Svet
| Svet (1865) Pisac: Milan Andrić |
Čekaj, vilo,
Čedo milo,
Da povučem dva tri dima,
P’ onda dolom i brdima,
Tvrdim klancem, kršnim grmom,
Provalijom, stenom strmom;
Il’ oblakom i vijorom,
Morskom burom i ponorom;
Il’ kitnastim perivojem,
Slavuljčadi slatkim pojem,
Belim grlom, vrelim grudma,
Anđelima ili ljudma,
Il’ kuda ti želja šane —
Evo t’ ruke pouzdane!
Oh, da lepa, mila sveta,
Užvanja sijaseta, —
Pod gorom te cveće nudi,
Da mirisom naspeš grudi;
Grlica te opominje
Na grljenja sve miline,
Na mekane grudi bajne,
Na vatrene oči sjajne,
Na sladosti noći tajne;
A potoka tanke struje
Pod bokorom bruje... bruje,
Da te snađu rajski sani,
Da se duša obeznani.
Sa gore se pesma sleva, —
Da li vila to popeva?
Il’ vesela koja seka,
Što dragana svoga čeka,
Popevuje, uzklikuje,
Te dragana dovikuje? —
Da je srce s koje sreće
Još hiljadu puta veće,
Pa ni onda sve krasote,
Sve miline, sve divote,
Ne bi stale u njeg lako; —
A ovako,
Kud bi stalo,
Kad je malo, vrlo malo.
Kud god kročiš, raj te sreta, —
Oh, da lepa, mila sveta!...
Pa kad nojca tija, blaga,
Razlike se sa oblaka
Sa treptećih zvezda jatom,
Mesečevim suvim zlatom;
Sa bujnosti mirisevom,
I pesmicom slavujevom.
Pod bagrenom dvoje mladi
Sastavili slatki jadi,
Jedno drugom da s’ potuži,
Da odlakša bonoj duši.
Koliko se pripremahu,
Govoriti kol’ko šćahu,
Kad pod bagrem dođu amo, —
A sad samo
Jedno drugom na grud pali,
Svi se boli pritajali,
A tumač im slavuj mali.
Da li ima štogod slađe,
Neg kad srce odziv nađe?
A od vrelih od nedara,
Gde no duša nebo stvara,
Mirisnijeg ima l’ cveta? —
Oh, da lepa, mila sveta!...
Al’ kad opet dalje gleneš,
Iz zanosa kad se preneš,
Pa opaziš ljude gadne,
Za tuđijem dobrom gladne,
Duša ti se gnusno zgrozi,
Jurneš dalje, al’ po nozi
Otrovna ti zmija gmiže,
Srcu ti se vuče bliže.
Okrećeš se na sve strane,
Svuda oči isplakane,
Lomne grudi ištećene,
Čemerikom obložene;
Besomučne duše lete,
Da očajna srca svete;
Svuda jadi, svuda strava,
Cvetna polja sva krvava; —
A kad gleneš ka raskršću,
Živci ti se svi zadršću:
Na vrh humke tu se dala
Četir stuba od vešala,
A nad njima jato vrana,
Jato gosta razgakana,
I gavrani halakasti,
Raduju se zverskoj časti.
Tamo dalje pod goricom,
Pod bokorom, pod ružicom,
Smrtno bleda cura sedi,
Iz pelena melem cedi,
Njim da vida rane klete,
Od nevere nanijete;
A sa brega vode hladne,
Jedno momče duše jadne,
Očajno se dole baca,
Črez kradenih poljubaca. —
Svud nevonja, svuda jadi,
Svuda tuga tugu gradi,
Svuda puno ljutih rana,
Svuda srca raskidana;
Svuda zavist zlobu sluša,
A svaka je — svaka duša
Otrovana i prokleta, —
Oh, da crna, mrska sveta!...
U Budimu. —
Izvor[uredi]
1865. Vila. Godina prva,broj 26, str. 319-320.
|