno. Murat II je bio pravi muhamedanac i stoga nije želeo čak ni da vidi Maru koja je bila hrišćanka, a kamoli da na neki drugi način opšti sa njom. Postoji jedan izvor koji tvrdi da u Jedrenu nije bilo nikakve svadbene svečanosti "jer sultan nalažaše da nije vredno za ljubav, jednoj đaurici svečanosti praviti" (Murat Dragoman). Đ. Franca ide čak i dalje od toga tvrdeći da Maru sultan Murat II nikada nije pipnuo tako da se ona ista onakva kakva je kod njega na dvor došla i vratila u Srbiju. Da joj nije bilo tamo lako vidi se iz toga što je dala zavet da će, ukoliko ikada uspeti da se oslobodi haremskog ropstva, svoje devojaštvo u smernosti posvetiti Bogu.

Uz Maru morao je Đurađ dati i veliki miraz. On je podneo i tu žrtvu dajući jedan deo Srbije i nebrojeno mnoštvo blaga. Ašik-paša Zade tvrdi da je Đurađ rekao: "Ja miraz svojoj kćeri nisam dao, nego sam caru dao". Sve je to diskutabilno jer Turci pokušavaju neke stvari da preuveličaju, ali ipak nije to bilo daleko od istine. Nije Đurađ sa tim silnim blagom davao Mari miraz, bila je to zapravo kupovina njegove daljnje vladavine Despotovinom. Za tu svrhu je poslužila i Marina udaja. Ali, ni to nije bilo sve, bila je tu još jedna žrtva. Rečeno je već da su Maru pratila braća Grgur i Stefan, te da su bili prisutni svadbenim svečanostima (ako ih je bilo). Međutim, u Srbiju se vratio samo Grgur dok je Stefan morao da ostane kao talac da će Đurađ verno ispunjavati svoje obaveze.

Nakon svega Mara je poslana u haremske prostorije u Brusu gde je provodila svoje dane. Za to vreme Stefanu je sigurno bilo mnogo teže. Mi danas ne znamo kakve je on imao doživljaje za vreme svoga boravka u Turskoj, ali je sasvim sigurno da on svoje talaštvo nije lako podneo. Kako se radilo o veoma pristalom mladiću to je pitanje da li je nekom tamo zapao za oko i bio izložen dodatnim poniženjima. Za te godine u njemu se nakupila tolika mržnja prema Turcima da se on među Brankovićima do kraja pokazao kao najveći turski protivnik.

Sa svim tim ustupcima Đurađ je uspeo da kupi sigurnost da ga Turci jedno vreme neće napasti. Međutim, Ugari nisu mirovali i sledećih godina u periodu od 1435. pa sve do 1437. godine traju ugarsko-turski sukobi, ali bez učešća iz Despotovine. Doduše, despot je održavao stalne kontakte sa Žigmundom, ali na tome se sve završavalo. Sigurno je da njegovi kontakti sa Ugarskom, ma koliko bili tajni, nikako nisu mogli ostati tajna za Turke, ali nisu predstavljali ni neku posebnu opasnost. No, tada dolazi do jednog kratkotrajnog ugarskog pohoda sa velikim posledicama.

Sredinom 1437. godine Ugarska vojska prelazi Dunav kod Požežene i upada u onaj deo Srbije koju su držali Turci. Pohod je išao veoma brzo, najviše zbog iznenađenja, tako da je ubrzo Kruševac spaljen. Posle samo sedam dana odluče Ugari da se povuku i u žurbi odluče da skrate put tako što će preći preko Despotovine. Iako je postojao dogovor između Đurđa i Žigmunda da ova vojska ni u kom slučaju ne ulazi u Despotovinu, vojskovođe u žurbi nisu poštovali ovo naređenje. Prešavši preko Despotovine Ugari stignu do Kovina i sa tog mesta počeli su da se prebacuju preko Dunava. Najveći deo vojske se već prebacio kada su stigli i Turci koji su išli za njima. Bitka je bila na Godominskom polju, a Ugari, iako nekompletni, razbili su Turke i umalo nisu uhvatili i njihovog vođu Ali-bega. Ovo je bila prva krupnija pobeda Žigmundove vojske nad Turcima i on nije propustio priliku da se njome pohvali po celoj Evropi.

Ova bitka na Godominskom polju ostaje u sećanju i po tome što se u njoj po prvi javlja jedan kasnije izuzetno značajni vlaški plemić koji će narednih godina da bude za Turke poseban strah i trepet. Radi se o Janjošu Hunjadiju (Janko, Jankul), koji je ovom bitkom ušao među najpoznatije borce protiv Turaka. Njegova porodica je imala u jugozapadnom Erdelju zamak Hunjad i po tome su i dobili ime. Tokom 1409. godine kralj Žigmund je braći Vojku, Magasu i Radulu potvrdio ovo imanje posebnom poveljom. Janko Hunjadi potiče od najstarijeg brata Vojka, a po prvi put se spominje u navedenoj povelji iz 1409. godine. Još od malena on se nalazi na dvoru kralja Žigmunda i nalazio se u njegovoj najbližoj pratnji. Pratio je Žigmunda u Ahen kada je ovaj okrunjen za nemačkog kralja (1414.), a već 1420. godine ističe se u Češkoj u ratovima protiv husita. Kralj Žigmund ga je primetio i stoga ga u povelji iz 1434. godine opisuje kao "odlični Jovan rečeni Vlah, sin nekadašnjeg Vojka od Hunjada, dvora našeg vitez". Još uvek nije imao nekih posebno velikih zasluga koje će mu obezbediti veće napredovanje, ali osetio je da će na ovoj nemirnoj granici prema Turcima dobiti šansu da se jače istakne. Negde u to vreme (nakon 1439. godine) on dobija titulu severinskog bana. Od tada ide njegov neverovatan uspon do verovatno najvećeg imena među borcima protiv Turaka.

Još za života Hunjadi je postao legenda. Bio je neznatnog porekla, a u odnosu na velikaše starog plemićkog porekla on je bio tek neznatni skorojević. Ipak, niko mu nije mogao osporiti veliku sposobnost i hrabrost, što će mu na kraju doneti veliki uspon, nezamisliv za skorojeviće onoga doba. Čak i njegovo rođenje je u predanju vezano za legendu. Tako postoji predanje da je Hunjadijev vanbračni otac, ni manje ni više, nego despot Stefan Lazarević. Naravno takva kombinacija nije moguća budući da je despot Stefan rođen oko 1374. godine dok je Hunjadi rođen 1387. godine. Time se zapravo pokušalo sa sakrivanjem Hunjadijevog neznatnog porekla i vezivanje za jednog takvog osobenog čoveka kao što je despot Stefan. Po jednom drugom predanju, Hunjadi je vanbračni sin ugarskog kralja Žigmunda, a Bonfini ovako opisuje tu priču. "Govore, kako je kralj Sigismund, boraveći u Erdelju, spavao s ćerkom nekog slobodnog Vlaha. Kada ju je posle tri meseca ponovo zaželeo i prizvao, nađe je trudnu. Sjajno ju je nagradio i kao znak obeležja dao joj je prsten s tim da ako se dete rodi da ga othrani, a potom pošalje njemu s prstenom. Devojku su potom s velikim mirazom udali za jednog Vlaha plemićkog porekla, dajući mu na znanje njen slučaj. Zbog velikog miraza, a li i zbog slave da se devojci desilo s tako uzvišenom osobom, on nije odbio ponudu devojke. Kad je došlo vreme, rodi se lepo zdravo muško dete koga mati nazove Janoš. Kad je jednom detence ležalo u majčinom krilu, doleti jedan gavran i ugrabi zlatan prsten dobiven kao obeležje. Majka se veoma rastuži, zamoli odmah muža da goni gavrana i da vrati prsten, jer inače će kradljiva ptica upropastiti lepe nade za budućnost njenog sina. Muž naposletku ustreli gavrana i tako vrati prsten. Janoš je postao lep dečak. Po nalogu svoje majke, otišao je Sigismundu i pokazao prsten. Kralj je prepoznao prsten i bogato obdario sina posedima i selima. Da je ova priča istinita, ko ne bi pomislio da bi mu prekomerno darežljivi car Sigismund, koji nije imao muškog potomstva, dao ne samo zemlje nego i kraljevstvo" (Bonfini).

Sam pohod ugarske vojske i vojna pobeda u samoj suštini nisu značile ništa dobro za Srbiju. Osim toga, ova vojska je strahovito masakrirala srpsko stanovništvo na koje je nailazila i to bez obzira da li se ono nalazi na terenu koji kontrolišu Turci ili u Despotovini, tako da se Đurađ mogao zapitati da li mu takva hrišćanska pomoć uopšte nešto znači. Samome narodu donela je samo nove nevolje i nova stradanja, ali ni samome Đurađu nije donela ništa dobrog. Danas, u retrospektivi gledano, ovaj pohod je bio upravo ono što je Despotovini donelo propast. Sultan Murat II, ljut zbog toga što su Ugari koristili Despotovinu pri prebacivanju svojih trupa, što je bilo suprotno sklopljenom ugovoru sa Đurađom, odlučio je da se osveti tako što je pustio da turske trupe uđu u Despotovinu i da nesmetano pljačkaju. U opasnosti da izgubi zemlju, despot je počeo da pregovara sa sultanom i uspeo je do kraja da ga umilostivi tako što mu je ustupio Braničevo. No, to nije umirilo sultana.

Neposredno nakon ove, kakve-takve pobede nad Turcima razboleo se Žigmund, a priroda bolesti je bila takva da je i njemu samome bilo jasno da će uskoro umreti. Stoga je trebalo obezbediti da presto ostane njegovom zetu, austrijskom vojvodi Albrehtu V Habsburgu koji se oženio Žigmundovom ćerkom, Jelisavetom. Najveći otpor je pružala izgleda Žigmundova žena Barbara koja je pravila kombinacije da presto ostane njoj. Njoj je pala na pamet ideja da se nakon Žigmundove smrti, ona (iako je imala 45 godina) uda za trinaestogodišnjeg poljskog kralja Vladislava III Jagelonca i da tako ostane da vlada. Kako je u to vreme ona sa Žigmundom boravila u Pragu to je sa češkim velikašima počela da spletkari po toj osnovi. Izgleda da je u tome imala uspeha, pa se do kraja Žigmund, plašeći se za svoju bezbednost odlučio vratiti u Ugarsku. No, daleko nije stigao i početkom decembra 1937. godine u Znajmu je i umro. Tu su ga dočekali zet Albreht i ćerka Jelisaveta. Prije smrti uspeo je Žigmund da ih pred češkim i ugarskim velikašima odredi za svoje naslednike. Nakon toga naredio je Žigmund da ga obuku u carsko odelo i da ga posade na carski presto. Tako je i umro, a njegovo telo tri dana je stajalo u sedećem položaju na prestolu. Već za novu godinu (1438.) krunisan je Albreht za ugarskog kralja.

6. Pad Smedereva

Za to vreme sultan Murat II je bio izložen strahovitom pritisku svoje okoline koja je tražila od njega da se već jednom raščisti sa Đurađem. U tim pritiscima naročito se istakao Isak beg koji je tvrdio da sve dok Đurađ bude boravio u Smederevu, Ugari i Karamanoglu neće mirovati već napadati na turske granice. Osim toga stizale su vesti da papa Evgenije IV priprema novi krstaški pohod protiv Turaka, a ono što je samo moglo da potvrdi te vesti bila je činjenica da je vizantijski car Jovan VII bio u Italiji gde se u Ferari, a onda i Firenci pregovaralo o ostvarenju crkvene unije. Stizale su i vesti da u ratnim pripremama jednu od glavnih uloga ima baš despot Đurađ. Tokom leta 1438. godine upadaju Turci u Erdelj i pale ugarske posede, a u okviru njihove vojske nalaze se i pomoćni odredi koje je poslao despot Đurađ. Tada je despot još uvek mislio da će se uspeti opravdati kod sultana, ali uskoro se pokazalo da se prevario. Još dok je trajao napad na Erdelj, jedna druga turska vojska upadne u Despotovinu. Ono malo otpora je odmah razbijeno, a Turcima se Borač i Ravanica odmah predaju, dok se Ostrvica branila dok je mogla ali je ubrzo i ona zauzeta i razrušena. Ostrvica je inače veoma stari grad i prvi put se pominje još 1323. godine u borbama koje su sledile nakon smrti kralja Milutina. Udaljen je oko 4 kilometra od Rudnika, a u njega se svojevremeno sklanjao i pobunjeni vlastelin despota Stefana Lazarevića, Nikola Zojić. To je mali župski grad i smešten je na vrhu teško pristupačnog brda, a sastavljen je iz dva dela koja su spojena zidom. Danas od njega postoje samo bezlične ruševine.

Znajući da nema nikakvih mogućnosti da se odbrani od Turaka, despot je pokušavao da pregovara i u jednom momentu se učinilo da će uspeti da umiri sultana tako što mu je prepustio neke teritorije oko Dunava. Međutim, sve je to bilo samo uvod u katastrofu koja je sledila. A ona je došla već sledeće godine. Početkom leta 1439. godine velika turska vojska koju je lično vodio Murat II udarila je na Srbiju. Sada je bilo jasno da sultan namerava da osvoji celu Despotovinu i da ovo više nije samo demonstracija turskih snaga. Po Duki i na ovaj pohod Murat II je morao pristati uglavnom zbog pritiska svoje okoline. Tako spominje da sultanov haznadar Fadula govori: "Zašto, gospodaru, ne bi satro neprijatelja naše vere? Bog ti je dao toliku silu, a ti nećeš da se njome služiš protiv njegovih neprijatelja. Strpljivošću svojom ti podržavaš nevernike. Zaista, ne može to Alahu biti na volju! Vadi sablju, i seci neprijatelja dok ne potraži zaštitu u veri u jednoga boga i velikog njegovog proroka. Znaj, gospodaru, da onaj grad, što ga je sazidao despot od Srbije (Smederevo), nije sagrađen na naše dobro. Uzmi taj grad, a time ćemo dobiti izlaz iz Srbije u Ugarsku. Presecimo gospodaru od Srbije izvore, koji mu jednako kao vodu sipaju srebro i zlato. Ovim srebrom i zlatom dobićemo Ugarsku, a odatle ćemo, ubrzo, otići u Italiju i poniziti neprijatelja naše vere". Despot je opet pokušavao da pregovara sa sultanom, ali ovaj ga više nije hteo slušati.

Tada su despotu pisali Mara i Stefan iz turskog ropstva i molili ga da prepusti Turcima Smederevo. Mnogi smatraju da su ovakvo pismo Stefan i Mara pisali zbog toga što su bili u turskom ropstvu te su bili pritisnuti da se sa takvom molbom obraćaju ocu. Moglo bi se ipak priupitati da li je to baš tako? Zbog čega ne bi postojala mogućnost da su oni ova pisma pisali iskreno i da su zaista mislili da je krajnje vreme da se Đurađ okane Ugarske i da se prikloni Turcima. Pošto su bili u Turskoj oni su mogli zaista iz prve ruke da vide sa kakvom snagom raspolaže sultan i konačno da li je iskren u odnosima sa Đurađem. Sam sultan Murat II, barem ga tako prikazuju savremenici, nije bio čovek koji lako gazi svoju reč pa se sa te strane moglo verovati onim obećanjima koje je davao. Ako je iko bio neiskren u međusobnim odnosima, to je bio baš Đurađ. S druge strane, to se do sada sasvim jasno videlo, niti jedna od sultanovih sumnji na Đurađa nije bila bez osnova. On je odgađao stalno napad na Đurađa, ali okolina ga je žestoko pritiskala.

Sam despot je još više otežavao svoj položaj stalnim spletkama sa Ugarskom, stalno izazivajući nove optužbe. Sultanu je dosadilo i to da gleda Despotovinu u dvostrukom vazalnom odnosu i tražio je od Đurađa da se opredeli za jednu stranu: Ugarsku ili Tursku? Nikako se nije moglo na dve stolice, a baš to je Đurađ hteo. Čini se da turski zahtevi u to prvo vreme nisu bili preterani. Oni su tražili samo Smederevo, ne i ostali deo Despotovine, verovatno misleći da će i to biti sasvim dovoljno da se Đurađ odgovori od saradnje sa Ugarskom. Sada se pokazala sva besmisao one politike koju je vodio do toga momenta Đurađ. Poslao je ćerku sultanu u harem, sina dao kao taoca, a sve u želji da sačuva vlast, međutim sve je bilo uzalud jer se on nikako nije mogao odreći potajnog dogovaranja sa Ugarima. Zapravo, nije bio spreman da se prelomi na koju će stranu da pređe, da li Ugarima ili Turcima. Pokušao je da vodi dvostruku politiku, ali uspeh je bio jadan. Deca su žrtvovana, Despotovina izložena napadima i poniženjima, a on se još uvek nadao da će umilostiviti sultana. Međutim, više nije imao čime. Potajno šurovanje sa Ugarima, spletkarenje po sultanovom dvoru prevršilo je meru i sultan Murat II je odlučio da to prekine.

Već u samome početku leta 1439. godine turska vojska se ulogorila pod Smederevom i opsada je počela. Despot ih nije dočekao u Smederevu već se sa ženom Jerinom i bliskom pratnjom odmah prebacio u Ugarsku. "Pošto je Đurađ shvatio da njegove snage nisu dovoljne da se odupre zetu, naoruža dobro grad Smederevo, ostavivši u njemu za odbranu jednog svog sina, a sam pređe Ugrima sa svojim drugim, mlađim sinom i sa celom porodicom, vodeći sa sobom mnogo sveštenika" (Mavro Orbin). Smederevo su sada trebali da brane Grgur Branković i Toma Kantakuzen. Vinovnik celokupnog ovog stradanja i jedne propale politike, Đurađ Branković se jednostavno sklonio odvodeći za sobom gomilu sveštenika. Oni koji su najviše trpeli i koje niko nije pitao kada se odlučivao politički pravac, narod, ostao je da čeka Turke i da se nada da će oni imati više milosti i razumevanja nego što je to imao despot. Ogromne žrtve koje su plaćene za izgradnju Smedereva sada će se pokazati kao sasvim uzaludne, a ova tvrđava neće baš ništa značiti za odbranu Despotovine. Čak, na neki način, Smederevo je bilo to koje je Turcima stalo upadalo u oči i zbog kojeg je, barem formalno, ovaj rat i započeo. Despot Đurađ, eto na kraju, nije imao smelosti da se direktno suoči sa onim što je sam napravio već se povukao u Ugarsku.

Samo Smederevo se pokazalo kao tvrd orah za Turke iako su ga neprestano bombardovali velikim topovima. Tri meseca se ovaj grad branio i veoma je lako moguće da bi tvrde zidine odbile Turke da je u Smederevu je bilo dovoljno hrane za opsađene. To je bio upravo onaj razlog koji je naterao opsađene da se predaju. Oni su mogli da odbiju turske napade, ali protiv gladi nisu mogli da se bore. "Kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predadu Turčinu" (Mavro Orbin). Nešto slično navodi i Konstantin iz Ostrovice kada tvrdi da Smederevo nije uzeto zbog turske vojne snage već isključivo zato što je među braniocima počela glad. "Došavši, car opkoli, opsede i glađu osvoji grad Smederevo,.." (Konstantin iz Ostrovice). Očigledno da je grad bio dovoljno jak da se brani, ali da je bio loše snabdeven. Ovo sigurno ide u potpunosti na dušu despotu Đurađu koji se povukao iz grada i ostavio ga sinu da ga brani, a da prethodno nije u grad dovukao dovoljno namirnica. Još jednom se pokazalo kako Đurađ vodi politiku. Sačinio je ogromne zidine uz ogromne narodne žrtve, zidine koje su stalno izazivali Turke, a sve pod izgovorom da je to potrebno radi odbrane. I kada su konačno zidine Smederevske trebale da brane Despotovinu, one to nisu mogle jer branioci nisu imali dovoljno hrane. To može biti samo njegova greška, nikako Jerinina kako to pokušava Orbin da prikaže. Despotovinu je despot Stefan Lazarević ostavio Đurđu Brankoviću na vladanje, a ne Jerini. Ako je to i tačno da je Jerina prodala žito samo zato da bi namakla dovoljno novca za svoje potrebe, to je opet Đurđev propust što je dopustio da mu se žena toliko duboko meša u politiku, toliko da čak može da u tako odsudnom momentu ostavi grad bez hrane.

Pri predaji grada despotov sin Grgur nije bio voljan da se sa Turcima pregovara i da se grad preda, ali nije mogao ništa protiv većine. "Videći to despotov sin Grgur, u nemogućnosti da išta učini, i on pristade uz mišljenje ostalih" (Mavro Orbin). Kao da je slutio da ga u turskom ropstvu čeka jedna od najtragičnijih sudbina koja se može i zamisliti. Doduše, tada je na prvi pogled izgledalo da je Grgur iz predaje Smedereva izvukao dosta toga, budući da mu je sultan Murat II prepustio one teritorije koje držao njegov deda Vuk Branković. "Pošto je, dakle, Murat zauzeo Smederevo, poklonio je Grguru veći deo zemlje koju je ranije posedovao njegov ded Vuk Branković, ali pod uslovom da mu postane vazal i da mu bude veran" (Mavro Orbin). No do kraja se pokazalo da se radi o najobičnijem sužanjstvu. "Ali, i pored toga, zadržao ga je kod sebe zajedno s drugim njegovim bratom, Stefanom, koji je već od početka, tj. otkada je Murat sklopio brak s njegovom sestrom, živeo kod njega" (Mavro Orbin). Očigledno je da sultan nije verovao mnogo Brankovićima i da im nije dozvolio mnogo slobode, a kakva ih tragična sudbina očekuje videće se uskoro.

Dok je trajala opsada Smedereva despot Đurađ je sa sigurne udaljenosti pokušavao da u Ugarskoj sakupi neku vojnu pomoć. Za divno čudo, ugarski kralj Albreht je bio voljan da pomogne, pa je čak počeo da priprema brodove kojima bi Smederevu poslao hranu. Imao je podršku i Janka Hunjadija, ali to je bilo sve. Ostali njegovi velikaši nisu pokazivali ni malo volje da ratuju sa Turcima. Zato je celo ovo preduzeće zastalo. Za to doba vezuje se i jedna povelja koju je u Segedinu kralj Albreht izdao i kojom despotu za posebne zasluge poklanja grad Vilagoš u Zarandskoj županiji. Osim što despota naziva "naš verni, iskreno ljubljeni, svetli princip Đurađ, despot Raške i gospodar Albanije, naš istaknuti saradnik pri odbrani ove kraljevine", ova povelja na mnogo jasniji način objašnjava Đurđeve stalne potajne veze sa Ugarskom. Tako povelja kaže: "konačno kad smo se mi u najnovije vreme iz navedenih stranih krajeva vratili u ovu našu Kraljevinu Ugarsku, a (turski je sultan) opkolio grad Smederevo da ga osvoji: tada je napred navedeni gospodin despot - iako mu je navedeni gospodar Turaka mnogim obećanjima sa svake strane prilazio i mada ga je mnogobrojnim dobročinstvima i koristima mamio, pa i nasilnom smrću sina i kćeri njegove, koji se sada zbog toga nalaze u zatvoru kod istoga gospodara turskog, plašio - draže mu je bilo da sva svoja dobra i svoju državu napusti i od svoje dece se rastane nego da ljagu neverstva na sebe navuče, iako bi imao za to navede dosta razloga".

Kralj Albreht je uspeo da nekako sakupi oko dvadeset hiljada vojnika i ta se vojska pokrenula. Zasluga da je do ovog pohoda uopšte došlo jeste isključivo Đurđeva koji je dao ogroman novac da se vojska opremi i on je bio taj koji je neprestano podsticao da se što prije krene. Sve je to ipak išlo suviše sporo i vojska je došla tek do ušća Tise u Dunav kada je stigla vest da se Smederevo predalo. "Albert krene što je brže mogao s vojskom put Ugarske. Kad je došao između reke Tise i Dunava, tu se utaborio očekujući druge čete koje su mu bile obećane" (Mavro Orbin). To je bilo dovoljno da se svi pokolebaju, a kada je još stigla vest da Turci kreću na njih, sve je bilo gotovo. Vojska se razišla i pohod je propao. Ovo je bio i poslednji pohod koji je kralj Albreht organizovao budući da se u močvarnim krajevima oko Tise i Dunava razboleo od srdobolje. Razvoju bolesti je i sam doprineo tako što je neprestano gasio žeđ lubenicama. Na putu za Beč u mestu Nesmelju, blizina Ostrogona, dana 27. oktobra 1439. godine je i umro.

Iza kralja Albrehta ostala je udovica Elizabeta, tada trudna, i dve ćerke, Ana i Elizabeta. Albrehtova udovica, kraljica Elizabeta, nije ni u kom slučaju bila slabić pa je odmah nakon muževljeve smrti preuzela da vlada. U prvo vreme nekih posebnih neprilika nije imala budući da je bila ćerka kralja Žigmunda i bilo je poznato da je Albreht upravo preko nje i došao do Ugarskog prestola. Od samog početka Elizabeta se posebno oslanjala na Urliha II Celjskog (za kojeg je bila udata Đurađeva ćerka) pa je to izgleda i navelo despota Đurađa da svoga najmlađeg sina Lazara pokuša oženiti sa kraljicom Elizabetom i tim načinom porodici Branković doneti Ugarsku krunu. On je bio toliko opsednut tom idejom da je čak Veneciji pisao kako se trudi da "dobije Kraljevstvo Ugarsko". Jedno vreme je izgledalo da bi u tome mogao čak i uspeti, a pogotovo početkom 1440. godine kada su ugarski velikaši vršili pritisak na kraljicu Elizabetu da se po drugi put uda. Oni su tvrdili da kraljica, kao žena, nije u stanju da se nosi sa svim onim neprilikama na koje je nailazila Ugarska. U suštini, oni su se pribojavali Turaka koji su bili svakako najveća opasnost. Stoga su tražili od kraljice da se uda i državi time obezbedi kralja. U traženju pogodnog kandidata između ostalih predloga pojavilo se i mišljenje da bi budući mladoženja, a time i ugarski kralj, mogao biti despotov sin Lazar. Stranka koja je to predlagala nije bila slaba, ali kraljica Elizabeta to nije htela izgovarajući se time da ne želi da se udaje za "šizmatika" i da bi se radije udala za hrišćanskoga seljaka. Njoj je očigledno smetalo to što je Lazar pravoslavac, a ne katolik.

Tada se pojavio kao kandidat poljski kralj Vladislav III Jagelonac, mladić od jedva 16 godina. Elizabeta je u prvom momentu odbijala, ali je na kraju pristala misleći da će uspeti uz podršku Ulriha II Celjskog taj brak da do kraja nekako izvrda. Njoj se nikako nije udavalo za ovoga, u odnosu na nju, skoro dečkića, a osim toga htela je sama da vlada. Opravdavala se time da želi da sačuva presto detetu koje je nosila (bila je trudna) i tražila je da se sačeka da se vidi da li će roditi muško dete koje bi nasledilo presto. Kada je rodila sina Ladislava, nazvanog Postumus (posmrče), otvoreno je odbila bilo kakvu mogućnost svoga braka sa Vladislavom III. No, plemstvo nije imalo nameru da čeka punoletstvo ove bebe i da tek tada dobije kralja, a da do tog momenta vlada ona umesto njega. Stoga Vladislav III uskoro ulazi u Ugarsku, a Elizabeta želeći ga preduhitriti, naprečac svoju bebu Ladislava, kruniše za kralja Ugarske. No, Vladislava III nije moglo ništa da zaustavi i on se samo četiri dana nakon Ladislavljevog krunisanja našao pred Budimom, a dva dana kasnije u njega je i ušao. Sada je već Ugarskoj pretio građanski rat jer je Elizabeta prikupljala plaćenike, a nekih sukoba među ugarskom vlastelom je i bilo. U tim sukobima je nastradao Ulrih II Celjski. On je pokušao da odbrani grad Đur, ali nije uspeo i pri povlačenju ga uhvate pristalice kralja Vladislava III i kao zarobljenika ga odvedu u Budim.

Dok se sve to dešavalo u Ugarskoj ni u turskom taboru nije bilo baš sve kako treba. Sultan Murat II je izgleda očekivao da će Smederevo zauzeti mnogo lakše nego što se to do kraja pokazalo. Uz to stizale su i vesti da se Novo Brdo nikako ne predaje. Tada se Murat II strašno razljutio na Isak bega koji ga je na čitavo ovo preduzeće, uglavnom zbog strašne mržnje prema Đurđu, i nagovorio. Zato ga otera da preuzme opsadu Novog Brda. Nakon zauzeća Smedereva počeo je sultan Murat II da sakuplja vojsku iz cele svoje države, koja se tokom aprila 1440. godine sakupila pod Beogradom. Time je počela opsada ovog jakog ugarskog uporišta.

Baš dok je Beograd opkoljavan u Budimu je počeo da se održava sabor na kojem je trebalo da se odluči o budućem kralju. Sabor je poništio krunisanje Ladislava Postumusa, a doneo odluku da se za kralja Ugarske izabere Vladislav III Jagelonac. Tokom juna meseca 1440. godine Vladislav III je krunisan za Ugarskog kralja. Samome saboru u Budimu despot Đurađ nije prisustvovao budući da mu je celo vreme bio opozicija, pa se plašio da bi ga novi kralj mogao kazniti. Tačnije, u vreme kada je Vladislav III ulazio u Ugarsku, despot već nije bio u njoj već u Senju. Imao je nameru da se nekako dokopa Bara i onog dela Zete koji je još priznavao njegovu vlast. Očigledno da je želeo da bude bliže Turcima i da se pokuša sa njima nagoditi. U Ugarsku se više nije smeo vratiti jer ga je kralj Vladislav III nešto kasnije proglasio odmetnikom i oduzeo mu neke posede u Ugarskoj. Sa svojim spletkama i nerealnim ambicijama da zakralji svoga sina Lazara, uspeo je despot u Ugarskoj da navuče toliko neprijatelja da u njoj više nije smeo da ostane.

Za sve to vreme Turci su navaljivali na Beograd kojeg je branio Vranski prior Ivan Talovac. On je pokušao da Turke porazi najpre na otvorenom polju, ali se uskoro uverio da je za tako nešto slab i stoga je zaštitu potražio unutar Beogradskih zidova. Sama opsada Beograda je bila sistematična. Hiljade konja, mazgi i kamila donelo je gomile ratnog materijala. Pod gradom su Turci digli nasipe, šančeve, pokretne tornjeve, a većina topova je izlivena baš tu na licu mesta. Sa Dunavske i Savske strane plovilo je preko stotinu turskih brodova koji su i sa rečnog dela zatvarali grad. Gradske zidine su neprestano bombardovane velikim kamenjem koje je razbijalo zidove, ali branioci su uporno sve oštećeno popravljali. Osim toga, to je bilo sasvim očigledno, branioci Beograda su uvek znali na koji zid će Turci da usmere svoj napad pa su tamo skoncentrisali svoju odbranu. Nije uopšte bila tajna zašto su oni tako dobro obavešteni. U turskoj vojsci nalazio se veliki broj Srba koji su imali načina da opsađenima dojave turske namere. Osim toga branioci su bili naoružani novim oružjem - puškama. "Iz Beograda su bacali na Turke zrna od olova, krupna otprilike kao lešnici, i to po 5 do 10 zrna odjednom iz nekakve sprave od tuča. Sprava je ta kao cev. Napune je nekakvim prahom, koji je sastavljen od šalitre, sumpora i uglja, i kad ga prinesete k nosu, miriše na sumpor. Prah ovaj po prirodi svojoj lako hvata vatru, a vatra stisnuta u cev, potisne zrno najbliže, ovo opet ono drugo do njega, te tako sva izlete iz cevi. Zrna lete do na čitavu milju i mogu da probiju konja i čoveka iako su u oklopu. Pa još ne gube silu kad probiju jednog čoveka, nego mogu raniti i drugoga koji je odmah iza njega. Zrna se ova od olova prave okrugla; ali ih ima i od gvožđa i drugih metala, pa se još šipkom sabiju i iskuju u oblik duguljast, i tada takvo zrno probija kao munja" (Duka).

Opsada Beograda se otegla mnogo duže no što je to Murat II mislio, a za to vreme Vladislav III je krunisan za ugarskog kralja. Tada je Turcima Vladislav III poslao poslanike tražeći od sultana da odmah prekine opsadu. Izgleda da je i sultanu bilo već svega dosta te naredi da se spremi poslednji juriš na Beograd. Naravno, iz turskog logora se odmah našao neko ko će ugarima da dojavi ove najnovije turske namere. Dan pred opšti juriš Turci su pred zidine nabacali gomile drva i pruća preko kojih su trebali lakše da se popnu na gradske zidine. Noću su branioci taj materijal zasuli sa puščanim prahom, a kada su Turci sutradan preko svega toga krenuli na juriš, oni su ga bakljama zapalili. Zahvaljujući lako upaljivom puščanom prahu sve to drvo je planulo i u toj vatrenoj bujici hiljade Turaka je izgorelo. Ipak, janičari su uspeli da se delimično popnu na gradske bedeme, a jedan deo je čak ušao i u grad. Međutim, sve je to bilo kratkog daha, branioci su uspeli da na svim tačkama odbiju turski napad. Istovremeni napad sa reke je imao sličnu sudbinu i većina turskih brodova je ili popaljena ili zarobljena. Uglavnom, juriš koji je trajao od jutra pa sve do večeri završen je teškom turskom katastrofom. To je bilo dovoljno da se sultan Murat II odluči da od opsade odustane i uskoro se povukao ostavljajući pod Beogradom skoro 17.000 svojih mrtvih vojnika. Ipak, nije želeo da tek tako da ode pa je poslao ugarskom kralju Vladislavu III poruku da želi "kralju dati vremena da promisli, nije li za njega bolje da svojom voljom Turcima ustupi Beograd zajedno s onim krajem Srbije koji Ugri drže (Mačvom)".

Dok se sve to dešavalo pod Beogradom despot Đurađ je preko Venecije stigao u Zetu. "Uputi, dakle, molbu u Mletke da bi mu na njegov trošak dali jednu galiju da ga preveze u Bar, jedini grad u njegovoj državi koji mu je ostao potčinjen. Mlečani mu smesta udovoljiše molbi, te je on prešao s celom porodicom u to mesto" (Mavro Orbin). Tu nije našao dobru situaciju budući da je ovu njegovu jedino preostalu teritoriju pokušao da preuzme Stefan Vukčić. Vukčić je pokušao da iskoristi despotovu poljuljanu poziciju, a osećao se jačim no što je to bio u stvarnosti, budući da je u to vreme bio turski vazal pa je računao i na tursku pomoć. Da bi se održao u Zeti morao je despot da pridobije podršku Crnojevića koji su tada predstavljali jedinu realnu snagu koja mu je mogla pomoći. No, tu nije naišao na razumevanje.

Stigavši u Bar despot Đurađ je uspostavio vezu sa Novim Brdom koje je još uvek odolevalo turskoj opsadi. Nekako baš u to vreme Turci su ucenili despotovu glavu, pa se on do kraja počeo plašiti svoje najbliže okoline. "Kad je to doznao Murat, poslao je smesta svoje ljude da tajno pregovaraju s Baranima da bi mu ga izručili, nudeći im brda i doline. Između ostalog obećavao je da će im grad ostati slobodan i da će ga on držati pod svojom zaštitom. Kad je Murat izišao s ovakvim jednim predlogom, Barani su bili u nedoumici i neodlučni: s jedne strane, velika obećanja mamila su ih da pristanu, s druge strane, vernost koju su dugovali vlastitom gospodaru pozivala ih je na obrnuti postupak" (Mavro Orbin).

Nije to bio jedini razlog njegovog straha. Uz sebe despot je nosio i ogromno blago koje je moglo biti meta za svakog ko je raspolagao sa iole jačom vojnom silom. Baš tada, kada je ucenjen, dočuo je despot da se Vladislav III krunisao za Ugarskog kralja (jul 1440. godine). U kasnu jesen te godine kralj Vladislav III je optužio despota za saradnju sa Turcima i tada su mu neka imanja u Ugarskoj i zaplenjena. To je bila skoro neizdržljiva situacija za već dobro ostarelog despota. Niko mu nije verovao. Ugarska ga je optuživala za saradnju sa sultanom, dok ga je sultan istovremeno ucenio zbog saradnje sa Ugarskom. Osim toga mogao je biti meta napada i zbog svog blaga. Stoga ne iznenađuje što se iznenada odlučio da napusti Bar. "Ali Đurađ, kad su ga neki njegovi prijatelji upoznali s ovom stvari, shvati da je pametnije da ne čeka na neizvesnu odluku Barana" (Mavro Orbin).

No, to je bilo lakše odlučiti nego učiniti. Kako je jedini otvoreni put za bekstvo bilo preko mora to mu je za to trebala lađa. Nju je dobio od Dubrovnika. "Stoga smesta posla u Dubrovnik jednog glasnika moleći tamošnji senat da mu pruži pomoć, s obzirom na opasnost u kojoj se nalazi. U tu svrhu Dubrovčani iste noći uputiše pod Bar jednu dobro naoružanu galiju. Drugi kažu da su Dubrovčani na despotovu molbu mnogo ranije bili poslali jednu svoju galiju pod zapovedništvom Paska Sorkočevića i da je ona imala nalog da se za svaku sigurnost zadrži u vodama Bara" (Mavro Orbin). Međutim, i samo bekstvo je zahtevalo da bude izvedeno neprimetno jer su ga Barani očigledno motrili. "Dakle, pod izgovorom da želi da ide u lov, Đurađ izađe rano ujutro sa svima svojima i s čitavim svojim imetkom izvan grada, spusti se na more, pa se ukrca na gore pomenutu galiju i otplovi u Budvu" (Mavro Orbin). U Budvi je despot našao utočište u tvrđavi koja je izgrađena na ostrvcu u moru, a koje je uskom prevlakom spojeno sa kopnom. To je stari grad, još iz antičkog doba (Butua ili Butoba), a Sloveni su je nazvali Budva ili Stari grad. Dugo su je držali Vizantinci, a od 1181. godine Budva priznaje vlast velikog župana Stefana Nemanje.

Kao da je pomislio da je u Budvi sasvim siguran počeo je despot Đurađ da piše jednu povelju, ali nije uspeo da je do kraja završi. Opasnost je ovaj bila toliko neposredna da je iz Budve pobegao još brže no što je samo par dana bio slučaj sa Barom, tako da je čak i povelja ostala nepotpuna. "Tu se povukao u tvrđavu, verujući da će u njoj biti bezbedan, ali mu se desi sasvim obrnuto. Crnojevići, naime, naviknuti da igraju na kartu dvostrukog izdajstva, već bi ga gotovo bili uhvatili da se on, opazivši da je u krajnjoj opasnosti, nije onako brzo ukrcao na jednu dubrovačku lađu. Predosetivši taj slučaj, Dubrovčani su smesta uputili jednu svoju galiju pod zapovedništvom Džora Gučetića, te ga je on susreo na putu i doveo u Dubrovnik" (Mavro Orbin). Dana 12. aprila 1441. godine obreo se despot Đurađ u Dubrovniku. Nakon nekoliko dana imao je da čuje kakva se strašna tragedija dogodila njegovim sinovima Grguru i Stefanu, koji su bili u turskom ropstvu.

7. Oslepljenje Grgura i Stefana

Sultan Murat II je na neki način doznao da se despot Đurađ dopisivao sa braniocima Novog Brda, ali da je isto tako imao i tajnih kontakata sa sinovim Stefanom i Grgurom, koji su čamili kod njega. Murat II se razjario i naredio da se Stefan i Grgur okuju i odvedu u grad Tokat u Maloj Aziji. Tu se nalazio zatvor gde su držani politički zatvorenici. Nedugo po dovođenju u ovaj zatvor, obojica su bila za kaznu oslepljena. "I dok su oni tako boravili kod svoga zeta, Murat je bio obavešten o pripremama koje je preduzimao Đurađ, kao i o tome da ga njegovi sinovi potajno obaveštavaju o svemu što su radili Turci. Zbog toga ih obojicu oslepi pomoću nekakve užarene činije a da to nije znao njihov otac Đurađ" (Mavro Orbin).

Sam događaj oslepljenja Konstantin iz Ostrovice priča nešto drugačije. On kaže da je sultan naredio da se Stefan i Grgur odvedu u daleki Tokat isključivo zato da budu što dalje od njihove sestre Mare koja bi im sigurno pomogla da je znala šta se dešava. Uskoro je sultan poslao i tajno naređenje da se oba Marina brata oslepe. "Stigavši u Jedrene, car Murat naredi da se oba despotova sina pošalju u tamnicu na more, u grad koji se zove Tokat, a sestra njihova, Muratova žena, nije im mogla ništa pomoći. Poslao je takođe glasnika, potajno da njegova žena o tome ne zna, da obojici izvade oči" (Konstantin iz Ostrovice). Mara nije jedno vreme znala da su joj braća u Tokatu, ali je uspela da dočuje za sultanovo naređenje da se obojica oslepe. Stoga mu je pala pred noge tražeći da svoju kaznu opozove. "A kad ona ovo saznade, pade mu k nogama, moleći i preklinjući da ne hita tako mnogo, govoreći mu: I tako su tvoji sužnji i zarobljenici; i posle ćeš moći da učiniš što budeš hteo" (Konstantin iz Ostrovice).

Sultan Murat II je zaista iskreno prihvatio ovu Marinu molbu i stvarno je hteo da pomogne pa je stoga uputio glasnika na brzom konju da opozove kaznu. Međutim, komandant Tokata je, plašeći se da bi sultan mogao kaznu opozvati, nju izvršio mnogo ranije nego što je trebalo. Kada je glasnik stigao, Grgur i Stefan su već bili oslepljeni. "Car odmah posla glasnika da se to ne izvrši. Glasnik bez odlaganja, brzo jašući i menjajući konje, nije mogao ovo da spreči. Već su im bile oči izvađene. Iz neke pakosti onaj poganik je pohitao. Kada car sazna da se onaj kome je bilo to naređeno tako silno požurio da im izvadi oči, posla po njega glasnika i naredi da se i njemu oči izvade" (Konstantin iz Ostrovice).

Na ovu priču bi se moglo nadovezati i Dukino pričanje. Po njemu ovo oslepljenje jeste isključivo plod stalnih spletki haznadara Fadule. Još od ranije Fadula je ispoljavao strašnu mržnju prema Đurđu, što je sigurno plod nekih njihovih ranijih sukoba. Tako se Faduli pripisuje i to što se sultan pomalo na prečac odlučio da zauzme Smederevo, ali to se tada Faduli učinilo kao mala kazna za despota. Stoga je izvršio pritisak na sultana da se na ovaj dodatni način, grozni da ne može biti strašniji, do kraja osveti. Na neki način, Stefan i Grgur su postali žrtve dvorskih spletki koje su u to vreme strahovito potresale turski dvor, a u kojima je očigledno i sam Đurađ uzeo puno učešće. Time je u odnosu na Đurđa zatvoren pun krug. Despotovinu je izgubio, ćerka Mara mu je u turskom haremu kod sultana koji mu oslepljuje dva sina, a uz to despot više ne sme ni u Ugarsku gde ga optužuju za izdajstvo. Za samo nekoliko godina nesreće su sve sustizale jedna drugu.

Čuvši da se despot Đurađ nalazi u Dubrovniku pošalje sultan Murat II svoje poslanike da postave Dubrovčanima pitanje njegovog boravka. Turski poslanici su ni manje ni više nego tražili od Dubrovnika da im izruči Đurađa. Međutim, Dubrovčani, što im naročito čini na čast, odbiju sve sultanove predloge iako je sultan zauzvrat nudio i te kako primamljive ustupke. Videći da ne može uspeti sa ustupcima pokušaju Turci sa pretnjama, ali sa istim negativnim rezultatom. "I mada je Murat, pred kojim je u to vreme drhtala čitava Evropa, slao više poslanika, učinio više ponuda, obećavajući Dubrovčanima, između ostalog, da će im predati mnoge tvrde gradove u Bosni i celu oblast blizu Dubrovnika, kao i sve blago koje je Đurađ držao kod njih na čuvanju, i mada je više puta zapretio dubrovačkom senatu da odustanu od pružanja zaštite despotu i da mu ga izruči, Dubrovčani se ipak nipošto nisu hteli izneveriti pomenutom vladaru ni uskratiti mu zaštitu" (Mavro Orbin). Takvim svojim postupkom Dubrovčani su i pored toga što je njihovo odbijanje kod sultana izazvalo ljutnju, istovremeno dobili i znake divljenja. "Zbog ovakvog držanja Dubrovčana i sam Murat je, gotovo zapanjen velikom njihovom postojanošću, rekao (kako pripoveda Bonfinije u V. knj. 3. dek.) da grad Dubrovnik ne može nikada propasti kad se u njemu toliko ceni data vera i pomaganje bližnjega" (Mavro Orbin).

Mržnja sultana na despota je bila tolika da je jedno vreme izgledalo da je on spreman na sve ne bi li se dočepao Đurđa. Stoga je u Dubrovniku čak počeo strah i od turskog vojnog napada, pa se počelo sa iznajmljivanjem najamnika. Po nekim navodima sultan je čak pripremao i atentat na despota, ali se na neki način to saznalo pa je ovaj pokušaj osujećen. Sve je to na despota ostavilo mučan utisak i on je, ne želeći da Dubrovnik i dalje zbog njega trpi neprilike, odlučio da otputuje. Pitanje je da li je i tada njemu pred očima izašao sav besmisao njegovog dotadašnjeg delovanja i spletkarenja kojem je bez sumnje bio naklonjen. On kao da ni tada nije shvatio svu nerealnost ambicije da neko iz kuće Brankovića postane Ugarski kralj, a pogotovo koliku je nesmotrenost načinio onda kada se zavadio sa ugarskim kraljem Vladislavom III. Međutim, tu su sada bili iskusni Dubrovčani koji su mu izgleda sasvim otvoreno objasnili gde je sve grešio i da je jedini način da povrati svoju državu u tome da se obrati Ugrima i da sa svojim zlatom pokuša da pokrene novi rat protiv Turaka. Odatle i potiče despotova odluka da se izmiri Vladislavom III i da na ugarskom dvoru pokuša da pokrene novi rat sa Turcima. "Kad su Dubrovčani primetili da je Đurađ, saznav šta je Murat tražio, klonuo duhom, odmah su ga pozvali u senat, hrabreći ga da bude raspoložen i da se ničega ne boji. Posle su mu savetovali da se obrati Ugrima i da nastoji blagom koje je držao kod Dubrovčana da povrati državu koje je nepravedno bio lišen. Oporavivši se zahvaljujući njihovom hrabrenju, Đurađ odgovori i obeća da će što pre otići kako Turčin zbog njega ne bi zaratio sa njima" (Mavro Orbin).

No, sprovođenje takve odluke nije bilo baš tako lako. Dok je bio sa Dubrovčanima despotu je izmirenje sa ugarskim kraljem bilo zaista jedini logični put za povrat Despotovine, ali tako nije mislila i Jerina. Kada se obratio Jerini za savet ona ga je počela nagovarati da je zapravo jedini pravi put da se pokuša izmiriti ne sa Ugarskom već da se povuče na dvor kod vizantijskog cara. Iako je bio dosta podložan njenim razmišljanjima Đurađ je odlučio da je ovaj put ipak ne posluša i da krene put Ugarske. "Vrativši se kući, posavetovao se sa svojom ženom šta treba da radi. Ona ga je nagovarala da se povuče kod carigradskog cara. Ali je Đurađ odlučio da se radije obrati Ugrima, u čiju se vernost bio već osvedočio" (Mavro Orbin).

U to vreme Đurađ je bio očajnik kojeg su nesreće stizale jedna za drugom, a već pritisnut godinama on ni biološki nije bio u stanju da izdrži sve ono što je njegov položaj prognanog despota donosio. Moguće je da su ga u celoj ovoj situaciji Dubrovčani na neki način i nadmudrili. Oni su despota držali u Dubrovniku, ali to im nije bilo ni malo lako budući da je sultan žestoko pretio. Nisu želeli da despota predaju sultanu, a opet plašili su se da mu i dalje pružaju gostoprimstvo. Jednostavno nisu želeli da imaju neprilike sa sultanom, ali su želeli da sačuvaju čast dobrog domaćina. Stoga su morali pronaći neki odgovarajući način da despota udalje iz grada, a da to ne izgleda kao da su ga oterali. Moguće da su baš odatle i krenuli njihovi saveti da se despot izmiri sa ugarskim kraljem, jer su znali da će Đurađ ipak lakše preboleti to da savije koleno pred Ugarskim kraljem, već da se potuca po stranim dvorovima kao beskućnik.

Sada je trebalo sve izvesti da to ispadne kao da je to Đurđeva volja, a ne Dubrovački pritisak. To su izveli na veoma originalan način. Postoji priča kod Bonfinija da su Dubrovčani doveli Đurđa u Senat i tu mu pokazali pisma kojima sultan traži njegovo izručenje. Za uzvrat sultan je predlagao da sve ono blago koje despot ima uza sebe, a bilo je zaista veoma veliko, Dubrovnik zadrži u svojim riznicama. Već dobro isprepadani despot se toliko uplašio da je prebledeo i pao u nesvest. Nakon toga, Dubrovčani su mogli sa njim da upravljaju kako su hteli. Najpre su ga utešili da se ne plaši da će ga izručiti sultanu, ali odmah su mu dali i savet da se pomiri sa ugarskim kraljem. Ovo je bila prefinjena psihološka igra sa prenapregnutim despotovim živcima. Ništa ovde nije bilo slučajno i ovaj prilaz despotu pokazuje da su ga Dubrovčani sasvim dobro upoznali i da su zbog toga znali kako da na njega najlakše utiču.

Moguće da je Jerina bila ta koja je nazrela u svemu ovome jednu tananu psihološku igru Dubrovčana i da je onda pokušala da pokuša da to sve iskoristi na svoj način. Možda je njoj tada bilo već svega dosta i nije više videla nikakvu svrhu u daljnjoj borbi sa Turcima. Ona i Đurađ su imali sasvim dovoljno blago da nastave da luksuzno žive u Vizantiji i da drugima prepuste da se nose sa Turcima. Možda je ona i bila u pravu. To što će se despot pomiriti sa Ugarskim kraljem, doneće mu ubrzo povrat države, ali samo na kratko vreme. To je bila politika kratkog daha i trenutne koristi. S druge strane, u Ugarskoj ga je čekalo još mnogo toga što će biti za njega veoma teško i uvredljivo. Jerina je sve to želela da izbegne, ali sada je to bilo uzalud. Mnogo toga je pritiskalo despota da bi tek tako mogao od svega da odustane. Sultanu je žrtvovao svoju ćerku, zatim mu je dva sina sultan oslepeo i na kraju ga je lišio Despotovine. Već ostareo, nije despot imao više mnogo čemu da se nada u životu, ostala mu je samo nada na osvetu. Međutim, i taj put je bio sav u teškoćama.

Uskoro stigne još jedna strašna vest. Novo Brdo se nakon dvogodišnje opsade predalo. Dana 27. juna 1441. godine pala je i tvrđava koja se poslednja branila. Posle dve godine uporne bitke popustilo je i ovo poslednje uporište u Despotovini. Upravo njegov izuzetan položaj na planini (1124 metara nadmorske visine) i tvrđavom sa šest kula na vrhu omogućila mu je da se toliko dugo brani. Sada je cela Srbija bila utopljena u tursko carstvo. Nedugo potom, dana 25. jul 1441. godine Đurađ je napustio Dubrovnik. "Izlazeći u susret Đurđu, Dubrovčani su ga ukrcali na svoje vlastite galije pod zapovedništvom Nikole Đurđevića i odvezli ga do Skradina, grada u Dalmaciji. Odatle je zatim otputovao u Ugarsku na posede koje je (kako rekosmo) imao u tome kraljevstvu" (Mavro Orbin). U to vreme u Ugarskoj je besneo građanski rat između pristalica kralja Vladislava III i onih koji su podržavali Elizabetinog sin Ladislava Postumusa. Despot Đurađ se vraćao, ali ne više sa namerom da u ovim sukobima učestvuje, već da dobije oprost od kralja Vladislava III.

Kralj Vladislav III je vodio dosta spretnu politiku pa se do kraja uspeo izmiriti sa moćnom porodicom Celjskih grofova. Teško da bi i to bilo dovoljno da se građanski rat završi za kraće vreme da se iznenada nije umešao papa Evgenije IV, koji je želeo da obnovi krstaški rat protiv Turaka. U predstojećem ratu trebala je Ugarska da bude udarna pesnica, ali dok je trajao u njoj građanski rat, to sigurno nije bilo moguće. Stoga papa uputi u Ugarsku svoga kardinala Julija Čezarinija, već do tada veoma istaknutog borca protiv husita, a sa osnovnim zadatkom da izmiri zaraćene strane. Posao mu nije bio suviše težak budući da je rat već svima dosadio, a pogotovo kralju Vladislavu III kojeg je veoma privukla mogućnost da bude predvodnik novog pohoda na Turke. Krajem 1441. godine, nakon početnog otezanja, mir je i postignut. Nedugo potom (ni mesec dana kasnije) naprečac je umrla i kraljica Elizabeta, čime je i za ubuduće izbegnuta svaka daljnja mogućnost nastavka ovog rata. Ostala je tajna kako to da je kraljica tako naglo umrla, pa je to možda bio razlog sumnji da je ona zapravo otrovana. Bilo kako bilo, Čezarini je postigao cilj. U Ugarskoj je zavladao mir i sada su se sve snage mogle okrenuti ka Turcima.

Nekako u vreme kada je Đurađ stizao u Ugarsku, započinjali su pregovori između kralja Vladislava III i kraljice Elizabete. Već tada je bilo jasno da je Vladislav III ovaj rat dobio. Čini se da Đurađ nije imao mnogo problema oko pomirenja sa kraljem. Poslao mu je najpre glasnike koji su mu čestitali ugarsku krunu, a nakon toga stigao je i on sam. Sami glasnici koje je Đurađ slao kod kralja nisu imali jedino zadatak da kralju čestitaju krunu, već više u tome da ispitaju da li je kralj voljan da se izmiri sa Đurađem. "Ujedno je poslao poklisara da čestita Vladislavu stupanje na presto Ugarskog Kraljevstva, nudeći mu uz to svoje prijateljstvo i usluge. To se Vladislavu veoma dopalo. Posle nekoliko dana, kada je Đurađ stigao u Budim, primio ga je ljubazno i tu su sklopili između sebe večan savez" (Mavro Orbin). Radilo se o obostranom interesu. Đurađ je mislio da će uz Ugarsku pomoć najlakše doći do izgubljene Despotovine (u to vreme je sigurno znao za priče o novom krstaškom pohodu na Turke) dok je kralj Vladislav III prikupljao pristalice za predstojeći rat sa Turcima. Despot je bio idealni saveznik, nešto zbog poznavanja terena, nešto zbog brojnih pristalica koji su ostali u Srbiji, a najviše zbog ogromnog blaga koje je imao i kojim je mogao da finansira ovaj rat.

Za vreme dok se despot bavio po Zeti i Dubrovniku, a u Ugarskoj besneo građanski rat, Janjoš Hunjadi se borio sa Turcima. Za veoma kratko vreme uspeo je da izbori nekoliko veoma zapaženih pobeda i da stekne glas najsposobnijeg graničara na južnim i jugoistočnim granicama Ugarske. Hunjadi je često upadao u Srbiju i napadao na turske posade, ali i pljačkao domaći živalj tako da se ugarskim četama niko nije radovao kada ih je video. Prilikom takvog jednog pljačkaškog pohoda kod Beograda je Hunjadiju presekao put Isak beg. Tu je Isak beg, do tada neprikosnoveni pobednik, pretrpeo poraz (1441.). Mnogo gore je prošao beglerbeg Rumelije, Mezid beg, koji je tokom 1442. godine provalio u Erdelj. Međutim, imao je tu nesreću da se baš tada u Erdelju nalazio Hunjadi. Prvi sudar dveju vojski je prošao loše za Hunjadija koji umalo nije poginuo, dok je erdeljski biskup Juraj Lepeš uhvaćen od Turaka i pogubljen. To je ludo ohrabrilo Mezid bega koji, umesto da se povuče iz Erdelja, nastavi sa pljačkom. To je bilo kobno budući da je Hunjadi skupio novu vojsku i tako razbio Turke da se njihovo povlačenje pretvorilo u bezglavo bekstvo. U tom suludom bežanju uhvaćen je Mezid beg i njegov sin i na kraju su obojica u trijumfu pogubljeni. Nakon bitke, Hunjadi je natovario jedna kola ratnim plenom, kojeg je bilo toliko da je sve to moralo vući deset konja, okitio ih odsečenim glavama Mezid bega i njegovog sina i to sve kao poklon poslao despotu.

Ova pobeda, nakon nekoliko dugih godina, značila je i okretanje ratne sreće u bojevima hrišćana s Turcima. Istovremeno to je ohrabrilo vlaškog vojvodu Drakula da otkaže poslušnost sultanu. Da bi sve to suzbio naredi Murat II da se u Sofiji sakupi nova vojska koju je trebao da on lično povede. Međutim, kasnije se predomislio i vođstvo prepustio Šehabedin paši, novome beglerbegu Rumelije. Imali su Turci opsežne planove, ali sve je to propalo kad ih je Hunjadi dočekao na reci Jalomnici (septembar 1442.) i tako strašno razbio da se Šehabedin jedva spasao, ali ne i hiljade drugih čija su tela prekrivala bojište. Osim toga zarobljeno je oko pet hiljada Turaka, dve stotine zastava i ogroman plen koji je vojska razdelila.

Sve ovo je uticalo na Evropu koja je tada počela da vrši pritisak na kralja Vladislava III i kraljicu Elizabetu da se pomire ne bi li što prije počeli krstaški rat sa Turcima. Pomirenje je postignuto, kraljica je ubrzo i umrla, što je već sve opisano. Sada su postojale mogućnosti da se počnu pripreme za rat sa Turcima. Tu je priliku osetio despot Đurađ i od tada počinje njegova grozničava aktivnost da se ovaj rat pokrene. No, nije despot bio jedini. Papa Evgenije IV, kardinal Julije Čezarini, Dubrovnik i Janjoš Hunjadi su bili uz despota i svi zajedno su vršili pritisak na kralja Vladislava III. Sam kralj je bio mlad i veoma mu je prijala misao da on bude taj koji će poneti hrišćanski krst u ratu protiv Turaka i time uzeti slavu onoga ko je uspeo da ih protera iz Evrope. Početkom 1443. godine u Budimu je doneta odluka na Saboru da se toga leta udari na Turke, a da kralj Vladislav III vodi ovaj pohod. Kao i uvek, najveći problem je bio novac kojim bi se opremila vojska. Raspisani su vanredni porezi, a despot Đurađ je sam najvećim delom finansirao ovaj pohod.

Do kraja je sakupljeno oko 25.000 vojnika, što i nije bila posebno jaka vojska. Evropski dvorovi, osim na rečima, nisu imali mnogo volje da na drugi način pomognu ovaj pohod. Ipak, to je bilo sasvim dovoljno da se započne akcija. Tokom oktobra 1443. godine ova je vojska prešla preko Dunava kod Beograda, a na čelu su se nalazili kralj Vladislav III, kardinal Čezarini, Janjoš Hunjadi i despot Đurađ. "Ugarski kralj Vladislav od rođenja božjega hiljadu četiri stotine i prve, skupivši vojsku krenuo je junački na turskoga cara Murata, a s njim je krenuo takođe despot Đurađ Vuković i tako su jedan drugome dali reč da se bez boja neće razići" (Konstantin iz Ostrovice).

Nakon što je jedna manja grupacija Turaka razbijena kod Morave, Hunjadi je zauzeo Niš. Baš kod Niša porazio je jednu veliku tursku vojsku, a on sam o tome ovako piše: "Kad smo nakon prve pobede prodirale dalje u neprijateljsku zemlju, tražeći načina da se borimo sa neprijateljima, a ipak ih nismo mogli naći; tada smo po nalogu i dopuštenju kraljevskoga veličanstva, odabrali dvanaest hiljada konjanika i uz to još i vašu grupu (Nikole Iločkog) te ostavivši kraljev logor kod reke Morave, prešli preko rečene reke tražeći da li su možda gde sakrivene čete neprijateljeve. I kad smo došli do grada koji se zove Niš, zauzeli smo ga i, opljačkali ga, a onda i zapalili. I kad smo neko vreme tamo boravili, odjednom se pojavi neki Ezebeg, kojeg smo dosta lako suzbili i u beg naterali; kad je poteran, pojavi se opet novi paša, koji je isto tako u neg nateran i razbijen. Treći dođe Turahan beg, kojega smo slično, kao i druge, oterali. Mislim da je među njima bilo ugovoreno da se onoga dana sastanu kod Niša i da, skupivši svu svoju snagu, navale na naš tabor. Ali Bog je odluke njihove preduhitrio i poništio. Međutim, kad smo išli za njima u poteru i u nekom mestu se odmarali, javiše nam naše uhode da neka druga velika i jaka vojska s leve strane dolazi i da se kreće prema kraljevom logoru; toj vojsci su se već pridružile i one razbijene čete koje smo gore imenovali. Uvidevši to, odmah i bez razmišljanja krenuli smo prema kraljevom logoru; pa smo tu, vrativši se, na ravnici nekog polja ugledali veliko i strašno mnoštvo neprijatelja, tako da smo jedno vreme bili u duši uznemireni. Ali sredivši se, poređali smo bojne redove te smo bez ikakvog oklevanja navalili na njih; oni su uz božju pomoć od naših i vaših savladani, a bez velikih gubitaka naših". Nadalje Hunjadi opisuje ko je sve od poznatih paša bio u turskoj vojsci, te koji su u boju poginuli, koji uhvaćeni, a koji pobegli. Pismo je prepuno bojnog oduševljenja i nadanja u nove uspehe.

Daljnji pohod je išao još lakše nego prvi deo. Preko Pirota stigli su krstaši i do Sofije koju su zauzeli i spalili. Tada je izgledalo da bi se Turci mogli izbaciti i iz Evrope. Jedrene nije bilo tako daleko, tek na osam dana, ali već je stizala i zima. Trebalo je proći kroz Trajanovu kapiju, ali Turci su već ovaj klanac utvrdili i zasuli ga kamenjem i drvima. Ne želeći se tu zadržavati naredi kralj Vladislav III da se krene drugim pravcem i to istočno od Sofije preko mesta Zlatice. Tu je postojao drugi klanac kojim bi se ušlo u Plovdivsku kotlinu. Međutim, svi klanci kod Zlatice bili su zaposednuti od Turaka koji su se dobro utvrdili i što je bilo najvažnije, fanatično branili. "Prođoše tada zajedno kroz čitavu rašku zemlju i kroz Bugarsku, a blizu mesta Plovdiva turski car Murat prispe i zateče ih u brdima, ne dajući im da dođu do grada Plovdiva. Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Železna vrata" (Konstantin iz Ostrovice). Taj je prolaz i inače, čak i pod idealnim uslovima, bio veoma težak za prolazak. Međutim, sada u zimsko doba bio je još gori, a i sami Turci su prelaz prelivali vodom koja je noću mrzla. Po takvom ledu konjica nikako nije mogla preći.

To je već bila polovina decembra i po takvom hladnom vremenu po visovima su se dve vojske naganjale. U tim borbama posebno je učešće uzeo Janjoš Hunjadi, ali Turci su bili uporni. Tek sada je mogao kralj Vladislav III da vidi šta znači boriti se sa organizovanom i fanatičnom turskom vojskom. Osim toga, jaka zima i nedostatak hrane, pokolebali su kralja Vladislava III i on naredi povratak. Uzalud su bila ubeđivanja despota Đurđa i nuđenja da on bude taj koji će vojsci obezbediti sve potrebe preko zime. "Kada vide kralj Vladislav da ne može proći, naredi da se kola nazad vuku, jer se nisu mogla okrenuti" (Konstantin iz Ostrovice).

Povlačenje krstaške vojske je bilo praćeno stalnim napadima turske konjice, uginućem konja, gubljenjem prtljaga. Kako je najbolje poznavao teren, budući da je u mladosti upravo tu ratovao, odstupnicu je štitio despot Đurađ. "Tada naredi despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom. A on je tako išao jer je očekivao bitku" (Konstantin iz Ostrovice). To se do kraja i desilo. Kod klanca Kunovice isprečio se rumelijski beglerbeg Kasim paša. Došlo je do strašne bitke, ali uglavnom zahvaljujući trupama koje je imao despot Đurađ i Janjoš Hunjadi, Turci su doživeli još jedan poraz. "Ali pre no što je kralj prispeo, već je bila počela bitka s Turcima, koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni drugi pohvatani. A jedan carev prijatelj, koji je s njima bio umesto cara, tu je ubijen i sve do današnjeg dana stoji znak na njegovu grobu u gradiću Tajanice" (Konstantin iz Ostrovice).

To je bila čista vojna pobeda, ali njoj je sledila jedna despotova spletka među Turcima. On je sasvim dobro poznavao one paše koje su vodile tursku vojsku i sa većinom njih je bio u dobrim vezama budući da je zajedno sa njima spletkario po sultanovom dvoru. Uspeo je da dođe u vezu sa Turahan Begom i da ga ubedi (zlatom verovatno) da u boju ne uzme učešće, a sve igrajući na međusobnu netrpeljivost Turahan bega i glavnokomandujućeg Kasim bega. Tu očiglednu izdaju čak ni Turci nisu krili navodeći da "Turahan beg učini izdaju. Sa Laz-oglijom se krišom dogovori, te Laz-oglija izvede nepovređenu ugarsku vojsku i izađe iz klanca" (Mufasal). U svakom pogledu ovo se isplatilo i despotu i Turahan begu. Dok je despot uspeo da izvuče hrišćansku vojsku iz skoro sigurne propasti, Turahan beg se mogao naslađivati time što je njegov ljuti rival Kasim beg doživeo strašan poraz i još uz to bio zarobljen.

Na kraju, ovaj pohod se mogao smatrati ipak uspešnim, ali bio je veoma blizu katastrofe i samo zahvaljujući veštini despota Đurđa sve je ispalo koliko-toliko dobro. Da je hrišćanska vojska bila u zaista lošem stanju svedoči i jedan nepoznati Češki vojnik koji kaže: "Tada nas stiže beda, prije nego što smo došli u Srbiju, da je zavladala ljuta glad tako da se momak jedva za jedan dukat mogao pogače najesti. I kad smo ušli u srpsku zemlju i dalje išli, nismo imali više ni pedeset kola (od 600), jer ostala behu već spalili. Konji su izginuli, pa su vojnici morali putovati više peške nego na konjima".

Samim dolaskom u Srbiju nisu svi problemi bili rešeni. Despot je pokušao da kralja Vladislava III ubedi da vojska prezimi u Srbiji, a da će on biti taj koji će obezbediti sve potrebno snabdevanje, pa je navodno čak nudio 100.000 dukata. No, kralj Vladislav III se nije sa time složio već je vojsku povukao u Ugarsku uz obećanje da će na leto nastaviti sa započetim pohodom. "Ušavši zatim u srpsku zemlju, udarismo drugim putem, gde smo ječam kuvali i jeli, a nalazili smo takođe šire i vina. Kad smo bili usred Srbije, dođe nam vojvoda od Anatolije, pregovarao je sa kraljem i vojvodama te moljaše slobodni list za nekog Turčina, koji bi posredovao mir između kralja i sultana na dvadeset ili trideset godina, te bi izradio da bi se tvrđave Smederevo, Golubac i čitava srpska zemlja vratila despotu, i ujedno njegovi sinovi oslobodili sužanjstva. Tada je despot mnogo ubeđivao kralja da u prilog sinova njegovih, koji su bili sužnji sultanovi, ostane sa vojskom svojom još četiri nedelje u srpskoj zemlji; uz to je despot bio spreman dati kralju 40.000 dukata da bi tim novcem izdržavao svoje čete u oblasti njegovoj" (nepoznati Češki vojnik).

Još dok je kralj Vladislav III boravio u Srbiji stiglo je tursko poslanstvo koje je u ime sultana Murata II ponudilo mir. No, u tom momentu kralj Vladislav je to odbio. Tada su se Turci obratili despotu Đurađu nudeći mu povraćaj Despotovine i oslepljenih sinova, dok bi zauzvrat on sultanu vratio neke od istaknutih turskih velikaša koji su u proteklom ratu zarobljeni. "I tu dođe poslanstvo od turskoga cara da mu one zarobljenike, one zapovednike koji su bili zarobljeni, kralj preda. A on će pak despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu rašku zemlju, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana" (Konstantin iz Ostrovice). Despot nije bio voljan da pregovara sa Turcima jer je tada još smatrao da postoji mogućnost da hrišćanska vojska ostane u Srbiji. Do kraja se pokazalo da se despot u tome preračunao.

Krajem februara 1444. godine u Budim se vratila hrišćanska vojska, a na čelu je išao bosonog kralj Vladislav III koji je tim činom ispunjavao neki svoj zavet. Iza njega su išli despot Đurađ i Janjoš Hunjadi, a narod je oduševljeno klicao. Dok je kralj Vladislav III odmahivao, despot Đurađ se mogao pitati šta je on zapravo dobio ovim pohodom. Bilo je i više nego očigledno da kralj Vladislav III nema nameru da se iz sve snage zauzme da oslobodi Despotovinu, a još manje da poradi na tome da se Turci istisnu iz Evrope. Osim toga, ovih nekoliko pobeda je sasvim jasno pokazalo da se Turci mogu tući na bojnom polju, međutim bilo je više nego očigledno da su ove pobede ipak precenjene. Tada je mogao sasvim jasno da vidi koliko je vremena potrebno Evropi da jednu tako relativno malu vojsku od jedva dvadeset hiljada ljudi opremi. Sam put kroz Srbiju ukazao mu je na još nešto. Očekivalo se da će sa pojavom krstaša celokupno stanovništvo da se pobuni protiv Turaka, međutim to se nije desilo. Većina ljudi je bežala ispred krstaša jer su ih ovi nemilosrdno stavljali pod nož, dok su pljačke i ostala nasilja bila uobičajena stvar. To ne treba da iznenadi jer je i sam sastav vojske bio takav. Najmanje je među krstašima bilo onih idealista koji su želeli da muslimane proteraju iz Evrope, a najviše onih koji su videli dobru priliku da se pljačkom obogate. Tada se despot mogao upitati za svrhovitost njegove saradnje sa Ugrima koji su gledali samo svoje interese. S druge strane, despot je već bio star čovek kome sigurno nije prijalo lomatanje po planinama, a uz to pretpostavljao je diplomatiju ratu. Osim toga Turci su mu nudili upravo ono što je on želeo i sada je imao priliku da povrati i zemlju i oslepljene sinove mirnim putem.

S druge strane, sultan Murat II se žestoko prepao od ovog hrišćanskog pohoda. Jedna tako mala i na brzinu skupljena hrišćanska armija uspela je skoro da dođe do Jedrena. Bilo je među njegovim vojskovođama mnogo hrabrosti, ali još i više međusobne netrpeljivosti i izdajstva. Stoga ne iznenađuje to što se on pomalo uplašio od hrišćanskih priprema za sledeći rat koji je trebao da započne tokom leta 1444. godine. Od svojih mnogobrojnih špijuna uspeo je da sazna da su mnoge evropske države spremne da pošalju novac, ratni materijal i trupe koje će konačno da slome kičmu Osmanlija u Evropi. Uz to u Maloj Aziji napadao ga je knez Karamanije, a akcije su mu bile toliko usklađene sa onim akcijama koje su preduzimali hrišćani da je bilo očigledno da su bili u dogovoru. "Pošto je despot bio u savezu s Ugrima, kralj Vladislav, Janko Hunjadi i on zajednički su napali romanijskog beglerbega Hasan-pašu i Turahan bega, pa ih do nogu potukli u podnožju brda Hema. Ovaj događaj je strahovito uplašio Murata. Jer Karaman, saznavši za ovaj poraz, smesta je podigao oružje protiv azijskih pokrajina Ponta i Bitinije koje su držali Turci" (Mavro Orbin). To je bio osnovni razlog zašto je Murat II kralju Vladislavu III nudio mir još dok je ovaj bio u Srbiji. Taj pokušaj tada nije uspeo jer ugarski kralj nije o tome želeo ni da razgovara osećajući sultanove ponude kao znak slabosti. Stoga je sultan promenio taktiku i stupio u kontakt sa najznačajnijim saveznicima kralja Vladislava III. Naravno, najistaknutije mesto među saveznicima ugarskog kralja je zauzimao despot Đurađ. Uskoro su u Ugarsku kod despota stigli tajni poslanici koje je poslala Mara Branković i koji su nosili sultanovu poruku.

7. Obnavljanje Despotovine Pregovori između sultana i despota su u početku bili tajni, a posredničku ulogu je preuzela Mara Branković. Po svemu sudeći sultan Murat II je na nju izvršio pritisak da se obrati ocu i da ga ubedi na mir. Time je bilo sasvim jasno koliko je sada sultan bio taj koji je želeo prekid bilo kakvog ratovanja. Po Mavru Orbinu situacija je ipak malo drugačija. Naime, Orbin tvrdi da je despot nekako saznao (verovatno preko Mare) koliko je sultanu stalo do mira sa ugarskim kraljem. Kako sultan nikako nije uspevao da kralja Vladislava III privoli na mir, to se despot ponudio da on bude taj koji će ubediti ugarskog kralja, ali uz izvesne ustupke od strane sultana. "Ovu okolnost je iskoristio Đurađ i poručio Muratu da će on izdejstvovati mir s Ugrima i dati mu još harača u visini polovine prihoda svoga kraljevstva, da će mu uz to biti večni prijatelj i saveznik, ako pristane da mu povrati sve zemlje koje mu je bio zauzeo i oslobodi sinove, koje je držao kod sebe u zarobljeništvu" (Mavro Orbin). Takva se ideja dopala sultanu Muratu II i odmah je prihvatio sve ono što je Đurađ tražio. "Kad je Đurđev poklisar ovo izložio Muratu, ovaj je smesta prihvatio ponudu i obećao da će udovoljiti svim Đurđevim traženjima" (Mavro Orbin).

Bez ikakve sumnje ovde se radilo o krupnim spletkama. Đurađ je, sasvim izvesno, za prvo vreme pregovarao sa Turcima tajno bez znanja ugarskog kralja. Sa koje strane je došao impuls za pregovore ostaje tajna. Moguće da je to bio sultan Murat II, a sve iz straha od novog pohoda hrišćana i stalnih udara od Karamanskog kneza. S druge strane, postoji realna mogućnost da je Đurađ bio taj koji je sve to inicirao. On je i inače bio naklonjen ovakvim političkim zakulisnim radnjama, a budući da je imao mnoštvo veza među turskim najistaknutijim kneževima, mogao je veoma lako saznati šta sultana Murata II najviše plaši. Kada je to saznao mogao je povući odgovarajuće poteze, dati svoje predloge i preko istaknutih turskih kneževa uz pomoć mita progurati ih ravno do sultana.

Evidentno je da je i uloga Mare Branković bila veoma velika. Teško je poverovati da je ona bila samo posrednik, bilo da je sultan na nju uticao, bilo otac, despot Đurađ. Stoga bi se možda moglo zapitati da nije ona bila ta koja je dojavila svome ocu, despotu Đurađu, kakvo mračno raspoloženje vlada na turskom dvoru kao i to da je sultan Murat II spreman na velike ustupke samo da zadobije mir. Ona je osetila dobru priliku da despot pridobije i Despotovinu i oba oslepljena sina, a sve bez daljnjih borbi i žrtvi. Sama situacija na sultanovom dvoru i u stvarnosti nije bila dobra. Tokom proleća 1443. godine na neobjašnjiv način udavljen je njegov sin, prestolonaslednik Ali Čelebija, a sa njime i oba njegova sina. Jedan je imao tek šest meseci, a drugi godinu dana. Sada je prestolonaslednik postao Mehmed Čelebija (budući Mehmed II Osvajač). Iako se ne zna razlog ovoga ubistva, ono je sasvim sigurno odjek stalnih spletaka sa kojima se Murat II susretao od momenta kada se popeo na presto. Sve to je moglo samo da uveća nesigurnost koju je tada osećao sultan Murat II.

Mara je bila u blizini svih ovih događaja i znala je dobro šta sultan misli, a naročito raspoloženje koje pokazuje njegova okolina. Stoga je mogla da bude u mogućnosti da sve dojavi despotu i da mu predloži redosled narednih poteza. Ovakva verzija je moguća tim više što su tajni pregovori koje je Đurađ vodio sa Turcima bili za njega veoma opasni i ko zna kakva bi ga sudbina dočekala da je ugarski kralj, ionako nepoverljiv prema despotu, saznao za njih. Janjoš Hunjadi je despotu verovao još manje negoli kralj Vladislav III. "Sem toga, Hunjadi je vrlo dobro poznavao slabu despotovu veru, veru čoveka koji je malo više cenio hrišćansku religiju nego islamsku. Nalazeći se između Ugra i Turčina, šurujući sad s jednim sad s drugim, Đurađ je često prevario i jednog i drugog, tako da s njim nisu bili zadovoljni ni Ugri ni Turci" (Mavro Orbin). Svega to ga je bio svestan i despot i zato je pitanje da li bi se u neke neodređene tajne dogovore on uopšte upuštao da nije znao da njegova ćerka Mara stoji iza njih. Moglo se veoma lako raditi o nekom pokušaju Turaka da sa lažnim pregovorima bace sumnju na despota i time izazovu svađu u redovima hrišćana. Sve su to mogli biti razlozi da despot bude veoma suzdržan i nepoverljiv, međutim on to nije bio. Prihvatio je pregovore što može da znači da je osećao izvesnu sigurnost, a to mu je mogla garantovati samo Mara.

Sami pregovori i uslovi koje je sultan nudio bili su daleko bolji nego što je to despot mogao i da pretpostavi i to je sada trebalo iskoristiti. Međutim, bez odobrenja ugarskog kralja Vladislava III ovaj mir između despota i sultana nije se mogao realizovati. Ostalo je da se Vladislav III ubedi da je mir najpovoljnija trenutna opcija. Kako Đurađu ugarski kralj nije mnogo verovao to je trebalo preko neke osobe, kojoj veruje, pokušati nabaciti mu misao o sklapanju mira. Svakako najpogodniji za tako nešto je bio Janjoš Hunjadi. Da bi ga pridobio, despot pribegne svome omiljenom sredstvu, mitu. Stoga je poklonio Hunjadiju grad Vilagoš i još neka imanja, a u samoj ispravi kojom mu daje ovaj poklon despot navodi kako "za potpuni povratak kraljevine Raške i Albanije, ako samo bude volja Božja, nesumnjivu nadu ima". Time je stvoren jedan snažan blok koji je trebao da utiče na kralja Vladislava III. Nikada nije do kraja raščišćeno koliko je kralj Vladislav III bio upućen u same pregovore koji su započeli krajem aprila 1444. godine u Jedrenu. Mnogo toga su despot Đurađ i Janjoš Hunjadi prećutali i radili na svoju ruku. Doduše Orbin navodi kako je Đurađ izašao pred kralja i izložio mu sultanovu ponudu: "Primivši o tome obaveštenje, Đurađ je odmah prešao u Ugarsku, stupio pred Vladislava i ovako mu progovorio: Presvetli kralju, car Murat te nagovara i moli da zaključiš s njim primirje. Ako se to ostvari, on obećava da će mi vratiti svu moju zemlju koju drži i da će mi osloboditi sinove. Stoga, ako ćeš mene poslušati, sigurno ćeš učiniti što varvarin traži. Na taj način, naime, tvoj ratni položaj biće daleko bolji. I ako docnije budeš hteo udariti na njega, mnogo lakše ćeš ga pobediti" (Mavro Orbin).

Nakon dobijene dozvole od kralja Vladislava III pregovori u Jedrenu su mogli da počnu. "Kad je Vladislav čuo ove Đurđeve reči, obeća mu da će rado prihvatiti primirje, te po Đurđevu savetu posla po turskog poklisara pred kojim je trebalo zaključiti pomenuto primirje i ujedno povraćaj Đurđeve zemlje" (Mavro Orbin). Nakon mesec i po dana natezanja, krajem juna 1444. godine, došlo je do sporazuma. Prilikom pogađanja nekih izrazitih poteškoća nije bilo dok se nije pojavilo pitanje Golupca kojeg je despot tražio, ali ga Turci nisu hteli dati. Na tom mestu bi se pregovori verovatno i slomili da se sultanu nije žurilo u Malu Aziju gde ga je čekala vojska kojom je trebao da suzbije napad gospodara Karamanije. Stoga Murat II popusti i vrati Golubac. "Murat, sa svoje strane, smesta uputi poklisara s ovlašćenjem za sklapanje primirja i drugih stvari što su bili međusobno ugovorili. Tako se (između ostalog) zabranjivalo Ugrima da pustoše tursku zemlju, a Turcima da prelaze Dunav i pljačkaju Ugarsko Kraljevstvo. Primirje je bilo potpisano s obe strane, a Đurđu su bili vraćeni njegovi sinovi" (Mavro Orbin).

Ovaj mir je sklopljen na vreme od deset godina (tzv. Jedrenski sporazum). Pravi su problemi nastali onda kada je trebalo u Segedinu da ugarski kralj ovaj mir ratifikuje. Nakon dugotrajnog natezanja i to je konačno učinjeno, a da bi ga još više ojačali vladari su se i zakleli da će ga poštovati. Kralj Vladislav III se zakleo na Bibliji dok su se Turci zakleli na Kuranu. Hunjadi je navodno odbio da položi zakletvu govoreći: "Ja nisam vladar, ja sam samo podanik" (Duka). Koliko te zakletve malo vrede videće se uskoro.

Na kraju, despot je mogao biti veoma zadovoljan. Dobio je Jedrenskim mirom celokupnu Despotovinu uz vazalnu obavezu da sultanu obezbeđuje pomoćne vojne odrede i da plaća harač. Osim toga njegova dva slepa sina, Grgur i Stefan, vratila su se nakon dugih godina u Srbiju. Sam susret oca sa slepim sinovima je bio dirljiv. Despota je toliko pogodila njihova nesreće da se onesvestio kada ih je video. "Kad je Đurađ ugledao slepe sinove, obuzela ga je takva tuga da je (kako piše u turskim analima) skoro hteo da se sruši na zemlju da ga nisu pridržali" (Mavro Orbin).

Za to vreme Ugarski kralj Vladislav III je trpeo pritisak sa svih strana od onih koji su smatrali da nije trebao sa Turcima da sklapa bilo kakav mir. Vizantijski car, knez od Karamanije i još mnogi drugi ubeđivali su Vladislava III da je sada idealno vreme, pošto je Murat II u Maloj Aziji, da se sa Turcima konačno raskrsti. Naročito je bio uporan kardinal Julije Čezarini tvrdeći da ugovor koji je kralj Vladislav III potpisao ne obavezuje hrišćane budući da ga papa nije potpisao. Interesantno je bilo njegovo obrazloženje. Po njemu to i nije ugovor već obično parče papira po kojem su razbacane reči o miru i prijateljstvu. S druge strane, kralj Vladislav III nije ni imao pravo da ga potpiše pošto nije konsultovao svoje saveznike koji su takođe učestvovali u ovom ratu, a na prvom mestu papu. To što se kralj zakleo da će mir poštovati ne vredi mnogo jer se isto tako kralj zakleo da će voditi rat sa Turcima. Pa koja sad zakletva vredi više? Ovakvi razlozi, ali i prilika da još oproba slave pobednika, naterale su Vladislava III da se zamisli. "A kad videše duhovna gospoda, kao papa i kardinali, a isto tako i svetovna, kako je kralj srećno prvi put s poganicima prošao, nagovoriše ga da se primirje s Turcima ne održi. I tako su zvezdoznanci, posmatrajući planete, i vitezovi, pijući vino, i Janko, Natijin otac, koji je bio namesnik ugarske krune, uverili kralja u to da će ga sreća pratiti protiv Turaka. I stoga se poče kralj Vladislav spremati na Turke leta gospodnjeg hiljadu četiri stotine četrdeset i četvrtoga i posla glasnika despotu da se sprema na poganike" (Konstantin iz Ostrovice). Janjoš Hunjadi je u početku bio protiv bilo kakvog kršenja odredbi ovog ugovora, ali kada su mu obećali Bugarsku kao naslednu kraljevinu i on se predomislio.

Tokom avgusta 1444. godine (samo nekoliko dana nakon potpisivanja Segedinskog mira) kralj Vladislav potpisuje povelju po kojoj uzima obavezu da najkasnije do 1. septembra kreće u novi rat sa Turcima. Despot Đurađ se protivio ovome novome ratu, što ne treba mnogo da iznenadi. On je mirom sa Turcima ostvario sve svoje želje i nije imao nikakvih potreba da dalje ratuje. S druge strane, on je malo bolje poznavao tursku snagu no što je to znao Vladislav III. Zato je opominjao ugarskog kralja, ali sve nije vredelo. "On mu je uz to često poručivao da pazi dobro šta radi, jer da nije lako krenuti u rat protiv Turčina, čije su snage gotovo nepobedive" (Mavro Orbin). Videći da neće uspeti da Vladislava III odvrati od novoga rata, a sasvim svestan toga da ovim ratom dolazi u opasnost sve ono što je Segedinskim mirom bilo dogovoreno, despot stupi u kontakt sa Turcima i sa njima sklopi poseban sporazum (polovina avgusta). Tada je despot došao i u sukob sa Janjošem Hunjadijem kome je dao neka svoja imanja u Ugarskoj samo radi toga da ovaj (Hunjadi) zastupa mir. Međutim, kada je Hunjadi, zbog obećanja da će dobiti Bugarsku, prešao na stranu koja je tražila rat, despot je zbog neispunjenog dogovora tražio da mu povrati ona imanja koja je od njega dobio. Kada je Hunjadi to odbio izbila je strašna mržnja koja će narednih godina da kulminira. "Ali kad je Đurađ video da Vladislav uprkos svemu ostaje pri svojoj nameri, pređe na tursku stranu, koliko iz ljubavi prema kćeri, toliko iz mržnje prema Janku Hunjadiju zato što je zadržao za sebe njegova utvrđenja u Srbiji"(Mavro Orbin).

Turci su svakako znali šta se dešava pa su požurili da ispune svoje obaveze iz sklopljenog ugovora koji se odnosio na despota tako da je on uskoro ponovo dobio ono što je prije pet godina izgubio. Računa se da negde tokom avgusta despot imao pod kontrolom celu Despotovinu (22. avgusta je ušao u Smederevo). Sada je morao ostati strogo neutralan u narednom ratu koji će se voditi između Turaka i ugara. Upravo od toga momenta despot Đurađ neće više dolaziti u sukob sa Turcima, a kloniće se i mnogih drugih stvari zbog kojih je doživeo da ostane bez države.

Za to vreme Jedrene se utvrđivalo, a u odsustvu sultana Murata II vlast je vršio njegov sin Mehmed uz pomoć vezira Halil paše. U to doba Mehmed je imao tek 12 godina i sasvim je razumljivo da nije on bio taj čija je reč bila odlučujuća već Halil paše. Uz njih bila je i jedna veoma interesantna figura, po nacionalnosti Kurd, mula Ahmed Kuranija. Mehmed je bio po prirodi buntovan i prek što je stvaralo velike probleme njegovim učiteljima tako da je njegovo obrazovanje išlo veoma teško. Tada je vaspitanje povereno Ahmedu Kuraniji koji je imao veoma specifičan metod sa neposlušnim princem. Na prvi dan njihovog naukovanja mula Ahmed je došao sa prutom u ruci govoreći Mehmedu da mu je (Ahmedu) njegov otac (sultan Murat II) dozvolio da ga kazni batinama ukoliko to bude potrebno. Mehmed je mislio da on to izmišlja pa se samo nasmejao, a ovaj ga je odmah dograbio i tako istukao da se toga Mehmed sećao celog života. Upravo tim batinama mula Ahmed je stekao doživotno poštovanje i brojne počasti od strane Mehmeda. Čak i onda kada je postao svemoćni sultan Mehmed se pomalo plašio Ahmeda i dozvoljavao mu neke grubosti i sukobe koje inače nikome drugome nisu smele da padnu na pamet.

Moguće je da su u celoj ovoj situaciji Turci majstorski odigrali jednu diplomatsku igru. U vreme početnih pregovora u Jedrenu bio je prisutan i sultan Murat II, ali je odmah nakon toga on je otišao u Malu Aziju. Ratifikovanje mira u Segedinu od strane ugarskog kralja Vladislava, on (sultan Murat II) nije dočekao već je taj deo poslao ostavio svome sinu Mehmedu i veziru Halil paši. Osetivši da od mira sa ugarima nema ništa, oni su odmah stupili u kontakt sa despotom Đurađem i sa njim sklopili mir. Time se od kralja Vladislava III odvojili njegovog najjačeg saveznika koji je u prošlom pohodu obezbedio čak trećinu celokupnog vojnog potencijala. S druge strane i sam despot Đurađ, ali njegova ćerka Mara takođe su osetili dobru priliku da ostvare svoje ciljeve. Na neki način bio je to obostrano dobro sklopljen posao.

Ipak, i pored svega trenutak koji je kralj Vladislav III odabrao za napad na Tursku bio je više nego povoljan. Prestolonaslednik Mehmed u Evropskom delu Turske nije imao više od desetak hiljada vojnika sposobnih da se odupru krstašima pošto je sve ono što je bilo dobro Murat II odveo sa sobom u Malu Aziju. To su i Turci osetili pa je u Jedrenu zavladala panika, a pojavio se i neki verski zanesenjak koji je izazvao veliku pažnju. Kako je njegov uticaj toliko porastao da je počeo da vrši uticaj i na prestolonaslednika Mehmeda to je do kraja morao biti spaljen. Nedugo potom izbila je pobuna janičara zbog malih najamnina, a da bi pokazali da misle ozbiljno potpalili su Jedrene sa nekoliko strana. Nakon što je dobar deo grada izgoreo odlučio je Mehmed da im udovolji i da im poveća najamnine. Baš u vreme dok je Jedrene gorelo krstaši su naveliko prodirali u Tursku.

Krajem septembra 1444. godine krstaši prelaze Dunav kod Beograda i obilazeći Despotovinu krenu u dubinu turske teritorije. Ovaj pohod je bio strašno zbrzan tako da je kralj Vladislav III uz sebe imao tek oko 16.000 ratnika, daleko manje nego što je imao prvi put. Ovaj put Poljska mu nije poslala niti jednog vojnika, despot Đurađ je takođe odbio da učestvuje. Osim toga, vojska je bila opterećena sa čak 2.000 kola koja su trebala da posluže za ratni plen. Očigledno je bilo da se baratalo sa nekim nerealnim nadama da Turci neće pružiti jači otpor i da će ovaj pohod biti brzo završen. Zapravo krstaši nisu računali da bi sultan Murat II mogao da se vrati iz Male Azije prije no što oni dođu do Jedrena. Kod Nikopolja kralja Vladislava III je presreo vlaški vojvoda Drakul vodeći oko 4.000 konjanika sa kojima je trebalo da im se pridruži. On je bio zaprepašćen kada je video sa koliko se malom vojkom želi udariti na Turke. Njegov je komentar bio da sultan za sobom vodi veći broj slugu kada ide u lov te da je možda bolje da se od ovoga pohoda za sada odustane.

Krstašima se pokušavao pridružiti i Skender beg, ali kako je morao iz Albanije da pređe preko Despotovine, to je morao da od despota Đurđa zatraži dozvolu. Shodno svome ugovoru sa Turcima, despot zatvori sve puteve i preporuči Skender begu da ne pokušava da uđe u Despotovinu. "Saznavši, dakle, za pripreme koje su preduzimali Ugri i za dolazak Skenderbega u cilju pružanja pomoći Vladislavu, Đurađ im sa svih strana zatvori prolaze kako bi im preprečio put. I uzalud se Skenderbeg trudio da ga upozorava preko poklisara i da ga moli ljubaznim rečima da mu ne pravi teškoće, jer nema za to nikakva razloga;..." (Mavro Orbin). Dok se Skender beg razmišljao da li da oružjem prokrči put, prošlo je mnogo vremena i prilika da se pridruži krstašima je propala.

Dok su ova natezanja trajala stigli su krstaši do mesta na obali Crnog mora koje se zvalo Varna. Tu je doživela jedno veliko iznenađenje videći pred sobom ogromnu tursku vojsku koju je vodio lično sultan Murat II. Ta vest je izazvala zaprepaštenje jer su svi bili ubeđeni da se sultan još uvek nosi sa Karamanskim knezom u Maloj Aziji. Tada su imali čuti da je sultan, čim je dočuo da su ugari pogazili mir, sklopio mir sa knezom od Karamanije i krenuo put Evrope. Hrišćanska flota koja je trebala da motri da sultan ne pređe Bosfor bilo je ko zna gde, što je on iskoristio i platio Đenovljanima zlatnik po vojniku da ih ovi sve prebace iz Male Azije u Evropu. Đenovljani su iskoristili priliku da lako zarade 40.000 zlatnika i prevezli svu tursku vojsku u Evropu.

Dana 10. novembra 1444. godine počela je strahovita bitka kod Varne: "i sastaše se obe sile: hrišćanska i poganička, a bitka započe u ponedeljak" (Konstantin iz Ostrovice). Središte hrišćana držao je kralj Vladislav III sa odabranim poljskim i ugarskim vitezovima uz koje su bili Vlasi, dok su na krilima bili Ugari. Sa svojih 16.000 ljudi ova vojska je bedno delovala naspram skoro 100.000 Turaka. U samome početku bitke desno krilo hrišćana je bilo odmah razjureno, a samo manji deo na čelu sa kardinalom Čezarinijem se branio. Desno krilo hrišćana, koje je vodio Janjoš Hunjadi, gazilo je sve pred sobom. Jedno je vreme izgledalo da će Turci popustiti jer su osim janičara svi bežali. Janjoš Hunjadi je to jasno osetio pa je tražio od kralja Vladislava III da čvrsto drži svoj položaj u sredini i da tu bude kao rezerva.

Međutim, tada je kralj Vladislav III popustio ubeđivanju svojih pet stotina konjanika oklopnika kojima se činilo da je bitka dobijena i da će Hunjadi za sebe uzeti slavu pobednika. Stoga svih ovih pet stotina sjajnih vitezova na čelu sa mladim kraljem udari direktno na mesto gde je bio sultan Murat II okružen sa svojim janičarima. Prvi udar hrišćanskih vitezova u njihovim sjajnim oklopima i na ogromnim isto tako oklopljenim konjima bio je strašan. Prvi redovi janičara su bili zbrisani, a sultan Murat II je u panici hteo da beži. Međutim, janičari su mu tada okovali konja govoreći mu da ne sme da beži i da će i on zajedno sa njima ako treba poginuti. Kod njih je tada očigledno proradila svest da se sada u tom momentu rešava sudbina cele turske carevine. Na nesreću hrišćana, konj kralja Vladislava III se tada sapleo i pao, a kralj se skotrljao direktno pod sablju janičara Hodža Hidra. Janičar u jednom potezu odseče kralju glavu i natakne je na nekoliko metara dugačku motku i u trijumfu je odnese sultanu. Sada se i Muratu II vratila hrabrost, a odsečena kraljeva glava je nošena po celom bojištu na dugačkoj motki tako da su svi mogli da je vide. To je bio prizor jeze za hrišćane, a Turcima je dalo divlju hrabrost. "Tada kralj bez oklevanja krete pravo na njih. Spustivši kacige, prihvativši se kopalja, hitro su k njima u trku jurili, hoteći da ih brzo konjima pogaze i unište, videći da su pešaci. I hitajući tako, ne videći jaruge, padali su u njih tako da su se svi jarci njima napunili. A onda, priskočivši k njima, janičari su ih tukli i ubijali kako su hteli" (Konstantin iz Ostrovice). Nedugo potom je došla i noć i bitka je stala.

Noć je bila za obe strane vreme iščekivanja i straha. Pogibija na turskoj strani je bila toliko strašna da oni sve do jutra nisu znali šta da rade narednog dana. Kada je jutro svanulo videli su da se Janjoš Hunjadi povukao, a sa njim i ostala vojska. Nije to bilo organizovano povlačenje već panično bekstvo, a u njemu je negde (verovatno da je ubijen) nestao i kardinal Julije Čezarini, duhovni otac ove katastrofe. Turci nisu smeli ceo dan da mrdnu iz svoga logora ne znajući za namere hrišćana, a strašno se plašeći Janjoša Hunjadija. Kada su se tek nakon tri dana uverili da krstaši beže oni su krenuli za njima i mnoštvo ih pobili. Ipak, ova pobeda ih je skupo stajala jer je na bojnom polju ostalo skoro 30.000 mrtvih najboljih turskih vojnika. "Turski car je zbog te pobede bio više tužan nego veseo - i govorio je da ne bi bio rad po drugi put takvu bitku da dobije" (Konstantin iz Ostrovice). Sultan Murat II, želeći da na neki način sakrije to da je hteo bežati sa bojnog polja i da su ga samo janičari u tome zaustavili, strašno se osvetio onim vojskovođama koji su pri prvom naletu Ugara bežali. Neke je osudio na smrt, a neke su opet obukli u ženske haljine i tako ih vodili kroz kordone vojnika koji su se smejali.

Nakon svega sultan se vratio u Jedrene, a odsečena glava Vladislava III stavljena je u posudu sa medom i poslana u Brusu, gde je oprana i onda nataknuta na kolac i nošena kroz grad uz divlje odobravanje stanovništva: "a kraljevu glavu, izvadivši je iz kacige, naredi da oderu i ovu kožu mirisnim travama s pamukom da napune, da se ne kvarila, a kosu naredi da raščešljaju i mirisom urede tako da je bila nalik na živu. I naredi da je stave na drvo i da je nose po svima njegovim gradovima i da viču kako mu je Gospod Bog dao da pobedi svoga neprijatelja" (Konstantin iz Ostrovice).

Za ovaj poraz je kasnije optuživan isključivo despot Đurađ, a zbog toga što nije dozvolio da se trupe Skenderbega pridruže hrišćanima kod Varne. "Nesretni događaj kod Varne dao je povoda mnogim prebacivanjima i mnogim pravdanjima. Despota od Srbije Đurđa smatrali su kao glavnog i prvog krivca svim nesrećama. Ne davši Skenderbegu slobodu da sa svojom vojskom pređe preko njegovog zemljišta te da se pridruži ugarskoj vojsci, on je odeskao od ove jaku pomoć. Hrišćani su ga optuživali da je počinio izdajstvo. Despot je sa svoje strane odgovarao da nije hteo da radi protiv svoje savesti. Nakon što je već ugovorom uzeo bio na sebe neke obaveze prema Muratu, sudelujući u tome ugovoru zajedno s Vladislavom kao zainteresovana strana, smatrao je za svoju svetu dužnost da ostane veran svojoj zakletvi" (Halkokondil). Možda se to moglo i tako gledati, ali isključivo iz onoga ugla na koji su stvari videli Ugari. S despotove tačke gledišta, njegovo tadašnje ponašanje je bilo jedino moguće, što je do kraja rezultat katastrofe kod Varne i pokazao. Sultan Murat II je bio svestan usluge koju mu je despot učinio i nije ga uznemiravao.

Za to vreme Janjoš Hunjadi se uspeo probiti do Vlaške, ali tu je zarobljen od strane Vlada Drakule koji je time namirivao neke njihove stare račune. Ni Murat II nije dugo uživao u ovoj pobedi jer se ubrzo, već u decembru 1444. godine, ni mesec dana posle bitke, odlučio povući sa prestola. Prešao je na jedno imanje u Anadoliji, a vladanje je ostavio sinu Mehmedu II (Osvajač). To povlačenje je bilo malo čudno obzirom da Murat tada nije mogao imati više od 40 godina dok je Mehmed imao tek oko 13 godina. Ovo njegovo iznenadno povlačenje može se tumačiti jedino time da su sukobi sultana i njegove opozicije dostigli taj stepen da je sultan morao da odstupi. Međutim, već u proleće 1446. godine Murat II je ponovo zaseo na sultanski presto. Kao ni njegov raniji odlazak sa prestola, tako ni ovaj povratak nije do kraja razjašnjen, ali sve je prošlo bez ikakvih potresa.

Svi ovi događaji nisu se doticali despota Đurđa koji je, za razliku od prošlih godina, sada sasvim uredno ispunjavao sve svoje obaveze prema Turcima. Sa Ugarskom nije imao nekih većih dodira, a nakon poraza kod Varne za to nije imao ni potrebe. U to vreme on je sređivao sporove sa Mlečanima koji su izbili zbog izgubljenih gradova u Primorju i Dubrovnikom oko carina i prava na trgovinu. Za to vreme u Ugarskoj je, nakon pogibije Vladislava III, za kralja priznat Ladislav Postumus. Kako je on još uvek bio beba to je bilo jasno da ne može voditi državu. Stoga je tokom 1446. godine Ugarski Sabor za gubernatora postavio Janjoša Hunjadija, a uglavnom povodeći se time što je ovaj i dalje uporno ratovao protiv Turaka.

Hunjadi je u prvo vreme pokušavao da obezbedi saradnju sa despotom Đurđem, međutim despot je to uporno odbijao ne mogavši da zaboravi Hunjadijev postupak pri sklapanju Segedinskog mira. Osim toga despot Đurađ je bio potomak stare plemićke porodice dok je Hunjadi bio tipičan skorojević koji samo svojoj sablji može da zahvali na dotadašnjem usponu. Između ova dva staleža teško da je moglo biti išta više od trpeljivih odnosa. Hunjadija nisu mnogo voleli ni u Ugarskoj i u suštini više su ga se bojali, a njegova sirovost ratnika služila je mnogima za podsmeh. Tako je na primer, Hunjadi pri preuzimanju položaja gubernatora morao položiti zakletvu na latinskom, ali on latinski nije znao pa je to učinio na mađarskom i time odmah izazvao komentare na račun svoga obrazovanja. Sve to se doticalo despota Đurađ, koji kao potomak stare plemićke porodice, nikako nije mogao da prihvati to da mu je Hunjadi, kao gubernator, nadređeni i da mu može naređivati.

8. Sukobi sa Hunjadijem

Tokom 1446. godine despot Đurađ oženio je svoga najmlađeg sina Lazara sa Jelenom, ćerkom morejskog despota Tome Paleologa. Ova porodica je bila u bliskim rođačkim vezama sa vizantijskim carem Jovanom VIII. Po svemu sudeći pri izboru mladenke najveću je ulogu odigrala Jerina. Svatovi su bili veoma luksuzni, a svadba je proslavljena u Smederevu 18. decembra 1446. godine. U vreme venčanja Jelena je imala oko petnaest godina dok je Lazar imao više od dvadeset. Ovim činom despot Đurađ je jasno pokazao da će mu naslednik biti najmlađi sin Lazar, budući da stariji sinovi, Grgur i Stefan, tada još nisu bili oženjeni. Upravo od toga doba Lazar postaje i očev savladar.

Dok se despot bavio uglavnom unutrašnjim stvarima u Despotovini i strogo pazio da se ne zameri Turcima, Hunjadi je pripremao da osveti za strašan poraz kod Varne. Još tokom 1445. godine on se žalio papi Evgeniju IV da "neće mirovati sve dok rane domovine ne izleči i sramotu njenu ne opere". Sve njegove molbe po evropskim dvorovima nisu donele rezultate i bilo je jasno da za naredni rat sa Turcima neće imati podrške sa strane. Venecija nije htela rat jer je imala trgovinski sporazum sa sultanom, despot Đurađ se plašio da bi mogao da ponovo izgubi Despotovinu. Uskoro je Hunjadi izgubio i papsku podršku kada je ratoborni Evgenije IV umro, a nasledio ga Nikola V koji se više bavio naukom i umetnošću. To mu je u jednom pismu Hunjadi i zamerio: "Uostalom u vezi onoga što Vi mislite da sam podstaknut više smelošću nego promišljenošću, te me opominje da taj polazak svoj odložim za sledeću godinu, pa mi za to zamoljenu pomoć ne uskraćuje nego samo odgađa;...". Kao da u Evropi niko nije mario za turske upade koji su tada postajali sve jači i drskiji. Tokom 1446. godine Murat II je strašno razorio Peloponez, ali ga nije zauzeo već je natovaren ogromnim plenom i sa preko 60.000 pohvatanog roblja uskoro napustio te krajeve.

Uvidevši da pomoći neće dobiti, a predosećajući da bi sultan Murat II mogao uskoro da sve svoje snage okrene ka Ugarskoj, odluči Hunjadi da udari prvi. Sakupi vojsku i tokom septembra 1448. godine ulogorio se kod Kovina u neposrednoj blizini Smedereva. Tu je ova vojska stajala punih mesec dana iščekujući vlaškog vojvodu Dana, nemačke krstaše i češke topnike. Međutim, Hunjadi se još uvek nadao da će uspeti da ubedi despota Đurđa da mu se u ovome pohodu pridruži. "Zaustavivši se na obali Dunava, poslao je svoje poklisare Đurđu, nagovarajući ga i moleći (kako je i ranije više puta činio) da mu se pridruži u ovom časnom i svetom pohodu. Stavljao mu je pred oči kakve je sve usluge primio od Ugra i kako bi bilo strahovito nepošteno kad bi se pokazao nezahvalnim prema njima. Uveravao ga je da rat može biti samo uspešan, jer ima dovoljno novca i ljudstva; on je imao u svojoj vojsci dvadeset hiljada vojnika, ne računajući tu vlaške odrede; da se prema tome, za ovaj pohod traži i da nedostaje samo on, vladar Raške; ako on svojim savetom i svojom moći pomogne ovaj poduhvat, ništa se više ne može poželeti. Stoga ga je usrdno molio da postroji svoje odrede lake konjice i da krene za njim" (Mavro Orbin).

Ova Hunjadijeva ubeđivanja pokušao je despot Đurađ da nekako izvrda sve nalazeći razloge koji nisu bili mnogo uverljivi i koji su Hunjadija do kraja razjarila tako da je pripretio da će despotu Đurađu zavrnuti šiju samo ako ga se dočepa. "Ali kako Đurađ nije bio ni sklon, a kamoli oduševljen da učestvuje u ovome ratu, izvinjavao se na sve moguće načine, navodeći pre svega mirovni ugovor koji ga je obavezivao prema Muratu, kojega ni po kakvu cenu ne bi hteo ozlovoljiti, te da ga lično ponovo ne snađe ranija nevolja. Ove i mnoge druge razloge isticao je Đurađ kako ne bi ušao u savez s Jankom, kome je, u stvari mnogo zavideo. Naime, Đurađ nije mogao podneti što mu je Janko bio pretpostavljen u upravi Ugarskog kraljevstva, a sem toga, stideo se da kao despot i vladar Mezije, potomak carske loze, ratuje pod zastavom Hunjadija. Kad je Hunjadi to saznao, mnogo se uvredio i rasrdio. Pretio je da će on lično, ako mu bog dade pobedu u ratu, svojim rukama (kako je običaj kod Indijanaca) zavrnuti šiju nevernom i nezahvalnom Đurđu, pa njegovo kraljevstvo predati drugome, dostojnijem od njega" (Mavro Orbin).

Uvidevši da despota ne može ubediti, Hunjadi krajem septembra pokrene svoju vojsku. Sada je već imao oko 30.000 ratnika i bio je dosta siguran u svoju snagu. Ljut na despota Hunjadi je tada načinio možda i sudbonosnu grešku svoga celokupnog pohoda. To što je despot odbio da mu pruži pomoć shvatio je Hunjadi kao akt neprijateljstva i naredio da se krene preko Despotovine. Osim toga vojska je dobila punu slobodu da pali i uništava na sve ono što je naišla. Ukratko, ponašao se prema Srbiji kao da je ona neprijateljska zemlja. "Hunjadi, dakle, krene smesta pu Bugarske. Prolazeći kroz Rašku poharao ju je kao da je to bila neprijateljska zemlja" (Mavro Orbin). Čak ni tada Srbi nisu odgovarali na napade razularenih krstaša, a sve zbog naređenja despota Đurđa da se sukobi izbegavaju dokle god to bude moguće. "Ovaj odmah po čitavoj svojoj zemlji naredi da gubernatora slobodno propuštaju i da mu onako ukazuju dobru volju kao njemu samome, što je naredio u ime svoje milosti" (Konstantin iz Ostrovice).

Na kraju, despot se ipak na osvetio Hunjadiju tako što je dojavio sultanu Muratu II da se krstaši približavaju. "Čim je Hunjadi krenuo, Đurađ je preko više glasnika obavestio Murata o pohodu Ugra i broju njegove vojske. To je činio delom zbog zavisti koju je (kako je rečeno) osećao prema Janku, a delom da bi ugodio Muratu, nadajući se da će na taj način dugo vremena ostati s njim u prijateljstvu" (Mavro Orbin). Nadalje, Orbin navodi da despot nije sultana obavestio samo o tome da će ga krstaši napasti već je čak davao savete i kako da ih sultan na najbolji mogući način dočeka. "Đurađ ga je obavestio zatim da je Hunjadi prešao Dunav s neznatnom vojskom i da ne treba uopšte da ga se boji, već neka ga pusti da prođe dalje, a onda neka mu pozadi zatvori prolaze, jer ako tako učini, niko od neće moći da umakne" (Mavro Orbin).

Sultan je reagovao veoma brzo i već početkom oktobra 1448. godine presekao je sa oko 60.000 vojnika krstašima put na Kosovu polju, istom onom mestu gde je knez Lazar 1389. godine dočekao sultana Murata I. Ovu tursku armiju vodio je sultan Murat II, a uz njega je bio i sin Mehmed (Osvajač) kojem je ovo bila prva bitka. Murat II se okružio bedemom topova i janičara dok je Mehmed držao desno krilo sa anadolskim trupama. Naspram Turaka stajali su krstaši, a Hunjadi je držao centar dok su Vlasi bili na desnom krilu. Ugari su imali na raspolaganju dugačke topove koji su izazvali strah kod Turaka pa postoji priča da je čak sultan nudio Hunjadiju 100.000 dukata da bi ovaj odustao od pohoda.

Bitka je počela 17. oktobra 1448. godine i sam početak je doneo mnogo uspeha hrišćanima. Oba turska krila su bila zgažena, a i sam sultan Murat II je spasao glavu samo zahvaljujući tome što je imao brojniju vojsku. Ni Hunjadi nije mnogo bolje prošao jer je konj pod njim ubijen i njega je spasao neki vlaški knez. Bitka je trajala sledeća dva dana i dve noći i izgledalo je da će Turci konačno podleći. Međutim, u tom odlučujućem trenutku Vlasi su izdali Hunjadija, pošto su se navodno uplašili zato što su im Turci zašli s leđa. Vlasi su tokom bitke uspeli da se nagode sa Turcima i da se okrenu protiv Hunjadija. Sad se i Hunjadi našao u bezizlaznoj situaciji, ali uspeo se izvući tako što je naredio da Nemci i Česi, koji su opsluživali topove, napadnu ono mesto gde se nalazio sultan Murat II sa janičarima. To je bilo sasvim dovoljno da se Turci pozabave, dok je Hunjadi sa najvernijim pratiocima bukvalno pobegao i to još noću. Dugo se to nije znalo pa je bilo priča da je poginuo ili da je otišao da bi Turcima zašao s leđa. Nemci i Česi su se junački branili, ali su bili svi do jednog isečeni. "Bitka je počela u četvrtak ujutru i tukli su se sve do subote predveče. Poganički konjanici bili su do nogu potučeni, ali su se potom pribrali. Videći to, gubernator se okrene ne dvorane, ali je tamo bio potpuno potučen, tako da je sam jedva utekao u planine, a drugi su svi na bojištu ostali, koji su potučeni do nogu. Car Murat je naredio da se sve glave na gomile slože. I tako je pobednički otišao s Kosova polja i tako se završila ova nesrećna i žalosna bitka" (Konstantin iz Ostrovice).

Vlasi, koji su izdali Hunjadija, očekivali su da će ih sultan nagraditi, međutim desilo se nešto drugo. Sultan Murat II se plašio da ova predaja Vlaha jeste samo neka ratna varka Hunjadija, pa je ne želeći ništa da rizikuje naredio da se svi Vlasi pobiju. To je izvedeno veoma lukavo. Najpre se sultan zahvalio Vlasima za pruženu pomoć, a onda im je otvorio redove svoje vojske, a oni su morali kao znak podaništva da predaju svoje oružje. Kada su bili opkoljeni sa svih strana, Murat II je objavio smrtnu presudu za ove izdajnike, ali da se ne pričalo kako je pobio nenaoružane ljude, naredio je da im oružje vrate, a onda su bili svi isečeni.

Turci su bitku na Kosovu dobili, ali gubici su navodno bili barem dvostruko veći nego što su ih imali hrišćani i to je bio razlog zašto sultan ovu pobedu nije do kraja iskoristio. Koliko je bilo mrtvih Turaka vidi se iz toga što se nisu svi mogli ni sahraniti već su uglavnom pobacani u reku Sitnicu koju su tako zgadili da se iz nje riba nije mogla dugo jesti.

Rezultat bitke je bio porazan za obe strane. Hunjadi je izgubio oko 17.000 svojih vojnika dok se ostatak rasuo i preko Despotovine se pokušavao dočepati Ugarske. Međutim, sada su u Srbiji počeli da dočekuju krstaše i da im se grozno svete za sva ona zla što su načinili samo par nedelja ranije. Despot je izdao posebna, vrlo stroga naređenja, a posebna meta su bili Ugri i njihov vođa, Janjoš Hunjadi. "Kad je despot Đurađ čuo za poraz hrišćana, poslao je telala po čitavoj državi i napisao upravnicima svojih zemalja da ne smeju propustiti nijednoga Ugra kroz njegovu zemlju pre nego što ispitaju ko je i otkuda je, a da sve ostale pripadnike drugih nacija slobodno propuste. U slučaju, pak, da pronađu Janka Hunjadija, da ga dovedu preda nj. Poglavari pokrajina sa svoje strane, izdadoše proglas svim svojim podanicima da svakog Ugra koga nađu smesta privedu k njima. Ko god bi se ogrešio o ovo naređenje morao je umreti na mukama" (Mavro Orbin).

Već je rečeno da su krstaši imali velikih problema dok su se prebacivali preko Srbije i da je mali broj uspeo da izmakne osveti despotovih trupa ili domaćih stanovnika. Ni Hunjadi nije bolje prošao, a Orbin dosta detaljno opisuje njegovo lomatanje nakon bitke. "Primetivši Hunjadi da je Jovan Zeker, sin jedne njegove sestre, poginuo u bici, da su zarobljene mnoge ratne zastave, da je vojska naterana u bekstvo napustila sve, i on stade bežati i lutati sam na konju po pustarama, i bez jela i bez pića. Kad je video da mu je konj već sustao, napusti ga i idući tako sam dođe do jednog brežuljka. Opazivši to da neki Turci trče za njim s kopljem u ruci, pobeže i skloni se u jednu močvaru. Izašavši posle iz močvare, uđe u zemlju despota Đurđa. Tamo je susreo dva Rašanina koje je uz velika obećanja molio da ga povedu u Beograd. Oni su ga najpre nahranili, a zatim, obećavši mu da će ga odvesti kuda je želeo, krenuše s njim na put u čvrstoj nameri da ga uz put ubiju. Pošto su, dakle, prevalili mali deo puta, nasrnuše na nj da vide ima li što uza se. Našavši jedan zlatni krst koji mu je visio o vratu, oteše mu ga. Međutim, dok su se oni svađali oko krsta, Janko ugleda u blizini jedan njihov mač, zgrabi ga hitro i jednoga od njih smrtno rani, dok se drugi spasao bekstvom" (Mavro Orbin).

No, to je bio tek početak nevolja u koje je Hunjadi odmah zatim upao i na kraju postao zarobljenik despota Đurđa koji je sada imao konačnu dobru priliku da se Hunjadiju osveti za sve one pakosti što mu je proteklih ovaj naneo. Kako je to vrlo interesantna priča prenosimo je u potpunosti. "Hunjadi, sav izgladneo, nije znao šta da radi. Stigavši u jedno mesto u Raškoj gde su neki seljaci radili na polju, uputi se k njima i zamoli da mu dadu malo hleba. Kad su ovi razabrali da je Ugrin i da traži hleba, odgovoriše: Prijatelju naš, hleba imamo i daćemo vam koliko god hoćete, ali propis traži i sili nas naređenje vladara da vas svakako moramo privesti gradskoj upravi da se vidi ko ste. Kad uprava utvrdi ko ste, smesta će vas i bez ikakvih smetnji pustiti u vašu zemlju. Jer traže (kako mislimo) samo Janka Hunjadija. Rekavši to, pomenuti seljaci ga ne pustiše da ode, već ga čvrsto vezaše i prisiliše da kaže i prizna najstarijem između njih da je on Hunjadi. Hunjadi im je mnogo obećavao ako ga odvedu u Beograd, a ne privedu pred gradsku upravu. Onaj, dakle, najstariji među njima poznao je i obećao da mu se neće ništa dogoditi i da će ga povesti kući. On je otkrio svojoj braći da je to Hunjadi, i naredio im da stvar drže u tajnosti. Kasno u noć odvedoše ga u jednu pojatu gde su držali seno i stoku, očekujući jutro da s njime krenu put Beograda. No sledećeg dana pomenuta braća se posvađaše i jedan od njih, rasrdivši se, pođe da otkrije stvar gradskoj upravi. Ova uputi svoje sudske činovnike, koji su uhvatili Hunjadija i vezanog otpremili despotu uz obaveštenje gde je bio pronađen" (Mavro Orbin).

Danas se misli da je Hunjadi uhvaćen u valjevskoj Podgorini (nekada Zagorje), a da je gospodar te oblasti, Stefan Belimužević, bio taj koji ga je predao despotu. "Gubernator je stigao u drugu pokrajinu po imenu Zagorje, u kojoj je bio gospodin Belimužević Stevan. I Janko je bio uhvaćen i izveden preda nj. A ovaj ga dovede despotu u Smederevo" (Konstantin iz Ostrovice).

Nakon tog Hunjadi je bio odveden kod despota u Smederevo. Sada je despot odjednom dobio priliku da od uhvaćenog Hunjadija dobije ono što mu je ovaj pre nekoliko godina, koristeći se pomalo i lukavstvom, oduzeo. Velikaši u Ugarskoj su veoma brzo doznali gde se Hunjadi nalazi i želeli su po svaku cenu svog gubernatora da na neki način otkupe od despota. Pregovori su započeli, ali zbog teških uslova koje je despot nametnuo bili su se neplanirano otegli. Despot je tražio od Hunjadija da prekine sva njihova međusobna neprijateljstva, da ga u narednim ratovima pomaže, da Ugarska vojska više nikada ne prelazi preko Despotovine (u onim slučajevima kada ratuje sa Turcima) izuzev kada despot ratuje sa Turcima, da vrati despotu sva ona imanja koja mu je oduzeo, da plati 100.000 dukata na ime odštete za sve ono što je Hunjadijeva vojska u proteklom pohodu naštetila Despotovini. Tada je ugovorena i ženidba Hunjadijevog sina Ladislava sa despotovom unukom, ćerkom grofa Urlika Celjskog koja se zvala Elizabeta. Osim toga despot je, radi veće sigurnosti da će ugovor biti ispoštovan, tražio od Hunjadija da mu sin Ladislav bude taoc. "Da bi, pak, bio siguran za ono što je ugovorio s Hunjadijem, Đurađ je zatražio da mu dade za taoca svoga sina Ladislava" (Mavro Orbin).

Na kraju je dogovor postignut, Ladislav Hunjadi je došao kao talac u Smederevo, a Janjoš Hunjadi je otputovao u Ugarsku. Hunjadi se nije mogao žaliti na onaj postupak koji je prema njemu primenio despot, mada je verovatno imao razloga da se pribojava. Međutim, za vreme dok je boravio u Smederevu, pokušao je izgleda Hunjadi da pobuni despotove ljude i da se na taj način oslobodi. Sama zavera je na vreme otkrivena, tako da mu je taj pokušaj propao. "Kad je Đurađ dobio u ruke Hunjadija, zadržao ga je neko vreme kao zarobljenika u kuli. Dok je Hunjadi tu boravio, nagovorio je kapetana kule i ostalu posadu da se združe s njim i da zajednički napadnu lično despota, te zauzmu grad. Ali stvar, ma kraju, ne uspe, jer je jedan od zaverenika otkrio Đurđu ovu zaveru. Đurađ je naredio da se pogube svi zaverenici,.." (Mavro Orbin).

Sultan Murat II je nekako dočuo da je despot uhvatio Hunjadija i da ga drži zarobljenog. No, kada je sve to saznao bilo je već suviše kasno i to je sva sreća za Hunjadija, ali i za despota jer sultan se sigurno ne bi mnogo dvoumio da napadne na Smederevo da je znao da je ovaj tamo zatočen. "Kao što se kaže: zlome nikada dobro ne čini; i imao je posle toga despot mnogo neprilika od turskoga cara što je pustio gubernatora iz zemlje, jer da je bio znao da je u Smederevu, odmah bi ga opseo. I zato ga despot nije hteo dugo držati kraj sebe, a ne bi car saznao" (Konstantin iz Ostrovice). Sam despot nikako nije imao nameru da sultanu isporuči Hunjadija i sa njime je imao svoje sopstvene planove, koje je na kraju i izvršio.

U svakom slučaju ovo mešetarenje despota sa Hunjadijev nije ostavilo traga na njihove međusobne odnose. Istovremeno, odnosi despota Đurađ i Hunjadija kao da su se za izvesno vreme našli na uzlaznoj liniji. Odmah po povratku u Ugarsku počeo je Hunjadi da ponovo zagovara novi rat, ali iscrpljenost je bila takva da to nije moglo da se izvede za jedno duže vreme. Osim toga i u samoj Ugarskoj počela su neka komešanja protiv Hunjadija tako da je za izvesno vreme morao da se pozabavi time. To je bio upravo razlog zbog čega je zatražio od despota Đurđa da posreduje pri sklapanju mira sa sultanom. Despot je izradio neke predloge za mir, ali ih ugarski sabor tokom 1449. godine odbije. Za taj neuspeh je ponovo okrivljen despot Đurađ, a razloge navodi u svome pismu varadinski biskup Ivan Vitez. On kaže: "Što se tiče Turaka, ratovanje s njima traje i ne traje. Nama se doduše, s obzirom kakvo je vreme, činilo dobrim da ugovaramo i dogovorimo mir s njima; ali nismo ništa postigli, jer smo se dosad, rekao bih, služili nesretnim posrednikom, budući da se taj posrednik (despot), kako se govori, bojao da bi s našim mirom rat sebi navukao".

Nešto kasnije zatraži Hunjadi od pape da ga oslobodi svih onih obaveza koje je dao despotu Đurađu 1448. godine (vreme kada je zarobljen od despota nakon Kosovske bitke). Papa Nikola V, koji je bio u nekom sukobu sa Hunjadijem, jedva je dočekao priliku da se nekako pokuša iskupiti. Spremno prihvati predlog iz Ugarske pa izda u aprilu 1450. godine bulu u kojoj despota proglasi za "nepoštena, nečovečna, nerazborita i nedostojna". Đurađ je pokušao da se nekako izmiri, ali nije uspeo. Hunjadi mu oduzme sve posede po Ugarskoj tokom aprila 1450. "Hunjadi se u Ugarskoj neko vreme odmarao i oporavljao od tolikih napora, a onda je rešio da se osveti Đurđu, iju je nezahvalnost teže podnosio negoli mržnju Turaka, a nada sve mu je bilo mučno sećanje na ropstvo provedeno u Raškoj. Stoga je sakupio vojsku i napao Đurđeve zemlje. Popalio je sela, poharao polja, zauzeo gradove i, konačno, za kratko vreme osvojio što je Đurađ posedovao u onom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Nakon toga, Hunjadi je usmerio vojsku i prema Despotovini. Ne želeći dalje zatezati odnose, despot uputi Hunjadiju pregovarače. To se pokazalo korisnim i dogovor je postignut tako da Ugari nisu upadali u Despotovinu. "Kad je hteo preći preko da ruši Rašku, iziđoše mu u susret Đurđevi poklisari, te mu sami dobrovoljno povratiše sina Ladislava, kojega je Đurađ kraljevski darovao. Zatim su ga zamolili da odustane od daljeg uništavanja i oprosti nanete mu uvrede, jer je Đurađ spreman da ubuduće radi prema njegovim željama. Hunjadi je zastao časak da promisli što će uraditi, ali je, na kraju, bio svladan molbama svojih ugarskih velikaša koji su se bili založili da ga izmire s Đurđem. Odobrovoljio se i zaključio povoljan mir s Đurđem, te se vratio u Ugarsku" (Mavro Orbin).

Iako je neki dogovor postignut, između despota i Hunjadija nikako nije moglo da dođe i do iskrenog pomirenja. Izgledalo je kao da ne postoji bilo kakva mogućnost za takvo nešto. I onda odjednom stigne vest da je sultan Murat II dana 3. februara 1451. godine umro. Na presto se uzdigao njegov sin Mehmed II (Osvajač). Čini se da su ugarska gospoda smatrala da je smrću sultana Murata II otvorena mogućnost za uspešniju borbu protiv Turaka. To je bio verovatni razlog zbog kojeg je izvršen pritisak na Hunjadija i despota da se konačno pomire. Do kraja je sporazum i postignut, a povelja je potpisana u Smederevu (7. avgust 1451.). Da bi mir bio čvršći obavljena je i veridba Hunjadijevog sina Matije i Jelisavete, ćerke grofa Ulrika Celjskog, odnosno despotove unuke.

Smrt sultana Murata II nije ni u kom slučaju dočekala despota nespremnog. Odmah je poslao glasnike koji su čestitali sultanu Mehmedu II, ali i zatražili da se dosadašnji ugovor između Turske i Despotovine obnovi. Sultan je odmah pristao i ovaj ugovor je, po starim uslovima, produžen. Osim toga, što je Đurđa moglo posebno da obraduje, sultan Mehmed II je Maru Branković oslobodio daljnjeg boravka u Turskoj i sa bogatim poklonima je vratio u Despotovinu. Za njeno izdržavanje dodelio joj je Toplicu i Dubočicu koje su do toga momenta držali Turci. "I poslao je despotu ženu oca svojega Murata, svoju maćehu, njegovu kćer po imenu Mara. Otpremivši je pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom ovakav savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati i osigurao je sebi da mu despot šalje za vreme rata petnaest stotina konjanika i da mu svake godine daje danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga učinio" (Konstantin iz Ostrovice). U to vreme se činilo da je despotova politička situacija bolja nego ikada. Zahvaljujući ćerci Mari, ali i veštom deljenju mita, mogao je mnogo toga da uradi. Verovatno je on bio taj čijim je posredstvom 24. novembra 1451. godine sklopljeno primirje između Turske i Ugarske. O tome Hunjadi piše: "da je između Kraljevstva Ugarskog i njega i cara turskog posredstvom određenih vladara utanačeno primirje na pune tri godine, i da je taj mir uključen i vlaški vojvoda Vladislav". Hunjadi ne spominje koji je to vladar posredovao, ali sasvim je sigurno da je to bio Đurađ. Još uvek je u Hunjadiju gorela stara mržnja prema despotu i mada je koristi njegove usluge nije mogao da mu to prizna u zaslugu.

Tada je došlo do pokušaja da se Mara Branković uda za vizantijskog cara Konstantina. U vreme kada se vratila u Srbiju imala je Mara oko pedeset godina i zbog te relativne mladosti, ali i dobrih veza sa turskim dvorom padne na pamet Đ. Franci, velikom logotetu vizantijskog cara Konstantina, da svoga gospodara oženi Marom. Kako je vizantijski car u to vreme bio udovac to je razaslao svoje emisare koji su mu trebali naći dovoljno bogatu i dovoljno uticajnu ženu. Zbog njenih dobrih veza sa sultanom Mehmedom II, učinilo se Franci da bi Mara bila dobra partija za cara već dobro posrnulog Vizantijskog carstva. On je to caru predložio, a ovaj je to odmah prihvatio. Naravno da je i despotu Đurđu, a pogotovo Jerini, odgovaralo da im se ćerka uda za Vizantijskog cara. Međutim, Mara se izgovorila time da je još kao žena sultana Murata II dala zavet da se, ako ikada izađe iz harema, više neće udavati već će se zamonašiti. Tako je taj plan za udaju propao, a pokazalo se da je to za Maru bila sreća budući da je Carigrad uskoro pao, a car Konstantin bio ubijen. Nju, zbog toga što ju je sultan Mehmed II izuzetno poštovao i voleo, sigurno ne bi dočekala takva sudbina, ali ožiljci bi ostali.

Možda su tada hrišćani to što je sultan Mehmed II sa njima sklapao mir shvatali kao njegovu slabost, a opet, mnogi su mislili da je to dobrim delom zasluga despota Đurađa koji je navodno mogao sve da postigne na turskom dvoru. No, svi su se oni ljuto varali. Niti je sultan Mehmed II bio naivan, niti slab, a despot Đurađ je još ponajmanje od svega bio toliko uticajan da je mogao sve da postigne na turskom dvoru. Mladi sultan je razmišljao o nečem sasvim drugom i zbog toga je pristajao da sklapa mir i tamo gde to objektivno nije morao. Njegova je bila ideja da zauzme Carigrad i ostvari ono što su mnogi prije njega pokušavali, a nisu uspevali. Jedno vreme njegove namere se nisu mogle nazreti, ali kada je sagradio utvrđenje Rumeli Hisar na najužem delu Bosfora, sve je bilo jasno. Ova tvrđava je bila veoma značajna i postoji priča da je sultan bio lično prisutan dok se ona gradila i da je čak i sam pomagao noseći kamenje i malter. "A kad prispe, utabori se na morskoj obali na prolazu kraj Svetoga Đorđa, pet italijanskih milja iznad Carigrada i naredi majstorima da razmere zemljište, a sam odmah poče da nosi kamenje. A kad drugi videše da car ne lenstvuje, svaki poče nositi kamenje, drva i sve potrebe za zidanje. I ne pokrete se s onoga mesta čitave dve godine, sve dokle grad nije bio završen. A niko nije znao njegovu nameru, šta je hteo s tim gradom da preduzme" (Konstantin iz Ostrovice).

To što Konstantin iz Ostrovice navodi da niko nije znao šta Mehmed II namerava da postigne sa gradnjom ove tvrđave nije tačno, jer čim su udareni temelji bilo je jasno da se sprema napad na Carigrad. Stoga je i vizantijski car Konstantin Paleolog XI pokušavao da dobije pomoć od zapada, ali u tome je imao malo uspeha. Pokušao je čak i sa crkvenom unijom, a papski legat kardinal Izidor je održao u Aja Sofiji misu i objavio uniju. Međutim, naišao je na strašan otpor u Carigradu. Izbila je pobuna predvođena kaluđerima, a navodno Luka Notaras je rekao: "Više volim da vidim usred grada turski turban, nego katoličku mitru" (Duka). Bednik nije ni znao kako će brzo njegovo prorokovanje da se obistini, a Carigrad da doživi najstrašniju moru koja može da se desi. Samo par meseci kasnije u tu istu Aja Sofiju ujahaće sultan Mehmed II sa turbanom na glavi i pomoliti se Alahu. Kada je Luka shvatio šta se dešava bilo je kasno. Turski turban je ušao u Carigrad i ostao do dan danas u njemu.

9. Pad Novog Brda

Cela zima 1452/53 protekla je u grozničavom pripremanju Turaka da udare ma Carigrad. Turcima je tada iz Vizantije prebegao topolivac po imenu Urban i za samo tri meseca napravio jedan veliki top. Zadovoljan njegovim dejstvom, naredi sultan da se izlije ogroman top koji je trebao da posluži za razbijanje Carigradskih zidina. Kada je top bio izliven bilo je potrebno pedeset pari volova da ga pomere sa mesta, a čak 700 ljudi je određeno za njegovu poslugu. Carigrad je postepeno postajao Mehmedova opsesija i on je noćima razmišljao o njegovom osvajanju. Već tokom januara 1453. godine počele su da pritiču trupe pod Carigrad, najpre onaj najveći ološ koji je imao zadatak da popali i opljačka ono što ima oko grada. Dana 2. aprila 1453. godine pod Carigrad je stigao i sultan Mehmed II. Oko sebe je imao ko 100.000 vojnika dok je u opkoljenom gradu bilo jedva 7.000 njegovih branilaca. Opsada je počela. U samoj vojsci koja je opkolila grad nalazila se i jedna četa koju je poslao despot Đurađ Branković. Postoji priča da despot zapravo nije znao gde šalje ovu svoju jedinicu i da mu je to sultan prećutao. "Tada car poruči despotu da mu otpremi petnaest stotina konjanika prema ugovoru, govoreći mu da bi hteo, pošto je završio grad, da krene na Karamanovu zemlju" (Konstantin iz Ostrovice). Na kraju se pokazalo da ovaj odred nije imao neku posebnu ulogu oko zauzimanja grada. Njihov zadatak je bio da stražare pored Jedrenske kapije i taj su zadatak obavljali preko volje. Daleko veću ulogu su odigrali rudari iz Novog Brda koji su potkopavali Carigradske zidine.

Teško je opisati sve ono što se dešavalo pod carigradskim zidinama i nabrojati sve one detalje po kojima će ova opsada ostati upamćena. Za ovu našu priču to i nije toliko bitno. U svakom slučaju dana 29. maja 1453. godine naređen je opšti juriš koji je završio osvajanjem grada. "Turci su uzeli Carigrad od hrišćana meseca maja, dana 29. A da su stanovnici grada izvadili svoje (zakopano) bogatstvo iz zemlje (i upotrebili ga) na opšte dobro, ta velika nevolja se ne bi dogodila" (grof Đorđe Branković). U tom jurišu poginuo je i car Konstantin. Jedno vreme se nije znalo gde se nalazi njegov leš, a onda je jedan janičar doneo vest sultanu da je kod Romanos kapije video jednog čoveka koji liči na cara. To mu je obaveštenje donelo veliku nagradu. "A tada car obdari ovoga janičara konjima, novcem, divnim haljinama i krasnim šatorima i dao mu je Agidinsko vojvodstvo u Anadoliji" (Konstantin iz Ostrovice). Caru Konstantinu je odsečena glava i nataknuta na stub da bi svi mogli videti da Vizantija više nema cara. Nikada nije saznato gde se nalazi grob ovoga poslednjeg vizantijskog cara. Nakon svega počela je pljačka grada koja je trajala tri dana, kako je već sultan na početku pohoda obećao. U pratnji vezira sultan Mehmed II, od tada zvani osvajač, ujahao je u Carigrad i ušao u Aja Sofiju. Tada je odjeknula kroz ovu veličanstvenu crkvu muslimanska molitva koja se i danas tamo čuje.

I na kraju potrebno je spomenuti sudbinu Luke Notarijusa, velikog admirala i velikog vojvode, istog onog koji je podjario pobunu protiv crkvene unije govoreći da više želi da vidi turski turban u gradu već rimsku mitru. Mehmed II je odjahao u Lukinu palatu gde ga je ovaj udvorički dočekao pokazujući mu svoju bolesnu ženu. Tu mu je Luka predstavio i svoja dva sina. To će kasnije biti za njega kobno. Mehmed II je napustio Lukinu palatu umirujući ga da mu se neće desiti ništa zlo. Međutim, tu noć, dok je bančio, naredi Mehmed II da mu dovedu najmlađeg Lukinog sina koji je imao tek 14 godina. Bilo je sasvim jasno da ima nameru da ovoga lepoga dečaka obeščasti, a to Luka nije dozvolio. To je bilo sasvim dovoljno da se i Luki i obojici njegovih sinova odseku glave.

Nakon tri dana besomučne pljačke, kada je skoro 60.000 hrišćana, što odvedeno u roblje, što pobijeno, naredio je Mehmed II da sva vojska izađe iz grada. Time je bilo konačno sve gotovo. Vizantijsko carstvo više nije postojalo, a Carigrad je promenio ime u Istambul. Despota je vest o padu Carigrada teško primio čak toliko da se zatvorio u svoje prostorije u dvoru i nikoga nije primao tri dana. Da ga je vest pogodila jeste sasvim sigurno, ali to je bilo uglavnom zbog toga što je znao da se Mehmed II neće zaustaviti samo na Carigradu, te da je sada i on sam na turskom udaru. Despot je pokušao da na neki način odgodi nesreću šaljući svoje poslanstvo kod sultana Mehmeda II, čestitajući mu osvajanje Carigrada. Istovremeno iz turskog ropstva je otkupio neke Carigradske kaluđerice i izdašno pomagao istaknutije vizantijske plemićke porodice, a sve u nameri da i njima omogući otkup.

Početkom proleća 1454. godine dolazi i do sukoba između despota Đurđa i sultana Mehmeda II iako je postojalo primirje koje još uvek bilo, barem zvanično, bilo na snazi. "Turski car Muhamed, načinivši primirje sa despotom da mu do smrti njegove i njegova sina Lazara nikada ne pravi smetnje i da ga se verno i pošteno pridržava, kako je ranije pisano, držao ga se dotle dok nije zauzeo Carigrad. Jer ga je samo zato i bio načinio da bi mu bilo zgodnije da krene da zauzme Carigrad" (Konstantin iz Ostrovice). Bilo je očigledno da je sultan odlučio da Despotovinu zauzme i da je pripoji turskoj državi. Zgodno opravdanje je imao u tome što despot nije redovno plaćao svoj harač i što je ponovo počeo da tajno pregovara sa Ugarskom. Stoga mu je uputio poruku: "Zemlja kojom Ti vladaš ne pripada Tebi, već sinu Lazarevom, Stefanu, pa prema tome meni. Deo Tvoga oca Vuka, kao i Sofiju, mogu da ti odstupim. Ako se budeš odupirao, onda ću te napasti" (Duka). Poslanika koji je doneo ovu poruku zadržali su despotovi ljudi u dvoru ne bi li dobili u vremenu i bolje se pripremili za odbranu. Međutim, sultan Mehmed II nije čekao poslanika da se vrati već je uputio vojsku da udari na Srbiju.

Ovaj put na Srbiju je išla ogromna vojska koja je bila dobro opremljena, ali i puna samopouzdanja nakon osvajanja Carigrada. "Ljudi koji su od straha pobegli kod nas tvrde da je na despotovu zemlju udarila tolika sila turska, o kojoj smo jedva kada čuli ili je videli. Kažu da je osim domaće vojske sultan najmio deset legija plaćenika, ljudi sakupljenih iz svakoga roda, koji se odlikuju posebnom hrabrošću, te su spremni na svako delo. Obesni car pouzdaje se u hrabrost ovih plaćenika, te se nakon prošlog uspešnog rata, kada je osvojio Carigrad, tako pomamio da se nada da osvoji ceo svet. Još tvrde neki da vuče sa sobom tri stotine kola sa mašinama da sa njima udara na gradove" (Ivan Sobota). Kao i do tada, despot se sa porodicom i blagom sklonio n sigurno mesto u Ugarsku bodreći one koji su ostali da se što bolje bore i da što duže izdrže. Da bi im digao duh obećavao im je da će dovesti pomoć iz Ugarske. Ovaj put to nisu bila prazna obećanja kao do tada.

Turska vojska je stigla pod Smederevo i opsela ga. Jedno vreme tvrđava se uspešno branila, a opsađeni su imali jednu izuzetno uspešnu akciju kada je jedna njihova grupacija zašla Turcima za leđa i iznenada ih napala. Nastalo je strašno tursko bežanje pa se i sam turski vođa, Isabeg jedva spasao. Nakon toga, pojavio se lično sultan Mehmed II i doveo moćnu artiljeriju kojom je veoma brzo uspeo da razbije prednje zidove Smedereva. Izgledalo je da će grad pasti.

Baš dok je Smederevo ulazilo u krizu pod Beogradom je sa svojom armijom stigao stari turski dušmanin, Janjoš Hunjadi. U to vreme sultan Mehmed II je izgleda imao nameru da krene sa opsadom Beograda, ali i da zauzme celu Srbiju. Pre 14 godina pod Beogradom je stradao njegov otac Murat II i činilo se da je došlo vreme da se taj poraz osveti. Dočuvši da je Hunjadi u blizini, sultan Mehmed II odjednom izgubi hrabrost i naredi povlačenje. O tome Hunjadi piše: "Saznavši turski car za to (za moj dolazak u Beograd), u pola noći diže vojsku svoju, te žureći se dođe u Sofiju, gde i sad stoji ne želeći da se dalje povlači, pa će tu sa vojskom i da boravi, pa je zatim još ojačati i onda, tako ja mislim, iduće zime se vratiti, ili na Ugarsku ili na Vlašku udariti". Hunjadi se očigledno nije zavaravao time da su Turci konačno odbijeni i njihovo povlačenje je shvatio samo kao privremeno povlačenje.

Baš stoga Hunjadi nije bio neaktivan već krene u poteru za Turcima. Njegovoj vojsci despot Đurađ pridruži svoju i kod Kruševca 1. oktobra 1454. godine dođe do direktnog sudara sa Firuz begom koji je imao oko 30.000 vojnika. Tu su Turci opet razbijeni, a Hunjadi produži da ulazi u tursku teritoriju sve do Pirota i da uz put sve nemilosrdno pali. Poraz Turaka je bio takav da je uhvaćen čak i Firuz beg sa mnoštvom svojih paša i na kraju svi su bili predani kao ratni plen despotu koji se tada nalazio u Smederevu. "Tu se između dve vojske podigoše (kako se obično dešava) oblaci koji zakloniše pogled jednoj na drugu. No na kraju sunčevi zraci razagnaše oblake, te pred neprijateljem zasjaše naoružane čete u kojima su se izdaleka mogle raspoznati Hunjadijeve zastave. Turci su usled ovog iznenadnog nailaska hrišćana toliko obeshrabriše da više nisu pomišljali ni na naoružavanje četa, ni na raspoređivanje straža, ni na prihvatanje bitke s neprijateljem, već je svako nastojao da potraži spas u bekstvu. Stvorivši, dakle, odmah u početku pometnju, svi su stali bežati. Za njima je pošla u poteru laka konjica, koja je mnoge poubijala, a znatan broj zarobila. Kad je, međutim, nastupila noć, hrišćani su se vratili natrag, a Turci su se posakrivali po šumama. Friđibeg i mnoge druge ličnosti bili su zarobljeni" (Mavro Orbin).

U ovoj tursko provali Srbija je stradala kao nikada do tada. Teško je i opisati kakve su sve zločine Turci činili na svome putu. Pri povlačenju odvedeno je nebrojeno roblje, a tek delimično razmere te narodne katastrofe opisuje Hunjadi u svome pismu caru Fridrihu III: "te iz njega srpskoga despota Đurađa oterao i više od 50.000 ljudi ili duša zarobio. Samo kraljevstvo (Srbiju) sasvim je zatro i spalio, osvojivši spoljni zid Smedereva i razorivši dvorac despotov, ...". Iako despot nije raspolagao nekom moćnom silom koja bi se mogla nositi sa turskom, otpora je bilo. To je bilo naročito bilo istaknutu na jugu Srbije gde su postojale dve vojske, doduše manje, ali koje su pravile Turcima velike probleme. Jednu od tih vojski vodio je Nikola Skobaljić i imao je dosta uspeha pa je ostvario i nekoliko pobeda. To ga je ohrabrilo pa se upustio i u jednu zamašniju bitku kod planine Trepalje (kod Novog Brda). Ovu bitku je izgubio i bio zarobljen, a onda sa stricem nabijen na kolac. Koliko je do danas poznato to su prvi Srbi koje su Turci nabili na kolac. O svemu tome Konstantin iz Ostrovice veoma detaljno priča: "Tada oni koji su bili na Sitnici junački udariše na njegovu vojsku i potukoše je i pobiše mnogo Turaka kao i znamenite turske gospode. Posle toga sam car, došavši sa čitavom svojom silom, porazi ih kraj jedne planine koju nazivaju Trepanja. Pričali su Turci da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile, govoreći da bi car bio do nogu potučen da se bili svi zajedno sastali. A ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem na kolac nabijen".

Nakon odbijanja ove turske navale pokušao je despot da opet pregovara sa sultanom pa mu je uputio i poslanstvo. Međutim, sultan nije imao nikakvih namera da se upušta u cenkanja sa Đurađem i to je otvoreno stavio do znanja. Hunjadi se nije ni nadao da se pregovorima nešto postići pa se neumorno trudio da Evropu pokrene na novi krstaški rat protiv Turaka. Rimski papa Kalikst III pružio mu je odmah svoju podršku pa je na sve strane razaslao svoje propovednike da pozivaju na novi krstaški rat. Među njima se posebno isticao vatreni franjevac, Ivan Kapistran (1386-1456.), koji je svojim propovedima privlačio ogromnu pažnju. Gomile naroda su hrlile da ga čuju iako ga nisu uopšte razumeli budući da je sve propovedi govorio latinskim kojeg običan svet nije poznavao. Ipak, njegove živahne kretnje, gestikulacije rukama i nogama, grimase, značile su sasvim dovoljno. Sama njegova pojava bila je sasvim dovoljna da izazove veliku pažnju. Mali rastom, sav suv i usukan, mršav toliko da je bio sama kost i koža, sa svojih sedamdeset godina obilazio je neumorno bolesne i po cele noći provodio u molitvama. Na njegovim mitinzima prisustvovalo je i po 20.000 ljudi koji su padali u trans zajedno sa njim i onda u znak pokajanja bacali na lomaču karte za igranje, ukrase za kosu, šminku i ostale predmete koji su se smatrali luksuzom. On je tada zaista ličio na proroka koji je verovao u ono što govori.

Prvi put Kapistran je počeo da govori protiv Turaka na saboru u Ugarskoj koji je održan u mestu Rabu (21. juna 1455. godine). U to vreme Turci su bili već pod Novim Brdom. Iako se tada bavio "političkim" radom, Kapistran je sebi uvrteo u glavu da je to sada idealna prilika da despota Đurđa, koji je prisustvovao ovom saboru, prevede u katoličanstvo. Despot je upornog Kapistrana odbio na dosta grub način. "Tako je bio takođe fratar Ivan kapistran iz Reda svetoga Franje. To je bio čovek sveta života i veoma revnostan propovednik. Pošto je mnogo želeo da razgovara sa despotom, poručio mu je da bi se rado s njime sastao, ukoliko mu to ne bi bilo neprijatno. Despot je odgovorio da pristaje da se jednog dana sastanu. Kad su bili u razgovoru, Kapistran je počeo uverljivim razlozima dokazivati da je stanovište katoličke crkve u pogledu religije najsvetije, i njegovim razlozima nije se moglo ništa prigovoriti. Zbog toga je nagovarao i molio despota da se sa svim svojim narodom sjedini s rimokatoličkom crkvom. Đurađ mu odgovori: Ja sam devedeset godina živeo u ovom uverenju koje su mi ulili u dušu moji preci, te sam ja kod svog naroda (mada nesrećan) uvek bio smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle - kad bi me videli da sam se izmenio - da sam zbog starosti izlapeo i da sam (kako prost puk veli) podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim predanja svojih predaka" (Mavro Orbin).

Kapistran ni u kom slučaju nije bio takav "svetac" kakav se pravio, već je više bio zahuktali bojovnik katoličke crkve kojeg je ovakav despotov postupak veoma uvredio. Stoga se on žali papi: "Nekako prošlih dana imao sam razgovor sa despotom Raške, koji je ovde od gospode i barona Ugarske tražio pomoć za odbranu svojih oblasti i za povratak izgubljenih. Našao sam ga tako u zlim mislima o veri katoličkoj i tako odbojno ustrajna u svojim zabludama da je zbog toga svima nama hrišćanima za žaliti". Upravo, razgovor Kapistrana i despota Đurađa je bio onaj odlučujući momenat koji je doprineo da Ugarska odjednom izgubi svaki interes da vojno pomogne Srbiju. Despotu, kao iskusnom čoveku, nije trebalo mnogo pa da to ustanovi i stoga ubrzo napušta Ugarsku.

Dok se sve ovo odvijalo, turski pohod iz proleća 1455. godine je i dalje trajao. Tursku vojsku je ovaj put vodio lično sultan, ali sada sa znatno izmenjenom taktikom budući da je prvi cilj bio Novo Brdo. U samome početku grad je odbijao bilo kakvu pomisao od predaji jer se izgleda očekivala pomoć iz Ugarske. Sultan je tada naredio da se iz velikih topova punih 40 dana bombarduju njegove zidine. U Ugarskoj se za to odmah saznalo i bilo je stvarno nekih pokušaja da se sakupi pomoć. Međutim, sabor koji je trebao da odobri novi pohod teško se sakupljao (zbog razloga koji su napred opisani) i dok se to otezalo Novo Brdo se i predalo. To je ostavilo veoma težak utisak na sve koji bili prisutni, a svakako na despota Đurđa koji je takođe tu bio. "Sa žalošću javljam vašoj svetlosti da je danas došao glasnik poslan gospodinu raškome despotu, koji ovde boravi tražeći od gospode i barona pomoć za odbranu svoga vladanja; glasnik taj javio je despotu i baronima da je neprijatelj imena Hristova, car turski Mehmed zauzeo najvažniji grad raški, po imenu Novo Brdo, gde je rudnik zlata i srebra, koji despotu daje godišnji prihod od 120.000 dukata. I drugi gradovi i varoši su opsednuti i samo što ne padnu. Svi su preplašeni, presveti oče, zbog tolikih udaraca i počinjenih zločina" kaže Kapistran u jednom pismu papi. U daljem tekstu moli Kapistran papu da ovaj sakupi 20.000 vojnika koji bi sa ostalom vojnom pomoću sa Evropskih dvorova sačinjavali armiju od oko 100.000 ljudi pomoću kojih bi se Turci slomili. Kapistran ne želi samo da Turke protera iz Evrope već predlaže da se ratni pohod produži sve do osvajanja Jerusalima. Sve je to bilo lepo zamišljeno, ali veoma teško ostvarivo.

Novo Brdo je palo na pomalo čudan način. Jedno vreme grad se branio, ali nakon 40 dana neprekidnog bombardovanja i razočarenja što pomoć nikako ne stiže, branioci stupe u pregovore sa sultanom. Predaja je bila 1. juna 1455. godine. "Počeo je da opseda Novo Brdo koje je tukao artiljerijom, i kugle su u parabolama padale u grad. Ovaj način pucanja iz artiljerije prvi je (piše Laonik u VII knj.) pronašao Mehmed. Zaprepašćeni branioci predadoše se" (Mavro Orbin). Uslovi koje je sultan ponudio bili su zaista povoljni, ali sultan se njih nije držao. Želeći da se grad što prije preda obećao je mnogo toga, ali sve je to bila samo varka ne bi li se grad što prije predao.

Samu opsadu, prevaru koju je izveo sultan Mehmed II i osvetu koju je priredio stanovnicima Novog Brda veoma je detaljno opisao Konstantin iz Ostrovice. Sam Konstantin je bio među onima koji su kao mladići bili tu zarobljeni, a onda odvedeni u Anadoliju gde su pripremani za janičare. "Odatle je car krenuo i opseo jedan grad koji grad koji zovu Novo Brdo, odnosno Srebrna i Zlatna planina, i zauzeo ga je, ali pomoću dogovora po kojem je stanovnicima obećao da će ih ostaviti na njihovim imanjima i da im mlade žene i sitnu čeljad neće odvoditi. A kad se grad pokorio, car je naredio da se zatvore kapije i da se ostave otvorena samo jedna vrata. Kada su Turci došli u varoš, naredili su svim domaćinima da svaki sa svojom porodicom, s muškom i ženskom čeljadi, iziđe kroz vrata iz varoši na rov, ostavljajući sve svoje blago u kući. I to su išli jedan za drugim. A car je, stojeći pred vratima, birao mušku čeljad na jednu stranu, a žensku čeljad na drugu stranu, a muškarce isto tako na rov na treću stranu, a žene na četvrtu stranu, pa je naredio da se poseku svi oni ljudi koji su bili među njima najistaknutiji. A ostale je naredio da puste u grad i nikome nije bilo zabranjeno da bude na svome imanju. Mladića koje je izabrao bilo je na broju trista dvadeset, a ženske čeljadi najizabranije sedam stotina i četiri. Ženske glave je sve razdao među poganike a mladiće je uzeo sebi za janičare, a poslao ih je u Anadoliju, preko mora, tamo gde ih čuvaju" (Konstantin iz Ostrovice).

Bio je tu još jedan očevidac koji je to stradanje opisao. "Zemlja pusta, muži hrišćani i jedinovernici bejahu, krv svoju iznenada nemilostivo prolivenu videše, žene obeščedene i obeščašćene u roblje se prodaju, mladići su plenjeni, avaj, i pravoslavlje promenili i sakupljeno imanje zlo razgrabljeno" (Dimitrije Kantakuzin).

Uvidevši da mu nema druge, despot Đurađ je ponovo savio vrat i stupio u pregovore sa sultanom Mehmedom II. Poslao je poslanstvo koje je trebalo da izbori što povoljniji mir. Dok su pregovori trajali despot je imao raščišćavanje nekih računa sa strankom Hunjadijevaca. Iako je do kakvog-takvog pomirenja između njih dvojice došlo još prije, situacija je bila stalno zategnuta uz mnogo izazivanja sa obe strane. U neprijateljstvu prema despotu naročito se isticao Mihailo Silađi, komandant Beograda, jedan od najpoverljivijih ljudi Janjoša Hunjadija. Sukob je počeo onda kada je Silađi (u vreme dok je despot boravio u Ugarskoj) počeo da zida neka utvrđenja na onoj strani Dunava gde se nalazilo Smederevo, što nikako nije bilo po volji despotu Đurđu. Kako se Silađi nije mogao na drugačiji način odgovoriti, odluči despot da ga zarobi i da ga na taj način natera na ustupke. Međutim, zaseda koja je postavljena Silađiju uspe samo delimično, a Silađi umakne u Beograd. No, brat mu Ladislav nije imao te sreće već bude izboden na smrt. "Kad se, dakle, Đurađ vratio kući, i čuo da Mihailo Silađi, čiju je sestru Hunjadi imao za ženu i koji je tada bio određen za odbranu grada Albe, novim imenom zvanog Beograd, sa svojim bratom Ladislavom prolazi na kolima blizu njegove granice, poslao je prema njima izvestan broj naoružanih ljudi sa zadatkom da mu ih dovedu žive ili mrtve. Kad je Mihailo video da će ga Rašani napasti, baci se smesta s kola i uzjaha već spremnog konja, te se spase bekstvom, prokrčivši sebi put oružjem u ruci. Međutim, njegov brat Ladislav, koga su Rašani zatekli na kolima, bio je ranjen na više mesta i tu je umro" (Mavro Orbin).

Nakon ovoga napada Mihailo Silađi je pripremao osvetu i priliku je dočekao veoma brzo. Od mnogobrojnih uhoda koje je postavio oko despota dočuje da će despot sa pratnjom da krene u lov. "Mihailo odluči da osveti nanesenu nepravdu i bratovljevu smrt, te zato postavi Đurđu mnogo uhoda preko kojih je s najvećom pažnjom pratio njegovo kretanje. I kad mu je bilo saopšteno da će Đurađ kroz kratko vreme morati, radi pregleda tvrđava, da pređe gore obalom Dunava, postavio mu je na put kojim je imao proći zasedu sastavljenu od znatnog broja naoružanih ljudi" (Mavro Orbin).

Ovaj događaj ide u 17. decembra 1455. godine, u vreme kada je despot sa porodicom boravio u Sremu u mestu Kupinovo. Kako je u Smederevu vladala kuga despot je mislio da će u Kupinovu biti sigurniji. Od bolesti se spasao, ali ne i od Silađija. Kada je izjahao u lov, despota i njegovu malobrojnu pratnju u kojoj je bio i sin mu Lazar, iznenada napadnu Silađijevi ljudi. Sam Mihailo Silađi se ustremio na despota koji se branio koliko je mogao, ali to je trajalo kratko sve dok mu Silađi nije odsekao nekoliko prstiju. Nakon toga se despot predao, dok mu je sin Lazara uspeo da umakne. "Čim je Đurađ stigao na to mesto i izišao na čistinu pred Mihaila, Mihailo je silovito nasrnuo na njega. Odsekavši mu u borbi dva prsta desne ruke, na kraju ga je zarobio" (Mavro Orbin).

Konstantin iz Ostrovice ima nešto drugačiju verziju. Po njemu, Đurađ se od neke zaraze sklonio izvan grada i svoje šatore razapeo u blizini Beograda. O tome je prethodno obavestio Hunjadija i Silađija i od njih dobio dozvolu, ali i uveravanja da će tu biti siguran. To je pomalo uspavalo despotovu budnost i on je najveći deo svoje pratnje otpustio. "Oslonivši se na njihova obećanja, despot otpusti od sebe svoje dvorane i življaše tu bezbedno, ne brinući se ni o čemu. A posle dve nedelje Mihailo Silađi iziđe iz Beograda s nekoliko stotina konjanika i udari na despota noću i odseče mu dva prsta na desnoj ruci i uhvati ga, a njegov sin Lazar umače" (Konstantin iz Ostrovice). Pomalo iznenađuje naivnost despotova i njegovo poverenje u Silađijevu reč. Pitanje je zbog čega je despot mogao nekome verovati na reč kada je i sam po ko zna koliko puta kršio onu reč koju je sam dao. Osim toga, mora se reći i to da Silađi nije bio ništa više veroloman u odnosu na despota koji je na neki način i isprovocirao čitav ovaj sukob time što je prvi napao Silađija. Radilo se o sukobu dva velikaša, sa istom količinom morala, odnosno nemorala.

Nakon ovoga, Silađi odvede despota u Beograd gde su počela cenkanja. Silađi je navodno tražio najpre Smederevo, a despot je pristao. Međutim, predaju grada odbije Jerina, despotova deca i ostali velikaši: "i zahtevao je od njega kao otkupninu njegovu tvrđavu Smederevo. Despot obeća da će mu je dati, ali njegova žena, sinovi i baroni nisu hteli" (Đurađ Sremac). Sada se cenkanje nastavilo, a despot se već uplašio i za svoj život. Ipak, uspeo je na neki način da ubedi Silađija da ga pusti uz veliki otkup. Navodno je Silađi pristao, ali stalno se mešao neki pisar po imenu Ladislav koji ga je stalno odgovarao od sporazuma sa despotom. "Sam despot vide da mu nema (pomoći), ponižavao se mnogim usrdnim molbama da bi ga Mihailo pustio na miru u njegovo kraljevstvo, ali Mihailo to nikako nije hteo" (Đurađ Sremac). Na kraju je ipak došlo do dogovora, ali pri predaji otkupnine despotovi ljudi naprave klopku Silađiju. "S vremenom dođoše baroni Rašana Mihailu Silađiju s velikom molbom; obećali su pedeset hiljada maraka za svog gospodara. Čuvši to, Mihailo Silađi pristade za sto hiljada maraka, a despot dopusti da se da. I Mihailo je odmah bio zadovoljan te ugovorom utvrdiše da despota sprovedu do granice (njegove) zemlje i da se blago tamo dostavi. Mihailo Silađi pristade. Onaj pisar, Ladislav, veoma je silno savetovao i dokazivao svom gospodaru Silađiju da su Rašani nepostojani, da im nikako ne poveruje. A despot je često slušao kako te reči izlaze iz Ladislavljevih usta, u gorčini duše veoma se žalostio i potajice ih pohranjivao u svom srcu. I (Rašani) su pohitali do Smedereva po blago. I stali su na granici, položili otkupninu z kralja Rašana, a potajno su namestili na skrovitom mestu dvesta najboljih raških vojnika" (Đurađ Sremac).

Silađi kao da je podozrevao da može doći do kakvog iznenadnog napada despotovih ljudi, pa je dosta nevoljno krenuo da se obavi ova razmena. Slutnje su mu se pokazale kao tačne, ali kako je bio oprezan uspeo je da umakne klopci. Međutim, te sreće nije bio pisar Ladislav koji je uhvaćen i odmah odveden u Smederevo. Tu mu se na grozan, ali i veoma originalan način despot osvetio. "Gospodina despota s blagom i pisara Ladislava odvedu u smederevsku tvrđavu. I uskoro je za ručkom lepo ugostio pisara Ladislava, a zatim je naredio kovačima da odmah načine gvozdeno škropilo. I namestili su ga. I svakog dana gurali su mu ga u usta i pritiskali jezik i tako je strašnom smrću otišao sa ovog sveta. I despot mu je govorio: On bi me već odavno pustio i bio bih slobodan da ti nisi svoga gospodara savetovao svojim jezikom, a to sada trpiš u svojim ustima" (Đurađ Sremac).

Konstantin iz Ostrovice to sasvim drugačije priča. Po njemu despot i Silađi su se nagodili, ali kako je trebalo prikupiti veliku sumu novca, to je Silađi despota pustio, ali je kao taoca uzeo despoticu Jerinu. "Tamo su izračunali da treba da im da sto hiljada zlatnika i morao im je ostaviti kao jemstvo svoju ženu pi imenu Jerina, a sam ode u Smederevo da bi tu sumu pripremio". Despot je bio od reči i na vreme je doneo dogovoreni novac i predao Silađijevim ljudima. Međutim, grupa despotovih velikaša nije mogla da podnese ovu sramotu pa su iz potaje, bez despotovog znanja, napravili klopku Silađijevim ljudima, pobili ih iz zasede i oteli zlatnike. U to vreme Jerina je još uvek bila kod Silađija kao talac i ko zna kako bi se i ona provela da se nije umešao ugarski kralj i naredio Silađiju da je pusti bez ikakvog otkupa.

10. Hunjadi brani Beograd

Dok su ovi sukobi trajali, sultan Mehmed II je pripremao novi pohod. Glavni udar je bio usmeren ka Beogradu. U pohod je krenulo oko 150.000 vojnika i oni su trebali Beograd da napadaju sa kopnene strane, dok bi sa rečne strane, od Dunava, napadalo oko 200 barki. Stigao je i topolivac Jerg iz Nirnberga koji je u Nišu i Kruševcu izlio topove kojima će biti grad bombardovan. Osim njega, bila je tu još masa drugih hrišćana iz svih evropskih zemalja, koji su Turcima pripremali druge opsadne mašine. Negde početkom juna 1456. godine ova se silna armija pokrenula, a već 13. juna sultan je postavio šator naspram Beograda, na jedno zgodno uzvišenje sa koga je mogao da posmatra kako se opsada odvija. Sa gradskih zidina mogao je Mihailo Silađi, zapovednik grada, samo zabrinutim pogledom da posmatra ovu ogromnu armiju kako se razmešta.

Ipak, prvi napad je bio usmeren ka Smederevu jer se verovatno očekivalo da će grad biti brzo zauzet. Ovaj put despot je dobro snabdeo Smederevo tako da su odbijeni svi napadi, a Turci su pretrpeli velike gubitke. O tome sam despot piše: "sa svom svojom silom bio pod našom tvrđavom Smederevo i odatle se, manje nego sa čašću, povukao, jer su mnogi i najbolji iz njegove pratnje tu bili pobijeni, dok su drugi zarobljeni i još uvek ih drže u našoj tvrđavi Smederevo".

Za to vreme, među hrišćanima je zavladao neki strah. Ugarski kralj Ladislav se preselio iz Budima u Beč pod opravdanjem da ide tamo u lov. Za njime je uskoro krenuo i grof Ulrih II Celjski. Despot Đurađ je na prvu vest da se Turci približavaju pobegao na svoje imanje u Ugarskoj (Bečej). Ostao je, naspram Turaka, kao i svih godina do tada jedini Janjoš Hunjadi. On je odmah sakupio onoliko vojske koliko je mogao i krenuo Turcima u susret. Ta vojska koju je on vodio bila je sve samo ne armija u koju se mogao pouzdati. Broj je bio impozantan, skoro 60.000 ljudi, ali tu je bila veoma malo profesionalnih vojnika, bili su to uglavnom propali građani, seljaci, siromašni sveštenici i sav ostali ološ koji je očekivao dobru pljačku. Naoružanje im je bilo bedno i mnogo je onih koji osim batine nisu imali bilo kakvog drugog oružja. Međutim, tu je bio Kapistran koji je ovoj bezličnoj gomili umeo da svojim propovedima ulije fanatičnu hrabrost. Upravo ovako fanatizovana vojska će se pokazati kao mnogo bolja od drugih prethodnik hrišćanskih armija koje su bile vojnički mnogo spremnije, ali isto tako i nedisciplinovane.

Odmah po opkoljavanju Beograda (početak jula) počelo je njegovo bombardovanje iz preko 300 artiljerijskih oruđa, od čega 27 veoma velikih topova. Ono što je porazno jeste da su ovu artiljeriju opsluživali, ne Turci, već hrišćani koji su za taj svoj posao od sultana dobijali platu. Dok su Beogradske zidine postepeno razbijane, Hunjadi je sa svojom armijom, kojoj se nalazio Kapistran, nalazio oko Petrovaradina. Sa kopnene strane nije mogao prići Beogradu jer je tu stajala sva turska ordija, ali ostao mu je vodeni put preko Dunava. Taj su put Turci zakrčili lađama, ali 14. juna, nakon petočasovne krvave borbe i ova blokada je razbijena pa je hrišćanska vojska mogla da uđe u Beograd. Hunjadi je inače stigao u poslednji momenat jer je grad nakon dve nedelje neprekidnog bombardovanja počeo da popušta. No, sada je situacija bila sasvim drugačija jer je Hunjadi sa svežim snagama bio unutar gradskih zidina, a Kapistran je svojim vatrenim propovedima uspeo da ponovo digne moral branilaca.

Turci su i do toga momenta imali pod Beogradom teških gubitaka, a najveći je bio pogibija Karadža bega. Iako pod stalnim budnim okom sultana, sama opsada je išla traljavo uz mnogo aljkavosti i sabotaža. U jednoj od njih je poginuo i Karadža beg. "A druga, i to vrlo velika, bila je što je njegov najviši gospodin po imenu Karadža-paša bio ovako ubijen: stajao je u šancu pored velikih topova i posmatrao je. a tobdžija je udario iz velikog topa u zid, pa je jedan kamen, odskočivši od zida nazad, udario Karadža-pašu, najvećeg gospodina posle cara, u glavu, i ovaj je posle nekoliko dana umro" (Konstantin iz Ostrovice).

Sultan Mehmed II je imao nameru da nastavi sa bombardovanjem gradskih zidina i nije mnogo žurio sa poslednjim jurišem. Međutim, na ubeđivanje zapovednika janičara, Smailage, naredi da se 21. jula izvrši opšti juriš. "Treća žalost je bila što je car želeo još dve nedelje da tuče zidove, ali ga je Smailaga odvratio da to nije više potrebno, i to verujući janičarima, jer je on bio od cara postavljen za najvišeg zapovednika nad njima. Poslušavši njegove savete, car mu je naredio da juriša" (Konstantin iz Ostrovice). Napad je započeo oko pet sati popodne, trajao je čitavu noć i sutradan sve do popodneva. Turci su uspeli da se na par mesta probiju preko zidina i da uđu u varoš. Međutim, to se do kraja pokazalo kao vešta Hunjadijeva varka. Po gradu je on sakrio nekoliko četa svojih vojnika koji su one Turke koji su prodrli u grad i raštrkali se radi pljačke, opkoljavali u manjim grupama i postepeno ih likvidirali. Te borbe su uzele toliki mah da se i sam Janjoš Hunjadi u njih umešao boreći se kao običan vojnik. Situacija je tada bila toliko ozbiljna da je i sam Hunjadi razmišljao o povlačenju, ali Kapistran o tome nije hteo da čuje. Osim toga predložio je da se tokom noći u gradske opkope nabacaju gomile pruća umočenog u sumpor. Tada je to pruće upaljeno i bačeno na janičare kojih je bila sva sila pod bedemima. U toj vatrenoj stihiji izgorela je masa janičara, ali ono što je najvažnije, scene izgorelih bile su toliko jezive da su čak i njima zadrhtala srca. "Posle toga smo videli janičare kako beže iz grada, a Ugri su ih tukli, ubijali, sekli, i tu ih je isto tako nešto ostalo, a drugi su se razbežali" (Konstantin iz Ostrovice).

Izgubivši živce, janičari se povuku iza topova, ali samo zakratko jer Ugari provale iz grada i izvrše juriš. Prva turska linija i svi opsadni topovi su bez nekog ozbiljnijeg otpora pali Ugarima u ruke. No, ni to nije bilo sve jer oni tada izvrše juriš i na drugu liniju koju isto tako zauzmu. Nakon toga, ludo ohrabreni izvrše juriš i na treću tursku liniju gde se nalazio logor samoga sultana. Ovaj deo već nije bilo tako lako zauzeti jer je bio jako utvrđen. Janičari skoro da se nisu ni borili i odbijali su svaku poslušnost, čak i sultanu. Razjaren sultan Mehmed II je uzeo sablju u ruke i sam se upustio u borbu. Međutim, brzo je bio ranjen u strelom u nogu. Kolika je bila panika među janičarima vidi se iz toga što je njihov zapovednik Hasan aga, ne mogavši ih naterati na poslušnost, morao da se u očaju sam baci u najgušći boj gde su ga Ugari odmah isekli. Sve to je posmatrao i sam sultan. "A Smailaga, bojeći se da mu car ne spomene onaj savet, kad je već car, porazivši pešake koji su bili izleteli, otišao dalje, vrativši se i hoteći nekakvo junaštvo da učini, ne bi li ponovo mogao doći u carsku milost, udario je među pešake kraj opkopa i tu je ubijen" (Konstantin iz Ostrovice).

Nakon pogibije zapovednika janičara, uvideo je Mehmed II da bi sada i on pod Beogradom mogao glavu da izgubi. Možda bi se to i desilo da iznenada nije stiglo oko 6000 turskih konjanika koji su uspeli da pokolebaju Ugare i da ih nateraju da se povuku u Beograd. Tu im je pomoglo i jedno lukavstvo. Znajući sklonost krstaša prema pljački, Turci su smislili da ostave skoro sav svoj prtljag očekujući da će se krstaši radije zabaviti pljačkom nego da ih progone. Do kraja je upravo tako i bilo. "Car naredi da se neki šatori ostave, a sam krenu kao da je hteo da beži, zato da bi se na ove šatore polakomili oni iz grada, kao što se uvek dešavalo, jer su izletali iz grada na šatore i skupljali su ih. Kad Turci videše da su se pešaci udaljili daleko od grada da bi skupljali šatore, okrenuše se hitro na njih konjanici, pa tukući, sekući, navališe na njih, i to sve do opkopa" (Konstantin iz Ostrovice).

U noći koja je sledila iza ove bitke naredi sultan trenutno povlačenje. Na polju pod Beogradom ostalo je preko 20.000 mrtvih Turaka, skoro svi topovi i mnoštvo drugog plena koje Turci nisu mogli poneti sa sobom jer se njihovo povlačenje pretvorilo u najobičnije bekstvo. Oni su se strašno bojali Hunjadija i očekivali su da će ih on pratiti i napadati. Na kraju se pokazalo da ih Hunjadi nije progonio, ali to nije bilo ni potrebno jer su se Turci između strašno ubijali u stalnim međusobnim svađama i sumnjičenjima. Osim toga, razjareni Mehmed II je dobar deo svojih vojskovođa i sam svojom rukom isekao. Nakon svega sultan je jedno vreme nestao svima ispred očiju pa se po Evropi govorkalo da je od rane pod Beogradom i umro.

Ni među braniocima Beograda nije bila bolja situacija. Hiljade leševa se raspadalo u gradskoj okolini, hrane nije bilo dovoljno za sve pristigle krstaše i počeli su njihovi međusobni sukobi. Glad je harala, a za njom stigle su i razne zaraze. Među prvima koji je podlegao zarazi bio je Janjoš Hunjadi. U Zemunu je primio pričest od Kapistrana i 11. avgusta 1456. godine je i umro. Imao je tada oko 70 godina. Ni Kapistran ga nije dugo nadživeo, tek do 23. oktobra 1456., godine kada je i on umro. Sahranjen je u franjevačkom samostanu u Iloku, a 1690. godine proglašen je i svecem. Sada je komandu nad Beogradom preuzeo Hunjadijev sin Ladislav

Sama pobeda pod Beogradom izazvala je u Evropi talas radosti, tako da su mnogi smatrali da je sa Turskom sada konačno gotovo. Međutim, despot Đurađ je mnogo trezvenije posmatrao celu situaciju. Iako je bilo mnogo priča o tome da je sultan umro od rane koju je zadobio pod Beogradom, svemu tome despot nije mnogo verovao. S druge strane, on nije bio siguran ni u to da se nakon tolikih godina ratna sreća konačno okrenula na hrišćansku stranu. Stoga je odmah nakon završetka bitke pod Beogradom, uputio svoja dva poslanstva na turski dvor ne bi li tamo saznali za pravo stanje stvari. Sultana Mehmeda II su tada mogli da vide, što je bio sasvim dovoljan dokaz da je on živ i zdrav, ali svoj posao nisu obavili. Dočekani su veoma grubo i sultan nije hteo od njih da uzme harač koji su doneli. To je sada obećavalo samo nove neprilike.

Međutim, nisu to bile jedine loše vesti za despota Đurđa. U Ugarskoj je nakon smrti Hunjadija ostalo upražnjeno mesto komandanta vojnih snaga. To mesto je sada želeo da zauzme Hunjadijev sin Ladislav. Međutim, sabor u Futaku nije tako mislio i za vrhovnog kapetana imenovao je grofa Ulriha II Celjskog, despotovog zeta. To je sada značilo obavezu za Ladislava Hunjadija da grofu Celjskom u određenom roku mora predati sve krunske trupe i gradove koje je do toga moment držao pod kontrolom. To njemu nikako nije bilo po volji, a pogotovo što je tu spadao i Beograd kojeg je on nakon opsade dao popraviti i nanovo utvrditi. I tada je došlo do jedne strahovite situacije. Na dan 8. novembra 1456. godine u Beograd su stigli Ugarski kralj Ladislav i grof Ulrih II Celjski koji su trebalo od Ladislava Hunjadija da prime Beograd. Njih dvojica kao da su nešto sumnjali pa su za sobom poveli veliki broj ratnika, međutim Hunjadi je i tome našao leka. Onoga momenta kada su kralj i grof Celjski preko pokretnog mosta ujahali u Beograd, most se podigao i svi njihovi ljudi su ostali izvan tvrđave. Sutradan nakon slušanja mise pozove Hunjadi grofa Celjskog na neki razgovor. Grof na sebe navuče pancir i dođe do Hunjadija. Tu su još bili Mihailo Silađi, Ladislav Kaniški i još neki Hunjadijevi ljudi. Razgovor je od samoga početka bio neprijatan za Celjskog jer ga je Hunjadi optuživao da spletkari sada protiv njega kao što je nekada to radio protiv njegovog pokojnog oca, itd. Razgovor je postajao sve žučniji i pretvorio se u međusobno vređanje, nakon čega je potegnuto oružje. Kako je grof bio u panciru to je uspeo da odbija napade pa čak i da izranjavi Hunjadija i Silađija, ali na kraju popusti brojnijim protivnicima koji ga obore i odseku mu glavu, a onda mu takvo obezglavljeno telo bace u dvorište.

O tom događaju pomalo zbrkano priča Đurađ Sremac, nazivajući grofa Celjskog imenom "Ciling Išpan". Po njemu grof Celjski je imao nameru da ubije Ladislava Hunjadija želeći da se dočepa Beograda. Iz toga razloga pozove Ladislava u svoje prostorije, a da bi malo olakšao atmosferu predloži da se kockaju. "Ugrin Ladislav je ponajčešće pobeđivao Nemca u igri; uskoro se Cilingu Išpanu naduo stomak od oholosti. A bio je čovek hrabar, golema stasa. I na dvorska vrata je bila namaknuta reza i niko nije mogao ni ući ni izići. Uskoro Nemac trgnu iz korica svoj okrugli bodež, kakvim se služe Nemci. Nemac je postojano i iz sve snage gonio tog Ugrina Ladislava od ugla do ugla palate. A bio je usred palate jedan kip, izrađen od drveta, koji već optrčaše njih dvojica, svaki u svoju odbranu, i bio je taj kip izranjavljen bodežom. Najzad je vojvodski sin Ladislav već počeo posustajati, jer je njegov bodež bio kratak i u odbrani glave od Nemca bio je otupio, to jest bio je iskrzan" (Đurađ Sremac). Izlazi da je grof Celjski bio taj koji je mučki napao Ladislava Hunjadija, što je u najmanju ruku veoma čudna verzija, budući da se grof Celjski nalazio u tvrđavi koja je bila puna Hunjadijevih ljudi dok su grofovi ljudi bili izvan tvrđave.

Nadalje, po Sremcu, ovaj događaj ima sledeći tok. "Najzad je paž ispred spoljnih vrata čuo kako njegov gospodar, vojvodski sin Ladislav, već zaziva Boga u pomoć. Ladislavljev paž odmah utrča između satrapovih vrata. Nalazio se tu Ugrin, Šimun Nađ. Znajte, reče paž, da će Ciling Špan ubrzo ubiti gospodara. Već ceo sat se bore bodežima. Kad su to čuli, ugarski vojnici odmah pritrče vratima. Međutim, nisu mogli ući, nego brzo donesu gredu te je uz teški napor uguraju u vrata. I očas uhvatiše Nemca za šiju, odrubiše mu glavu odostrag. I njegova krv tekla je po popločanom podu palate. I do dana današnjeg ostadoše tragovi krvi i to sam ja, Đorđe, video posle mnogo godina. A glavu su bacili kroz prozor palate prema Ugarskoj, prema Vizvaru" (Đurađ Sremac). Ovo je interesantna priča, ali je u njoj, izuzev krajnjeg ishoda (smrti grofa Celjskog) sve ostalo izmišljotina. Grof Celjski je na krajnje mučki način ubijen, a ono što Sremac priča bila je verzija koju je Hunjadi ponudio Ugarskom kralju Ladislavu. Kako je kralj bio takođe pod Hunjadijevom vlasti, usred Beograda, to je morao da se pravi kako veruje ovoj priči.

Telo grofa Celjskog je preneto u Celje i u franjevačkoj crkvi je pokopano. Sa njim su pokopane i poslednje nade despota Đurđa Brankovića da bi preko zeta, grofa Celjskog, možda mogao učiniti nešto više u političkim poslovima Ugarske. Da je grof duže poživio, a da je despota Đurđa poslužilo zdravlje, moguće da bi protiv Turaka bio pokrenut neki novi krstaški rat i da bi možda čak i tok istorije time bio izmenjen. Sa grofom Ulrihom II zatrta je loza Celjskih što je na simboličan način označeno i na njegovoj sahrani. Ogromni vitez, sav u oklopu, bacio je na pod štit, šlem i grb, pokojnog grofa i tri puta uzviknuo: "Danas knezovi Celjski i nikad više". Nakon toga je porodični grb slomljen. Tako je Kantakuzena Branković postala udovica. Do tog momenta ona je sahranila sve troje dece koje je rodila u braku sa grofom Celjskim. Ni njen daljnji život, kao ni dotadašnji, nije bio nimalo srećan. Odmah nakon smrti njenog muža, počeli su da od nje otimaju njegove zemlje.

Ni despot Đurađ Branković nije dugo nadživeo zeta. Već u petak 24. decembra 1456. godine u jutarnjim satima (7,00) i on je umro. Imao je oko devedeset godina i po svemu sudeći sama razočarenja. Država mu se raspadala i na njene jadne ostatke besno su nasrtali Turci. Radili su mu o glavi i Turci i ugari, a niko mu nije verovao. Ni porodični život mu nije bio mnogo srećniji, ćerka Mara vratila se iz harema, bez poroda. Kod kuće su mu bila dva slepa sina, Stefan i Grgur. Druga ćerka, Kantakuzena, postala je udovica, prethodno sahranivši sve svoje troje dece. Čak mu ni sahrana nije mogla biti organizovana onako kako čovek njegovog ranga zaslužuje. Danas se ne zna ni kada je, ni gde je sahranjen. Plašeći se da bi mu grob mogli brojni neprijatelji da oskrnave, Brankovići su čuvali kao tajnu njegovo poslednje prebivalište. Postoje različita mišljenja o njegovom grobnom mestu, od Smedereva, do Beograda, Ostrvice i sela Brusnice. Danas se o tome ne zna ništa pouzdano.

Teško je na kraju bilo šta sumirati o njegovoj vladavini, a još manje o njegovom životnom putu. Bilo je tu suviše preokreta, zaokreta i mnogih nerazumljivih poteza, ali isto tako i mnoštvo poteza koji bi se mogli nazvati političkom genijalnošću. Život mu je bio suviše uzbudljiv i suviše ispunjen raznim događajima da bi se to moglo u nekoliko rečenica staviti. Njegov način vođenja politike koji se oslanjao uglavnom na mito i spletke po visokim dvorovima jeste veoma neuobičajen ako se poredi sa onim šta su radili njegovi slavni prethodnici iz porodice Nemanjića. Međutim i uslovi su bili sasvim različiti. Despot Đurađ je jednostavno bio čovek svoga vremena i bio je u potpunom skladu sa njim. Da li je on mogao učiniti nešto više i da li je možda od samoga početka morao da se u potpunosti osloni na Tursku jeste hipotetičko pitanje. U retrospektivi gledajući možda je time mogao da produži vek Despotovini, kao i vladalački vek svoje porodice. Pitanje je više u tome šta je on zapravo hteo. Da li da Despotovini održi život bez obzira ko će njome upravljati ili je bio jedino zainteresovan za svoju vlast? U svakom slučaju žrtvovao je skoro svu svoju decu svojim političkim ciljevima, a uspeh mu je bio više nego bedan. To je mogao sasvim jasno da vidi na kraju svoga života. Država mu skoro da više nije ni postojala, dve ćerke udovice, dva sina oslepljena.

Možda u momentu smrti on još nije znao, ali ni od sina Lazara (koji će ga naslediti) ne bi imao mnogo utehe. Pod uticajem svoje žene Jelene, despot Lazar će doći u strahovit sukob sa ostatkom porodice, a pogotovo majkom Jerinom, pa će čak biti sumnje da je nju (Jerinu) do kraja i otrovao. Biće tu još mnogo sukoba između članova porodice, a sve oko toga ko će vladati onim što je ostalo od Despotovine. Očigledno da porodica Branković, najviše zahvaljujući Đurađu i Jerini, nije stekla onu čvrstu koheziju gde se svi članovi porodice međusobno paze. Ovde je sve bilo puno spletki i strahovite mržnje, a sve zarad vlasti. To su Đurađeva deca mogla samo od njega da vide i da nauče, a ni mati Jerina nije bila bez krivice.

Bilo kako bilo, smrću despota Đurđa, silazi sa istorijske scene poslednja krupna ličnost srpske srednjovekovne istorije. Ovim se praktično završava onaj sjajan period istorije srpskog naroda karakterističan po ličnostima koji svojim kvalitetima obeležavaju čitavu epohu. Despot Đurađ Branković sigurno spada među njih. Imao je mnogo mana, ali i one su kao takve bile sastavni deo njegove ličnosti, kao i doba koje on predstavlja. U svakom slučaju bio je ličnost, osobena po mnogo čemu. Mnogo toga je u njemu bilo ujedinjeno. U mladosti bio je hrabar ratnik, sanjar i idealista. Vremenom postao je iskusniji i mnogo pragmatičniji. Postepeno je počeo da mito i spletke sve više koristi u svojim političkim kombinacijama, ali iako pod teretom godina, ipak nije izbegavao i oružane borbe. No, sve je to bio deo politike. Bio je izuzetno kulturan i obrazovan čovek svestan svoga visokoga porekla, ali i istorijske misije koja mu je poverena od despota Stefana Lazarevića. Svoj zadatak je ispunio koliko je mogao produžujući život Despotovini.

11. Odnosi u porodici

Nesumnjivo da je 1456. godina bila ne samo godina trijumfa u borbi hrišćana sa Turcima, već istovremeno i nagoveštaj njihove strašne katastrofe koja se primicala. Trijumf je ostvaren velikom pobedom u letnjim mesecima 1456. godine pod Beogradom kada se turska opsada ovoga grada pretvorila u njihov strašan poraz. "A najveća žalost poganika bila je što im Gospod Bog nije dao da zauzmu Beograd" (Konstantin iz Ostrovice). Nagoveštaj hrišćanske katastrofe došao je smrću najistaknutijih boraca protiv Turaka. Te iste godine (1456.) u veoma kratkom razmaku umrli su Janjoš Hunjadi, Jovan Kapistran i despot Đurađ Branković. Time je kičma turskom otporu bila slomljena i za dugo vreme (izuzimajući možda Skender bega) nije se pojavila ni jedna iole značajnija ličnost koja bi mogla da nadomesti ovaj gubitak.

Smrću Janjoša Hunjadija hrišćani su izgubili ratnoga vođa i neumornog pokretača svih pohoda koji su poslednjih godina bili usmereni na Turke. Ničije ime nije kod Turaka izazivalo takav strah kao što je to bilo ime Janjoša Hunjadija. Iako je osim spektakularnih pobeda imao i nekoliko značajnih poraza, Hunjadi je do kraja života bio stalna pretnja za Turke. Smrt Jovana Kapistrana značila je gubitak duhovnog vođe koji je umeo nedisciplinovanu masu koja nije vična oružju da pretvori u fanatizovane borce. Ipak, čini se da je smrt despota Đurđa Brankovića (24. decembra 1456. godine) izazvala najviše posledica. Dok nestanak Hunjadija i Kapistrana nije značio i propast bilo koje države, smrt despota Đurđa je značila upravo to. Njegovim nestankom nestala je i Srpska Despotovina. Tako između Evrope i Turske nije više postojao "tampon" koji je umnogome mogao da ublaži turske udare. Godinama su se turske i hrišćanske vojske sudarale na teritoriji Despotovine uništavajući se međusobno, ali isto tako robeći domaće stanovništvo. Srbi u Despotovini nisu mogli da vide razliku između jednih ili drugih budući da su ih obe vojske podjednako palile i uništavale.

Od samoga početka svoje vladavine despot Đurađ Branković je igrao politički rulet sa obema stranama, a uspeh mu je bio promenljiv. Bilo je uspeha, ali i značajnih neuspeha. Međutim, gubitnik je uvek bilo stanovništvo Despotovine koje od političkih uspeha despota Đurđa teško da je osetilo bilo šta dobro. U suštini despot se više trudio da na neki način održi svoju vlast, a samim time i vlast u okviru svoje porodice. Međutim, nakon njegove smrti sve se srušilo. Iza njega su ostali sve sami problemi. Najpre u okviru njegove porodice.

Iz 1429. godine ostala je sačuvana Esfigmenska povelja izdana u Žiči. Na njoj naslikana je cela porodica Brankovića: Đurađ, Jerina i petoro dece. Jerina je naslikana sa krunom na glavi, zlatnim oreolom oko glave, u odeći svoj iskićenoj zlatom, biserom i dragim kamenjem, a u ruci drži zlatni skiptar koji je krstolikog oblika. Imala je crne oči, ali i skupljene usne na sitnom licu, što navodi da se radi o hladnoj ženi, koja je svesna svoga položaja despotice. U to vreme ona je, kao majka, već doživela jednu tragediju, budući da je sahranila najstarijeg sina Todora.

Njen veliki uticaj na Đurđa ne treba mnogo da iznenadi, jer ona ga je zaista imala i to ne samo u čisto porodičnim stvarima. Jerina se mešala i u vođenje politike, a Đurađ je to dosta mirno prihvatao.

O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša uspomena, pa je nazvana "prokleta Jerina". Njeno je ime neizbrisivo vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe Kantakuzen. Koliko je to razmišljanje bilo rašireno u narodu vidi se i po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako ona objektivno sa njim nije imala bilo kakve veze. Osim toga, Srbija je bila preplavljena Grcima, koji su zauzimali najistaknutija mesta, koja su omogućavala besomučno pljačkanje naroda i enormno bogaćenje. Na tom polju se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju došao bez ičega u Srbiju i za samo nekoliko godina postao njen najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan je upravo Jerini.

Jerini se pripisuje i odlučujući uticaj pri slanju Mare Branković, njene i Đurđeve ćerke, u turski harem. Ne mogavši se na drugi način nagoditi sa Turcima, Đurađ je tokom 1435. godine udao ćerku Maru ("carica Mara") za sultana Murata II. Impulsivni Đurađ se dugo razmišljao da li da ćerku, jedva petnaestogodišnju, pošalje u harem i tek na nagovor Jerine je to učinio. "Na to Murat posla Đurđu Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa: nije mu bilo krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi zovu) Irene, dade mu je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s Muratom, ali ispade drukčije,..." (Mavro Orbin). Hladna Grkinja je u ovom slučaju pretpostavila ulogu političara ulozi majke.

Slično ovome, Jerina se isto tako optužuje da je dozvolila da joj se druga ćerka, Kantakuzina, uda za grofa Ulriha II Celjskog.

Dugačak je spisak svega onoga za čega se Jerina još optužuje. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1439. godine ostavila bez hrane, koju je prodala da bi namakla novac za neke svoje potrebe. To je, navodno, bio osnovni razlog zašto se Smederevo predalo, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome Mavro Orbin kaže: "kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati (pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu".

Možda je predanje prema despotici Jerini ipak suviše surovo. Ispod hladne spoljašnjosti ona sigurno nije bila takva. Kroz svoj život je pretrpela nekoliko tragedija. Najpre to da sahrani sina Todora, zatim da ćerku Maru pošalje u turski harem, drugu ćerku Kantakuzinu da prepusti grofu pustahiji Urlihu II, zatim da čuje da su Grgur i Stefan tokom 1441. godine oslepljeni naredbom turskog sultana Murata II, da nekoliko puta beži iz Srbije ispred Turaka i ko zna šta sve još ne. U svakom slučaju, njena hladna pojava i grčka uobraženost, doneli su joj mnoštvo neprijatelja i to je verovatno razlog zbog čega je ona za mnoge stvari "kriva".

Oslepljenjem i Grgura (najstariji sin) i Stefana (srednji sin) nasleđe Despotovine je prepušteno najmlađem bratu - Lazaru, pa ga je pripremajući za vladara, despot Đurađ uskoro i oženio. Uz odlučujuću reč despotice Jerine, Đurađeve žene, a Lazareve majke, odabrana je za nevestu - i buduću despoticu - princeza iz vizantijske carske porodice. Bila je to ćerka morejskog despota Tome Paleologa - Jelena. Ona je poticala zaista iz visokog staleža, budući da je bila bratanica vizantijskog cara Jovana VIII. Kako je buduća mladenka živela u Moreji to ju je trebalo brodom prebaciti prvo u Dubrovnik, a odatle kopnenim putem do Smedereva, gde je trebalo da se proslavi venčanje. Već od toga momenta počinje uzbudljiv život ove princeze.

Tokom septembra 1446. godine krenula je lađa iz Dubrovnika u Moreju po princezu. Na brodu je bila brojna pratnja sastavljena od skoro 200 ljudi, uglavnom vlastele iz Srbije, koja je trebalo ne samo da zabavlja princezu na ovom putu, već i da je štiti. Nakon što su u Klarenci dobili mladu, svatovi su krenuli ka Dubrovniku. Sa Jelenom je ukrcan i njen miraz, zbog kojeg je kasnije došlo i do svađe na brodu. Brodska posada nije mnogo žurila, pa je brod pristajao u obližnje luke gde su mornari trgovali, pljačkali i na kraju jedan deo vina, koji je mlada nosila kao miraz - popili. Tek krajem oktobra brod je stigao u Dubrovnik gde je bio svečan doček, a gradske vlasti su naredile da se grad očisti, putevi poprave i obave ostali poslovi, ne bi li ostavili što lepši utisak. Ukupno sedam dana su svatovi boravili u Dubrovniku i za to vreme održano je bezbroj svečanosti. Napokon je i to bilo gotovo i 4. novembra, mlada je sa svatovima krenula ka Smederevu. Put ih je vodio kroz zemlju Stefana Vukčića koji je poslao jedan oružani odred da ih štiti. Međutim, ovi zaštitnici su bacili pogled na mladin miraz i do kraja dobar deo - pokrali. Nakon svega toga, Jelena nije uspela da u Smederevo donese bog zna koliko velik miraz: deo je popijen, a ostalo većinom pokradeno.

Svadba je proslavljena 18. decembra 1446. godine, a despot Đurađ nije štedeo novca da bi bila što lepša i veselija. Sada su na srpskom dvoru bile dve Grkinje, despotica Jerina Kantakuzen i Jelena Paleolog, ali to što su zemljakinje nije mi nimalo smetalo da se od samoga početka - zamrze. Iako je Jerina sama odabrala Jelenu za svoju snaju, uskoro će se gorko pokajati zbog svog izbora. Još za života despota Đurđa odnosi između svekrve i snaje bili su koliko-toliko snošljivi, ali nakon njegove smrti (24. decembra 1456.) izbila je između njih dve mržnja koja se ničim više nije mogla sakriti. Staro suparništvo između porodice Kantakuzena (Jerina) i porodice Paleologa (Jelena) izbilo je svom snagom na videlo.

Smrt sultana Murata II (1451.) nije ni u kom slučaju dočekala despota Đurđa nespremnog. Odmah je poslao glasnike koji su čestitali sultanu Mehmedu II, ali i zatražili da se dosadašnji ugovor između Turske i Despotovine obnovi. Sultan je odmah pristao i ovaj ugovor je, po starim uslovima, produžen. Osim toga, što je Đurđa moglo posebno da obraduje, sultan Mehmed II je Maru Branković oslobodio daljnjeg boravka u Turskoj i sa bogatim poklonima je vratio u Despotovinu. Za njeno izdržavanje dodelio joj je Toplicu i Dubočicu koje su do toga momenta držali Turci. "I poslao je despotu ženu oca svojega Murata, svoju maćehu, njegovu kćer po imenu Mara. Otpremivši je pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom ovakav savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati i osigurao je sebi da mu despot šalje za vreme rata petnaest stotina konjanika i da mu svake godine daje danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga učinio" (Konstantin iz Ostrovice).

Onoga momenta kada se Mara Branković vratila iz Turske porodica Branković je konačno bila na okupu. Međutim, sve to je bila veoma daleko od porodične idile. Iako su članovi ove porodice pretrpeli mnogo toga i strašno stradali od Turaka, među njima nije bilo sloge. Čak, moglo bi se reći da se među njih zavukla duboka mržnja. Kao i uvek, razlog za to je bila borba za vlast.

Po pravu prvorođenja despota Đurđa je trebao da nasledi najstariji sin Grgur i to u samome početku nikako nije bilo sporno. Grgur je uzimao učešća u državnim poslovima sa ocem i svi su ga smatrali Đurđevim naslednikom. Da je njegova uloga bila bitna vidi se i iz toga što mu je despot Đurađ poverio odbranu Smedereva od Turaka (1439.), koja je završena Grgurovim zarobljavanjem, a onda i oslepljenjem (1441.). Tim oslepljenjem Grgur, ali i Stefan (oslepljen zajedno sa njim) otpali su kao mogući Đurađevi naslednici budući da se u srednjem veku smatralo da slep čovek ne može vladati. Tako je ostao samo jedan despotov sin i to onaj najmlađi, Lazar.

I do oslepljenja Grgur izgleda nije imao baš skladne odnose sa despoticom Jerinom, a razloga za neslaganje je moglo biti više. Najpre to da Grgur nije bio njen sin već sin od prve Đurađeve žene i njoj sigurno nije moglo biti pravo to što na čelo Despotovine neće doći neko od njenih sinova. Samo zarobljavanje Grgura od strane Turaka i njegovo oslepljenje, moglo je u tim političkim kombinacijama da se učini Jerini kao dobra usluga jer je to otvaralo njenom sinu Lazaru put ka prestolu. Poznato je da je Đurađ svu pažnju, dok su Grgur i Stefan bili kod Turaka u sužanjstvu, posvetio sinu Lazaru i postepeno ga uvodio u državne poslove. Osim toga 1446. godine došlo je do venčanja Lazara i vizantijske princeze Jelene Paleolog, a na posebno insistiranje Jerine. Postojao je običaj da Vizantinci daju svoje princeze samo za naslednike prestola, tako da se onoga momenta kada je vizantijski dvor pristao da pošalje Jelenu Paleolog u Despotovinu, znalo da će Lazar biti Đurađev naslednik. To sasvim sigurno nije bilo nepoznato ni Grguru, ali ni Stefanu, koji iako su bili slepi izgleda da su gajili nekakvu nadu da će ih ipak zapasti presto. Tim više što je Lazar na pomalo razmetljiv način, baš na dan venčanja proglašen despotom.

Dakle, u tim prvim momentima (pre Marinog povratka iz Turske 1451/2) u okviru porodice Brankovića bilo je mnogo neslaganja. Nekako se čini kao da je despot Đurađ bio izvan ovih porodičnih spletkarenja, mada nikako ne može biti i da nije znao za njih. I tada, kao i u svih do tada proteklih godina, on je bio veoma popustljiv prema Jerini tako da je ona mogla mnogo toga da postigne. Međutim, i tu mora da je postojala granica, barem onda kada je u pitanju bio slepi Grgur. Delimično zahvaljujući Jerini i njenoj prodaji žita, Smederevo je 1439. godine u opsadi ostalo bez hrane (ako je verovati legendi) i to je bio jedan od razloga zašto je Grgur bio zarobljen. S druge strane, zbog Đurđevih tajnih spletki sa ugarskim dvorom, sultan Murat II se osvetio Đurđu tako što mu je oslepio sinove Grgura i Stefana. Možemo pretpostaviti da je Grgur imao mnogo razloga da zameri ocu, despotu Đurđu, na svoj onoj nesreći koja ga je zadesila. Zbog maćehinih hirova je zarobljen u Smederevu, a zbog nespretnih očevih spletki bio je oslepljen. Ni sa Stefanom nije bila mnogo bolja situacija. On je od strane oca bio poslan kao talac u Tursku i to ko zna kakva sve poniženja doživeo, a onda na kraju bio i oslepljen.

Mora da je despot Đurađ osećao grižu savesti svaki put kada bi ugledao svoje oslepljene sinove Grgura i Stefana i da se za njihovu nesreću osećao krivim. Zbog toga je u mnogim stvarima prema njima sigurno bio popustljiv pokušavajući da im na taj način nadoknadi sve ono što su oni pretrpeli zbog njega. To je sasvim sigurno osećala i Jerina i stoga nije mogla da prema Grguru postupa onako kako bi to inače činila pa je prema njemu imala izvesnih obzira. U okviru toga, moguće da je despot Đurađ davao izvesne nade Grguru da ga despotstvo ipak neće izmaći pa bi se samo na osnovu toga mogli tumačiti njegovi kasniji postupci.

Sa slepim Stefanom situacija je već bila drugačija. Iako je za njegovu tragediju takođe velikim delom krivac, Đurađ ipak nije morao da mu obećava udeo u vlasti i sa te strane Stefan stvarno nije imao bilo kakvog osnova za takve nade. Stoga on sve do Đurađeve smrti i ne igra neku posebnu ulogu. Stefan je bio veoma inteligentan i verovatno je shvatao da mu nije vreme za bilo kakve istupe.

Nakon smrti sultana Murata II (1451.) u Srbiju se vratila i Mara Branković. Ona je uživala poseban ugled kod novog sultana Mehmeda II Osvajača, čoveka koji će samo par godina kasnije da osvoji Carigrad. Koliko je njihov odnos bio prisan vidi se i iz toga što je nekoliko zapadnih pisaca mislilo da je Mara zapravo Mehmedova mati, a dodatnu zabunu je izazivao i sam sultan nazivajući je majkom. U svakom slučaju, dolazak Marin u Srbiju mnogo je toga izmenio. Despot Đurađ se pod njenim verovatnim uticajem priklonio Turskoj i na neki način odrekao Ugarske. U tom njegovom političkom pravcu mnogo mu je pomagala Mara svojim uticajem na svoga bivšeg štićenika, sultana Mehmeda II.

Baš to kao da je poremetilo i onaj odnos snaga koji je postojao u porodici Branković. Već je rečeno da je najmlađi despotov sin Lazar, zajedno sa ocem vodio državne poslove u Despotovini. Lazar je naginjao Ugarskoj, a u tome ga je podržavala i žena Jelena Paleolog, koja se aktivno mešala u vođenje politike. Taj politički pravac je sve do Marinog povratka iz Turske uglavnom podržavao i despot Đurađ. Međutim, Marinim povratkom sve se to izmenilo i Lazar, a time i Jelena Paleolog su izgubili mnogo od svoga uticaja. Centralna figura novoga političkog pravca postala je Mara Branković, kojoj se izgleda pridružio i Grgur. To je moralo dovesti do zategnutih odnosa u okviru porodice. Nekako je izlazilo da je svaki iz porodice Branković imao neki svoj politički pravac i svoje ambicije, a jedini izuzetak je bio Stefan koji je uglavnom bio izvan događaja, ali ih je pomno pratio. Despotica Jerina Branković je bila dovoljno mudra da bude uz muža, pa bi se moglo reći da je i ona pripadala tome političkom pravcu. Na drugoj strani su bili Lazar Branković i Jelena Paleolog koji su naginjali ka Ugarskoj. Stefan Branković je na prvi pogled bio neutralan.

U suštini radilo se o borbi za vlast. Despot Đurađ je video jedini način za opstanak Despotovine, ali i svoj, u nesukobljavanju sa Turcima. Mara Branković je došla iz Turske i bila joj je savršeno dobro poznata njena snaga pa bi se moglo reći da je ona u tome momentu možda bila i jedini realni političar. U tom kontekstu njeno pristajanje uz Tursku u sebi nije imalo bilo čega sebičnog i ona u tome nije videla bilo kakvu korist za sebe, već isključivo potrebu zemlje. Situacija sa Grgurom je već bila drugačija. On je gajio nadu da će se nakon Đurđeve smrti ipak uspeti dočepati prestola pa je ocenio da mu u tome Turci mogu pomoći, tim više što je Lazar kao verovatni Đurđev naslednik, njihov protivnik. Despotica Jerina je opet želela da sačuva svoj uticaj na političke poslove u državi, a to je mogla jedino ako bude pratila onu politiku koju vodi i njen muž.

Lazar Branković je sasvim dobro osetio da mu preti opasnost od Grgura koji je uspeo da ostvari dobre odnose sa Marom Brankovićem, a time istovremeno da i sebi obezbedi Tursku podršku. Takvoj koaliciji Lazar bi teško mogao da se odupre pa je trebalo obezbediti podršku sa strane. Jedini pogodan saveznik je bila Ugarska i stoga ne iznenađuje što je naginjao njoj. Jelena Paleolog je sasvim razumljivo pratila politiku svoga muža, ali istovremeno je terala inat svojoj svekrvi, despotici Jerini. Njihove odnose je dodatno trovalo to što je Jerina bila iz porodice Kantakuzen, a Jelena je bila opet iz porodice Paleolog, a te dve porodice su se smrtno mrzele. Ta lična mržnja ove dve žene je sada isplivala na površinu i pomešala se sa političkim interesima.

Bilo je sasvim jasno da u porodici Branković sada vlada strahovita mržnja i antagonizam, a sve zarad borbe oko vlasti ili uticaja na nju. Ničega tu više nije idiličnog, što se možda moglo nazreti na onoj skupnoj slici porodice Branković na Esfigmenskoj povelji. Jedino je snažna ličnost despota Đurđa Brankovića uspela da održi koliku-toliku harmoniju i da čuva porodicu od potpunog rascepa. Tu treba napomenuti da je i despotica Jerina među decom uživala određeni ugled i da su joj ona ipak ukazivala poštovanje. Međutim, taj odnos prema njoj postepeno je razbijala njena snaja Jelena Paleolog. Da tragedija bude veća, upravo je Jerina bila ta koja je insistirala da se Lazar oženi Jelenom. Verovatno da je u to vreme došlo i do zahlađenja Jerininog odnosa prema Lazaru i njenog naglog približavanju Grguru.

Nakon svih ovih potresa već dobro ostareli despot Đurađ (imao 81. godinu) je pomalo iznenadno umro 24. decembra 1456. godine. "Takav je bio kraj raškog despota Đurđa. Bio je stasit i lepa i dostojanstvena izgleda. Isticao se rečitošću i ozbiljnošću u govoru, što ne bismo očekivali ni od nekoga iz prastare plemićke porodice. No, nije bio mnogo postojan u svom delovanju" (Mavro Orbin). Od njegove smrti počele su da se naziru prve napukline u okviru porodice Branković, ali to još uvek nije dovodilo do otvorenih sukoba. Oni će tek da dođu.

12. Despot Lazar Branković

Kako je Lazar Branković poslednjih godina Đurđevog života bio neprestano uz oca i pomagao mu u vođenju državnih poslova, a uz to još od 1446. godine nosio i titulu despota to nije moglo biti sumnje u to da je on naslednik despotskog prestola. Verovatno zato je i smena na prestolu Despotovine prošla relativno mirno. Slepi Grgur Branković, iako je po tome što je bio najstariji Đurđev sin trebao biti naslednik, zbog toga što je bio slep nije mogao istaći kandidaturu za presto. Niko ga u Despotovini ne bi ni shvatio ozbiljno pa je to bio razlog zbog čega on nije pružio bilo kakav otpor Lazaru. Osim, toga Jerina je bila još uvek u dobroj snazi i svojim autoritetom, koji nije bio mali, održavala je u okviru porodice koliko-toliko snošljive odnose.

Prvi problem sa kojim se suočio despot Lazar bili su odnosi sa Ugrima i Turcima. U vreme kada je preuzimao Despotovinu pregovori koje je sa Turcima poveo pokojni despot Đurađ bili su pri kraju i Lazar ih je ne samo nastavio već i uspešno priveo kraju. Zbog preterano velikog harača despot Đurađ je otezao sa prihvatanjem ugovora, a sultan Mehmed II nije hteo da popusti. U međuvremenu je došao turski poraz pod Beogradom (leto 1456. godine), a tu iznenadnu okolnost je despot Đurađ hteo da iskoristi i da tursku slabost nakon ovog poraza iskoristi terajući ih na popuštanje. Međutim, smrt ga je u tome pretekla. Kako je Lazar bio neprestano uz oca i bio dobro upoznat sa pregovorima i Đurđevim namerama, to je on samo nastavio onim smerom kojim je i Đurađ krenuo. Oslabljen zbog poraza pod Beogradom, sultan Mehmed II nije imao više volje da se nateže oko visine harača pa je na kraju ove pregovore priveo kraju i 15. januara 1457. godine, samo tri nedelje nakon Đurđeve smrti, potpisan je ugovor između sultana i despota Lazara.

Ovim ugovorom despot Lazar je izborio da sultan prihvati smenu na prestolu u Despotovini, a osim toga dobio je skoro sve one zemlje koje je Đurađ držao. Sam harač je bio manji u odnosu na onaj koji ranije plaćan, a zbog toga što je Novo Brdo sada bilo pod turskom kontrolom. Tu je bilo i jedno maglovito obećanje od strane sultana da despota Lazara neće do smrti uznemiravati. Time je despot Lazar uspeo da iznenađujuće brzo i lako sredi svoje odnose sa Turcima. Osim toga uspeo je savlada svoj animozitet prema njima i da im do kraja čak postane vazal.

U ovim pregovorima sa turskim sultanom posebno se istakla jedna ličnost čije vreme tek dolazi. Radi se o Mihajlu Anđeloviću koji je još za Đurđeva života dospeo do položaja velikog čelnika. Njegov rođeni brat još kao dete bio je od strane Turaka uhvaćen 1427. godine pod Novim Brdom i onda odveden u Tursku. Tu je dobio ime Mahmud (Anđelović) i zahvaljujući svojoj darovitosti brzo se popeo hijerarhijskim lestvicama u turskoj političkoj eliti. U vreme pregovora despota Lazara i sultana Mehmeda II, on je već bio beglerbeg Rumelije (vrhovni namesnik evropske Turske), a od 1455. godine je i vezir. Kako je Mihajlo Anđelović, najpre kao Đurđev, a onda kao Lazarev predstavnik, često dolazio u Tursku to su se braća susretala i uskoro započela saradnju. Stoga i opravdana pretpostavka da je u sklapanju ovoga mira i relativno dobrih uslova koje je u njima Lazar uspeo da postigne deo i uticaja Mahmuda. U vreme kada je ugovor potpisivan (15. januar 1457. godina) Mahmud se nalazio sa 20.000 vojnika na svega dva dana hoda od Smedereva, što je bio svojevrstan vid političkog pritiska.

Tek nakon sklapanja mira sa Turcima poslao je despot Lazar svoga glasnika u Budim kod ugarskog kralja Ladislava i obavestio ga o smrti despota Đurđa, zatim da je on (Lazar) preuzeo Despotovinu kao i o sklopljenom miru sa Turcima. Bilo je tu dosta vesti za Ugre, a ni sa jednom od njih oni nisu mogli biti zadovoljni. Međutim, u to doba ugarski kralj je imao drugih briga i njegova reakcija je za taj momenat izostala. Želeći da osveti smrt Ulriha II Celjskog (koji je bio oženjen sa Đurđevom ćerkom Kantakuzenom), ali i poniženje koje je pri tome i sam doživeo naredi kralj da se zarobe Ladislav i Matija Hunjadi, ali i nekoliko njihovih pristalica. Treći dan nakon njihovog zarobljavanja izvršena je smrtna presuda nad Ladislavom Hunjadijem. Ova smrtna kazna je izvršena javno, a do kraja se pretvorila u njegovo mrcvarenje jer mu je dželat uspeo tek četvrtim zamahom odseći glavu. "Zatim budimski krvnik zadade udarac mačem. Na početku ostade neozleđen. Po drugi i po treći put ostade bez povrede. Taj snažni čovek se odmah diže sa zemlje i reče jakim glasom: Čujmo naše ugarsko pravilo: ako neko kod odrubljivanja glave tri puta može da podnese krvnikov udarac, već je slobodan po svojoj sreći. Palatin Nikola reče: Neka mu krvnik zadaje udarac toliko puta dok mu glavu ne odrubi od tela. Kad je to čuo vojvodski sin Ladislav, sam skinu krst sa svoga vrata, predade ga u ruke krvniku, a krvnik u ruke sudiji, te spustivši se na kolena tri puta zavapi: Isuse. I prvim udarcem glavu mu bi odrubljena, a telo bi pokopano zajedno s glavom kod svetog Ivana u manastiru čerskih monaha" (Đurađ Sremac).

Ta egzekucija je izazvala građanski rat u Ugarskoj budući da su pristalice Hunjadijevih predvođene Mihailom Silađijem napale na kralja Ladislava. Pritisnut sa svih strana kralj se sklonio u Beč vodeći kao zarobljenika Matiju Hunjadija. Tu se nije dugo zadržao već se uskoro zaputio u Prag gde ga je zatekla smrt krajem decembra 1457. godine. Nije imao ni punih 18 godina. Smrt koja ga je zadesila bila je toliko iznenadna da se sumnjalo da je otrovan, ali uzrok smrti je po svemu sudeći bila kuga.

U vreme dok su trajali sukobi između pristalica ugarskog kralja Ladislava i Mihaila Silađija, despot Lazar je veoma aktivno pomagao stranku ugarskog kralja. U tim ratnim dejstvima despot je imao i dosta uspeha. Tokom aprila 1457. godine uspeo je da zauzme Kovin i još nekoliko tvrđava koje su išle duž Dunavske obale: "primi gospodin despot Lazar grad Kovin i ine gradove pobreške" (Letopis). Ohrabren ovim uspehom despot Lazar je pokušao da ostvari i dublja osvajanja po Banatu, ali tu mu je vojska bila na Tamišu razbijena (maj 1457.).

U to doba umrla je despotica Jerina. Starost joj nije bila mirna. Između njene dece dolazilo je do stalnih sukoba, budući da su Lazar i Stefan hteli saradnju sa Ugrima, dok su Grgur i Mara naginjali Turcima. Jerina je to smirivala dok je mogla, no kako je starila to joj je autoritet bio sve slabiji i trpela je od sina Lazara i snaje Jelene Paleolog mnoge nepravde. Po nekim zapisima bila je zlostavljana, jer su sin i snaja mislili da zna gde je blago, koje je Đurađ sakrio. Nakon njene smrti (3. maja 1457.) došlo je u porodici do potpunog razlaza. Mara i Grgur su iste noći kada je Jerina umrla morali da beže iz Srbije ne bi li spasli život, ostavljajući je nesahranjenu.

Postoji čak priča da je Đurađ, već na samrti, odlučio da Jerina bude ta koja će upravljati državom. Međutim, njihov sin Lazar, smatrajući da presto pripada njemu i ne želeći ni sa kime da deli vlast, otruje majku tako što joj je usuo otrov u salatu. "Đurađ je u zaveštanju odredio da njegova žena Jerina upravlja državom njegovih sinova. Ali, Lazar, nezadovoljan time, želeći da postane potpuni gospodar, ne mareći za strah božji, otrovao je majku otrovom usutim u salatu" (Mavro Orbin).

Najtragičnija, ali izgleda i najverodostojnija verzija jeste ona nastala od Kritobula. Po njemu su Mara, Grgur i Jerina, sa blagom krenuli da pobegnu kod sultana. Međutim, Lazar ih je sustigao i uspeo da preotme blago, ali Mara i Grgur su mu umakli. Jerina, što zbog starosti, a što i zbog bolesti, ali i iz razočaranosti, ostade i uskoro umre.

Turski sultan Mehmed II primio je veoma lepo Grgura i Maru, tim više što je on prema Mari iskazivao veliko poštovanje nazivajući je u nekim ispravama čak "majkom". Od njih je mogao da čuje kako despot Lazar postepeno opet naginje saradnji sa Ugarskom, što je njega moglo da natera na akciju u kojoj bi konačno skršio Despotovinu. Ipak, nije odmah reagovao. Po svemu sudeći još uvek nije bio načisto šta treba da uradi. Sasvim je sigurno da mu je dolaskom Grgura otvorena mogućnost da ovoga isturi kao pravog, zakonitog naslednika despotskog prestola nasuprot despotu Lazaru. O tome je verovatno bilo i razgovora sa Grgurom i po svemu sudeći postojala je obostrana volja da se pokuša tako nešto. "Videći Grgur da je nepravedno lišen prestola, obratio se, zajedno s bratom Stefanom, sultanu Mehmedu nudeći mu znatnu svotu novca. Mehmed im je dodelio jedan mali deo zemlje kako bi pristojno mogli živeti" (Mavro Orbin). Orbin ovde greši utoliko što Stefan nije pobegao zajedno sa Grgurom i Marom, nego je ostao u Despotovini.

Sasvim je izvesno da despotu Lazaru nije moglo biti svejedno to što mu sestra Mara i brat Grgur borave na turskom dvoru. On je sasvim dobro znao kakav ugled ima Mara kod sultana, a sigurno mu nije bila nepoznata ni žarka Grgurova želja da zasedne na despotski presto. Osim toga morala ga je plašiti i moguća reakcija sultana Mehmeda II kada dočuje da on (Lazar) održava tajne veze sa Ugarskom. Da bi situacija bila još ozbiljnija u Ugarskoj su tada trajali još sukobi između kralja Ladislava i pristalica kuće Hunjadijevih. Sve se to dodatno zakomplikovalo kada je tokom novembra umro ugarski kralj Ladislav. Ipak despot Lazar nije imao priliku da pokaže kako bi reagovao u takvim prilikama, budući da je i on 20. januara 1458. godine umro. Nema sumnje da je despotova smrt bila i više nego iznenadna, a to se pripisivalo njegovom strahu od turskog napada. "Čim se pročulo za ovaj Lazarev zločin, toliko su ga omrzli njegovi vazali i drugi susedi da je Mehmed doneo odluku da zauzme Rašku. Kad je to saznao Lazar, a kako se bojao Mehmedove vojske, razboleo se od jada i uskoro umre bez muškog potomka. Ostavio je samo tri kćeri: Mariju, Erinju i Milicu" (Mavro Orbin). Po navodima nekih letopisa Lazar je bio savladar despota Đurđa ukupno 10 godina i 26 dana, a despotovao je samostalno samo 1 godinu i 26 dana.

Samo par dana nakon smrti despota Lazara (20. januar 1458.), odnosno 24. januara 1458. godine u Ugarskoj je za novoga kralja izabran mlađi sin Janjoša Hunjadija, po imenu Matija (Korvin). Kako je Matija bio maloletan to je za gubernatora (namesnika) do njegovog punoletstva postavljen Mihajlo Silađi.

Smrću despota Lazara postavilo se pitanje ko će vladati Despotovinom, budući da on nije ostavio muških potomaka. Tada su na videlo izašle mnoge nesuglasice koje su već duže vreme tamo vladale. Nesumnjivo da je najjača ličnost u Despotovini bio Mihajlo Anđelović, komandant vojnih jedinica u Despotovini. Njegov položaj je srazmerno bio jači i time što mu je brat Mahmud zauzimao vidno mesto u turskoj političkoj hijerarhiji. No, i pored svega to još uvek nije bilo dovoljno da on samostalno zavlada i stoga je morao tražiti kompromise. Slična je situacija bila i sa despoticom Jelenom koja je bila svesna da sama ne može preuzeti vlast, ali je želela da sve učini ne bi li je zadržala u okviru svoje porodice. Čini se da je i slepi Stefan Branković u celoj ovoj gužvi video neku svoju šansu pa se i on umešao i podelu vlasti. Zapravo, gledajući čisto pravno, on je jedini imao pravo da zatraži despotski presto budući daje bio jedini preživeli sin despota Đurđa. Naravno, na Grgura se nije računalo pošto je on bio u Turskoj.

Svi ti različiti politički interesi doveli su do stvaranja namesništva u kojem je bila despotica Jelena, slepi Stefan Branković i despotica Jelena. Zbog celokupne situacija, ali i ambicija među njima nije moglo biti nikakve saradnje. Dok su Stefan Branković i despotica Jelena naginjali Ugarskoj, Mihajlo Anđelović je iz sasvim razumljivih razloga tražio tursku pomoć.

Dok su svi ovi sukobi, neki javni neki tajni, trajali između njih, teritorija Despotovine se i dalje krnjila. Odmah nakon smrti despota Lazara uspeo je bosanski kralj Tomaš da otme Srebrnicu i još 11 gradova. Moguće da je tada počeo da razmišlja i o tome da preuzme kontrolu nad celokupnom do kraja dezorganizovanom Despotovinom.

No, nisu to bile jedine nevolje koje su se pojavile. Odjednom se počelo govorkati kako je despot Lazar neposredno pred smrt odredio da se Despotovina preda papskom legatu, što je praktično značilo da je odlučio da zemlju prepusti katoličkom uticaju. Danas je teško u tako nešto poverovati i verovatno da je to sve bilo plod nečije spletke, ali u ono vreme to je i te kako uznemirilo stanovništvo. Da nevolja bude veća i sam papa Kalikst III izgleda da je poverovao u to ili je želeo da sve to iskoristi, tako da se u Beogradu pojavio kardinal Karvajal. Uskoro je papa objavio bulu (14. mart 1458.) kojom je Despotovinu stavio pod svoju zaštitu. Međutim, otpori su bili suviše jaki da bi od toga bilo šta moglo da ispadne. Interesantno je to da ni na ugarskom dvoru nisu mnogo verovali u mogućnost da je despot Lazar zaista ostavio Despotovinu papi, ali bez obzira na to mislili su da je isplativo pokušati. Kardinalu je nuđena čak i jaka vojna pratnja, ali na kraju od svega nije uspelo ništa. Kardinal je jedva živu glavu izvukao, a spletke su se u Despotovini nastavile.

U tom momentu je bilo jasno da je turska stranka u Smederevu (vođena Anđelićem) odnela potpunu pobedu, međutim ni oni nisu imali posebnog razloga da se preterano raduju. Iako je turska stranka želela da od sultana zatraži da joj on postavi despota, njoj (stranci) nije bilo svejedno koga će sultan da imenuje. Naime, u turskoj je još uvek bio slepi Grgur Branković i on je kod sultana, zahvaljujući Mari Branković, stajao veoma dobro i vrlo je verovatno da bi sultan imenovao njega za novoga despota. Osim toga, ukoliko Grgur zbog toga što je slep, ne bi mogao proći kod sultana tu je bio njegov sin Vuk (Grgurević), jedan veoma pristali i sposoban mladić. Dakle, sultan je mogao nekoga od njih dvojice da postavi despotom, a to turska stranka u Smederevu nije želela. Oni su hteli Mihajla Anđelića za despota i to nisu krili. Vremena za neke spletke kojim bi se Grgur i njegov sin Vuk istisli iz sultanove milosti nije bilo mnogo budući da je ugarska stranka u Smederevu, a u kojoj su bili despotica Jelena i slepi Stefan Branković, bila veoma aktivna. To se posebno moglo videti onda kada je kardinal Karvajal pokušao da u ime pape preuzme Despotovinu. Bez ikakve sumnje da je ovo bila njihova spletka koja skoro da je uspela. No, ne treba misliti da je i ova ugarska stranka bilo posebno složna između sebe jer je i tu svako vukao na svoju stranu. Dok je slepi Stefan Branković pokušao da vlast uzme za sebe, despotica Jelena se trudila da na svaki način vlast zadrži u okviru svoje porodice. Inače despotica Jelena je izazvala svojim ponašanjem strahovitu mržnju prema sebi pa je i to možda razlog zbog čega je Mihajlo Anđelović imao jaku podršku među stanovništvom Smedereva. "Pomenuta Lazareva žena zvala se Jelena i ona je ostala na vlasti posle muževljeve smrti. Đurđev sin Grgur nastojao je da je protera iz države. No ona se obratila za pomoć Ugrima, koji su joj pružili moćnu zaštitu. Rašani, podstaknuti, možda, mržnjom koju su prema njoj osećali, izabrali su za svoga vladara Mehmeda, brata Mihajla Turčina, koji je neko vreme boravio na dvoru raškog despota. Njemu su predali takođe upravu nad gradom Smederevom" (Mavro Orbin). No, njihov rascep nastaće nešto kasnije.

U svakom slučaju turska stranka nije više želela da čeka i uskoro je prva povukla svoj potez. Tokom marta meseca 1458. godine Mihajlo Anđelić pusti jednu tursku četu u Smederevo, a oni ni manje ni više nego istaknu tursku zastavu na kuli iznad gradske kapije. To je bilo dovoljno da razdraženo stanovništvo napravi pobunu u kojoj svi Turci u gradu budu pobijeni. Ova pobuna je bila po svemu sudeći spontana i pokrenuta uglavnom mržnjom prema Turcima. Međutim, ugarska stranka je vešto iskoristila ovaj narodni pokret i obračunala se i sa onim Srbima koji su podržavali Turke. U tom metežu najbolje se snašla despotica Jelena koja je na veoma vešt način uspela da zarobi i Mihajla Anđelića. "Lazareva udovica, koja se bila povukla u kulu, videvši takvu pobunu svojih ljudi koju nije bila u stanju da uguši vlastitim snagama, smisli nekako izgovor kojim bi namamila u zamku tog novog vladara. Jednog dana pozva ga prijateljski na ručak u kulu, kuda je on, ne pomišljajući ni na kraj pameti da je posredi prevara, rado došao. Ali ona, čim je stupio u kulu, naredi da ga vežu, te ga onako svezana posla u Ugarsku, gde je bio bačen u tamnicu" (Mavro Orbin). Time je turska stranka u Smederevu bila potpuno uništena.

Sada je već sasvim bilo izvesno da je ugarska stranka odnela potpunu pobedu, ali nastali su sukobi u njenom okviru. Despotica Jelena je bila omrznuta i nije ni čudo što je sada tu priliku do kraja iskoristio slepi Stefan Branković i bio priznat za despota. Međutim, ni on nije bio dovoljno jak da samostalno vlada pa je uz njega bila i despotica Jelena. Ovo, na neki način, "dvovlašće" sigurno nije moglo dalje da traje i njime nije bio zadovoljan ni Stefan, ali ni Jelena.

Međutim, nije bio zadovoljan ni turski sultan Mehmed II, što je naravno bilo mnogo opasnije. Odmah nakon hapšenja Mihajla Anđelića, rumelijski beglerbeg Mahmud paša (rođeni brat Mihajla Anđelića) pokrenuo je vojsku i započeo sistematsko osvajanje Despotovine. Do leta su pali svi značajniji gradovi i utvrđenja, a ostalo je samo Smederevo. Ono što je moglo posebno da zabrinjava despoticu Jelenu i despota Stefana, bilo je to što je u okviru turske vojske bio i slepi Grgur Branković. Njega su Turci vodili sa sobom želeći da ga postave za despota. Osim njega u turskoj vojsci je bio i njegov sin Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni) koji je vodio jedan odred.

Bilo je sasvim jasno da je pad Smedereva, a time i Despotovine samo pitanje dana. Toga su bili svesni i despotica Jelena i despot Stefan pa stoga ne iznenađuju njihovi pregovori sa Mihajlom Silađijevim, ugarskim gubernatorom koji je u to vreme sa velikom vojskom krstario duž granice pokušavajući da spreči Turke da pređu Dunav. U to vreme mu nije nimalo lako jer osim problema sa Turcima on se upleo u neke tajne spletke protiv kralja Matije Korvina. Ova zavera nije bila nimalo naivna budući da je u nju bilo upleteno više moćnih ugarskih velikaša. "Ugarska gospoda zavađena su s kraljem, te ih ima dvanaest koji zajedno stoje.." piše neki nepoznati pisac. Na kraju je kralj Matija otkrio šta mu se sprema pa je uspeo da zaverenike pretekne, a Mihajlo Silađi se uspeo izvući iz neprilike tako što se odrekao gubernatorstva. Dok su se oni tako natezali uspeli su Turci da zauzmu skoro celu teritoriju Despotovine, izuzev Smedereva. Ono što je Ugare naročito zabrinulo bio je pad jake tvrđave Golubac. Stoga su Silađijeve čete ojačane pa je on imao i nekih uspeha u ratovanju sa Turcima i uspeo da ih na čas pokoleba. Međutim, sve je to bilo tek trenutno i toga su svi bili svesni. Stoga dolazi do pregovora između Mihajla Silađija i despota Stefana. U tim pregovorima aktivno učešće je imala i despotica Jelena.

Mihajlo Silađi im je predlagao da mu predaju Smederevo, a za uzvrat bi im prepustio neka imanja po Ugarskoj. To i nije bila loša ponuda za Jelenu i Stefana tim više što su Turci sa sobom vodili slepog Grgura i bilo je izvesno da bi ih on mogao uskoro zameniti na vlasti. Po nekim izvorima izgleda da je despotica Jelena čak i pristala na ovu ponudu i postigla sporazum. Mletački poslanik o tome piše kako je već postignut dogovor da se neka imanja u Ugarskoj "ustupe gospođi udovici i onome slepom bratu pokojnoga despota koji je uz nju, pošto je tu skoro na te krajeve došao drugi slepi brat pokojnog despota, koji je kod Turaka, i koji se uzda u naklonost tursku da pomoću nje Srbijom zavlada". Međutim, isprečilo se nešto što tada mnogi nisu znali.

Despotica Jelena je osetila da joj se vlast polako izmiče iz ruku, a njena vlastohlepnost to nije mogla podneti. Stoga je nastavila tajne pregovore sa bosanskim kraljem Tomašem koji su započeti još mnogo ranije. Oni su u dodir došli odmah nakon smrti despota Lazara kada je kralj Tomaš oteo Srebrenicu i još niz drugih gradova. Kralj Tomaš je na neki način osetio priliku da svoju vlast proširi na Despotovinu i to tako da svoga sina Stefana oženi despotovom ćerkom Marom koja je imala tada 12 godina. Ovaj brak je trebao da bude tipično politički jer bi se njime despotica Jelena otarasila vojvode Anđelovića koji je tada bio u punom naponu snage, dok bi kralj Tomaš za svoga sina obezbedio Despotovinu (tačnije: njene ostatke). Ti bračni pregovori su bili prepuni spletaka i različitih interesa. Jedno vreme je kralj Tomaš je počeo da se predomišlja pa dok su još trajali pregovori sa despoticom, počeo je da se obraća papi ne bi li ovaj za njegovog sina pronašao neku italijansku princezu. Sve što je papa mogao da mu ponudi bila je jedna vanbračna ćerka milanskog vojvode, što nije bilo ono što je kralj Tomaš želeo. To je bio razlog zašto se on odmah vratio započetim pregovorima sa despoticom. U međuvremenu Anđelić je bačen u tamnicu, Turci su provalili u Despotovinu, a Mihajlo Silađi uspeo da ih tek delimično zaustavi. U to vreme je i kralj Matija došao lično sa svojom vojskom pa je jedno vreme boravio u Beogradu. On je imao tada nameru da provali u Tursku, ali kako nije imao potrebnog novca to je mislio da taj novac namakne nekim vidom poreza. Tome su se usprotivili ugarski velikaši, a najviše Mihajlo Silađi. Sada je i kralj Matija izgubio strpljenje i naredio da se Mihajlo Silađi uhapsi te da se sprovede u tamnice u Vilagošu. Nakon ovoga kralj se nije dugo zadržao u Beogradu već je otputovao u Temišvar, a onda u Segedin gde se održao ugarski sabor.

Bilo je jasno da se sada više ništa u Despotovini bez ugarskog znanja neće moći uraditi. Baš to je bila karta na koju je zaigrao kralj Tomaš. Jasno uvidevši da bez dozvole Ugarske neće uspeti da ostvari svoju zamisao i da sina oženi za Maru Branković, on otputuje lično na ugarski dvor koji je tada boravio u Segedinu (kraj 1458. godine). Tu se kralj Tomaš veoma brzo sporazumeo sa ugarskim kraljem Matijom i dobio od njega pristanak da sina oženi sa Marom Brankovićem. U ovom slučaju ženidba kao da je više odgovarala Ugarskoj negoli Bosni. Naime, bilo je dogovoreno da će Bosna, onoga momenta kada se sin kralja Tomaša oženi Marom Branković, preuzeti Smederevo, ali i njegovu odbranu od turske navale koja se očekivala. To je bio razlog zašto su kralja Tomaša još požurivali da što prije preuzme Smederevo. "Naročito vam je poznato, kada nam je pri našem odlasku iz Segedina naložio, da svetloga Stefana, našega voljenog sina, bez ikakva otezanja, što je moguće pre, pošaljemo u grad Smederevo" (iz pisma kralja Tomaša). Možda je kralju Tomašu tada izgledalo da je napravio dobar posao jer je sinu obezbedio titulu despota, ali još u Segedinu je imao razloga da se uveri da se po svemu sudeći preračunao.

Dok su se dva kralja dogovarala u Segedinu, početkom 1459. godine Turci ulaze u Bosnu i napadaju na Bobovac i Vranduk. U tom momentu u Bobovcu se nalazio "mladoženja" Stefan Tomašević, ali se nešto kasnije uspeo izvući. "U ponedeljak (29. januara) pred našim dolaskom u Jajce provalila je naime velika turska vojska, kad je čula da ćemo doći, u sredinu našega kraljevstva i došla pod naš kraljevski grad Bobovac, u kojem smo, kako smo vam kazali, ostavili našega spomenutoga sina, pa onda je došla pod drugi grad, po imenu Vranduk" (iz pisma kralja Tomaša).

Čim se izvukao iz opkoljenog Bobovca požurio je Stefan Tomašević ka Smederevu gde je 21. marta 1459. godine obavljeno njegovo venčanje sa Marom Branković. Sa ovim svojim političkim uspehom kralj Tomaš je bio veoma ponosan pa nije propustio priliku da se pohvali: "da je moj voljeni sin, svetli Stefan, uzeo za ženu ćerku pokojnog despota Lazara te je preuzeo čitavo njegovo vladanje u Ugarskoj i Raškoj, u koliko ga Turci još nisu osvojili. Takođe je ugarski kralj Matija ga proglasio despotom mesto svoga tasta Lazara, i to složno voljom svih Rašana". U to vreme kralj Tomaš je sasvim otvoreno istupao protiv Turaka pa je čak napadao i mesto Hodidjed gde su se ovi utvrdili. "Kralj je zauzeo predgrađe Hodidjeda, koje je bilo veliko i puno naroda, i spalio ga, a narod delom poubijao, delom poveo u ropstvo" pišu Dubrovčani kralju Matiji. Međutim, i pored svih tih uspeha sve je to bilo jako nesigurno i kralj Tomaš se počeo obraćati papi Piju II tražeći pomoć.

Odmah nakon dolaska Stefana Tomaševića u Smederevo, bilo je jasno da je despot Stefan Branković suvišan u gradu i da mu čak preti opasnost za život. Stoga se on 8. aprila 1459. godine povukao i otišao kod sestre Kantakuzene (udovice Ulriha II Celjskog). Tako su Brankovići sišli sa prestola Despotovine, a despotica Jelena je mogla da uživa u svome trijumfu, makar samo za kratko.

Strahovanja kralja Tomaša su se veoma brzo ostvarila kada su Turci sredinom 1459. godine banuli pod Smederevo. "Tada turski car Mehmed, videvši do kakvog je stanja došlo u Raškoj i Srbiji, pođe s vojskom protiv Smedereva" (Mavro Orbin). Građani Smedereva i inače nisu bili baš raspoloženi prema Stefanu Tomaševiću i nikako ga nisu mogli prihvatiti za despota. Nije bilo u pitanju samo što je on bio katolik, još više im je smetalo to što im je bio nametnut sa strane. Baš zato i dođe do pobune u gradu i predaje grada sultanu Mehmedu II. "Saznavši to, građani Smedereva iziđoše iz grada, pođoše mu u susret i predadoše mu ključeve grada. Mehmed im podeli mnogo poklona, nekom dade novaca, a nekom posed" (Mavro Orbin). Sultan se pokazao širokogrud i prema despotu Tomaševiću dopustivši mu da sa svojim blagom napusti grad. Sa njime je otišla i despotica Jelena. "Lazarevu ženu je pustio da ide kuda želi i da nosi sobom sve svoje blago. Otišla je u Ugarsku" (Mavro Orbin). Ipak grad nije uspeo da izbegne pljačku i poniženja. "Zvona u Smederevu iskvariše. Crkve pokvariše i mesdžide načiniše. Držano je blagodarenje za mnoga leta sultanu Mehmedu" (Ašik-paša Zade).

Čuvši o načinu na koji se Smederevo predalo ugarski kralj Matija i papa Pije II svale svu krivicu na despota Tomaševića tvrdeći da su ga Turci podmitili. "Drugi vele da je ovaj grad predao Turcima bosanski kralj Stefan, koji je, kao Lazarev zet i naslednik Raškog Kraljevstva, posle smrti tasta vodio svu upravu u tom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Kralj Matija je bio veoma grub nazivajući despotovog strica Radivoja izdajnikom, a E. Silvio nedvosmisleno kaže da je despot Tomašević "dozvao Turke i grad predao za veliku svotu novca". Osim toga pala je na bosanskog kralja Tomaša i ljaga da su Turci po njegovom pozivu došli u Bosnu te iste godine (1459.) i napali na zemlje hercega Vukčića. Tada se odjednom pojavila i opasnost da ga papa zbog navodne izdaje ekskomunicira. Međutim, uskoro se pokazalo da su sve te optužbe protiv kralja Tomaša ipak lažne i preterane. No, s druge strane veliko je pitanje kakvog je udela imala u turskom zauzimanju Smedereva despotica Jelena. Velika pažnja koju je prema njoj ispoljio sultan Mehmed II prosto nameće misao da je ona bila ta koja je "odradila" za Turke ovako lako zauzimanje moćne tvrđave. Ako je bilo kakve izdaje ona je išla upravo od nje.

Stefan Tomašević se nije dugo nauživao titule despota - tek tri meseca - jer su već 20. juna Turci bili pod Smederevom. Grad se skoro odmah predao, a sultan Mehmed II dozvolio je despotici Jeleni da sa svojim ćerkama slobodno napusti grad i da odnese svoje blago sa sobom. Ima čak nekih nagoveštaja da joj je sultan poklonio i neke gradove u Bosni, a možda i u Dalmaciji. Iako je dosta zla nanela Mari Branković to je nije sprečilo da kod nje zatraži i dobije utočište na izvesno vreme.

Despotica je jedno vreme boravila u Bosni, a nakon toga otputovala je na Krf. Živela je dosta lagodno imajući dovoljno zlata koje joj je omogućilo da putuje i u Italiju kod oca, koji je bio tamo u izbeglištvu. Tokom jeseni 1462. godine Jelena ponovo stiže u Dubrovnik i tu boravi oko osam meseci. Još uvek ima dosta zlata, koje joj omogućuje da izdržava trideset ljudi kao svoju pratnju. U Dubrovniku joj nije bilo dosadno, jer se osim zabavama, bavila i sporovima sa nekim Dubrovčanima, koje je tužila zbog nekih dugova. Kada joj je i to dosadilo otputovala je na jonska ostrva, gde se konačno i skrasila. Nakon toga zakaluđerila se pod imenom Hipomona, a tokom 1473. godine je umrla na Santa Mauri.

Svoje ćerke je uglavnom dobro udomila. Najstariju (Mara - Jelača) je udala za bosanskog kralja, ali je Mara već za dve godine (sa samo 15 godina) postala udovica i više se nije udavala. Drugu ćerku, Milicu, despotica Jelena je udala za Leonarda III Toka (1. maj 1463.), ali jedva da je prošlo godinu dana, a nesrećna Milica je umrla. Iza nje je ostao sin Karlo III Toka, a njegovi potomci još i danas žive u Italiji. Treća ćerka - Jerina - udata je za Jovana Kastriota (sin čuvenog Skenderbega) i u ovom braku je rodila troje dece. Kasnije su sinovi uspeli da ostvare jednu zavidnu karijeru u političkom i verskom vrhu Italije, ali su veoma brzo asimilovani.

Kraljica Mara (žena kralja Stefana Tomaševića), imala je tek 15 godina kada je postala udovica, pobegla je na vreme tako da je Turci nisu uspeli uhvatiti. Međutim, pala je u šake hrvatskog bana Pavla Špirančića, ljutog protivnika njenog pokojnog muža. Ovaj ju je hteo predati Turcima, ali je kraljica uspela da na vreme umakne u Dubrovnik. Iz Dubrovnika je otišla u Split i tu živela u jednom samostanu. Jedno vreme boravila je kod Mare Branković. Preuzela je od svoje majke opaku narav i mešala se u mnogo toga, a svakako najveći "uspeh" joj je bio opanjkavanje očeve sestre Kantakuzene kod Turaka. Poslednja vest o njoj potiče iz 1498. godine.

Slepi despot Stefan Branković imao je mnogo težu sudbinu. Pošto je od despotice Jelene i njenog zeta Stefana Tomaševića bio proteran iz Smedereva (8. mart 1459.), to se uskoro počeo potucati po stranim zemljama. Kako nije imao skoro nikakvog blaga to mu je daljnji život bio opterećen uglavnom pribavljanjem potrebnih sredstava za život. U prvo vreme boravio je u Budima, ali kako tamo nije uspeo da za sebe obezbedi utočište to je otputovao kod svoje sestre Kantakuzene. Nije se ni tu dugo zadržao budući da je Kantakuzena postepeno prodavala delove onih imanja koji su joj ostali nakon muževe smrti pa je imala i svojih briga dovoljno.

Negde tokom 1460. godine stigao je despot Stefan u Albaniju i tu se oženio sa Angelinom, ćerkom katoličkog arbanaškog velikaša Arijanita Komnina. "Tako Stefan pobeže u Albaniju, gde je po nagovoru svojih uzeo za ženu Anđelinu, ili, kako drugi vele, Teodoru, kreposnu ženu, kćer Skenderbegova tasta Arianita, da kuća ne bi ostala bez naslednika" (Mavro Orbin). Ovo je bila dosta dobra ženidba budući da je Arijanit bio u bliskim srodničkim vezama sa Skenderbegom. Uz mladu despot Stefan je dobio i neke posede pomoću kojih se izdržavao. U to doba imao je 44 ili 45 godina. Početkom 1461. godine napušta Albaniju i odlazi u Veneciju gde je bio lepo primljen, tim više što je bio njihov patricij još od 1435. godine. Upravo dok je boravio u Veneciji posetio ga je biskup od Mantove koji ga je opisao kao "pojavu bez prigovora; da se ne može zamisliti čovek više dostojanstven od njega; čovek visoka rasta, lica vanredno ozbiljna i pametna". Ni u Veneciji se despot Stefan nije dugo bavio već je sa sestrom Kantakuzenom kupio od goričkog grofa Leonarda jedno imanje u Furlaniji sa gradom Beogradom. To imanje se nalazilo na teritoriji mletačke države. Sestra Kantakuzena ga je napustila u leto 1469. godine i otišla kod Mare u Tursku. Stefan je toliko omrzao Turke da nije imao ni volje, a ni želje da i on sa njom tamo ode. Tu je doživeo i svoju smrt 9. oktobra 1476. godine. Koliko je poznato nije se više mešao u politička zbivanja i jedino zanimanje su mu bila deca: sinovi Đorđe i Jovan i ćerka Mara. Sa ženom Angelinom je živeo u retko skladnim odnosima i njegove poslednja pisma su prepuna ljubavi i zahvalnosti prema njoj.

Izgleda da je živeo veoma skromno budući da nije imao prihoda osim onoga što je dobijao od Venecije. Predosećajući smrt obratio se Dubrovniku pismom u kojem opisuje svoje teško stanje: "Jer prihodi končina moja, jere sam u sumnje od života moga i zatoj pišu vašoj gospodstvu, da ne žalu moje bolesti i smrti, koliko žalim moje Angeline, i moje dječice: Đure, i Mare, i Jovana, na kim ih mestu ostavljam:da, gospodo, mnogo bih pisal vašemu gospostvu mnozeh radi uzrok i radi uzdanija i ljubve, koje smo imali naši prvi i mi; da ne mogoh vi mnogo pisati vašemu gospostvu, jere sam mnogo bolan i nejaki od bolesti moje; da, vlastele, mnogo se molju vašemu gospostvu mnogo milostivo i smerno, i preporučuju vi moju Angelinu i moju dječicu: Đuru, i Mare, i Jovana, pred Bogom, i pred Prečistom, i pred svemi svetim: što vi šnimi, to Bog s vami.. I vlastele, ni na čim nesam imal u mom ubogom domu učiniti testament, ni zlata, ni srebra ni pokućija, što bih ostavil Angeline z dečicom...Ovoj učinih napokonje preporučenije gospostvu vašemu s velikom mojom skrblju i s velikom žalostiju, videći, jer ću se odlučiti od ovogaj sveta, i ovoj napokonje preporučenije učinih gospostvu vašemu, slobodan budući pametju mojom". U vreme despotove smrti sin Đorđe je imao između 14 i 15 godina, a Jovan je bio godinu dana mlađi. Negde 1484. ili 1485. godine Stefan je proglašen za svetitelja.

Slepi Grgur Branković se možda jedno vreme i ponadao da će uspeti uz tursku pomoć da se dočepa despotskog prestola i u okviru toga učestvovao je i u turskim napadima na Despotovinu. No, od momenta kada se Stefan Tomašević proglasio za despota (1459.), a Turci počeli sistematski da osvajaju Despotovinu i njemu je bilo jasno da je ispao iz kombinacije. Bilo je očigledno da Turci osvajaju Despotovinu za sebe i da za Grgura tu neće biti mesta. Stoga je otišao kod sestre Mare i kod nje živeo jedno vreme. "Lazarev brat Grgur, videvši da Murat radi na tome da sasvim zauzme Rašku, verovatno uplašen, pobeže u Ugarsku, gde je umro bez zakonitih sinova" (Mavro Orbin). Ovde Orbin greši utoliko što Grgur nije pobegao u Ugarsku (tu je Orbin Grgura izgleda pomešao sa Lazarem). Njegov navod da Grgur nije imao zakonitih sinova je po svemu sudeći tačan i sin mu Vuk Grgurević verovatno potiče iz neke Grgureve vanbračne veze. Ni kod Mare se Grgur nije dugo zadržavao već ode u Hilandar gde se zamonaši pod monaškim imenom German. Tu je u oktobru 1459. godine umro.

Mara Branković je imala u svakom slučaju najmirniju starost. Odmah nakon dolaska iz Despotovine u Tursku od sultana Mehmeda II uspela je da dobije imanje u Ježevu u blizine Sera i tu je provodila svoje dane. To što je sedela u Ježevu bio je sigurno njen izbor budući da se ova zemlja nalazila na putu iz Srbije u Svetu Goru, a tu su bila i imanja svetogorskih manastira. To je bilo mesto gde su svraćali pobožni putnici na svom putovanju do Svete Gore, a Mara ih je pomagala i pružala im odmorište. Osim njih pomagala je brata Grgura, ujaka Tomu Kantakuzena, despoticu Jelenu (udovicu brata Lazara), a tu je utočište našla i bosanska kraljica Mara (ćerka despota Lazara). Ova umna žena je imala utehe i utočište za svakoga, pa čak i za despoticu Jelenu koja je toliko zla nanela celoj porodici Branković i ispred čijeg je gneva i Mara Branković morala svojevremeno da beži. Međutim, kao prava hrišćanka, Mara je umela da oprosti i da pomogne.

Mara se aktivno bavila crkvenim poslovima, pomagala je manastire u Svetoj Gori, ali nije se libila da se pokatkada umeša u visoku politiku, pogotovo kada bi je za to zamolio sultan Mehmed II. Razlog što se nikada nije zamonašila jeste verovatno taj što je ona na neki način smatrala da je nasledila srpske vladare. To se vidi iz toga što su njene povelje, a bilo ih je dosta, bile overavane pečatom njenog oca despota Đurđa. Istovremeno nazivala se "caricom" ili "samodržicom": "Sego radi az raba tvoja, carica i samodržica kira Marija". Koliki je njen uticaj bio vidi se iz toga što je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine Carigradskih patrijarha. Doživela je starost od oko 70 godina i umrla je 1487. godine. "Va leto 6996. (1487.) prestavi se Mara carica, kći Đurđa despota, na Krstov dan, septemvrija (14) va petak u Ježevu" (Letopis).

Možda je najteža sudbina bila ona koju je imala Kantakuzena. Izgubila je muža Ulriha II Celjskog, a onda je trpela napade od okolnih velikaških porodica koji su postepeno otkidale delove imanja koje je nasledila od muža. Još za života sahranila je sve troje dece koje je rodila u ovome braku. Do 1461. godine rasprodala je ono što je uspela i jedno vreme je živela u Dubrovniku. Nakon kratkog boravka na Krfu, kupila je Beograd u Furlaniji, ali ni tu se nije dugo zadržala. Ostavivši Stefana da boravi u Beogradu, ona se odselila 1469. godine kod sestre Mare u Ježevo. Njih dve se nisu videle skoro četrdeset godina. Rastale su se dok su još bile devojčica, a ironija njihovog života sastavila ih je kao starice. Ni tu joj nije bilo lako jer ju je Mara (bosanska kraljica, ćerka brata joj Lazara), koja je takođe boravila u Ježevu, uspela kod Turaka da je nabedi za neke radnje (ne zna se koje?). To je imalo strašne posledice po Kantakuzenu koja je u tim poznim godinama bila uhapšena, a onda i divljački tučena. Izgleda da je optužba bila tako teška da joj čak ni sestra Mara sa svim svojim uticajem kod sultana Mehmeda II nije uspela pomoći. Kada se izvukla iz zatočeništva nastavila je da živi kod Mare, a nakon Marine smrti preuzela je njenu ulogu. Ostala je Srpkinja do kraja i sva svoja pisma pisala je na srpskom, a bila je okružena srpskim monasima. Od sve Đurđeve dece je živela najduže i umrla je u jesen 1492. godine, a sahranjena je u Konči (kod Strumice).

13. Despot Vuk Grgurević

Danas je uglavnom prihvaćeno mišljenje da je Vuk Grgurević vanbračni sin slepog Grgura Brankovića i da je rođen najkasnije 1439. godine. O njegovoj mladosti i najranijem delovanju zna se toliko malo tako da se barata uglavnom sa pretpostavkama. U tom okviru je i razmišljanje da je Vuk sa ocem uglavnom boravio u Smederevu i bio prisutan svim onim sukobima u porodici Branković, a koji su se dešavali oko preraspodele političke vlasti u Despotovini. Imao je sasvim dovoljno godina da upozna svoga dedu despota Đurđa Brankovića (umro 1456.), sećao se povratka Mare Branković u Srbiju (1451/2.), a morao je biti prisutan i svoga oca Grgura iz turskog zatočeništva gde je ovaj zajedno sa bratom Stefanom oslepljen (1444.). Kako je u vreme Grgurovog zarobljavanja u Smederevu (1439.) bio suviše mali da bi ga se mogao sećati, verovatno da ga je upoznao tek tada. U svakom slučaju detinjstvo mu nije bilo lako, ne samo zbog toga što nije imao oca, već i zbog stalnih trzavica u okviru porodice Branković. To što je bio vanbračni Grgurov sin nije mu moralo mnogo smetati budući da je moral u srednjem veku po tom pitanju bio daleko labaviji i vanbračni status nije bio neka posebna smetnja. Jedino u čemu ga je takav status ograničavao bilo je to što nije mogao da računa da bi mogao naslediti despotsku titulu.

U vreme kada se Grgur vratio u Srbiju imao je Vuk najmanje 5-6 godina i bio je na pragu dečaštva. To je u omogućilo njegovom ocu Grguru da ga vaspita u onom pravcu u kojem je smatrao da je to potrebno. Istovremeno bio je tu i deda, despot Đurađ Branković, tako da je Vuk mogao da dosta toga vidi i nauči. U vreme smrti despota Đurđa (1456.) Vuk je imao oko dvadeset godina i bio je već pristali mladić. Uzimajući u obzir njegove kasnije ratne poduhvate, sigurno je da je još tu u Smederevu bio podučavan ratnim veštinama i veoma je lako moguće da mu je despot Đurađ poveravao pod komandu i vojne odrede.

Nakon Đurđeve smrti i preuzimanja Despotovine od strane Lazara, počele su otvorene čarke između pripadnika porodice Branković, a sve oko daljnjeg političkog usmerenja. U to vreme je izgleda Grgur Branković gajio neke nade da bi mogao da zauzme despotski presto, a u tome je imao podršku despotice Jerine i Mare Branković. Kako je Vuk Branković bio dovoljno odrastao i sigurno imao i nekog ratničkog iskustva to je sasvim izvesno da je u tim spletkama i on imao učešća. Ta prva njegova politička avantura se završila veoma loše jer su u maju 1457. godine Jerina, Mara i Grgur morali da beže iz Despotovine. Sa njima je po svemu sudeći bio i Vuk. Tokom bekstva Jerina je umrla u Rudniku (3. maj 1457.), dok su se Mara, Grgur i Vuk uspeli dočepati Turske. Mara je odmah od sultana Mehmeda II bila opskrbljena sa imanjem u Ježevu gde je provela ostatak života. Za to vreme Grgur Branković je uz pomoć turske vojske koja je provalila u Despotovinu 1458. godine, pokušao da se dočepa despotskog prestola koji je ostao upražnjen nakon Lazareve smrti.

U okviru turske vojske nalazio se i Vuk Grgurević i izgleda da je čak vodio jedan deo turske vojske pa se u istorijskim izvorima navodi da je napao Kovin i da je plenio po Sremu. Upravo te godine (1458.), što je veoma indikativno, u Ugarskoj je za kralja izabran Matija Korvin. Dakle, u samom početku oni su međusobno suprotstavljeni. Mora da je već tada Vuk pokazivao dosta onih ratničkih osobina koje će ga kasnije dići u legendu i da se o njemu na granici dosta pričalo.

Turska akcija, iako dobrim delom uspešna, nije uspela da se do kraja ostvari tako da je Grguru izmakao despotski tron. U samome početku sultan Mehmed II je razmišljao o tome da na čelo Despotovine stavi Grgura Brankovića i da ga drži u nekom obliku vazalne zavisnosti, ali zbog svega onoga što se tada dešavalo u Smederevu, odlučio je da Despotovinu u potpunosti potčini. U tom kontekstu Grgur mu više nije bio potreban i on se od toga momenta gubi sa političke scene.

Sredinom 1459. godine Smederevo je palo i time je Despotovina završila svoj život, a Srbija je postala delom turske države. Kako je Vuk Grgurević bio sposoban ratnik to ga je sultan Mehmed II zadržao u svojoj službi. Sledećih nekoliko godina Vuk ratuje za turski račun i to sasvim uspešno. Njegova nemirna priroda mu nije dozvolila da poput ostalih iz kuće Brankovića potraži utočište, uglavnom kod Mare Brankovića, i da na miru provodi svoje dane. Iako se ne zna skoro ništa o tom periodu njegov života, postoje neki znaci da je bio u službi rumelijskog beglerbega Isa-bega. Tu je zauzimao jedan prilično uticajan položaj, sasvim dovoljno da preko njega Dubrovčani šalju pisma Isa-begu. Očigledno da su svoje molbe u pismu želeli da ojačaju i Vukovim dodatnim uticajem na Isa-bega.

Tokom 1465. godine u nekim pismima Vuk Grgurević se ponovo spominje, ali ovaj put u službi ugarskog kralja Matije Korvina. Već tada je Vuk nosio titulu despota Raške, koju je po svemu sudeći uzeo nakon Grgureve smrti (oktobar 1459.). Iako je napustio tursku službu, sultan Mehmed II je o Vuku imao lepo mišljenje pa je čak preko njega pokušao da utiče na ugarskog kralja Matiju Korvina da sklope mir. Pismo koje je sultan uputio ugarskom kralju sasvim jasno govori da je Vuk uspeo da odmah u samome početku svoje službe u Ugarskoj obezbedi dobar položaj i značajan ugled, sasvim dovoljan da Turci preko njega posreduju.

Već tada on je imao dovoljno imanja po Sremu (Berkasovo, Irig) koja su mu omogućavala da oprema vojsku kojom je kontrolisao granicu. Imanja koja je imao u Sremu bila su pogranična zona Ugarske prema Turskoj i kao takva izložena stalnim turskim napadima pa je od samoga početka Vuk bio graničar koji je uglavnom provodio svoje vreme ratujući sa njima. No, treba imati u vidu da su upravo ta ratnička svojstva bila ono što je bilo presudno za kralja Matiju Korvina da ga primi u svoju službu i da ga odmah nagradi sa imanjima po Sremu. Osim toga, Vuk je bio Branković i to jedini iz muške loze pa je to uticalo na Srbe koji su bili u Ugarskoj da mu se pridruže u borbi sa Turcima. U to vreme Srem je bio strahovito opustošen zbog stalnih turskih provala pa je boravak Vuka Grgurevića na tom tako opasnom mestu ne samo obezbeđivao Srbima koji su tu živeli kakvu-takvu sigurnost, Ugarima relativno sigurnu granicu, već i Srbima koji su bili sa druge strane Save i pod turskom vlašću mogućnost da prebegnu i da se nasele u Sremu. Time nisu dobijali samo slobodu od turskog nasilja, već i mogućnost da u okviru četa Vuka Grgurevića učestvuju u borbi sa Turcima i da im naplate svu onu muku koju su pod njima preživeli. Osim toga tu se pojavljivala i mogućnost bogatih pljački što je možda bio i najjači motiv za dolazak preko Save. U svakom slučaju to što je ugarski kralj primio Vuka u službi bio je jedan tipičan politički potez onoga doba. Osim nesumnjivih ratničkih kvaliteta, Vuk je imao i poreklo koje je među Srbima tada i te kako mnogo značilo. No, ne treba precenjivati ulogu koju je u tim prvim godinama imao Vuk u Ugarskoj. On je bio u rangu običnog vlastelina u Ugarskoj, a takvih je bilo mnogo. Oni osim svojih mišića i ratničkih kvaliteta nisu imali ništa drugo da ponude. Daljnji uspon im je bio direktno vezan za uspehe na bojnom polju. U odnosu na takve Vuk je imao jedan kvalitet više samim time što je bio iz kuće Brankovića i što su ga zbog toga Srbi u Ugarskoj smatrali svojim vođom. U to vreme bilo je već dosta Srba koji su bili u ugarskoj službi, a među onima znatnijeg roda bili su svakako Stefan i Dmitar Jakšić, Miloš Belimužević, Vladislav Kosača i drugi.

Brojna kolonija srpskih porodica na tlu Ugarske bila je najvećim delom skoncentrisana upravo u Sremu. Stoga je i njen karakter bio uglavnom vojnički i njeni pripadnici su uglavnom ratovali. U Sremu nije bilo mnogo ugarskih posada i kako je ovaj kraj bio uglavnom naseljen srpskim življem to su njeni stanovnici počeli da maštaju o obnavljanju srpske države. Da li je Vuk Grgurević bio jedan od onih koji je ovu ideju gurao ili je on već došao na pripremljeno tlo, teško je danas reći. No, on kao predstavnik kuće Brankovića, bio je najpogodniji da za Srbe u Sremu preuzme ulogu vođe i da dobije vladarsku titulu despota.

U samome početku, odnosno u vreme svoga dolaska u Ugarsku, Vuk se nije bavio ovim idejama budući da je morao da najpre kod ugarskog kralja Matije ostvari zasluge koje će mu kasnije otvoriti put ka tituli despota. Za to prvo vreme kralj Matija nije koristio Vuka u neposrednim borbama sa Turcima već ga je slao na druga ratišta. Sa Turcima u to doba i nije bilo mnogo ozbiljnih sudara budući da hrišćanski svet još uvek nije bio spreman da pripremi neki veći pohod. Stoga se i kralj Matija uglavnom bavio ratovima sa svojim hrišćanskim susedima. Prilika da proširi svoj uticaj mu se ukazala nakon svađe koju su imali papa Pavle II i češki kralj Đorđe Pođebrad. Tu se radilo o nekim nesuglasicama oko pomoći koje je kralj Pođebrad davao husitima, a papa mu to ljuto zamerao. U leto 1465. godine trebao se kralj Pođebrad pojaviti u Rimu i moliti papu za oprost, međutim kako to nije učinio to se papa naljutio i odlučio da ga zbaci sa prestola. Najspremniji da papi pruži pomoć pokazao se odmah kralj Matija Korvin jer ga je privlačila misao da svojim titulama pridruži i češku krunu.

Verbalni sukobi između ugarskog i češkog kralja su trajali neko vreme, a onda su češke čete počele upadati u Ugarsku pa su čak i neke tvrđave zauzeli. Nakon toga počeli su otvoreni sukobi. Krajem 1466. godine papa je i zvanično objavio da zbacuje kralja Pođebradskog sa Češkog prestola. Kralj Matija Korvin je početkom 1468. godine sa vojskom od oko 16.000 vojnika provalio u Moravsku. Njegova ideja da bude okrunjen i češkom krunom sada je bila sasvim jasna. U tim sukobima u okviru ugarskih jedinica ratovao je i Vuk Grgurević. On je tada vodio jedan odred od 1000 srpskih konjanika, što je svakako predstavljalo značajnu snagu. Rat je išao promenljivim tokom sa dosta sukoba i još više pregovaranja koja su se pretvarala u beskonačne spletke. Početkom 1471. godine, već umoran od beskonačnog rata, počeo je kralj Matija Korvin da sa kraljem Pođebradom pregovara o miru, no u toku pregovora češki kralj iznenada umre. Odmah nakon toga počela su otimanja oko češke krune. Kandidati su bili ugarski kralj Matija Korvin i poljski princ Vladislav (sin poljskog kralja Kazimira). U tom natezanju uspešniji je bio Vladislav koga konačno na češkom saboru izaberu za kralja. Time su sve one muke i troškovi koje kralj Matija pretrpeo tokom ratovanja 1468-1471. godine pokazali kao uzaludni.

Upravo ti ratovi po Moravskoj, Šleziji i Lužičkoj marki bili su ona mesta na kojima je Vuk Grgurević pokazivao svoju ratnu veštinu. To je bilo u mnogome različito od onog ratovanja na koje je on do tada navikao. Dok se po Srbiji uglavnom ratovalo po nepristupačnim terenima i sa pojedinim odredima, ovde je situacija bila sasvim drugačija. Bili su to bogati krajevi sa mnoštvom gradova koji su bili dobro utvrđeni i gde je disciplina osnov za svaki uspeh. Vojske sa kojima se Vuk Grgurević susretao bile se uređene po zapadnom tipu, znači sa određenom disciplinom i pravilima ratovanja i tu je bilo malo od onoga azijatskog sa kojim se on do tada susretao. Uveliko se u takvim sukobima koristila artiljerija sa velikim kalibrom, što je od ratovanja postepeno stvaralo nauku. Teško da je Vuku i njegovom srpskom odredu odgovarao taj način vojevanja i u kasnijim godinama oni će retko odlaziti u Evropu posvećujući se uglavnom preganjanju sa Turcima. Sumarno gledajući Vuk za svoga života i nije imao učešća u nekim velikim bitkama, poput onih koje su se vodile kod Nikopolja, Varne ili Kosova. Na tim mestima su se sudarale velike armije gde nije bilo mnogo mesta za samostalne istupe pojedinaca i gde lična snalažljivost nije dolazila toliko do izražaja. Vuk je bio naklonjeniji onim sukobima koji su bili mnogo ograničeniji i što se tiče cilja i što se tiče broja vojnika. Srem je pružao upravo takve mogućnosti. Sav obrastao močvarnim šikarama, retko naseljen, dozvoljavao je da se sa relativno malim snagama može braniti veliki teren, a istovremeno pružao je Vuku i njegovim ratnicima široke mogućnosti da često upadaju na turske teritorije i tamo plene.

Promenljivi uspesi ratovanja po Češkoj i veliki porezi koje je kralj Matija nametnuo ne bi li mogao plaćati vojne troškove doveli su 1471. godine do pobune u Ugarskoj. Ne mogavši da redovnim putem namakne potreban novac kralj je pribegavao i drugim sredstvima da u tome uspe pa je tako jedno visoko svešteno lice pred celim državnim većem, kada se ovaj suprotstavio povećanju poreza, čak i ošamario. Sama buna nije krenula naglo već postepeno. Dok je kralj Matija ratovao po Moravskoj, ugarski velikaši su tajno poslali izaslanike kod poljskog kralja nudeći njegovom sinu Kazimiru ugarski presto. Bio je to klasični vid veleizdaje. Pošto je na vreme dočuo šta mu se sprema uspeo je kralj Matija da reaguje na vreme i da ovu pobunu skrši, nešto mitom, nešto davanjem raznih časti, a neki od pobunjenika su i stradali. Kada je Kazimir stigao u Ugarsku zatekao je tamo sasvim izmenjenu situaciju. Od silnih obećanja koje mu je ugarsko plemstvo nudilo, sada je ostalo jako malo. Uspeo je da uzme neke manje gradove, ali i njih je morao uskoro da napusti. Početkom 1472. godine mogao je kralj Matija da odahne i da bude siguran da je ova pobuna u potpunosti skršena.

Već u to vreme Vuk Grgurević spada među istaknutije ratnike kralja Matije Korvina i on je već dobro poznat. Za zasluge u proteklim ratovima Vuk je nagrađen sa nekim posedima od kojih je najpoznatija tvrđava Bela stena u križevačkoj županiji, a do tog momenta već je držao Berkasovo, Kupinik i Irig. U okviru toga kralj Matija je Vuku Grgurevići i zvanično dodelio titulu despota (1471.). Bio je to više politički negoli suštinski potez od strane ugarskog dvora. Nije poznato da je Srem, gde je boravio despot Vuk, ikada bio više od jedne oblasti u Ugarskoj i da je po bilo kom obliku u nečemu podsećao na nekadašnju Despotovinu. Stoga bi se Vuk Grgurević mogao nazvati "despot bez Despotovine" jer mu titula nije donela ništa više od onoga što je on i inače imao. I do toga momenta on je bio vođa Srba u Ugarskoj, a to pravo mu je davalo poreklo iz kuće Brankovića. Titula despota je to na neki način samo ozvaničila i ništa više osim toga. To je moglo samo kod tamošnjih Srba da izazove nostalgična sećanja na to da su nekada imali državu, a da za srbe koji su bili pod turskom vlašću bude znak da srbi u Ugarskoj imaju svoju vlast. To je dovelo do jačeg vezivanja uz ugarskog kralja i nejasnih nada da će se uz ugarsku pomoć Despotovina obnoviti. Takvom politikom ostvario se i jači priliv izbeglica iz Srbije koje su bežale u Ugarsku i odmah bile mobilisane u čete koje su čuvale granicu. Već dobro opustošene ugarske teritorije time su dobijale sveži priliv ljudskog materijala koji je učvršćivao granicu.

Kako je kralj Matija postepeno izgubio interesovanje za ratove po Evropi to je veću pažnju obratio na granicu prema Turskoj, a za tako nešto je imao dobroga razloga. Sultan Mehmed II trpeo je strašne udare koji su dolazili iz Male Azije koje je na njega vršio Turkmenski vladar Uzun Hasan. Skoro celokupna turska sila je na čelu sa sultanom morala biti prebačena u Malu Aziju gde je naredne dve godine (1472. i 1473.) provela ratujući su Uzun Hasanom. Bila je to idealna prilika da hrišćani napadnu na turske posede u Evropi, a kao jedan od najvećih zagovornika rata spominjao se Vuk Grgurević. On se u to doba vratio iz Češke i počeo sa svojom službom graničara. Poznavajući dobro turske prilike osetio je kakva se idealna prilika iznenada pružila. Međutim, iz nekih razloga kralj Matija se nije odlučio da bilo šta preduzme i ova je prilika propala.

Dok je sve to trajalo Turci su upadali skoro nesmetano na Hrvatsku i Slavoniju i cela 1474. godina protekla je u njihovim pljačkama po ovim zemljama. "Turci su od Skadra navalili prema Kraljevstvu Ugarskom i napravili mu mnogo štete, posebno opustošivši Slavoniju i poharavši ognjem i mačem sve između Save i Drave" piše ugarski kralj Matija u Veneciju. Sledeća, 1475. godina, obeležena je u Ugarskoj sa pripremama za veliki pohod protiv Turaka. No, sve se to otezalo tako da je tek u jesen 1475. godina počela prva značajnija akcija usmerena na Turke. Cilj je bila turska grupacija koja se nalazila utvrđena u Šapcu. U ovoj akciji uzeo je učešća i Vuk Grgurević, a od toga doba počinju i istorijski izvori da češće spominju njegovo ime.

Šabačka tvrđava je od strane Turaka podignuta 1471. godine na mestu gde se nalazio stari Zaslon. Još tada kralj Matija je shvatio kolika opasnost može da bude ova tvrđava i pokušao je da ometa njeno građenje, ali za to nije bilo dovoljno snage pa su Turci mogli neometano da urade ono što su naumili. Šabac je Turcima služio kao idealna baza za napade u Slavoniju, a u tvrđavu su dovodili pohvatano roblje. Interesantno je da u zidinama Šabačke tvrđave nije bilo kamena i da su joj zidovi bili ispleteni od šiblja koje je bilo pričvršćeno uz hrastove stubove, a onda je sve to ispunjavano i nabijeno zemljom. Na tako izdignutim zidovima podignuto je drveno branište. Tvrđava je imala devet kula, takođe od drveta, a osam ih je stajalo uz zidine. Deveta kula se nalazila u sredini tvrđave i ona je, kao i ostalih osam, bila do vrha ispunjena zemljom, što joj je davalo stabilnost. Turska posada je živela u dobro izgrađenim zemunicama koje su bile sigurne od topovske vatre. Iako najobičnija drvenjara, ova tvrđava je zbog samog položaja i načina na koji je izgrađena bila skoro neosvojiva. U redovnom stanju tvrđava je trebala imati kao posadu oko 1.300 ljudi, ali bilo je momenata kada je u njoj boravilo i do 5.000 ratnika. Osim toga u blizini tvrđave kretala se i jedna vojska od skoro 20.000 ljudi koja je štitila njenu izgradnju. U samom momentu ugarskog napada bilo je Turaka nešto manje nego inače pa se računa sa brojem oko 700 ljudi. Međutim, bili su dobro snabdeveni oružjem i hranom tako da su mogli izdržati i duže opsade.

Iako sagrađena primitivnim načinom, drvetom i zemljom, tvrđavu je gradio pravi znalac tadašnjeg ratovanja artiljerijom koji je dobro poznavao fortifikaciju. Stoga je posebna pažnja obraćena na zaštitu od artiljerijskog oruđa i u tome je postignut potpuni uspeh pa je ova tvrđava važila za skoro neosvojivu. Dobrim delom ona je to i bila, tim više ako se uzme o obzir i pomoćna vojska od skoro 20.000 Turaka koja se kretala u blizini tvrđave. Uz njenu dodatnu pomoć, Turci su mogli održati Šabac protiv mnogo jače vojske od one koju je tada vodio kralj Matija.

Početkom 1476. godine započela je opsada Šapca. Veoma aktivnu ulogu je imao Vuk Grgurević uglavnom štiteći bokove ugarske vojske. Nakon bombardovanja iz brojnih artiljerijskih oruđa za počeli su ugari sa pešačkim napadima. Uspesi su bili slabi, a iznenada se pojavila i jedna turska vojska koju su vodili Alibeg i Sakibeg. Za trenutak su ugari morali oslabiti pritisak na utvrđenje i svoju vojsku okrenuti kao Turcima koji su nadolazili. Turci su pokazali iznenađujuću neaktivnost ulogorivši se na jednom brdu koje stajalo naspram Šapca ne preduzimajući ništa. Nakon izvesnog vremena su se i povukli. Sada su ugari mogli nesmetano da nastave napad na Šabac i 15 februara 1476. godine Šabac je pao. Po svemu sudeći uspeh je postignut nekom ratnom varkom jer su dotadašnji juriši imali slabog uspeha. "Prošlih dana obavestio sam vašu svetost o napredovanju ove vojske, a i o teškom i mučnom zauzimanju tvrdoga grada Šapca, i šta se konačno od toga može očekivati. Posle je kralj, kako se Božjoj milosti dopalo, 15. ovog meseca istu tvrđavu predajom zadobio. Nije je hteo jurišem zauzeti, jer je Turaka u njoj zatvorenih bilo još 700, samih hrabrih ljudi, a s njima 160 žena, sve oduševljeno za boj, te bi je kralj mogao osvojiti jedino s velikim gubitkom naših vojnika. I kako nam uhode javljaju, vrhovni je paša Turaka zajedno s istim Alibegom žurio da im stigne u pomoć. Ali su Turci sami izašli iz utvrde te su pokorno moleći i ruke kraljeve ljubeći sve klečeći kralju zaklinjali za večitu službu. Ušli smo u tvrđavu, koja je začudo veštački sagrađena. Zatekli smo u njoj vrlo mnogo sužnjeva, koje smo na slobodu pustili. Od kraljevih vojnika poginulo je za opsade više od dve stotine. Mnogi su ranjeni, pa leže po šatorima i na lađama; neki od njih će jedva preboleti" piše egerski biskup Gabrijel, papi Sikstu IV.

Da je bilo mnogo muke oko osvajanja grada, te da je ugarska vojska od zime, ali i od žestokog turskog otpora dosta stradala, ne krije ni kralj Matija pišući: "Samo da jedno kažem: ja sam već mnoge i vrlo čvrste tvrđave osvojio, ali nijedna me nije stajala toliko napora i truda, toliko troškova i ljudi". Nakon ovog nesumnjivog uspeha kralj Matija naredi Vuku Grgureviću i Vladu Drakulu da krenu dublje u Bosnu i da napadnu na Srebrnicu. "Kraljevsko veličanstvo reklo mi je kako će nove čete, koje se već približuju, poslati da poharaju varoš Srebrnicu, gde su rudnici zlata i srebra, a i čitavu pokrajinu naokolo, koja je mnogo puna i naseljena" kaže pismo upućeno papi Sikstu IV.

One Turke koji su uspeli da pobegnu iz Šapca dočekala je strašna sudbina. Izvukavši se iz obruča oni su se uputili direktno u Jedrene gde su pokušali da se priduže vojsci koju je sultan okupljao. Sultan ih je primio i saslušao pod kojim okolnostima je Šabac pao i kako su se oni uspeli izvući, a onda je naredio da se svakom od njih obesi kamenje oko vrata i da se pobacaju u reku. Veziri su pokušali da izmole milost za svoje vojnike, ali sve je bilo uzalud i kazna je izvršena.

Bitka kod Šapca spada među najistaknutije uspehe koje je Vuk Grgurević uopšte imao, a napad na Srebrnicu prva njegova krupna samostalna akcija koja je pokazala da gerilski način ratovanja sa upadima u dubinu neprijateljske teritorije njemu najviše odgovara. Iako je takav način ratovanja možda i najteži, Vuk se u njemu veoma dobro snalazio. Prešavši noću Savu, Vuk i njegova vojska su se uspeli prikrasti Srebrnici, a da nisu imali nikakvih sukoba sa okolnim Turcima. Turci u Srebrnici nisu ni sanjali da se blizini nalazi velika hrišćanska vojska, a kako je u dan napada bio pazarni dan to je turska opreznost u potpunosti popustila. Koristeći to, Vuk je 150 svojih konjanika obukao u turska odela i oni su neprimećeni ušli u predgrađe gde se održavao vašar. Tu su se bez ikakvih posebnih problema pomešali sa stanovništvom iščekujući glavni napad. Kada su njegovi ljudi pomešali sa Turcima započeo je Vuk sa napadom. Stanovnici nisu uspeli da pruže otpor i da zatvore gradske kapije jer su ih u tome sprečili preobučeni hrišćani i grad je veoma brzo pao. Kako se taj dan u Srebrnicu slegla sila trgovaca to je i plen bio veoma bogat, pa je osim 500 zarobljenika Vuk poneo i mnogo srebra i razne robe. Nakon pljačke grad je spaljen.

Nakon spaljivanja Srebrnice, Vuk je nastavio sa napadom. Meta je bila tvrđava Kučlat, ali tu je već išlo teže jer su Turci saznali šta se desilo u Srebrnici. Do tvrđave trebalo je preći dosta prepreka budući da su Turci deblima zatvarali put, a na pogodnom mestu su vojsku postavili u zasedu. Vuk je preko uhoda doznao gde se turska vojska krije pa ju je napao sa boka i uglavnom sve poubijao. Kada je i Kučlat spaljen, na meti se našao Zvornik. Tvrđava u Zvorniku se odbranila, a prilikom napada Vuk je ranjen u nogu. Ipak, grad i okolina su spaljeni i opustošeni. Nakon svega, naredi Vuk da se vojska natovarena plenom i mnoštvom zarobljenika vrati u logor kod Šapca.

Ovo je bila velika pobeda Vuka Grgurevića i kralj Matija Korvin je iskoristio priliku da po evropskim dvorima razglasi kakve je sve uspehe postigla njegova vojska. To izgleda da mu je dalo novi polet pa je razmišljao da sa Turcima počne rat mnogo širih razmera od onog koji je do tada vodio. Iz tog razloga započeli su napadi na Smederevo. Kako nije bilo dovoljno vojnih efektiva za organizovanu opsadu to se pristupilo blokadi grada. No, to je bilo sve što se u taj moglo postići. Smederevo je bilo suviše jako da bi tek tako palo. Glavna prepreka je bila turska flota koja je štitila grad sa dunavske strane i istovremeno ga snabdevala sa ratnim potrebama.

Opsada Smedereva nije ometala Turke da i dalje upadaju i plene ugarske teritorije. U jednoj od krupnijih akcija Alibeg paša sa svojim bratom Skenderbegom je sa oko 5.000 konjanika prešao preko Dunava i krenuo ka Erdelju. Jedno vreme su pljačkali oko Temišvara i kada su ocenili da su oteli dovoljno plena krenuli su nazad. Polovinom avgusta 1476. godine kod Požežene ga dočeka despot Vuk Grgurević sa srpskim četama koje je vodio Dmitar Jakšić i još neke ugarske vojvode. Turci su strahovito razbijeni, a preko 2.000 njihovih leševa ostalo je da leži na bojnom polju. Ostatak Turaka se dao u panično bekstvo i najveći njihov deo se podavio u Dunavu. Da je poraz bio strašan vidi se i iz toga što je u bekstvu poginuo Skenderbeg a despot Vuk je uspeo da zarobi oko tri stotine Turaka i pet turskih zastava. Sve to je u trijumfalnoj povorci provedeno kroz Budim i predano kralju Matiji.

Ovaj uspeh još više je uzdigao Vukov ugled i kralj Matija ga nedugo potom postavi za zapovednika one vojske koja je držala Smederevo u zaptu. Izgleda da je sada i Vuk pomalo precenio svoju snagu pa mu je odjednom palo na pamet da pokuša da osvoji Smederevo. Napravljena su tri utvrđenja na Godominskom polju, sva tri od drveta i zemlje, a jedno od njih je nazvano "viteška trpeza". Ova utvrđenja su trebala da potpomognu opšti napad na tvrđavu. Stiče se utisak da su te kule pravljene po ugledu onih utvrđenja koje je despot Vuk video u Šapcu. Sve je to bilo suviše slabo da Turke pokoleba i jedini uspeh kojim su hrišćani mogli da se pohvale bilo je to što su Turci bili primorani da sami spale Smederevsku varoš i da se povuku u tvrđavu. Tako je i opsada morala da se nastavi, a sve do decembra 1476. godine nije se dešavalo ništa bitnije. Onda je odjednom naišla turska vojska od oko 40.000 ratnika koja se vraćala iz Moldavije. Naletela je na vojsku despota Vuka, porazila je, a onda popalila sve kule drvenjare koje su ovi tamo podigli. Kako su reke zbog oštre zime bile zaleđene to je Turcima omogućen lak prelaz preko vode što je izgleda iznenadilo despotovu vojsku. Nakon ovog poraza, sa ostacima vojske despot se povukao preko Dunava.

14. Poslednje despotove godine

Upravo ovim porazom pod Smederevom, despot Vuk je završio sa jednim periodom svoga života, ali i ratovanja. Uspeo je da od relativno neznatnog vlastelina, kojega je krasilo samo ime Brankovića, postane jedan od poznatijih vojskovođa ugarskog kralja Matije Korvina. Osim toga uspeo je da zadobije i znatna imanja, uglavnom po Sremu. Pokazao se kao sposoban ratnik i njegovi bojevi po Češkoj i Turcima su pokazali da je on sam skloniji četničkom ratovanju, a da mu bitke sa velikim i organizovanim vojskama već slabije leže. U svim onim akcijama gde se od njega tražio brzi manevar, iznenadni udari koji zahtevaju manji broj vojnika, on je bio izuzetno uspešan. Baš bitka pod Smederevom, gde se morao susresti sa uređenom anadolskom i rumelijskom vojskom, pokazali je da je u odnosu na Turke, despot Vuk ipak slabiji. Osim što nije uspeo sa opsadom Smedereva, despot je od Turaka doživeo i poraz na otvorenom polju. No, to nije bio znak njegove indiferentnosti u odnosu na turske vojskovođe jer je to i inače bila hrišćanska boljka, budući da su Turci u skoro svim većim bitkama odnosili

pobedu. Čak i poznati Janko Hunjadi doživljavao je strašne poraze od Turaka na otvorenom polju. No, s druge strane despot Vuk se pokazao kao nenadmašan u pograničnom ratovanju i tu se upravo ogledala njegova snaga i sve ono čuvenje po kojem je ostao poznat. U narednom periodu biće prisutan više takav način ratovanja i on će to znati da do kraja iskoristi.

Iako je doživeo poraz pod Smederevom, despot Vuk je i dalje uživao veliko poverenje kod kralj Matije. Godine 1477. počeli su ratovi sa carem Fridrihom III, a ratna dejstva su se odvijala u Austriji. I do izbijanja rata odnosi između dva vladara, kralja Matije Korvina i cara Fridriha III, bili su veoma loši. Najvećim delom za to krivicu snosi car Fridrih III koji je u nekoliko navrata pružao direktnu pomoć brojnim protivnicima kralja Matije. Zbog toga ugarski kralj probere svoje najbolje čete, među kojima su bile i one koje je vodio despot Vuk Grgurević, i provali u Austriju. Ovaj rat je ugarima dobro išao pa je dosta gradova i tvrđava osvojeno. U akcijama po neprijateljskoj pozadini posebno se isticao despot Vuk tako da je i ovaj rat pokazao da mu najviše odgovara gerilski način ratovanja. Njegove konjaničke čete su bile veoma pokretne pa su upadale duboko u neprijateljsku pozadinu i sejale strah. Međutim, u tim svojim akcijama toliko su palili i uništavali da su ostali u jako lošoj uspomeni. Možda je i to bio razlog da despota Vuka, još prije no što se rat završio, kralj Matija vrati u Srem na granicu sa Turcima.

Povratak despota Vuka i srpskih četa u Srem pogodio se i sa sve robusnijim upadima Turaka na ugarske teritorije. To sada više nisu bili napadi pojedinih pljačkaških četa nego provale velikih vojnih grupacija čvrsto uređene turske vojske. Sredinom 1479. godine jedna turska vojska od preko 40.000 ljudi palila je po Erdelju, ali je na Hlebnom polju dočeka Stefan Bator i zametne boj. Ugari su već počeli popuštati pred Turcima i činilo se da je njihova katastrofa na pomolu, kada iznenada pristigne poznati Pavle Kiniži i sa leđa navali na Turke. Na kraju se ova bitka pretvorila u pravi pokolj Turaka kojih je na bojnom polju što mrtvih, a što ranjenih ostalo oko 30.000. Skoro sve turske vojskovođe su tu izginule. Zarobljenika skoro da nije ni bilo jer su ugarske vojskovođe izdale naredbu da se ne zarobljava. U ovom boju nije učestvovao despot Vuk, ali su bile prisutne srpske čete koje je vodio Dmitar Jakšić.

U bici naročito se istakao Pavle Kiniži, nekadašnji mlinarski šegrt, čiji je ogromni stas zapazio kralj Matija. Zahvaljujući svojoj snazi, ali još i više vojničkoj veštini, brzo je napredovao. Zahvaljujući pobedama nad Turcima postao je zapovednik južnog dela ugarskog kraljevstva, a kasnije i glavni zemaljski sudija iako je do kraja života ostao nepismen pa se čak nije znao ni potpisati. Bio je pravi ratni vođa čija je pojava na Hlebnom polju kod Turaka izazvala divlji strah jer se on, onako ogroman, sav u oklopu koji je bio poprskan krvlju i komadima ljudskog mesa, zaletao sa neljudskim kricima u najveće kreševo. Već ogrezao na ljudsku krv, nakon bitke priredio je Kiniži u turskom logoru veselje. Uz vino i pesmu, sedeći na gomilama turskih leševa mesto na klupama, veselili su se ovi surovi ratnici. U nekontrolisanom nastupu veselja Kiniži je zubima zagrabio jednog mrtvog Turčina i tako ga držeći igrao u središtu kruga svoju igru uz radosno odobravanje svojih vojnika.

Pavle Kiniži je svojom hrabrošću uspeo da zapali maštu i Srbima koji su ga u svojim predanjima povezali sa Brankovićima. Tako u svojim "Hronikama" Đorđe Branković naziva Kinižija sa Pavle Branković. Tu je naveden i detaljniji opis bitke na Hlebnom polju, a ono što ostavlja poseban utisak jeste žestina kojom su se tukli hrišćani i Turci. "Jovanpoljski ban Pavle Branković otišao je iz Temišvara u pomoć Stefanu Batoriju, kad (ovaj) bejaše u ratnoj bici s Turcima na Žebatskom polju više grada Oraštije. I Turci ga behu toliko pritisli, sekući mu vojsku, da i princ Batori ležaše na zemlji ranjen među telima posečenih. U to vreme, stigavši i knez Pavle sa svojom vojskom iz Temišvara i nenadano udarivši na Turke s leđa, kada Turci smatrahu da su završili svoje pobede, tako ih je knez isekao, da je 30.000 Turaka palo isečeno, a hrišćana je palo 8.000. I pošto je završio bitku, knez Branković, tražeći princa Batorija među telima posečenih, vikaše govoreći: Uzvišeni prinče, ja sam Pavle, ortak junaštva tvoga veličanstva! Ako si živ, odgovori mi, da ti i pomognem čime budem mogao, jer pobeda je nama data od Boga. A princ, čuvši te reči, budući obliven krvlju rana i ležeći na zemlji među posečenim telima, jedva smogade podići glavu, odgovarajući da je živ. Tada videvši ga knez i pritrčavši mu, podiže ga i opra ga i negova ga kako valjaše. I od velike svoje radosti, što zateče princa živog, pošto je na daleko gonio Turske sekući ih, vraćajući se i spustivši se veče, nije mogao stići gde beše utaboren princ, nego je stao za noć među posečenim telima. I nastavši veliko veselje, mnoge su stolove postavili preko mrtvih telesa, nemajući drugo mesto da odvoje. I tako, po njegovom mnogom veselju, zajedno i sa svim njegovim junacima, pošto su se zagrejali i od vinskog veselja, skačući svi, mnogo vrsta kola igrahu, veseleći se tokom cele noći. I među njihovim igrama bio je primoran i knez da pokaže svoju igru. On, dakle, skočivši na igru, uzeo je u zube telo jednog Turčina bez ikakve pomoći svojih ruku, drugog je uzeo pod jedno pazuho i drugog pod drugo pazuho, i sa ta tri leša igraše u kolu oko princa Stefana Batorija" (Đorđe Branković).

Ta pobeda dala je hrabrosti kralju Matiji da u jesen 1480. godine sa velikom vojskom pređe preko Save i uputi se ka Vrhbosni (Sarajevu). Kao prethodnica išao je despot Vuk Grgurević sa svojim konjanicima. Njegov zadatak je verovatno bio samo u tome da izviđa i raščišćava teren za mnogo veću vojsku koju je vodio kralj Matija. Međutim, despot Vuk je zadatak tako dobro obavio da glavnina vojske nije ni morala da ide do krajnjeg cilja (Vrhbosne). Sa svojim četama uputio se despot direktno pod Vrhbosnu gde se nalazilo sedište turskog sandžakbega. Nekog sukoba sa Turcima nije bilo jer su se oni odmah povukli u brda. Despot Vuk se sa svojim četama tu zadržao tri dana i za to vreme grad je temeljno opljačkan, a onda i spaljen. Pri povlačenju iz Bosne despotova vojska, teško natovarena plenom, bude od Turaka iz zasede napadnuta. No, srpske čete u prvi mah razjure Turke. Ipak, Turci nisu odustajali pa ponovo nameste klopku tako što jedan tesnac zatrpaju kamenjem i drvetom. Tu se zametnuo težak boj tako da je na obe strane bilo mnogo onih koji su stradali. Deo ugarskih četa, koje su bile u okviru hrišćanske vojske, se tako uplašio da je bilo i paničnog bežanja. Despot Vuk je uspeo da održi red među srpskim četama tako da one već sutradan razbiju jednu veću tursku grupaciju kod Travnika. Za sve one nedaće koji su do toga momenta pretrpeli osvete se Srbi tako što svim zarobljenim Turcima odseku glave. O tim sukobima despot Vuk piše kralju Matiji: "Svetli kralju i gospodaru, gospodine naš prirodni i premilostivi, nakon preponizne preporuke podnosimo naše večite službe sa svom vernošću. Neka izvoli znati vaša svetlost, kada ste odlučili upotrebiti nas na svoju službu, tada mi pođosmo iz Jajca u utorak i dođosmo pred Vrhbosnu u sredu tako da niti carstvo niti paša Daut, niti su Turci o nama šta čuli dok ne stigoše ranjeni Turci k paši. A sam paša, videći blizu grada vojsku, odmah je s nešto malo ljudi pobegao u brda i u velike planine, a mi ostadosmo pred gradom tri dana, treći dan odstupimo i grad čitav dadosmo zapaliti, a blago pašino i što je u gradu bilo sve uzmemo, grad sav i okolinu damo da se popale. U petak u podne povučemo se, i tada je paša s mnogo Turaka k nama došao, a mi odmah na njega udarimo i nateramo ga u beg, pa se onda ulogorimo. U subotu smo iz logora krenuli, i tu je paša, skupivši sve Turke iz Bosne i od Drine i iz drugih krajeva, kako s konjanicima tako i sa pešacima i sa sinom svojim, poslao onu noć pešake u jedan klanac, te su drvljem i kamenjem nama put zakrčili i jedan most, koje je bio na velikom blatu, pokvarili; i kad mi dođosmo u onaj klanac i na onaj razvaljeni most, tada Turci udariše sa obadve strane na nas, tako da smo čitav taj dan boj imali i da su od obe strane mnogi izginuli, utoliko da ni mi ni konji naši nisu mogli da izdrže daljnji boj. Mi se utaborismo u jednom mestu, a Turci u drugom tako blizu nas da smo jedni drugima govor čuli. Tu noć prenoćismo, i to neki od vojske vaše pobegnu, a mi poslasmo Petra Dojčina da ih k nama vrati tu vojsku. I tu te noći Turci na nas udariše, te Petra Dojčina od nas razdvojiše, tako da se nije mogao k nama vratiti. A u nedelju, kad iz logora iziđosmo, odmah je sin pašin s mnogim Turcima k nama došao, i mi se s njime borismo i mnoge Turke pobismo i zarobismo; pa kako vidismo pašu pred sobom sa sakupljenom vojskom gde očekuje bitku, mi svima Turcima koje imadosmo zarobljene glave odseći zapovedimo, i tu blizu Travnika s pašom bojom započesmo, te mnoge Turke s pašom u beg nateramo, tako da smo pobedu odneli".

Dok je despot palio po Bosni, Pavle Kiniži je prešao na lađama niz Dunav oko pedeset kilometara niže Smedereva i tu iskrcao vojsku. Palio je sve do Kruševca i sa oko 60.000 roblja se vratio u Ugarsku. Radilo se prinudnom preseljenju stanovništva koje je sa svojom kompletnom imovinom (kolima, stokom, žitom i drugim stvarima) bilo naseljeno po Ugarskoj. U povratku je Kaniži razbio neki turski odred koji mu je preprečio put, a onda je uništio i turske brodove koji su pokušali da mu ometu prelaz preko Dunava.

Ta godina (1480.) bila je za kralja Matija veoma dobra, barem kada se radi o bojevima sa Turcima. "One prošle godine pa do istoga dana ove godine jedanaest puta naši su se borili s Turcima. Nije bilo boja u kojemu nije izginulo barem tri hiljade Turaka, a da naši nisu pobedili. Samo je jedan sukob bio kad je mnogo naših ubijeno, a mnogo ih je palo šaka turskih te sve do danas su u turskom ropstvu" hvali se kralj Matija papi Sikstu IV. Verovatno da je to tako i bilo, ali te pobede ipak nisu donele neće veće promene na terenu. Turci su bili tamo gde i prije, a granična linija se nije pomerila. U suštini radilo se više o pograničnim čarkama koje ne menjaju mnogo u biti stvari, a prave armije se još uvek nisu pokrenule. Protivnici su se kroz te sukobe međusobno odmeravali i očigledno toliko respektovali da se ni jedna od strana nije usuđivala na neke krupnije poteze.

U proleće 1481. godine iznenada se pročuje vest da je umro moćni sultan Mehmed II Osvajač. "Tada (1481.) umri Mahomet car turski, ki učini vele zla na ovom svitu. Vze Carigrad, i Bosnu, i vsu Rabaniju (Arbaniju), i despotiju, i Negropont, i Skadar. I hrvate rasčini. I vele zla i raspa po mnogih provencijah. I pročaja" (Klimentović). Odmah nakon sultanove smrti počeli su sukobi u Turskoj jer se pojavila stranka koja je osporavala sultanovom sinu Bajazitu II, pravo na presto. Izbio je građanski rat koji je na kraju završen Bajazitovom pobedom.

Smutnje u Turskoj kao da su dale izvesne nade ugarskom kralju Matiji da bi mogao da protiv njih uradi i nešto više. Tražio je po Evropi vojnu pomoć i novac. Obećanja je bilo dovoljno da kralj Matija poveruje da će iz evropskih zemalja da dobije najmanje 10.000 konjanika i finansijsku pomoć. Stoga je odmah započeo sa pripremama za jedan pohod širih razmera. Angažovao je svoje najpoznatije komandante među kojima i Pavla Kinižija, despota Vuka Grgurevića, Stefana Batorija, da počnu sa pripremama. U novembru 1481. godine kod grada Hrama započela je hrišćanska vojske prelaz preko Dunava. U tom momentu brojala je preko 30.000 ljudi i kao takva predstavljala jaču silu. Imajući dovoljno samopouzdanja, Pavle Kiniži je planirao da pređe preko cele Srbije i zađe što dublje u turske zemlje.

Zadatak despota Vuka je bio da uz pomoć brodova štiti prelaz ove vojske preko Dunava. Obavljajući ovaj zadatak despot je imao sukob sa turskim šajkama i u direktnoj bici uspeo je da potopi 24 turske lađe. Nakon toga došao je i napad smederevskog vojvode Skendera, namesnika Srbije, ali je i ovaj turski pokušaj razbijen, a u sukobu je i sam Skender jedva izvukao živu glavu.

Dok je despot Vuk osiguravao prelaz preko Dunava i to vrlo uspešno, Jovan Jakšić je sa oko 1000 konjanika bio poslan kao izvidnica ispred glavne vojske koju je vodio Pavle Kiniži. Tu Jakšićevu prethodnicu je napao turski vojvoda iz Golupca, ali je i njegova vojska razbijena. Nakon poraza golubački vojvoda je bežao prema Golubcu, ali je pred samim njenim kapijama bio uhvaćen, a Jovan Jakšić mu je svojom rukom odrubio glavu. Nakon ovoga se i glavna vojska pokrenula i došla čak do Kruševca gde se zadržala 12 dana i za to vreme sve temeljno opljačkala i popalila. Pri povratku poterano je oko 50.000 stanovnika da se njima nasele ugarske teritorije. Već početkom decembra 1481. godine ovaj je pohod završen i vojska se vratila u Temišvar.

Sveukupno gledajući sve se to pretvorilo u najobičniju pljačku i doterivanje stanovništva na opustele ugarske teritorije. Kasnije se kralj Matija pravdao time da je celo vreme dok je trajala ova akcija padala kiša i sneg, što je onemogućilo nastavak akcije. Istina je sigurno bila sasvim drugačija. Iako je vojska bila veoma velika, preko 30.000 ljudi, to nije bio onaj kvalitet koji bi mogao da razbije organizovanu tursku vojsku. Svi sukobi koje su hrišćani imali tokom ove akcije bile su više četno ratovanje gde su se sudarale manje jedinice koje nisu brojale više od 2-3 hiljade ljudi. Zapravo, vojska koju je vodio Pavle Kiniži, i koja je trebala da predstavlja udarnu pesnicu čitavog ovog pohoda, nije imala ni jedan ozbiljniji sukob sa Turcima, a glavne sukobe na svojim plećima izneli su srpski odredi koje je vodio despot Vuk i Jovan Jakšić. Stiče se utisak da su svi pohodi koje je ugarska vojska tih godina imala i koji su bili usmereni na teritorije naseljene Srbima, bili motivisani uglavnom time da se pohvata što više roblja i da se njime nasele opustošene ugarske teritorije. U tom okviru treba gledati i na sve one akcije koje su imali despot Vuk i ostale srpske vođe. Bilo bi veoma interesantno znati kako su oni sve to posmatrali. Njihov početni motiv za stupanje u ugarsku službu bio je sasvim sigurno želja da se bore sa Turcima i da se time pomogne oslobođenje srpskih teritorija te da se obnovi srpska država. Međutim, za sve ove godine bilo je jasno da kralj Matija i nema ozbiljnijih namera da se upušta u takve poduhvate i koristio je srpske odrede u svim onim ratovima koji su njemu donosili neku korist. Stoga nije ni čudo što su Srbi ratovali ne samo protiv Turaka već i po Austriji, Češkoj, Poljskoj i drugim evropskim zemljama, svugde tamo gde su ugari imali nekih svojih interesa. Praktično, kralj Matija ih je koristio kao profesionalne trupe koje ratuju tamo gde ih upute.

Akcije koje su ugari preduzimali u dubinu srpske teritorije, kao svoj najveći uspeh su imale u tome da je nekoliko desetina hiljada srpskih porodica doterano i naseljeno po ugarskoj. Te srpske porodice su time tursko ropstvo zamenili ugarskim, što im nikako nije olakšavalo položaj već naprotiv u mnogim aspektima čak i otežavalo. Što je najstrašnije, u tim akcijama na najtežim i najopasnijim mestima bile su korištene upravo srpske trupe koje je najčešće vodio despot Vuk. U provalama po Srbiji teško da je domaće stanovništvo u despotu Vuku moglo videti svoga oslobodioca jer im on slobodu nije ni donosio, već samo pokretanje sa vekovnih ognjišta i odvođenje duboko u Ugarsku. Imajući na umu da se većina tih pohoda dešavala po zimi u najtežim mogućim uslovima može se zamisliti na koji su način ti konvoji bednih ljudi, žena i dece sa ono malo svoje sirotinje po raskaljanim putevima putovali čak od Kruševca pa sve do Ugarske. Uz put je poumiralo ko zna koliko njih od iscrpljenosti, gladi, bolesti, ali i od biča nemilosrdnih ugarskih vojnika. To je činjenica koja nije mogla ostati nepoznata i neprimećena ni despotu, ali ni ostalim Srbima. Oni svojim pohodima nisu donosili Srbiji olakšanje već naprotiv samo novu bedu i patnju. Osim toga, nikada se ugarska vojska nije zadržavala duže od nekoliko dana već bi se odmah povlačila plašeći se nailaska Turaka. Domaće stanovništvo je najpre bežalo od ugarskih vojnika, a onda je u strahu iščekivalo nailazak Turaka koji su donosili nove represalije. Malo je tu herojskog i romantičnog bilo ma koliko se narodna epika trudila da to prikaže.

Sve to moglo je despota da natera na razmišljanje. Njegova osnova namera je bila da pokuša da uz pomoć Ugarske na neki način oslobodi Srbiju, ali u ovom odnosu snaga bilo je jasno da od toga neće biti ništa. Ugarski kralj je Srbe tretirao kao profesionalce i držao ih kao vojsku koja ratuje za njegov račun. O njihovim nacionalnim ciljevima on nije želeo da razmišlja, a istovremeno on nije želeo da rizikuje svoju vojsku za takve (za njega na kraju krajeva beznačajne) ciljeve. Despot je trošio svoju snagu i krv za ciljeve koji u biti nemaju ništa sa bilo čime od onoga što je mogao imati na umu kada je dolazio u Ugarsku. Možda je tada mogao da bolje shvati onu politiku koju je vodio njegov deda, despot Đurađ Branković, politiku koja je čak i od njegovih sinova (despot Lazar) bila često osuđivana. Ugarskoj se nikako nije isplatilo da svoje ionako rovite snage troši za ostvarenje nezavisne srpske države jer bi samim tim izgubila i mnoštvo veoma pouzdanih srpskih vojskovođa i vojnih odreda koji su tako uspešno čuvali ugarsku granicu. Stoga je bilo bolje te ljude "bez domovine" držati u jednom neodređenom položaju i slati kao oprobane ratnike na sve one frontove koje traže dobre borce.

I baš u tom momentu došlo je do jedne iznenađujuće ponude sa turskog dvora. Sultan Bajazit II, dobro uzdrman unutrašnjim borbama, želeo ja da sa Ugarskom postigne mir ne pitajući za cenu. U prvoj polovini 1482. godine sultan upućuje pismo despotu Vuku u kojem traži od njega da ovaj posreduje kod ugarskog kralja Matije za sklapanje mira, a Turska će za uzvrat da obnovi Despotovinu u kojoj će Vuk Grgurević biti despot. Ta pouda, pod uslovom da se ostvari, bila je ostvarenje najsmelijih snova koje su Srbi u Ugarskoj mogli tada da sanjaju. Otvorila se mogućnost da ponovo dobiju svoju državu. To što je sultan Bajazit II upravo despotu Vuku uputio ovakvu poruku sigurno nije bilo slučajno i stoga zaslužuje diskusiju.

Despot je bio sigurno jedan od značajnijih ugarskih vojskovođa, a kralj Matija Korvin, veoma naklonjen ratnicima, cenio je Vuka. Međutim, despot je imao uticaja u onim pitanjima koja su se ticala vođenja rata i to direktno na terenu, mada je i to stvar koju ne treba preuveličavati. On je bio tek jedan od nekolicine značajnih ratnih vođa, ali nikako najjači. U pitanjima politike, a ponuda sultana Bajazita II je bila upravo takvo pitanje, uloga despota Vuka je sasvim sigurno bila beznačajna i teško da ga je kralj Matija bilo kada pitao za mišljenje po političkim pitanjima. Uz to ne treba zaboraviti da je despot i pored svega u Ugarskoj bio stranac koji je u njoj našao pribežište, ali i dobru službu koja omogućuje brzo napredovanje. Stoga su ga više smatrali profesionalnim vojnikom čiji je zadatak da ratuje i čija uloga se iscrpljuje samo na vojnim pitanjima. U politiku on nije imao pravo da se meša i to je bila privilegija starih, moćnih ugarskih porodica. Isto tako na ugarskom dvoru nije bilo nepoznato da despot Vuk, ali i skoro svi srbi u Ugarskoj maštaju da uz ugarsku pomoć obnove srpsku državu. Takvim ljudima se u principu nikada mnogo ne veruje pa nema razloga misliti da je kod despota situacija bila drugačija. Dakle, teško da je sultan mogao da očekuje da bi despotov uticaj na kralja Matiju mogao biti toliki da bi da bi ovaj (despot) mogao da ubedi ugarski dvor na sklapanje mira. Verovatno da je to bio više metod pritiska na ugarski dvor da pristane na mir i to tako što bi ponudom na obnavljanje Despotovine mogao kod srba da izazove neke nemire.

U svakom slučaju ponudom u kojoj se nudi obnavljanje Despotovine uspeo je sultan Bajazit II da pogodi u pravi centar onoga što su Srbi u Ugarskoj priželjkivali. Mogućnost da se obnovi srpska država davala je Srbima idealnu priliku za nezadovoljstvo ukoliko kralj Matija odbije tursku ponudu za mir. To bi na najosetljivijem mestu, na granici sa Turskom, stvorilo jednu lošu situaciju i čak mogućnost pobune srpskih trupa, a možda i njihov prelazak u Tursku. Sigurno da je granica koju su srbi čuvali prema Turskoj bila veoma osetljiva i bilo kakvo pomeranje na njoj izazvalo bi mnogo posledica. To je kralj Matija Korvin dobro znao.

Osim toga ne treba misliti da je sultan Bajazit II tek tako da došao na tu ideju. Među srpskim plemstvom u Ugarskoj sigurno da je tinjalo nezadovoljstvo zbog toga što ugarski kralj nikako nije mogao da se odluči i da krene u konačno oslobođenje Srbije, pa je možda u tom okviru između nezadovoljnog srpskog plemstva i Turaka već bilo kontakata. U svakom slučaju ponuda sultana je pala na plodno tle. Izgleda da je despot poverovao u mogućnost da će se Despotovina obnoviti i samo se tako može objasniti njegov veoma ponizan ton u pismu u kojem se obraća sultanu: "Bog dast carstvu ti dug život, i mi da služimo carstvu ti pravo i verno, kako su i prvem carem, carstva ti roditeljem, naši prvi roditelje služili, i Bog da umnoži veliko i čestito carstvo".

Despot Vuk je odmah obavestio kralja Matiju o turskoj ponudi i ovaj, verovatno nemajući kud, odgovori da pristaje na nju i postavio je neke svoje uslove. Pregovori su počeli, ali su išli jako teško tako je za poverovati da turski sultan ni jednoga momenta nije bio iskren i da je to sve radio ne bi li dobio u vremenu. Slična je situacija bila i sa ugarskim kraljem koji je zbog svojih srpskih vojnika morao stupiti u pregovore, ali takav mir njemu nikako nije odgovarao. Mi danas ne znamo kakva je reakcija bila kod srpskih vođa u Ugarskoj, ali ovako spori pregovori sigurno nisu mogli, a da ne izazovu nezadovoljstvo. No, događaji nisu dozvolili da se moguća nezadovoljstva jače iskažu jer su Turci iskoristili trenutno zatišje da pripreme protivudar koji je došao u leto 1483. godine. U svom naletu Turci su došli sve do Bečeja, ali su tu razbijeni i njihova vojska od skoro 10.000 ljudi strašno je stradala. Oko tri hiljade Turaka je ostalo da leži na bojnom polju dok je veliki broj zarobljen. Kako je u ovom boju učestvovao i despot Vuk Grgurević, to mu je moralo biti jasno da je ovim turskim upadom stavljena tačka na mogućnost obnove Despotovine.

Novi sukob je bio početkom jeseni 1483. godine kada je grupa turskih konjanika provalilo u Hrvatsku, a onda se podelila na tri dela. Jedna grupa od oko 7000 konjanika napala je Korušku. Nakon pljačke sve su se turske grupe ponovo sjedinile pa su se preko Une vratile u Bosnu. Međutim, hrvatski ban Matija Gereb uz pomoć četa koje je doveo despot Vuk Grgurević na Uni ih dočeka i strašno razbije. Bitka je trajala dva dana, a zarobljeno je preko dve hiljade Turaka i oslobođeno 10.000 hrišćanskog roblja. "Let gospodnjih 1483. tada tecaše, kada Gerebi Matijaš, ban hrvatski, i Vuk despot i gospoda hrvatska Turke pobiše na brodu Zrinskoga, pobiše je prez čisla" (nepoznati hrvatski letopisac).

O tome boju postoji i jedno opširno pismo kralja Matije: "Bilo nam je prije javljeno da su Turci s jakom silom, skupljenom iz Srbije, a posebno iz Vrhbosne, pošli u Hrvatsku, a odatle sve u zemlju podvrgnutu vlasti svetloga rimskoga cara. Dočuvši za to, sve sam pripremio i nisam ni mislio da će se Turci uspeti kući vratiti samo ako se oni kojima je zapoveđeno, skupe oko hrvatskog bana. A to se dogodilo, jer je Bog bio u prilog hrišćanskoj stvari. Kad su neprijatelji prešavši Unu i zatim Savu, udarili na Korušku i Štajersku, kao i na druga susedna mesta carskog veličanstva, hrvatski ban Matija Gereb, sakupivši vojsku, odmah je pošao na mesto kojim su Turci bili prošli, pa razdelivši svoju veliku vojsku na troje, zapovedio nekim četama da idu za stopama neprijatelja i da blizu njih jašu; te neka ne samo paze gde idu, nego neka takođe gledaju, da bi neke od njih mogli uhvatiti ili ubiti. Turci su se, pošto su divljim i varvarskim besom mnoga mesta carskoga veličanstva popalili i opljačkali, stali vraćati vukući više nego vodeći za sobom veliki broj sužnjeva".

U daljnjem tekstu pisma kralj Matija opisuje pripreme koje su prethodile boju, a samu bitku ovako opisuje: "Započeti boj prekide noć, jer se počelo boriti na izmaku dana, a bilo je to dvadeset i devetog oktobra. Neprijatelji su nedaleko od podnožja nekoga brda, smestivši na njegovom vrhu sužnjeve, na konjima noć proveli. Sutradan u zoru svom se snagom stalo boriti, te je planuo krvav i žestok boj, u kojem je milosrdni Bog udelio pobedu nama i hrišćanskom narodu. Čitava naime sila turska bi razbijena; zarobljene beše dve turske paše i 2000 Turaka; ostali beše ubijeni, a neki su se podavili koji su hteli da preplivaju reku. Za onima koji su pobegli krenule su potere. Iako bi po pravu pripalo pobednicima sve što su silom oružja oteli pobeđenima ipak smo zapovedili da su svi hrišćanski sužnjevi, a bilo ih je preko deset hiljada, puste da se zdravi i čitavi vrate u svoj zavičaj. Bilo je među njima više žena i dece negoli muških glava".

Upravo ova hrišćanska pobeda je naterala sultana Bajazita II da ponovo ponudi mir ugarskom kralju Matiji, ali ovaj put obnavljanje Despotovine više nije spominjano. Prilika koja se pre samo godinu dana ukazala nepovratno je propala. Početkom 1484. godine došlo je do dogovora i mir je sklopljen. Sada je granica odjednom postala mirna, ali ni despot Vuk nije više dugo živeo. Već 16. aprila 1485. godine on je umro. Još za života bio je veoma poznat, a nakon smrti ušao je u legendu pod imenom Vuk Zmaj Ognjeni. Nije ostavio potomstva, a žena Barbara mu se 1495. godine preudala za hrvatskog vlastelina Franju Berislavića. U vreme despotove smrti još su bile žive Mara Branković (umrla 1487.) i Kantakuzena (umrla 1492.). Da li su oni održavali međusobne odnose teško je reći jer podataka nema. Među njima teško da bi moglo biti slaganja jer su im pogledi bili sasvim drugačiji i rešenje za Srbiju gledali su sasvim različito.

15. Despot Đorđe Branković

Slepi Stefan Branković je iza svoje smrti (9. oktobra 1476. godine) ostavio sebe ženu Angelinu, sinove Đorđa (u to vreme imao 14 ili 15 godina), Jovana (godinu dana mlađeg) i ćerku Maru. U vreme Stefanove smrti celokupna porodica se nalazila u Furlanskom gradu Beogradu. I do tog momenta ovi Brankovići su živeli veoma skromno, a od Stefanove smrti situacija se još više pogoršala jer su im Dubrovčani, verovatno misleći da je politička karijera porodice Branković završena, pomagali sve manje. Materijalni problemi su bili samo jedna strana njihovog teškog života jer su još veću teškoću predstavljali stalni napadi nasrtljivih suseda koji su pokušavali da im otkinu delove poseda. Ne mogavši smoći dovoljno snage da se odupru stalnim napadima, Angelina Branković se obraćala na više strana za pomoć, ali jedino je Venecija pokazala koliko-toliko razumevanja. Tako je Republika pokušavala da diplomatskim putem umiri neprijateljsku okolinu, a kada ni to nije pomagalo uskoro je stiglo i nešto plaćenika. Međutim sve to kao da je još više izazvalo nasrtljive susede i Brankovići su se našli u bezizlaznoj situaciji. Stoga se Angelina odlučila na jedan pomalo rizičan potez pa je krajem 1478. godine sa sinovima otputovala u Beč kod cara Fridriha III ne bi li ga upoznala sa svojim nevoljama. Čini se da ova ideja nije bila njena već da je to bio savet Kantakuzene Celjske koja se izgleda bolje snalazila u odnosima sa visokim dvorom.

Do kraja se pokazalo da je Kantakuzenin savet bio veoma dobar jer je car Fridrih III veoma lepo primio Angelinu i njene sinove, saslušao njene žalbe i izišao im u susret. Ustupio im je zamak Vajtersfeld u Koruškoj i u njega su se uskoro uselili Angelina i njena deca. Naravno, sva ova popustljivost i uviđavnost od cara prema njima nije mogla da prođe i bez obaveza koje su Brankovići morali uzeti. Radilo se zakletvi na vernost kojom su Brankovići postali carski vazali. Doduše ta zakletva nije odudarala od onoga što se i inače tada dešavalo pa se može reći da su Brankovići prošli veoma dobro i u odnosu na ono što su dobili, dali su veoma malo. Čak bi se moglo reći da je zakletva na vernost caru njima obezbedila veliku dozu sigurnosti jer je to sada značilo ne samo to da su oni obavezni caru biti verni već istovremeno i to da se nalaze pod carskom zaštitom. Nakon dugo vremena mogli su Brankovići da koliko-toliko odahnu i da osete izvesnu sigurnost.

Ne zna se šta su Brankovići radili sledećih nekoliko godina u Koruškoj i u kojem su se pravcu odvijali njihove akcije, ako ih je uopšte i bilo. Jedino što je poznato jeste da je Angelina sa Kantakuzenom pokušavala da proda staro imanje u Furlaniji i da je slala svoga punomoćnika, ali ta prodaja je išla jako teško.

Dakle, nepoznato je šta su oni radili to vreme, ali izgleda da su se sasvim dobro snašli što se vidi iz kasnijih izuzetno uviđavnih postupaka koje je imao car Fridrih III prema njima. Da su Brankovići još pri prvom susretu ostavili na cara toliko dobar utisak da ih on ni kasnije nije zaboravio, teško je poverovati. Biće prije da su oni uzimali učešća u onom životu koji se vodio na carskom dvoru, doduše sigurno ne mnogo važnog, ali sasvim dovoljnog da ih car ima stalno pred očima. U svakom slučaju da ih car i dalje ima u vidu videlo se onda kada je posredovao pri udaji Mare Branković (Stefanove i Angelinine jedine ćerke) za Bonifacija Paleologa V, monferatskog pograničnog grofa. U vreme venčanja Mara je imala tek 19 godina (1485.). Venčanje je obavljeno u Insbruku, a ovu svečanost je uveličao svojim prisustvom car Fridrih III. Doduše, budući suprug nije prisustvovao, ali ga je zamenio njegov punomoćnik. Nakon ove svečanosti Mara Branković je otputovala u Kazale gde joj se nalazio muž Bonifacije. Na ovom putovanju pratio ju je brat Đorđe. Kada je Mara stigla, dočekao ju je muž i sa Brankovićima je sačinjen odmah ženidbeni ugovor po kojem je grof kao miraz dobio 10.000 dukata. Mara je na muža ostavila dobar utisak i ostalo je zabeleženo da su je smatrali ne samo lepom, što je ona stvarno i bila, već i veoma plemenitom. Šta je ona mislila i osećala prema mužu koji je od nje bio dosta stariji ne zna se, ali poznato je da u to vreme devojke oko njihovih budućih brakova nisu mnogo pitane. To je bilo pogotovo izraženo u kući Brankovića gde su mnoge devojke kroz bračne ugovore žrtvovane zarad ostvarenja političkih interesa. To je bilo očigledno i sada u pitanju. U nepoznatoj zemlji sa veoma malo uticaja i skoro bez ikakvog blaga, Brankovići su morali da se bore za opstanak, a pogotovo u ovoj situaciji kada su zavisili jedino od milosti cara Fridriha III. Onoga momenta kada je car posredovao pri sklapanju ovoga braka, Brankovići ne samo da nisu smeli da odbiju da se Mara uda za ostarelog grofa već im je takva ponuda pri kojoj je posredovao sam car sigurno godila.

Iako se, gledajući u tadašnjim relacijama, Mara Branković relativno dobro udala, ni njoj kao ni drugim Brankovićima daljnji život nije bio naklonjen. Možda je u početku izgledalo da joj se sreća osmehnula jer je rodila dva sina - Đovanija IX i Đovanija Đorđa Sebastijanija pa je preko njih mogla naći relativno smirenje. No, već 1493. ostaje udovica, a neposredno potom u svojoj 29. godini (1495.) umre i ona. Tako se ugasila još jedna mlada devojka iz kuće Brankovića koja je imala tu nesreću da nosi ovo časno, ali zlosrećno prezime.

Kada su otpratili Maru kod njenog muža, Brankovići su se vratili u Korušku i tu boravili sve do smrti despota Vuka Grgurevića (1485.). Nema vesti o njihovim aktivnostima, ali nema sumnje da su živo pratili šta se dešava u Sremu. Teško je poverovati da su oni sa despotom Vukom održavali bilo kakve kontakte, a razlog je mogao biti u tome što su oni bili sigurno uvređeni time što je Vuk Grgurević poneo titulu despota i počeo figurirati kao vođa Srba. Po legitimnom pravu despotska čast nije trebala pripasti Vuka već slepog Stefana Brankovića i njegove sinove Đorđa i Jovana. U tom kontekstu Đorđe i Jovan su se morali osetiti uskraćeni pa su verovatno smatrali Vuka uzurpatorom, no on je tada bio suviše jak da bi protiv njega mogli bilo šta preduzeti. Osim toga, čini se da su Đorđe i Jovan bili suviše ponosni da bi, iako su se nalazili u veoma nezavidnoj situaciji, od despota Vuka zatražili bilo kakvu pomoć. S druge strane, svega toga je bio svestan i despot Vuk pa ni on nije imao suviše želja da sa Đorđem i Jovan uspostavlja bilo kakav odnos.

To je sve tako išlo do smrti despota Vuka, a baš u to vreme Đorđe i Angelina su se nalazili u Insbruku i Kazaleu na Marinom venčanju sa monferatskim grofom. Tada je iznenada iz Ugarske stigao poziv od kralja Matije Korvina za oba Brankovića - Đorđa i Jovana. Kralj ih je pozivao u Srem da bi tamo preuzeli ona imanja koja je ostavio despot Vuk, ali i titulu despota. To je bilo pomalo iznenađujuće, budući da su Đorđe i Jovan bili vazali cara Fridriha III, a ovaj je opet bio ljuti protivnik kralja Matije Korvina i oni su i tog momenta vodili međusobni rat. Čak je u leto 1485. godine kralj Matija Korvin uspeo da sa svojom vojskom uđe u Beč. Naravno da Brankovićima nije na pamet palo da odbiju ovakav poziv i uskoro su sa majkom Angelinom krenuli put Ugarske.

Motivi Brankovića da prihvate poziv ugarskog kralja su mnogo lakše shvatljivi nego što to možda na prvi pogled izgleda. Oni sigurno nisu zaboravili to kako se kralj Matija Korvin nemilosrdno ponašao prema njihovom ocu Stefanu u vreme dok je ovaj boravio u Smederevu. To su bile gorke uspomene koje ne blede lako i stoga su prema njemu mogli da osećaju samo mržnju. Međutim, mogli su da vide i to koliko je ovaj ugarski kralj moćan kada je uspeo da caru Fridrihu preotme čak i prestonicu - Beč. I baš dok su Brankovići možda razmišljali o tome da li da prihvate ponudu ugarskog kralja, car Fridrih III se potucao po Nemačkoj moleći od kneževa da mu obezbede novac i vojsku ne bi li povratio Beč. Bilo je toga momenta sasvim jasno da je Matija Korvin u naponu snage dok je Fridrih III bio na zalasku. Osim toga, ugarski kralj je nudio Brankovićima titulu Srpskog despota, što je upravo ono o čemu je sanjao i njihov otac Stefan. Dakle, sada se odjednom pred njima ukazala ona prilika koju je priželjkivali nekada i Stefan Branković i njegov brat Grgur. Ponuda je bila suviše primamljiva da bi se tek tako odbacila.

Ugarski kralj Matija Korvin je sigurno imao svoju računicu kada je pozivao Đorđa i Stefana da preuzmu onu titulu koju je nosio Vuk Grgurević. Naime, smrću despota Vuka izgubili su Srbi u Ugarskoj vođu oko kojeg su se okupljali. Bilo je jasno da se mora pojaviti neka nova ličnost koja će tu ulogu da preuzme. Kralj Matija se morao pobrinuti da on bude taj koji će postaviti novog despota, jer je samo u tom slučaju mogao biti siguran da će to biti onaj koji će odgovarati prvenstveno njegovim interesima. U vreme života Vuka Grgurevića, mogao se ugarski kralj uveriti da ime Brankovića magično deluje na Srbe u Ugarskoj i da oni ovu porodicu smatraju za svoje vladare. Dakle, potrebno je obezbediti kontinuitet Brankovića kao despota u Ugarskoj. Kako nije bilo preživelih Brankovića u Ugarskoj to ih je trebalo dovesti iz one zemlje gde su bili, a to su bili upravo Đorđe i Jovan. Da će oni biti verni Ugarskoj nije ni trebalo sumnjati jer im ugarski kralj pružao ne samo titulu već i velike komplekse imanja. S druge strane, bilo je mnogo preporučljivije da on (ugarski kralj) postavi Srbima despota, odnosno vođu, već da ga oni između sebe traže. To ne bi moglo proći bez sukoba što bi smanjilo vojnu moć srpskih pograničnih četa koje bi se između sebe naganjale tražeći novoga vođu, umesto da čuvaju granicu od Turaka. Dolazak nekoga od potomaka Brankovića preseklo bi svaki diskusiju o ličnosti despota koja se mogla eventualno pojaviti. Osim toga, mogao se kralj Matija za sve ove godine uveriti da je ideja o postavljanju Vuka Grgurevića za despota bila veoma dobra i da je time uspeo za sebe da veže masu Srba koji su predstavljali vernu i sposobnu vojsku. To je sada trebalo i održati, a Đorđe i Jovan su upravo trebali da ovo obezbede. Uz to Đorđe Branković je bio prirodni i legitimni naslednik Brankovića pa ni po tom pitanju nije bilo smetnji.

Tokom 1486. godine Brankovići se nalaze u Ugarskoj, a Đorđe Branković dobija titulu despota dok se Jovan morao zadovoljiti titulom barona. Bilo je očigledno da oni svoj dolazak u Srem shvataju kao trajno stanje jer su sa sobom doveli majku Angelinu, ali i mošti svoga oca Stefana koji je godinu ili dve ranije bio proglašen svecem. Sve to je ostavilo veoma snažan utisak na Srbe u Sremu, što nije bilo nimalo slučajno. Pravo koje je Đorđe Branković polagao na titulu despota bilo je u svakom slučaju mnogo jače od onoga koje je imao pokojni Vuk Grgurević. Naime, Đorđe je bio zakonit sin Stefana Brankovića, dok je Vuk bio u najboljem slučaju nezakoniti Grgurev sin. Osim toga oni su imali mošti sveca Stefana što je moglo da probudi sećanja Srba na dane koji su bili mnogo bolji od ovih koje su sada provodili. Na neki način uspostavljao se ponovo kult vladara kod Srba, kult koji je proteklih godina bio pomalo i zaboravljen. Tu se vidi da su Đorđe i Jovan Branković, verovatno pod uticajem svoje majke Angeline, dobro organizovali i smislili svoj prvi nastup u Sremu. Oni su bili mnogo inteligentniji, ali i obrazovaniji nego što je to bio Vuk Grgurević čija slava je uglavnom počivala na njegovim ratničkim veštinama. Đorđe i Jovan Branković su imali u sebi mnogo više političkog, a kako su živeli u relativnoj sigurnosti Furlanije to su imali svakako i više vremena da se bave intelektualnim delatnostima no što je to imao Vuk Grgurević koji je svoj život proveo ratujući, pa su mogli i promišljenije da nastupe. U svakom slučaju, Srbi u Sremu su dolaskom Đorđa i Jovana mogli u većoj meri i većom jasnoćom da ponovo počnu negovati kult vladara i da se prisećaju nekadašnjeg vremena kada su imali svoju državu. Time su i njihovi nastupi oko obnavljanja Despotovine mogli dobiti jasniji smisao.

Brankovići su preko Beča stigli u Budim i nakon dobijanja titula stigli su u Srem. Odmah po dolasku u Srem u Kupinovu u manastiru sv. Luke položili su kovčeg sa Stefanovim moštima. Osim titula kralj Matija im je dodelio i većinu onih imanja koje je za života držao despot Vuk Grgurević. Naravno imali su prema kralju Matiju i obaveza. Despot Đorđe Branković je morao da izdržava vojni odred od 1.000 ratnika sa kojima je ratovao na onim mestima na koje ga pošalje kralj Matija. To nikako nije bilo lako, ali to je bila cena za sve ono što su dobili.

Nije poznato da je despot Đorđe imao onakvih sukoba sa Turcima kakvih je imao despot Vuk, što se verovatno može opravdati time da je mir između Ugarske i Turske bio još na snazi. Stoga je i granica u Sremu i Slavoniji bila relativno mirna. I pored toga despot Đorđe nije imao mnogo prilike da bude izvan ratnih okršaja jer je u to doba kralj Matija ratovao po Austriji pa je verovatno despot Đorđe tamo ispunjavao svoju vazalnu obavezu. Sa kakvim je rezultatima tamo despot ratovao ne zna se, ali sigurno nije imao onako spektakularnih akcija koje je imao despot Vuk.

Iako je despot Đorđe u vojnim veštinama bio slabiji od despota Vuka, kralj Matija nije mogao, a da ne primeti njegove druge kvalitete koji su jače dolazili od izražaja. Despot Đorđe je na prvom mestu bio obrazovan i kulturan čovek koji nije mnogo vremena proveo ratujući pa je stoga kod njega bila više izražena ona fina gospodstvena crta koja je bila toliko svojstvena Brankovićima. Za razliku od despota Vuka koji je bio grubi ratnik kome dvorski ceremonijal i običaji sigurno nisu mnogo značili, despot Đorđe je bio sušta suprotnost. Obrazovan i veoma inteligentan sa mnogo iskustva po stranim dvorovima mogao je kralju Matiji da posluži daleko više u finim političkim stvarima na dvoru negoli na bojnom polju. Odatle se i može objasniti to što je kralj Matija bio zainteresovan da despota Đorđa oženi onako kako on smatra da je dobro. Tako mu je našao ženu iz reda rođaka svoje treće žene, ugarske kraljice Beatriče. Bila je to Izabela, inače princeza iz aragonske, napuljske dinastije.

Na kraju se pokazalo da je to bio izbor koji se pokazao nesrećan za oboje supružnika. Ni despot Đorđe, a ni despotica Izabela u ovom braku nisu našli smirenje. Sukobi među supružnicama su bili toliko intenzivni da je moralo da dođe do međusobnog razlaza. Ne zna se tačan razlog zbog čega se nisu mogli složiti pa je izneta pretpostavka da je despot Đorđe na Izabelu vršio pritisak da ona, budući katolkinja, promeni veru i pređe u pravoslavlje. Kako je ona to odbila to je među njima bilo svađa koje su se morale završiti razvodom. Taj neuspeli brak je ostavio veoma veliki trag u psihi despota Đorđa koji je izgleda bio osetljiva priroda i kome sve to nije palo lako. To je verovatno razlog zbog čega ima mišljenja da je ovaj nesrećan brak osnovni uzrok kasnijeg despotovog zamonašenja.

Izgledalo je da se Brankovićima konačno osmehnula sreća i da su našli konačno svoje mesto. Kako je na ugarskom dvoru stajao veoma dobro to se možda despot Đorđe mogao ponadati da će uspeti obnoviti Despotovinu, ali tada pomalo naprečac umre kralj Matija Korvin (6. april 1490. godine). Čudna je bila njegova smrt. Navodi se da je još od 1487. godine on osećao bolove i da je teško stajao na nogama, ali zdravstveno stanje mu se redovno popravljalo. Međutim, od 1489. godine toliko je oslabio da su ga morali nositi u nosiljci. Kolena i noge su mu oticali, a on je bio u groznici. U Beču se nalazio početkom aprila 1490. godine radi nekih svečanosti, ali ih nije mogao zbog iscrpljenosti izdržati do kraja. Jedno veče uhvatila ga je vrtoglavica, slabo je video i padao je u nesvest. Nakon toga su započeli strahoviti bolovi koji su bili toliko jaki da je kralj urlikao. U zoru je izgledalo da su bolovi stali, ali samo na tren. U samo jutro 6. aprila 1490. godine između 7 i 8 sati kralj Matija Korvin je umro.

Smrt je bila toliko čudna da je odmah izazvala sumnju da je kralj zapravo otrovan. Najsumnjivija je bila kraljica Beatriča, a razloga za sumnju je bilo dovoljno pošto kralj nije imao zakonitog potomstva. Kralj Matija je imao tri žene (Beatriča je bila treća) i nijedan od brakova mu nije doneo dece. Kraljica Beatriča je imala dosta pokušaja da vračarijama i ko zna sve čime rodi Ugarskoj naslednika, ali sve je bilo uzalud. Kako se radilo o nasrtljivoj i nadasve častohlepnoj ženi koja će pokušati sve da zadrži presto za sebe to su sumnje na njenu krivicu bile sasvim opravdane.

Kada je postalo jasno da kralj Matija neće imati dece počele su spletke o tome ko bi mogao biti njegov eventualni naslednik. Rođaka koji su imali tu želju bilo je mnogo. Međutim, tada se isprečilo nešto drugo. Kralj je imao nezakonitog sina sa jednom devojkom iz Šleske i ona mu je rodila 1473. godina sina Ivaniša. "Imao je siromah jednog sina, po imenu Ivaniša Korvina, koji se rodio izvan zakonitog braka" (Đurađ Sremac). O njemu on nije mnogo razmišljao sve dok je imao nadu da će mu kraljica Beatriča roditi naslednika, no kako vremenom zakonitog naslednika nije dobio to je počeo kombinovati kako da Ivaniša načini svojim naslednikom. U tom pravcu počeo ga je isturati na državne funkcije i poveravati mu važne zadatke želeći da ga pripremi za kraljevski tron. Istovremeno je sa najjačim ličnostima Ugarske potajno pregovarao da prihvate Ivaniša za budućeg ugarskog kralja. Kako je od većine dobio pristanak to je sada ostalo jedino da se Ivaniš i zvanično proglasi naslednikom. No, tu se sada isprečila kraljica Beatriča koja je uspela da svojim spletkama to spreči.

Taj period ugarske istorije čita se kao najuzbudljiviji romanu kojem ništa ne nedostaje. Kraljica Beatriča je spletkarila ne birajući sredstva. Ničega tu ne nedostaje. Kraljica se mešala u sve i svašta najpre naturajući Ivanišu da se oženi za neku njenu rođaku, a kada u tome nije uspela gledala je da mu razori tek sklopljeni brak. Bilo je tu mnogo tajnih dogovora, otrova, bodeža u mračnim hodnicima i svega onoga što žestoko pali maštu. Sve to nije moglo, a da ne ostavi traga na kralja Matiju koji je bio svestan svih ovih događaja, ali nije imao snage da kraljici stane na put. Doduše u par navrata je pokazao snagu i naturio svoju volju, ali sve samo zakratko. Kraljica je i dalje ludovala u želji za vlašću koja joj se i pored svih njenih napora uporno izmicala. Naravno ni dvor nije ostao izvan ovih događaja pa su se pojavile grupacije koje su podržavale različite strane u sukobu. Ipak, sve je to koliko-toliko bilo pod kontrolom do smrti kralja Matije, ali je onda puklo. Pitanje nasleđa kralja Matije Korvina je odmah uvelo Ugarsku u novi talas građanskog rata i nasilja. Naravno, izvan ovih događaja despot Đorđe Branković nije mogao ostati sve i da je hteo. Ulog je bio suviše veliki da bi i jedna veća plemićka kuća u Ugarskoj mogla biti nezainteresovana u događajima koji su sledili.

16. Nakon smrti kralja Matije Korovina

Smrću kralja Matije Korvina izgubila je Ugarska svoga možda i najvećeg kralja. Nesumnjivo da on spada među najznačajnije vladare svoga vremena što mu čak ni protivnici nisu mogli osporiti. Zvali su ga velikim kraljem "koji je u Ugarskoj i svemu onome što kruni ugarskoj pripada, moćno vladao, kako nije nijedan kralj nakon Andrijinih vremena činiti mogao. On je Moravsku, Šlesku i Lužicu mačem osvojio, zatim malu Moldaviju, naime Vlašku, i više još zemalja ugarskoj kruni podložio. Iako je kralj Matija ratovanjem mnogo zla prouzrokovao, ipak je s Turcima, a i s husitima u Češkoj, mnogo dobroga učinio te mnogim hrišćanima život spasio i za hrišćanstvo ih održao. Mnogo je zla učinjeno i od njegovih ljudi, ali to nije bilo ni za korist njegovu, ni po volji njegovoj.." (Jakov Unrest). Srbi su svakako bili među onima koji su najviše žalili zbog njegove smrti, budući da im je upravo on uspeo da obezbedi sklonište u Sremu. Kako je Srem uživao izvesnu autonomiju, a Srbi su bili pod svojim vođama, to se stvorio izvestan privid da ponovo imaju svoju državu. Nije poznato da su Srem i Srpski despot uživali bilo kakvu veću privilegiju no što su to imale ostale oblasti u Ugarskoj, ali srpskom življu koji je bežao pred Turcima i to je značilo mnogo. Osim toga mnoštvo Srba služilo je u stajaćoj vojsci koja je primala platu i koja je bila pod direktnom kraljevom komandom. Ta stajaća vojska, zbog crnih uniformi zvana "crna četa", pružila je mnogim Srbima priliku da se istaknu u ugarskoj službi i da steknu plemstvo. Osim toga, onim najsiromašnijim neprekidni ratovi i upadi na turske teritorije pružili su mogućnosti pljačke tako da su se mnogi uspeli obogatiti. Sada je odjednom sve to došlo u pitanje.

Za vreme pogrebnih svečanosti počele su smutnje oko toga ko bi mogao biti novi ugarski vladar. Kraljici Beatriči nije smetala žalost za mužem da se još u vreme pogrebnih svečanosti dogovora oko toga na koji način da zadrži vlast. U tom okviru se čak počelo razmišljati o tome da se ona odmah uda za nekoga od susednih vladara. Kao najozbiljniji kandidati isticali su se kralj Maksimilijan i Češki kralj Vladislav. Odmah po kraljevoj sahrani na Rakuškom polju kod Pešte počelo se okupljati plemstvo ne bi li izabralo novoga kralja. Bilo je više kandidata od kojih su četiri bila posebno jaka. To su bili nemački kralj Maksimilijan, Češki kralj Vladislav Jagelović, poljski princ Jan Olbraht i konačno nezakoniti sin pokojnog kralja Matije - Ivaniš Korvin. Naravno tu je bila i kraljica Beatriča koja je znala da sama ne može biti izabrana za vladara, ali je pokušavala da proturi onoga kandidata koji je bio spreman da se njome oženi. Kako ju je kralj Maksimilijan nazvao "sestrom" to se ona ljuta okrenula ka Češkom kralju Vladislavu.

Taj skup ugarskih velikaša je više ličio na ratni logor negoli na sabor koji treba da izabere kralja. Većina je došla teško naoružana sa brojnom pratnjom, ali sukoba u samome početku nije bilo. Činilo se da Ivaniš Korvin ima najveće šanse, tim više što je uspomena na njegovog oca bila i te kako jaka. Stoga je i stranka koja ga je podržavala bila veoma brojna sa najistaknutijim velikašima. "U Sremskom otoku, gde je bio kod kuće, i u županiji Valpova, i u baranjskoj županiji, i u šomođskoj županiji, i u slavonskom kraljevstvu, i Hrvati i mnogi velikaši proglasili su, a posebno herceg Lovro, koji je stanovao na svojim imanjima na turskoj granici, i uz njega je bio raški despot, drugi velikaš Stevan Kešeri, i crkveni dostojanstvenik pečujski, Andrija Bot iz Šikloša, Toma Seči, Đorđe, velmoža kaniški,.." (Đurađ Sremac).

Međutim sam Ivaniš nije bio ličnost koja bi ulivala poverenja. Imao je tek 17 godina i bio pomalo neuravnotežen što je iskoristila grupa krupnijih velikaša iz suprotnog tabora da sa njim sklopi ugovor da on (Ivaniš) ne pravi neprilike ako ne bude izabran za ugarskog kralja. Za uzvrat dobiće titulu kralja Bosne i hercega Slavonije. "Ako bi se dogodilo te gospodin herceg Ivaniš ne bi bio na izbornom saboru izabran za ugarskoga kralja, to će ga, da ne bude lišen kraljevske časti i naslova, smesta, čim kojega drugoga kraljem ugarskim proglase, izabrati za kralja Bosne, te će ga novi kralj ugarski trećega ili četvrtoga dana nakon svoje krunidbe neopozivo, časno i svečano okruniti. Osim navedene Kraljevine Bosne predaće se gospodinu hercegu Ivanišu herceška čast u Kraljevini Slavoniji ..." kaže između ostalog odredba ovoga ugovora.

Iako je potpisao ovakav ugovor čini se da Ivaniš Korvin nije imao nameru i da ga poštuje pa je gajio nade da bi mogao uspeti da proturi svoju kandidaturu za ugarskog kralja. Između ostalih velikaša Ivanišu Korvinu je pružio podršku i despot Đorđe Branković. "Do ovoga momenta nije još obavljen izbor kralja. Prelati i baroni razdvojeni su u dve stranke: jedna stoji uz sina pokojnoga kralja (Ivaniša Korvina), i njoj pripadaju nadbiskup kaločki, biskup pečujski, herceg Iločki, despot srpski Đorđe Branković, knez Frankopan i neki drugi manji, koji su se svi nastanili s hercegom u kaštelu. Drugoj stranci pripadaju svi ostali baroni, kojih su imena u dvostrukom popisu zabeležena, oni su se smestili sa svojim četama u Budimu" piše poslanik hercega iz Ferare. Ono što je ovde interesantno jeste to da se despot Đorđe pominje među najkrupnijim velikašima Ugarske, a njegova snaga se ravna sa onom koju imaju takve ličnosti kao što su kaločki nadbiskup, herceg Iločki i drugi. To je u svakom slučaju preterano jer je despot ipak spadao u sitnije ugarske velikaše, ali iz ovoga se može utvrditi da despot uživa određeni ugled u Ugarskoj i da je njegova podrška u ovoj dinastičkoj borbi značajna.

Sami motivi zbog čega je despot Đorđe pristao uz Ivaniša Korvina nisu baš najjasniji. Uobičajeno je da se pretpostavlja da je to zbog toga što je despot Đorđe za svoj uspon dugovao sve kralju Matiji Korvinu pa je on (despot) u znak zahvalnosti podržao njegovog sina Ivaniša. Ovakva pretpostavka je veoma privlačna i pokušava da od despota stvori jednu visoko moralnu ličnost koja poštuje svoga dobrotvora, u ovom slučaju kralja Matiju, čak toliko da i nakon njegove smrti despot poštuje njegovu poslednju volju i podržava mu sina u pohodu na ugarsku krunu. Veoma privlačna teza, ali nedostaje joj pragmatičnosti i životne realnosti. Sigurno je da je despot bio beskrajno zahvalan kralju Matiji za sve ono što je ovaj za njega učinio, ali ne treba zaboraviti da je despot još bolje poslužio kralju u njegovim planovima. Sve ono što je ugarska pružila Srbima, ali i Brankovićima, plaćeno je rekom srpske krvi koji su godinama branili ugarske granice od Turaka. Kao i da je to bilo malo, srpske jedinice su ginule po Moravskoj, Šleskoj, Austriji i ko zna sve gde, a sve zarad interesa ugarskog kralja Matije. Prema tome Srbi su sve ono što su dobili platili mnogostruko i sa te strane despota sigurno nije pekla savest da je učinio malo za sve ono što je dobio.

Mnogo je bliže istini jedna pomalo smela spekulacija. Brak despota Đorđa sa Izabelom, rođakom kraljice Beatriče, bio je propao zbog nesuglasica koje su postojale između njih. Sigurno je da despot Đorđe nije hteo ovaj brak i da je u njega ušao preko volje i to samo zbog toga što mu je Izabelu predložio kralj Matija. S druge strane, blizu je pameti da je Izabelu kao buduću despotovu ženu predložila kralju Matiji upravo kraljica Beatriča. Despot je pokušavao da Izabelu prevede u pravoslavlje, međutim ova je to uporno odbijala, a njen otpor bio je žešći tim više što je imala sigurnu podršku kraljice Beatriče. Obe su bile katolkinje i na toj relaciji je dolazilo do sukoba sa despotom Đorđem. Tokom braka despot je zbog svoje privrženosti pravoslavlju od njih dve imao mnogo neprilika i poniženja. Zbog moćne zaštite koju je imala, Izabela je bila relativno sigurna od despotovog gneva i moguće je da je čak ona bila ta koja je inicirala njihov razlaz. Despotu nije ostalo ništa drugo već da pristane, ali on sigurno nije zaboravio godine poniženja koje je imao sa Izabelom, a mogao je biti posebno kivan na kraljicu Beatriču koja je bila glavnim uzrokom svih njegovih muka. Nametnula mu je Izabelu, onda joj držala stranu u svađama i konačno omogućila njihov razlaz, a moguće je da mu je zbog pravoslavlja pravila stalne pakosti. To ponosni despot nikako nije mogao da zaboravi i moguće je da je njegova odluka da podrži Ivaniša bila motivisana upravo time. Njegovi odnosi sa kraljicom Beatričom su bili toliko loši da njih dvoje ni pod kakvim uslovima nisu mogli biti u jednoj stranci. U tom slučaju politika skoro i da nije prisutna, a preovlađuju čisto lični razlozi. Ipak, treba biti svestan da ni svi potezi političara nisu rukovođeni racionalnim ili pragmatičnim razlozima i da je često prisutno mnogo toga iracionalnog i ličnog. Moguće da je i ovo jedan od tih slučajeva.

Ako je u ovom slučaju despot ipak imao političkih motiva onda je to samo zbog toga što je očekivao da će Ivaniš Korvin nastaviti sa onom politikom prema Srbima koju je imao i njegov otac kralj Matija. Sa drugim kandidatima to već nije bilo tako sigurno jer je bilo mnogo prepreka za to, a despot nije smeo da rizikuje. Mogla je biti ukinuta samostalnost koju su Srbi imali, a pogotovu ona koja se ticala verskog pitanja. Do tog momenta katolička crkva, najviše zahvaljujući kralju Matiji nije mogla suviše uticati na Srbe i da pokuša da ih prekrsti, ali bilo je pitanje kako će se postaviti novi vladar. Bilo je za očekivati da će Ivaniš Korvin postupati isto kao i njegov otac pa je to možda razlog zbog čega ga je despot podržavao.

17. Despot Jovan Branković

Svi događaji koji su se dešavali tih dana suviše su brojni i komplikovani, a nisu toliko bitni za našu priču stoga će biti preskočeni. Uglavnom, odnosi između ove dve stranke su se toliko zategli da je uskoro došlo i vojnih sudara. Dana 4. jula 1490. godine na polju kostiju (Šarviz) vojno su poražene pristalice Ivaniša Korvina, a 15. jula za kralja je izabran Češki kralj koji je u Ugarskoj dobio ime Vladislav II. Novi kralj nije imao mnogo vremena za radost jer ga je uskoro napao Jan Olbraht, jedan od kandidata koji nije uspeo (inače rođeni mu brat). Tokom avgusta 1490. godine već je bio nadomak kod Budima, ali nije snage za dalje pa se uskoro povukao, ali mira među njima ni ubuduće nije bilo.

Kralj Vladislav II, kao konačni pobednik u borbi za ugarsku krunu, bio je veoma pažljiv prema Ivanišu Korvinu koji kao da nije shvatao sve ono što se dešavalo oko njega pa je čak učestvovao u krunidbenim svečanostima (18. septembar 1490.). Razloga za veselje je bilo dosta, a naročito je slavila kraljica Beatriča kojoj je Vladislav II obećao da će je oženiti pa je ona gomilama naroda bacala novac.

Despot Đorđe Branković i brat mu Jovan, kao verne Ivaniševe pristalice, sigurno su učestvovali u bici kod Šarviza koju su izgubili. Nakon poraza oni su sklonili i nisu učestvovali u krunidbenim svečanostima ostajući i dalje neprijatelji novoga kralja. Ipak, imali su sreće pošto je novi kralj Vladislav II odlučio da se izmiri sa svim pristalicama Ivaniša Korvina. On je najpre potvrdio sve ono što je ugovorom obećano Ivanišu Korvinu ako ne bude izabran kraljem, a svim njegovim pristalicama je dato oproštenje ako se u naredna 24 dana okanu svakog daljnjeg otpora novome kralju. Među četrdesetak tih plemića kojima se nudi oprost spominje se i despot Đorđe Branković. "Plemićima i neplemićima, koji god bi došli do milosti kraljevskog veličanstva, svima neka je milost, pa i onome ko je naopako radio protiv kralja češkog, milost svima. I mnogi su se skupili kod kralja i tako zadobili milost" (Đurađ Sremac).

Čini se da despotu Đorđu ovaj kraljev oprost nije mnogo značio i da mu nije mnogo verovao. I sama situacija mu je išla na ruku jer se protiv kralja Vladislava II uskoro digao nemački kralj Maksimilijan koji nije uspeo legalnim putem da se nametne za ugarskog kralja. Ovaj put je situacija za kralja Vladislava II bila veoma ozbiljna budući da je Maksimilijan iz svojih austrijskih zemalja počeo izvlačiti novac i opremati vojsku. Postao je još jači kada su mu se pridružili neki ugarski velikaši među kojima su bili despot Đorđe Branković i brat mu Jovan. Veoma brzo Maksimilijan je ovladao Štajerskom, a onda i u Bečom. Kada je uspeo da se dočepa onih austrijskih zemalja koje je nekad uz veliku pomoć despota Vuka Grgurevića osvojio kralj Matija Korvin, počeo je Maksimilijan da priprema prodor u Ugarsku. Sa vojskom koja je brojala oko 18.000 vojnika u oktobru 1490. godine ulazi Maksimilijan u Ugarsku. U to vreme kralj Vladislav II nije pokazivao mnogo volje da se bori jer je imao velikih borbi sa bratom Jan Olbrahtom. To je bio razlog što su austrijske trupe veoma brzo došle do Stonog Beograda.

Do tog momenta despot Đorđe i Jovan Branković su Maksimilijana uglavnom pomagali, ali od 1. novembra 1490. godine oni ga uz jednu grupu ugarskih plemića priznaju i za svoga kralja. Motivi kojim su se rukovodili Brankovići u to vreme mogu se pretpostaviti. Jasno su uvideli da je Ivaniš Korvin propao u svojim pokušajima da se dočepa ugarskog prestola, a sa njim i sve nade da bi se preko njega eventualno obnovila Despotovina. Kralj Vladislav II uz kraljicu Beatriču tako nešto nikako ne bi dozvolio, a imajući u vidu to da su Srbi pomagali njegovog protivnika Ivaniša sigurno je da bi kralj Vladislav II ionako uzane privilegije koje su uživali Srbi još više suzio. Nailazak Maksimilijana je pružio nove nade i Brankovići su očekivali da bi im on mogao biti zahvalan za pomoć koju su mu pružili te da bi se preko njega možda moglo postići nešto i više. Stoga i ne iznenađuje to što Brankovići u povelji u kojoj priznaju Maksimilijana za svoga vladara za uzvrat od njega traže poštovanje dotadašnjih sloboda, ali i pomoć u borbama sa Turcima. Verovatno da su oni na neki način planirali neku širu akciju protiv Turaka koja bi mogla dovesti do oslobođenje dela Srbije i obnavljanje Despotovine.

Nekako u to vreme pao je i Stoni Beograd, a austrijske trupe naprave strašan pokolj u gradu. Ohrabren ovim uspehom počne Maksimiljan da razmišlja i o napadu na Budim pa čak pošalje jednu prethodnicu od oko 8.000 ljudi koja se pojavi pod gradom. Budim je branio Pavle Kiniži kome na pamet nije padalo da ga preda pa je bilo jasno da se mora sa celokupnom vojskom na njega napasti. I dok se Maksimiljan spremao da to i učini pojave se nevolje. I do tada dobar deo svojih uspeha Maksimiljan je postigao mitom, ali i uz pomoć plaćeničke vojske. U oba slučaja, za mito i plaćeničku vojsku, trošio je velike količine novca pa je u odlučujućem momentu dok je spremao napad na Budim novca ponestalo, a plaćenici su se pobunili. Uz to iz Moravske stizala je ugarska vojska u pomoć Budimu. Stoga sve zastane. Te godine se više ništa nije dalo uraditi i Maksimiljan smesti vojne posade u gradove koje je osvojio, a sam se vrati u Austriju da sačeka prolazak zime.

Upravo zima između 1490. i 1491. godine označila je i preokret u onoj politici koju je do toga momenta vodio despot Đorđe. Jasno uvidevši da je Maksimilijan dostigao svoj zenit i da neće biti u stanju da protiv kralja Vladislava II učini bilo šta više, despot opet promeni stranu. Nije poznato tačno vreme, ali se pretpostavlja da je tokom proleća 1491. godine priznao kralja Vladislava II za svoga gospodara. Na koji je način ovo pomirenje postignuto i da li je pri tome bilo nekakvih uslova nije poznato. U svakom slučaju već u leto te godine (1491.) Pavle Kiniži lomi otpor kraljevih protivnika u Slavoniji, a u okviru njegove vojske nalaze se i srpski odredi. Da li je i despot tu bio nije poznato, ali već tokom leta on je u sasvim dobrim odnosima sa kraljem Vladislavom II.

U to vreme i Maksimiljan je počeo da postepeno odustaje od svoje prvobitne namere da osvoji Ugarsku pa je započeo pregovore sa kraljem Vladislavom. Tokom novembra 1491. godine se pregovaralo i to je dovelo do nekog dogovora u Požunu. Međutim zbog toga što ugarski velikaši nisu želeli da overe sklopljeni ugovor diplomatska natezanja su i dalje trajala.

Za sve to vreme despot se sasvim dobro složio sa kraljem Vladislavom II, a ti odnosi su postalo još i bolji od bitke koja se odigrala 24. decembra 1491. godine kod Košica u kojoj je vojska kralja Vladimira II strašno potukla onu koju je vodio njegov brat Jan Olbraht. U toj bici učestvovali su srpske jedinice od oko 600 konjanika koje je lično vodio despot Đorđe, naravno na strani kralja Vladislava II. Time je i sukob među braćom konačno bio završen, ali tek na inicijativu njihovog oca Kazimira, inače poljskog kralja, koji ih je na silu pomorio.

Nešto kasnije konačno je u Budimu overen i mir između Maksimilijana i kralja Vladislava II, a povodom toga izdane su i povelje. U onoj povelji u kojoj se govori o uslovima mira i koja se može smatrati glavnom navedeno je i ime despota Đorđa Brankovića, naravno kao vazala ugarskog kralja Vladislava II. Osim ovoga sabor u Budimu je doneo odluku da se kralj Vladislav II ne oženi kraljicom Beatričom (udovicom pokojnog kralja Matije) iako je njoj ovaj brak obećavan u nekoliko navrata. Za nju je to bila strašna vest tim više što je upravo vođena tim obećanjem potrošila silan novac za sve ove ratove koje je vodio kralj Vladislav II. Razjarena tužila je kralja kod pape Aleksandra VI, ali on 1495. godine i zvanično raskine ovu veridbu i kralja Vladislava II razreši svih onih obećanja koje je davao proteklih godina kraljici Beatriči. Osim toga papa kraljicu osudi na večito ćutanje i globu od 25.000 dukata. Kraljica je nešto kasnije napustila Ugarsku i u najvećoj bedi umrla 1508. godine.

Požunskim mirom jedna politička faza u životu despota Đorđa Brankovića je bila završena. U haosu političkih struja i borbi on se očigledno nije najbolje snašao i promenio je nekoliko strana nekako ne uspevši da odmah pogodi onu pravu. Ipak, politička snalažljivost mu se ne može odreći jer je kraj ovih sukoba dočekao na onoj strani koja je pobedila. Osim toga, pokazao je dovoljno političke gipkosti pa ga nisu ometali nekakvi iracionalni motivi koji bi se mogli najkraće nazvati "principima" i koji kod pravih političara i u pravoj politici i ne postoje, već se okretao ka onome što mu je toga momenta izgledalo kao najopipljivija korist. Sigurno je da bi njemu najviše odgovaralo da ugarski krunu uzme Ivaniš Korvin pa nije ni čudo što je bio najpre njegov pristalica. Kada je ovaj propao, despotovim interesima je svakako najbliži bio Maksimiljan pa je tada bio na njegovoj strani. Propašću Maksimilijanovih težnji da osvoji Ugarsku mogao je isto tako propasti i despot da se tvrdo držao uz ovoga. Međutim, osetivši na vreme da je Maksimiljan iscrpljen i da se od njega ne može u budućnosti ništa očekivati despot je sasvim u duhu pragmatičnosti prišao kralju Vladislavu II.

U tom momentu kralj Vladislav II još uvek nije bio vidljivi pobednik i situacija nije bila baš toliko jasna. Zasluga je despota Đorđa što je uspeo da oseti Vladislavljevu pobedu i što je mogao da proguta ponos (koji u politici i ne postoji) i da postane njegov pristalica. Možda danas to tako ne izgleda, ali to je sigurno bio veoma osetljiv momenat. Despot Đorđe je morao svaki svoj potez da dobro proračuna jer morao je svojim političkim instinktom da najpre oseti ko će iz celog tog haosa da iziđe kao pobednik. Kada je uvideo da će to biti kralj Vladislav II, trebalo je izabrati pravi način i pravo vreme pa od njega zatražiti oprost. Ne treba zaboraviti da je despot dve godine bio jedan od najupornijih kraljevih protivnika i da prema despotu nije osećao nikakvu naklonost. Dakle, trebalo je izabrati onaj momenat kada će kralj Vladislav II biti dovoljno slab da prihvati despotov povratak i da neće pokušati da se sveti. Moguće je pretpostaviti da bi kralj Vladislav II sasvim drugačije nastupio prema despotu da je bio dovoljno jak da mu ne treba despotova pomoć te da mu ne bio oprostio već bi mu se osvetio. U svakom slučaju, momenat za pomirenje je dobro izabran i despot se ponovo našao u relativnoj sigurnosti za svoj položaj.

Granica prema Turskoj je bila uglavnom mirna mada Turci nisu propuštali priliku da sa manjim odredima upadaju na ugarsku teritoriju isključivo radi pljačke. Meta tih napada je bila uglavnom Hrvatska, a Srem nije uznemiravan tako da despot Đorđe nije imao nekih posebnih dejstava prema Turcima. On se tokom 1491. godine bavio svojim sukobom sa Lovrom Iločkim čiji su ljudi upadali na despotove teritorije i pravile štetu. No, to su bili uobičajeni sukobi u to vreme tako da nisu mnogo remetili celokupnu situaciju u kojoj se nalazio despot. No, ovaj sukob će kasnije da se razgrana u nešto mnogo veće.

To što je despot Đorđe došao u sukob sa Lovrom Iločkim nije bilo ni malo čudno jer je Iločki, kao sin bivšeg bosanskog kralja Nikole Iločkog, bio jedan od najbogatijih velikaša u Ugarskoj. Samim time bio je i jedan od najosionijih pa je sasvim slobodno bez ikakvog straha od ugarskog kralja, pregovarao kako sa turskim sultanom tako i sa nemačkim carem. Osim toga, na svojim oblastima nije priznavao nikakvu vlast osim svoje. Ugarskog kralja Vladislava II nije uopšte cenio pa ga je nazivao volom, a da bi u još većoj meri dokazao kako ne drži do njega, nije dolazio u Budim da mu se pokloni.

Ono što je moglo despota da brine jeste to da je primirje iz 1483. godine koje je još kralj Matija Korvin sklopio sa Turcima na sedam godine isteklo tokom 1490. godine, a pronosili su se glasovi da turski sultan Bajazit II sprema novi pohod. Kao potvrda takvih glasina bili su turski napadi na Kranjsku. Sudari sa Turcima su rezultovali promenljivim uspesima, a u ti sukobima sa njima posebno se isticao Pavle Kiniži. O njemu se tada mnogo pričalo, ne toliko zbog pobeda kojih je nesumnjivo imao već zbog strašnih postupaka prema onim Turcima koje je uhvatio. Žive ih je pekao ili bacao vezane izgladnelim svinjama. I pored svega Turci su i dalje upadali u Hrvatsku i 1493. godine na Krbavskom polju su strašno potukli vojsku koju je sakupio ban Emerik Derenčin. Više od 13.000 hrvata je ostalo mrtvo na bojnom polju, a sam ban je zarobljen.

Upravo te godine (1493.), despot Đorđe se umešao u jedan unutrašnji sukob u Ugarskoj koji je bio izazvan slabljenjem centralne vlasti. U dogovoru sa još nekim velikašima despot Đorđe napadne slavonske gradove Ivanku, Sveti Đurađ, Osijek, Sotin i još neka mesta u zapadnoj Ugarskoj, a sve su to bili posedi porodice Gerebovih od Vintgarta. Ovaj napad je bio veoma surov jer se despot Đorđe sa svojim saveznicima nije zadovoljio samo pljačkom već su sva ova mesta popaljena, a stanovništvo delimično odvedeno kao roblje, a ostatak je poubijano. O tome je bio obavešten i sam kralj Vladislav II, ali nije ništa preduzeo. Osim ovog "uspeha", despota Đorđa je teretila i porodica Banića iz Lendave zbog toga što im je u Vukovskoj županiji preoteo Borovo. I ta je žalba ostala bez rezultata, a despot je Borovo zadržao pod svojom kontrolom.

Svi ovi despotovi potezi i nekažnjeno haranje po gradovima drugih velikaša sasvim su jasno govorili da se on sa kraljem Vladislavom II nalazi u najboljim mogućim odnosima i da predstavlja u potpunosti njegovog čoveka. U tim teškim danima, kralj Vladislav II se nije usuđivao da despota Đorđa tereti za bilo šta ne želeći da od sebe otera jednog sigurnog saveznika koji bi mu mogao zatrebati. S druge strane, despot svestan toga koristio je svaku priliku da za sebe obezbedi što više može te da se sveti svim svojim neprijateljima. Takva politika se zgodno isplatila tokom 1494. godine kada su sukobi između kralja Vladislava II i Lovre Iločkog prerasli u otvoreni rat.

Krajem 1494. godine kralj Vladislav II, ne mogući više trpeti Lovru Iločkog i njegovo potajno šurovanje sa Turcima, pripremi vojsku i udari na Ilok. Opsadu Iloka je iz Bača kralj lično nagledao, a u okviru njegovih trupa nalazio se i despot Đorđe sa svojim četama. Despot je očigledno uspeo da dočeka svoj trenutak i da se Lovri Iločkom osveti za sve one nepravde koje je od njega trpeo proteklih godina. Ništa despotu nije bilo teško u sprovođenju ove osvete pa je uspeo da osvoji Mitrovicu, isterao je svu vojsku Lovre Iločkog iz Srema, a onda prešao u Slavoniju gde je osvojio grad Orahovicu. Dok je despot harao po okolnim zemljama Lovre Iločkog, kralj Vladislav II je uspešno dovršio opsadu u Iloku i uskoro ga zauzeo. "I mnoštvo Ugara bilo je s kraljem i on podsede tvrđavu Sremskog Iloka uoči praznika apostola Andreja. I bila je to velika zima kad su pisali godinu 1494. I teško ju je osvojio. I ušao je kralj Ladislav jer herceg Lovro nije bio onako snažan kao njegov otac Nikola, kralj bosanski, nego željan nauke" (Đurađ Sremac). Istovremeno i drugi ugarski velikaši su uzimali učešća u postepenom komadanju imanja Lovre Iločkog. Sada je ovaj moćni velikaš bio pred slomom.

U proleće 1495. godine i ovi sukobi su se završili, a kralj Vladislav II se izmirio sa Lovrom Iločkim. Cena koju je ovaj platio za ponovnu kraljevu milost nije bila mala jer je kralj zadržao sva ona imanja koja su njegovi plemići zauzeli tokom sukoba. Krajem aprila 1495. godine kralj Vladislav II je poslao svoje ljude u Irig, a tu su bili pozvani i despot Đorđe i njegov brat Jovan. Radilo se o svođenju računa koji su nastali tokom rata sa Lovrom Iločkim. Naime, despot Đorđe je izgledao pokazao suviše revnosti u ovom ratu protiv Lovre Iločkog pa je ne samo zauzimao njegove gradove (Mitrovicu, Orahovicu) i imanja, već je nemilosrdno po njima pustošio. Kralj je kao kaznu za neposlušnost koju je Lovro Iločki prema njemu pokazao odlučio da sve zauzete zemlje zadrži za sebe što je podrazumevalo da despot Đorđe mora sve zauzeto da preda kralju. Despot se tome nije protivio, ali kraljevi ljudi su zatekli opljačkane gradove i opustošena imanja, što nisu imali nameru da tolerišu. Kralju nisu trebali opljačkani gradovi i pusta sela. Stoga su despot Đorđe i njegov brat Jovan morali da se obavežu da će sve one kmetove koje su nasilno odveli, njihovu stoku i ostale dragocenosti odnešene iz gradova morati da vrate. U Irigu je potpisana povelja sa ovom njihovom obavezom, a ono što je značajno jeste to da se u toj povelji (1495.) po prvi put Jovan Branković spominje kao despot.

U vreme potpisivanja povelje u Irigu Jovan Branković je već bio od strane kralja Vladislava II proglašen despotom. Kralj je sprovodio neke administrativne reforme želeći da na svim važnijim vojnim mestima koja su služila za odbranu granice budu po dve ličnosti. Tako je i titulu despota dobio Jovan Branković. To nije izazvalo nikakvih trzavica jer je Jovan Branković i do tada sa despotom Đorđem sarađivao, a ni ostali Srbi nisu imali ništa protiv jer se titula despota zadržala u porodici Brankovića.

Sledeće godine, barem što se tiče ratnih dejstava, prolazile su veoma mirno. Međutim, u unutrašnjim stvarima despot Đorđe je imao nekih sukoba sa kaločkim nadbiskupom, a sve oko plaćanja desetine koju je nadbiskup tražio od Srba. Despot je zahtevao da nadbiskup odustane od ubiranja desetine pošto je to bila stara privilegija koju su Srbi dobili još od kralja Matije Korvina. No, nadbiskup je nadmeno odgovorio da je "Bog Ugarsku stvorio hrišćanskom zemljom, a ne šizmatičkom, pa despot nema prava da od nje uredi srpsku državu. U hrišćanskoj zemlji, pod hrišćanskim vladarom, mora se živeti po hrišćanskim zakonima".

To su bile razmirice koje su i inače bile uobičajene i predstavljale su svakodnevnicu. Međutim, ovo pismo govori i neke druge stvari. Srbi su u Sremu sa svojim povlasticama koje su imali iz vremena kralja Matije Korvina predstavljali trn u oku ugarskim velikašima zbog nekoliko stvari. Na prvom mestu zbog povlastica koje su ih izuzimale iz vlasti ugarskih velikaša i davali im mogućnosti da budu pod svojim vladarima koji su nosili visoku titulu despota. To im je davalo pravo da budu naoružani, pod komandom svojih komandanata, oslobađalo ih plaćanja nekih obaveza, a što je najvažnije omogućavalo im da slobodno ispovedaju svoju pravoslavnu veru. Tu činjenicu ni nadbiskup nije mogao prećutati pa prekorno prebacuje despotu da je ugarska hrišćanska zemlja, a ne "šizmatička". Isto tako, možda i najvažnije, zbog svih privilegija koje su imali, Srbi su stalno razmišljali o obnavljanju Despotovine, odnosno stvaranju sopstvene države i to ni manje ni više već u Sremu koji je pripadao Ugarskoj. Mada Srem nije bio ništa više već obična županija u Ugarskoj i mada despot nije imao nekih posebnih ovlaštenja koja bi ga uzdizala iznad drugih kraljevih službenika sličnog ranga, običnom svetu je izgledalo da Srem na neki način predstavlja obnovljenu Despotovinu. Tako su se i ponašali smatrajući Srem srpskom državom koja ne spada pod Ugarsku, što naravno nije prolazilo nezapaženo i bez brojnih sukoba. Doduše, despoti su bili svesni mesta koje im pripada i ovlašćenja koje su imali pa su se i tako ponašali, ali nije bilo tajna šta im se u mislima krije. U sukobima koji su u Ugarskoj besneli nakon smrti kralja Matije Korvina despot Đorđe je menjao političke boje nekoliko puta sve zarad ostvarenja što boljih uslova za ostvarenje ideje obnavljanja srpske države.

Naravno da to nije mogla biti tajna pa je i pismo nadbiskupa reakcija na ono što je despot pokušavao. Ipak, ti sukobi nisu prerastali u nešto otvoreno jer je despot uživao nesumnjivu zaštitu kralja Vladislava II. Ko zna kako bi se situacija dalje razvijala da se nije despot Đorđe pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima iznenada zamonašio. Ne zna se tačno kada je to bilo, ali je sigurno da taj događaj pada u period između jula 1497. godine i jula 1499. godine. U manastiru Kupiniku u Hramu svetog apostola Luke, gde su se nalazile mošti slepog Stefana Brankovića (despotovog oca), despot Đorđe je noću tajno postrigan. Nedugo potom stigao je i sofijski mitropolit Kalevit koji ga je posvetio za kupiničkog jeromonaha sa monaškim imenom Maksim. Ovo je bio toliko iznenadno da su despotova majka Angelina i brat mu despot Jovan o ovom događaju bili obavešteni tek kada je sve bilo gotovo. Kakve su reakcije bile, ostaje nepoznato, ali tu se sada više ništa nije dalo učiniti. Mesto despota Đorđa sada je zauzeo despot Jovan.

Navodi se da je despot Jovan Branković bio ratobornije prirode no što je to bio njegov brat despot Đorđe, ali i mnogo ambiciozniji. Dok se despot Đorđe uglavnom zadovoljavao da očuva onu situaciju u Sremu koju je ostvario još despot Vuk Grgurević, despot Jovan je od samoga početka imao mnogo veće planove. U povelji koju je 1499. godine izdao manastiru Esfigmenu u Svetoj Gori on se obavezuje da im isplaćuje određenu svotu novca koja je očigledno bila nedovoljna, ali odmah daje sebi u obavezu da tu pomoć poveća onoga momenta kada postane gospodar srpske zemlje. Dakle, u to vreme despot Jovan je pred očima imao mogućnost obnavljanja Despotovine u kojoj bi on bio gospodar. Veoma slično o njemu piše i mletački poslanik navodeći da despot Jovan teži da postane vladar nad Srbijom, da je veoma hrabar, da može dići 2.000 lakih konjanika, itd. Despotove ambicije nisu bile nerealne zbog toga što se u to doba pripremala jedna šira koalicija za rat sa Turcima.

Inicijator priprema za rat sa Turcima je bila Venecija kojoj su sve teže padali upadi Turaka na njenu teritoriju. Kako nisu uspeli da sultana ubede na sklapanje mira, a uglavnom zbog turskih neumerenih zahteva, to je Venecija počela da okuplja saveznike. Njena tadašnja snaga nije bila za potceniti. Na moru je imala pomoć od pape Aleksandra VI, Francuske i Španije, ali najveći problem su predstavljale kopnene snage. Venecija su tu mogla osloniti jedino na Ugarsku pa je trebalo i nju uvući u savez.

Negde početkom 1500. godine mletački poslanik se nalazi u Budimu gde sa ugarskim kraljem Vladislavom II pokušava da ugovori savez. Na ugarskom dvoru nije bilo baš neke posebne volje da se uđe u navalni rat protiv Turaka, a za to je bilo više razloga. Kralj Vladislav II se još uvek nije osećao sigurno na prestolu, a osim toga ni ugarski velikaši nisu imali nameru da se ponovo preganjaju sa Turcima. Među one koji su žarko priželjkivali ofanzivu na Turke bio je despot Jovan Branković i to iz sasvim razumljivih razloga.

Ofanzivni rat sa Turcima mogao je despotu Jovanu doneti velike koristi i moguće oslobođenje Srbije, a onda i obnavljanje srpske države. Sa svojim sopstvenim snagama Srbi to u tom momentu nikako nisu mogli sami učiniti već samo uz svesrdnu podršku iz Evrope. Despot je izgleda održavao dosta veza sa Srbima koji su bili pod Turcima i odatle dobijao informacije da su oni spremni da se podignu ako hrišćani krenu u ofanzivu. To mu je davalo izvesnu dozu sigurnosti. Isto tako, moguće da je njemu, zbog širih pogleda no što su imali njegovi prethodnici despot Vuk i despot Đorđe, dosadilo ono pogranično ratovanje koje se do tada provodilo. To su bili upadi na tursku teritoriju motivisani uglavnom pljačkom, a veoma često su se sve svodilo na puko preganjanje sa turskim pljačkaškim odredima koji su ulazili u ugarsku teritoriju. Ti sukobi osim pljačke nisu donosili ništa bitnijeg i na taj način srpska država se nikada ne bi obnovila, a baš je to bio despotov cilj. Za takvo nešto bio je potreban jedan mnogo robusniji nastup i on ga je na ugarskom dvoru stalno zagovarao.

Despota je moglo posebno da zabrine to što je teret celokupnog pograničnog ratovanja uglavnom pao na njega i Pavla Kinižija dok su ostali ugarski velikaši slabo marili šta se na granici dešava. Uz to turski upadi su bili sve češći, sve jači pa je postojala mogućnost da bi to možda moglo da preraste u neki sveobuhvatniji udar na Ugarsku. Tada bi Srem prvi došao u opasnost da bude pregažen, a samim time bi i ovo utočište Srba stradalo. Dakle, despot Jovan je svakako imao dovoljno motiva da zagovara rat protiv Turaka.

Stoga nije čudno to što despot Jovan nikako nije mogao da se složi sa onom miroljubivom politikom koju je vodio ugarski kralj. Verovatno u dogovoru sa ostalim srpskim velikašima on se ponudi Veneciji u službi, a uz uslov da se bori protiv Turaka. Republika se zainteresovala pa je tako saznala da despot ima oko 40 godina, da je lepo razvijen čovek i da može da sakupi oko 2.000 lako naoružanih konjanika. Međutim, na tom interesovanju je sve stalo, verovatno stoga što je despotova snaga ipak bila suviše skromna da bi se njome moglo bilo šta krupnije započeti. To je verovatno razlog da se Venecija nastavila truditi da kralja Vladislava II ubedi da pokrene vojsku na Turke. I taj trud se na kraju isplatio.

Polovinom 1501. godine započeo je ugarski kralja Vladislav II sa ratnim pripremama. Dobio je obećanje od Venecije i pape da će mu finansijski pomoći pa je pod utiskom tih obećanja naredio da se u Baču počne okupljati vojska. Sve te pripreme su bile tajne jer se kralj plašio da Turci to ne doznaju i ne udare prvi. Sakupljanje vojske je išlo veoma teško tako da se okupilo jedva nešto više od 10.000 ljudi. Među tim trupama bile su i one koje je doveo despot Jovan Branković.

Pripreme su bile veoma spore i bilo je očigledno da do jeseni neće biti ništa ozbiljnije započeto. Stoga despot Jovan uz pomoć beogradskog bana Đorđa More tokom jula 1501. godine provali u Srbiju. Zadržali su se nekoliko dana u pljački i paležu, a onda vratili. To se moglo smatrati nekim oblikom izvidnice koji prethodi glavnom udaru. Tako su to osetili i Turci pa su pokušali da pregovaraju sa ugarskim kraljem Vladislavom II, a posredstvom despota Jovana. Njihova je ponuda bile identična onoj koju su nekada dali despotu Vuku, odnosno sultan je tražio od despota da ubedi Ugarsku na sklapanje mira, a za uzvrat će Despotovina biti obnovljena. Teško da je ovom obećanju despot Jovan poverovao, ali je ipak sve verno preneo kralju Vladislavu II.

Kako ovi pregovori nisu uspeli to je u jesen iste godine ugarska vojska koja je brojala oko 14.000 ratnika, među kojima je bilo najmanje 5.000 Srba, krenula preko Dunava. Prelaz je izvršen kod Beograda, a vojsku nije vodio kralj Vladislav II već temišvarski župan Joži Šom. Pod Smederevom je razbijen jedan turski odred od oko 1.000 konjanika. Nešto je Turaka izginulo dok su zarobljenicima ili odsečene glave ili su ponabijani na kolac. Sledećih 15 dana je ova vojska duž Morave palila i pljačkala. Na povratku je kod Smedereva bila dočekana od turske vojske koja se tu skupila. Turci su opet razbijeni, a stradalo je preko 5.000 njihovih ratnika, a među zarobljenima je bio turski vođa Cerin paša.

U decembru iste (1501.) godine despot Jovan je koristeći tursku zbunjenost provalio u zapadnu Srbiju prešavši Dunav kao i par meseci ranije. Ovaj put pohod je bio znatno skromniji jer je despot vodio samo 1.000 konjanika, ali uspeha je bilo dovoljno da se akcija nazove uspešnom. Motiv je bio pljačka pa je tako dovedeno mnoštvo roblja, konja, stoke i ostalog što su oni smatrali dragocenim. Ohrabren svim uspesima nastavlja despot Jovan sa svojim akcijama pa u januaru 1502. godine provaljuje u Bosnu sa većom vojskom no ranije (sa oko 2.600 ljudi) i ponovo ima uspeha. Sada ona već dobija ideje da na Bosnu krenu sa još većom vojskom i traži od kralja Vladislava da mu pošalje pomoć od 1.000 konjanika, međutim u Ugarskoj se postepeno počeo gasiti ratnički žar. No, to Turci tada nisu mogli još uvek da osete i stoga dolazi do još jednog njihovog pokušaja da preko despota Jovana nekako sklope mir sa ugarskim kraljem. Za vreme trajanja pregovora vojni sudari su se i dalje dešavali.

Dok je Ivaniš Korvin dobio nekoliko bitaka u Bosni, na obali Dunava uspelo se sakupiti oko 10.000 ugarskih konjanika, a njihov komandant je bio despot Jovan. Situacija je za Turke bila veoma ozbiljna i oni su izgleda Bosnu već prežalili budući da je tamo ostalo jako malo njihove vojske. Osim toga izgleda da su ugarski komandanti u Bosni među kojima su najznačajniji bili Joži Šom i Ivaniš Korvin već pravili plan kako da nakon oslobađanja Bosne upadnu u Srbiju. Međutim, taj entuzijazam je trajao jako kratko i akcije su postepeno izgubile prvobitni zamah.

Despot Jovan je imao velike nade u ovaj rat i time bi se dobrim delom moglo objasniti i ona žar sa kojom je on u borbama učestvovao. Međutim, polovinom 1502. godine mogao je jasno uvideti da od oslobođenja Srbije neće biti ništa i da su pregovori između Turske i Ugarske sve ozbiljniji. Stoga mu je pala na pamet ideja da uz pomoć Venecije on nastavi samostalni rat sa Turcima. Kako je bio zauzet vojnim zadacima, a nije isključeno da je to bila i tajna misija u kojoj se on nije smeo pojaviti, kao njegov pregovarač u Veneciju je otputovao njegov brat Maksim (bivši despot Đorđe Branković). U septembru 1502. godine obreo se Maksim u Veneciji i odneo ovakvu ponudu despota Jovana. Mletački dužd se na prvi pogled napravio zainteresovanim, ali se izgovorio time da ide zima i da to nije zgodno vreme za ratovanje pa je bolje pričekati. No, u pitanju je bilo nešto drugo. Pregovori o miru između Turske i Venecije su tada privođeni kraju i Venecija je izlazila iz rata sa Turcima. Sada više nikakve ratne akcije protiv Turaka nju nisu interesovale.

Ovo je bio u svakom slučaju nepovoljan odgovor za despota Jovana, ali on nije imao vremena i da ga čuje. Još dok je Maksim boravio u Veneciji on je (10. decembar 1502. godine). Smrt despotova je bila iznenadna i pripisuje se groznici koju je on zaradio najverovatnije u svom poslednjem pohodu u Bosnu. U svakom slučaju ova bolest je najvećim delom bila rezultat stalnih despotovih ratnih napora kojim se on izlagao naročito u poslednje dve godine (1501. i 1502.). Kao i da je sam osetio da je za dogledno vreme to poslednja prilika da se učini nešto više u pokušaju obnavljanja Despotovine. Da je poživio moguće da bi imao daleko više uspeha no što su to imali njegovi prethodnici - despot Vuk i despot Đorđe. Ovako njegovi napori nisu Srbima doneli ništa što oni i do tada nisu imali.

18. (Sveti) Maksim i (majka) Angelina

Despotova smrt je pala u najnezgodnije vreme za Srbe u Sremu. Rat sa Turcima se postepeno okončavao bez neke veće šanse da se u doglednije vreme ponovo pokrene, barem što se tiče hrišćanske strane. Sva ona ofanzivna delatnost koju je započeo i provodio za svoje vladavine kralj Matija Korvin sada je postepeno popuštala. Dolazilo je vreme defanzive, a to je bilo ono poslednje čemu su se Srbi mogli radovati. Time su sve njihove nade u skori vaskrs srpske države padale u vodu, a i ono malo privilegija koje su imali u Ugarskoj dolazilo je u pitanje.

Možda je najnepovoljnije bilo to što despot Jovan iza sebe nije ostavio muških naslednika. Nekako u vreme kada se despot Đorđe povlačio sa vlasti, on (despot Jovan) se oženio sa Jelenom, ćerkom Stefana Jakšića Mlađeg. Sa njom nije imao muške dece, a kako ni Maksim (despot Đorđe) nije imao muškog poroda to se postavilo pitanje ko će biti novi srpski despot u Ugarskoj. Kralj Vladislav II nije imao nameru da dozvoli da titula despota izađe izvan porodice Branković pa je jeromonahu Maksimu (despotu Đorđu) ponudio da on ponovo preuzme despotsko mesto. Praktično, tražio je od Maksima da se odrekne monaškog života i vrati u svetovni i to na mesto despota koje je pre nekoliko godina napustio. Kako je tu ponudu Maksim odbio to se kralj Vladislav odlučio da despotsko dostojanstvo dodeli hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Time je titula despota i konačno izašla iz porodice Branković, a ova porodica je zauvek sišla sa političke scene. Međutim, ona se još uvek nije ugasila i još niz godina ona će postojati, ali nikada više neće igrati onu ulogu koju je nekada imala.

Nakon smrti despota Jovana Branković ponudio je kralj Vladislav da upražnjeno mesto despota ponovo preuzme jeromonah Maksim (bivši despot Đorđe), ali je on to odbio. U tom momentu Maksim nije razmišljao o tome koliko time gubi porodica Branković, ali i Srbi koji su boravili u Ugarskoj. On se rukovodio isključivo svojim ličnim interesom i verovatno zamoren svime onim što je doživeo u vreme svoga despotovanja radije se odlučio za monaški život. Kako on nije provodio baš takav strogi monaški život kako se to često prikazuje, to su i njegovi motivi za neprihvatanje despotstva pomalo nejasni.

Maksim se nije nakon svoga zamonašenja povukao u manastir, što bi svakako učinio svaki onaj koji je zamoren svetovnim životom, i nije se prepustio razmišljanjima u tišini manastirskih zidova već je i dalje ostao u vrevi svetovnog života. I dalje je boravio u Kupiniku, koji je bio nekada njegova, a sada prestonica despota Jovana, i provodio udoban život baveći se istovremeno i crkvenim, ali i diplomatskim poslovima. U okviru crkvenih poslova postavljao je sveštenike, podđakone i đakone po celom Sremu, ali i svim ostalim poslovima koji su vezani za rad pravoslavne crkve. U to vreme Srbi u Ugarskoj kao pravoslavci su bili u specifičnom položaju budući da su stalno vršeni pritisci da se oni prevedu u katoličku veru. Iako su imali nekih privilegija od smrti kralja Matije Korvina prisutni su pokušaji da se one umanje pa je u tom okviru Maksim imao dosta posla.

Osim crkvenih Maksim je u ime despota Jovana obavljao i diplomatske poslove na stranim dvorovima pa je u okviru toga poznato da je išao u Veneciju krajem 1502. godine. Sasvim je izvesno da to nije bio jedini posao takve prirode te da je on i ranije obavljao diplomatske zadatke. Odatle i zaključak da se Maksim i te kako bavio politikom. Dakle, crkveni poslovi nikako nisu bili njegova jedina, pa čak ni pretežna delatnost. To sa njega skida stvorenu mističnu sliku o verski zanesenom čoveku koji se zbog religije odrekao despotstva. On jeste bio iskreni pravoslavac, ali ne i verski mistik, a njegova celokupna delatnost to i potvrđuje.

To izaziva i neka poređenja. Situacija da jedan brat drži političku vlast u zemlji, a drugi stoji na čelu crkve nije nepoznata za Srbiju. Slično je bilo i kada je Stefan Prvovenčani bio kralj Srbije, a Sveti Sava arhiepiskop srpske pravoslavne crkve. To se ponovilo i onda kada je u Srbiji vladao kralj Uroš I "Veliki", a arhiepiskop bio njegov brat Sava II (obojica sinovi kralja Stefana Prvovenčanog). Oba arhiepiskopa, Sveti Sava i Sava II, su se aktivno bavili i političkim poslovima obavljajući tajne diplomatske misije za svoju braću vladare. Brankovići su tu situacija sada ponovili. Dok je despot Jovan bio na čelu svetovne vlasti, jeromonah Maksim je upravljao crkvom istovremeno se baveći diplomatijom i to po svemu sudeći tajnom. Možda bi se time moglo i objasniti iznenadno povlačenje i zamonašenje despota Đorđa (Maksim). Time je on prepustio despotsko mesto svome bratu Jovanu, a sebi obezbedio uticajan položaj u pravoslavnoj crkvi, ali i mnogo širi prostor za bavljenje diplomatijom.

To su i inače bila teška vremena, a braća su sigurno imala ambicije da obnove Despotovinu. Time što je Maksim sebi obezbedio odlučujući uticaj u crkvenim poslovima sigurno je ojačalo položaj kuće Brankovića i to ne samo među Srbima već još više prema stranim dvorovima. Braća su složno delovala za vreme celoga svoga života pa je mogućno da je i iznenadno povlačenje despota Đorđa (Maksima) bio u stvari njihov dogovor. Kasnije se to prikazalo kao iznenadno Maksimovo nadahnuće, što veoma podseća na ono zamonašenje koje je imao Rastko Nemanjić (Sveti Sava). Time se na nedvosmislen način upoređivala porodica Nemanjića sa porodicom Brankovića. Istovremeno se podsećalo na slavnu istoriju i na neki način stvarao kult vladarske porodice Brankovića. Međutim, uslovi su bili radikalno drugačiji. U vreme Nemanjića postojala je država i to veoma snažna dok to sada nije bio slučaj.

Oba Brankovića, Maksim i Jovan, su bili veoma inteligentni pa se sve to moglo protumačiti kao njihov pokušaj da porodica Branković dobije onaj "blagorodni" status koji su imali Nemanjići. Sve to nije bilo namenjeno Srbima koji su bili u Ugarskoj već isključivo onim Srbima koji su ostali u Srbiji pod Turcima. Time bi se kod njih probudilo sećanje na slavnu istoriju i raspalio patriotizam, što je trebalo da preraste u otvoreni ustanak protiv Turaka. Sve to je trebalo da bude samo uvod u konačno oslobođenje Srbije. Kako su braća očekivala veću hrišćansku koaliciju usmerenu na Turke to je i njihovo celokupno delovanje bilo usmereno u tome pravcu.

Koliko bi takve njihove ideje imale efekte videlo bi se tek onda kada bi hrišćanska vojska krenula u konačno oslobođenje Srbije. Međutim, to se nije desilo. Nakon svega je iznenada umro i despot Jovan i celokupna ideja je propala. Uvidevši da sada više nema nikakve mogućnosti da se ostvari ono o čemu je sa bratom maštao, Maksim nije imao volje da ponovo preuzme despotsku titulu. To sada više nije imalo onoga smisla kojeg je u početku bilo. Već umoran od svega, on se zahvalio kralju Vladislavu II i odlučio da svoj ostali život provede u duhovnom miru. Međutim, da to nije tako lako uverio se odmah.

Kralj Vladislav II, uvidevši da nema ni jednoga Brankovića kome bi mogao da poveri titulu despota, okrene se ka hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Istovremeno sa titulom despota, on je Ivanišu prepustio i sva ona imanja koja je držao despot Jovan za života. U tom postupku nije bilo ničega ličnoga i Brankovići su to mogli očekivati jer su imanja išla uz zvanje despota. Konačno, na isti način je despot Đorđe (Maksim) i dobio ona imanja koja je držao despot Vuk Grgurević. Time se na nedvosmislen način pokazalo da je despot bio samo službenik ugarskog kralja i ništa više. I pored toga to je predstavljalo veliko razočarenje za Maksima i mati mu Angelinu jer sada su odjednom ostali bez ičega. Praktično gledajući, bili su u težoj situaciji nego što su bili 1486. godine kada su po pozivu kralja Matije Korvina dolazili u Ugarsku.

Poniženje koje su doživeli onoga momenta kada su im imanja oduzeta nije bilo jedino što su morali da pretrpe. Novog despota, Ivaniša Berislavića, oni sigurno nisu trpeli ne samo zbog toga što je on na neki način bio "uzurpator" despotske titule koja je već nekoliko generacija pripadala samo Brankovićima. Možda je bilo u pitanju i to što Ivaniš nije Srbin već "inoplemenik" što je dodatno ponižavalo, ali i opterećivalo. Osim što nije bio Srbin, Ivaniš je bio katolik što je verski zainteresovanog Maksima pogađalo još i više. Kao vrhunac svega bilo je to što Ivaniš nije bio zainteresovan za obnovu Despotovine, odnosno oslobođenje Srbije. On je bio samo činovnik ugarskog kralja i nije imao nikakvog interesa da se bori za oslobođenje Srbije i onda njeno obnavljanje kao države. Osim toga nije nemoguće ni to da Ivaniš nije rado gledao na Brankoviće i da im je činio sitne pakosti.

Zbog svega toga, a možda i zbog nekih stvari za koje mi danas ne znamo, Maksim i mati mu Angelina uskoro napuste Srbiju. Teško je verovati da su oni to činili iz nužde i da više nisu imali mogućnosti da ostanu u Sremu. Bio je to više u pitanju ponos i častoljublje jer Maksim, kao Branković i bivši despot, nije mogao pretrpeti da nad Srbima i nad njime gospodari neko ko nije ni Branković, ni Srbin, a ni pravoslavac. Sam Ivaniš Berislavić se pokazao kao izuzetno uviđavan despot koji se trudio da održi nekadašnji kontinuitet koji su ustanovili Brankovići. Zadržao je uglavnom sve službenike koje je držao i despot Jovan, a osim toga zauzimao se i za pravoslavnu crkvu. Čak se 1504. godine oženio i udovicom pokojnog despota Jovana, despoticom Jelenom. Izgleda da despotica Jelena nije voljno stupila u ovaj brak pa postoji priča da je neposredno pred svadbenu svečanost, dok su u svečanoj dvorani čekali kralj, kraljica i drugi velikaši, pala u nesvest. Svadbena svečanost se odložila za tri dana, a kada je venčanje opet zakazano ista scena se ponovila. Kako se to do kraja završilo ostaje nepoznato, ali brak je ipak sklopljen. Ivaniš se do svoje smrti (1514.) bavio graničnom službom istim onim načinom kao i Brankovići, odnosno branio je ugarske posede od turskih upada i upadao u Srbiju i Bosnu.

Maksim i Angelina su odmah pronašli sebi utočište u Vlaškoj kod vojvode Radula Velikog. Iz Srema su otišli odnoseći sa sobom mošti slepog Stefana Brankovića i mošti despota Jovana. Vojvoda Radul ih je srdačno primio, a po svemu sudeći on je još od ranije bio sasvim dobro upoznat sa diplomatskim mogućnostima koje je imao Maksim. Stoga nije čudno što je Maksima koristio za svoje diplomatske akcije, a ovaj mu je mnogo koristio. Poznato je tako da je Maksim 1507. godine uspeo da diplomatskim putem izmiri vojvodu Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom III. Već sledeće godine Maksim sa vojvodom Radulom putuje u Budim gde vojvoda pregovara sa kraljem Vladislavom. Za sve te zasluge Maksim je postavljen za vlaškog mitropolita, a taj položaj je umeo da iskoristi na više načina. Najpre je uspeo da dovede u Vlašku carigradskog patrijarha Nifona, a onda i prvog srpskog štampara Makarija koji je u Trgovištu štampao crkvene knjige. No, sve je to bilo suviše lepo da bi moglo duže potrajati.

Nakon smrti vojvode Radula (1508.) novi vojvoda Mihna "Pakosni" nerado gleda na Maksima. Osnovni razlog je bio u tome što je vojvoda naginjao katoličkoj veri, a Maksim je bio ubeđeni pravoslavac i na tom polju je dolazilo do međusobnih sukoba. Ipak, ni vojvoda Mihna nije mogao da ospori Maksimu njegove diplomatske kvalitete pa ga je i on, poput vojvode Radula, koristio za diplomatske misije. Ipak, razmišljao je o načinu na koji bi mogao da se otarasi Maksima pa mu je izgleda palo na pamet da bi bilo dobro da ga (Maksima) izruči turskom sultanu. Na neki način Maksim je ovo saznao i iskoristio je priliku kada ga je vojvoda Mihna kao poslanika uputio u Budim kod kralja Vladislava. Kada je stigao u Budim, Maksim je diplomatski posao savesno obavio, ali je odbio da se vrati u Vlašku. Odlučio je da se povuče iz svih svetovnih poslova i da se na pogodnom mestu u Sremu u potpunosti prepusti duhovnom životu.

To pogodno mesto u Fruškoj gori su mu obezbedili Stevan i Marko Jakšić. Maksim i Angelina, koja je u međuvremenu takođe doputovala iz Vlaške, su tako sagradili manastir Krušedol, posvećen Blagoveštenju. Tu su smeštene mošti slepoga Stefana Brankovića i despota Jovana, a Maksim i Angelina su pronašli svoje smirenje. Nije poznato čime se sve, osim crkvenih poslova, bavio Maksim u tim poslednjim godinama svoga života. Tokom 1513. godine postao je beogradski mitropolit, a njegova mitropolija je obuhvatala Srbe u Sremu i u delu Srbije oko Beograda, mada nije isključeno i u celoj Ugarskoj. Već tada je bio toliko cenjen da su svi u njemu gledali budućeg sveca. Umro je u Krušedolu 18. januara 1516. godine.

Maksimova majka Angelina se uglavnom nalazila uz Maksima pa se, verovatno pod njegovim uticajem, zamonašila oko 1509. godine. Između 1512. i 1516. godine sagradila je nedaleko od manastira Krušedola u selu Krušedol Sretenjsku crkvu. Ova crkva je prvobitno sagrađena kao ženski manastir i imala je ćelije u kojoj su se smestile monahinje. Tu je Angelina provela svoje poslednje godine života. Nadživela je sina Maksima nekoliko godina i umrla je 30. jula 1520. godine, a sahranjena je u priprati Sretenjske crkve. Kasnije su joj mošti prenete u manastir Krušedol gde su već bile smeštene mošti Slepog Stefana Brankovića, despota Jovana i Maksima. Tako je to bilo sve do 1716. godine kada su Turci spalili manastir i sa njime i mošti ovih Brankovića.

Ono što je posebno karakteristično za sremske Brankoviće jeste njihova graditeljska delatnost po Fruškoj Gori. Tako se despotu Vuku Grgureviću pripisuje izgradnja manastira Grgetek a moguće i manastira Privina Glava, despotu Đorđu Brankoviću (Maksim) izgradnja manastira Novo Hopovo, manastira Staro Hopovo, manastira Krušedol, despotu Jovanu Brankoviću izgradnja manastira Jazak i manastira Đipša, a Angelini Branković izgradnja Sretenjske crkve.

Epilog

Nakon smrti despota Ivaniša Berislavića (1514.) despotsku titulu je preuzeo njegov desetogodišnji sin Stefan. Kako je on bio maloletan o posedima je brigu vodila despotica Jelena. U to vreme (1520.) na vlast u Turskoj dolazi sultan Sulejman II Osvajač. On odmah započne ofanzivni rat na Ugarsku napadom na Beograd i Šabac. Zbog velike opasnosti i despotica Jelena se morala sklanjati iz Kupinika u Slavoniju. Turci su ušli u Srem i popalili Zemun, Mitrovicu, Slankamen, Berkasovo, Ilok, Čerević i još čitav niz drugih mesta.

Turska je navala prestala 1522. godine, što je omogućilo despotu Stefanu Berislaviću (tada imao oko 20 godina) da se vrati u Srem i da neke od gradova obnovi. Sve to je slabo vredelo jer su Turci sve češće upadali što je doživelo vrhunac 1526. godine velikom bitkom na Mohaču kada su Turci u potpunosti satrli ugarsku vojsku. Poraz je bio takav da je i ugarski kralj Lajoš II tu poginuo (udavio se u potoku). Despot Stefan Berislavić nije učestvovao u ovoj bici i nalazio se u Požegi.

To je vreme kada se pojavio jedan veoma tajanstveni vođa Srba u Ugarskoj koji je poznat pod imenom car Jovan Nenad ili Crni čovek. Iako je imao veliku vojsku nije uspeo da ostvari nešto više i već u julu 1527. godine on je ubijen.

Despot Stefan Berislavić se nekoliko godina uzalud trudio da učvrsti granicu u Sremu jer mu je osnovni problem bio nedostatak novca. Kako nije mogao da isplati najamnike, a novac nije pristizao to on preda Bač Turcima. Zbog toga bude uhapšen i sa majkom Jelenom bačen u tamnicu u Budimu. Tu je despotica Jelena i umrla, dok se despot Stefan uspeo izbaviti iz tamnice. Odmah ode kod turskog sultana koji ga lepo primi i vrati mu ranije posede u Sremu i Slavoniji, koje su sada Turci držali pod svojom kontrolom. Za uzvrat despot Stefan mu je postao vazal i davao pomoćne čete. To je tako trajalo sve do 1536. godine kada je despot Stefan došao u sukob sa sandžak begom Husrefom i bio ubijen. Njegovom smrću titula despota je izgubila svaki značaj mada je i dalje bila dodeljivana, ali sada kao prazna formalnost.

Titulu despota poneo je 1527. godine Radič Božić koji ju je dobio od kralja Zapolje u vreme unutrašnjih borbi u Ugarskoj. Tako su jedno vreme postojala dva despota: Stefan Berislavić i Radič Božić. Već 1528. godine Radič je umro. Sve do 1536. godine Stefan Berislavić je jedini despot, doduše pod Turskom vlašću.

Nakon smrti despota Stefana (1536.) godine titulu despota dobija Pavle Bakić (1537.). To je bilo vreme unutrašnjih smutnji i pitanje je da li je Bakić uopšte znao za ovo imenovanje jer je baš tada poginuo u borbi sa Turcima.

Time je završena istorija srpskog despotskog dostojanstva u Ugarskoj koja je trajala skoro 80 godina. Nedugo potom sultan Sulejman je osvojio Budim (1541.), a Srbija se našla duboko u turskoj pozadini. Sada je trebalo čekati 250 godina da se turska moć slomi u toj meri da to u Srbiji izazove borbu za oslobođenje.