Sanjalo/10
- Sanjalo
- X
Posle nekoliko dana nije bilo u Beogradu ni sto-lara Jovana, ni profesora Save, ni njegova brata sveštenika Arona, pa ni Grgura. Svi su otišli na onu stranu, u Karlovce. Grgur još na lađi zamiš-ljaše sebi lepotu i veličinu stolice patrijarši-ske, i ma da su Karlovci mesto i malo, i ne toliko mnogo ubavo, opet mu se učinilo i veliko i sjajno, kad je prvi put s Dunava opazio veliku crkvu, pa bele nizove kuća, a nad njima, k planini, nepregled-ne vinograde, pa i onu veliku, okruglu kapelu na jednome visu, u kojoj je, u prošlom veku, zaključen s Turcima poznati Karlovački Mir. Narod prekri-
lio ulice; tu oružani borci, pa deputati iz raz-nih krajeva u raznolikoj narodnoj nošnji, pa sve-štenici, pa Srbi iz Srbije, „Servijanci”, u svojoj narodnoj nošnji s crvenim fesovima, okićenim pi-štoljima, a još kitnjastijim jataganima, sabljama i šišanama. Prolazi Grgur gore dole, čudi se sre-mačkim velikim šeširima i podugačkim gunjevi-ma, pa onim opancima što im se koža iz dale-ka crveni kao kuhani raci. Još mu neobičniji po-povi u šeširima. S gornje ulice slazi čitav kara-van kola, dolazi narod obučen i naoružan, u prvim kolima velika trobojna zastava, na njoj srpski grb; jedni pevaju:
Koji ne zna, kad treba Za svoj rod umreti,
Nije Srbin veN je izrod,
Tog će zemlja kleti.
Drugi pripevaju:
Na noge, Srbi braćo, sloboda zove!
Grgur gleda i sluša, grudi mu se šire radosti-ma, koje do sad nije uživao, otvori usta da i on s ostalima privikne braći „Živeo!” ali mu se u isti mah ote pogled na magistrat, vide na njemu velikog crvenog dvoglavog orla, pa, kao zaliven, ne pusti ni glaska. Odvrati svoje oči od tog nemilog lika i ode dalje ka velikoj mramornoj česmi na trgu pre-ma velikoj gvozdenoj ogradi od Saborne Crkve.
Sutradan je Grgur otišao proti Matiji, Matija ga pošlje Stratimiroviću, a posle mesec dana već
beše u redovima onih boraca iz Srbije, nad kojima je komandovao Stevan Knićanin, bivši savetnik i u to doba glavnim odborom naimenovani pukovnik. Beše počeo avgust, kad se Srbi i Madžari prikupiše u južnom Banatu. U predelima oko Bele Crkve za-metnuše se krvavi bojevi. U ovim bitkama zbiše se čuda od junaštva, ali se najhrabrije boriše braća iz Srbije. 21 avgusta velika bitka kod sela Perle-za; tu proliše svoju dragocenu krv najbolji junaci, i od toga poraza oporaviše se tek 28 avgusta, bit-kom, u kojoj se proslaviše mnogi, a najviše Panta Čarapić, potomak slavnih naših Čarapića iz Belog Potoka. U ovoj drugoj borbi dobi Grgur laku ranu u nogu. Odneše ga u bolnicu kod velikoga logora, u selu Tomaševcu.
Leži Grgur u bolnici, koja beše smeštena u va-roškoj kući, pružio uvezanu desnu nogu po drvenoj postelji, na kojoj je razastrta ovogodišnja slama, levu spustio dole niz krevetac, a glavu nagao na jastučić od debela platna, koji je takođe ispunjen slamom. Pred sobom imađaše novine Vjestnik i dignuvši ih rukama iznad glave, čitaše najnovije događaje. Samo bi onda spustio list i namrštio se, kad bi se na uvezanoj nozi pojavili mnogo jači bo-. lovi. Napolju je od jutros sijalo i žarilo jarko letnje sunce, a od podne počeše se sa sviju strana prikupljati sve krupniji i mutniji oblaci. Četvrti je čas po podne, dan u najlepšem jeku, ali često pre-ko sela pređu tako tamni oblaci, da na one male prozore od bolnice uđe toliko tame u sobu, da se na
novinama slova jedva raspoznavahu. Kako ovo zase-njavanje poče učestavati, Grgur spusti Vjestnik na stolicu do sebe, ćutaše i gledaše kroz prozor na-polje. Međutim se čujaše iz daljine grmljavina, munje učestaše, po gdekoja krupna kap bijaše u prozor; grmljavina poče bivati sve jača i jača, pojak vetar njihaše dudovo granje pred kućom, odjedanput silo-vito senu, negde u blizini riknu grom, i dok se uža-san krik rastolegaše po tavanima nagomilanih oblaka, spuštaše se najlepša letnja kišica, koja, postupno, prelažaše u sve jači i [ači pljusak. Krup-ne kaplje šuštahu po lišću na dudovim granama, bijahu u okna prozorska, i kao jedro kukuruzno zr-nevlje udarahu po daščanom krovu.
Kiša padaše, a Grgur, slušajući i gledeći kroz prozor, preneo se mislima preko Dunava, uz Avalu i Kosmaj, širom po Šumadiji. Ustavio se kod svog seoceta na brdu, pohodio brižne roditelje, pa se spustio, kroz branik, livadom uz reku, pa iz reke onom stazicom, što pravce vodi u školu. Mišljaše o svom starom učitelju Maksi, o učiteljci, i o neg-dašnjoj svojoj drugarici, o Danici. Uspomena na nju ne učini mu se nikad tako draga, njezin lik mu za-trepta kao lik anđela. U taj mah, kroz malaksalo šuštanje kiše, začu se veliko zvono sa tomaše-vačke crkve, koje oglašavaše večernju. On se pre-krsti, moljaše se s punom predanosti svoje čiste duše, pa u svom nesebičnom srcu zažele svojoj dru-garici najlepšu sreću. Zvono se još dugo, čas jače čas slabije čujaše, a on, svršiv molitvu, i dalje
zamišljaše sebi sreću, kojom bi, da je svemoćan, obasuo negdašnju svoju konškolarku. O sebi nije mi-slio; u njemu je bilo puno ideala, višeg teženja za sreću potlačenog Srpstva i Slovenstva, za sreću svojih prijatelja, svojih bližnjih. Misliće on i o sebi samome, ali tamo docnije, dok se opšte dobro dovede pod siguran krov, dok, dok ...
No Grgur još u sebi i ne obeleži dokle, a vrata od njegove sobe otvoriše se i, na njegovo veliko iznenađenje, uđe unutra glavom njegov drugar Ilija.
— Jesi l’ mi se nadao, Grgure? viknu Ilija, po-što se rukovaše.
— Nikad, Ilija.
Grgur ga ponudi da sedne do njega.
— Znam, i da mi ne kažeš, da ti se već vrti po glavi: a kakav vetar ovog donese? Vetar, dabogme vetar. Život, Grgo, i nije ništa nego vihorovi, a mi slama koju oni raznose.
— Jesi l’ odavna iz Beograda?
— Danas peti dan. Kuda me nije bilo, kud se ni-sam povijao ovo od utornika. Puti nesigurni, mo-raš okolišom. Umalo me ne uhvatiše madžarske straže; da ne bi kukuruza, tvoj bi Ilija danas tan-covao između neba i zemlje. Užasno, gdegod koga sti-goše, povešaše. Šta je s tvojom nogom?
— Još koji dan ...
— Još koji dan? Dobro je, kad nije gore. Pa od sad budi pametan. Ne boj se, biće Srbalja i bez naše krvi. Rat je rat, nužno zlo. JTepo je biti junak, ali nije svašta za svakoga, nisu svi za sve rođeni. Ti,
ti si ... ja, znaš me, uvek istinu govorim ... ti si uvek bio onako, onako mimo nas ... bio si ...
— Šta sam bio? zapitaće ga Grgur polusmešlji-vo, kad je opazio da Ilija zapinje.
— Bio si, ne srdi se, bio si sanjalo. Hteo si nešto veće, nešto lepše, nego ijai tvoji drugovi. I ja sam se, vera i Bog, dugo kolebao: da li na tvoju ili Milanovu stranu. Znaš me, ja sam kao imela, moram se prikačiti o ma čije stablo. Dobar si, ple-menit si, ali, ne zameri, Milanovi puti čine mi se pouzdaniji. A ja sam se dosta mučio, dosta prebijao od jednoga do drugoga, dok sam ovo malo znanja na-pabirčio. I sad me se ne tiče niko, ni Knjaz, ni pa-trijarh: dok vi raspravljate velike politike, ja ću svoje znanje na pazar, prodavaću ga što skuplje i što s većom darom. A nisam baš ni prazan, ne mi-slim ovde, nego ovde (i tu zveknu po ćemeru). Mu-čio se, služio, išao poderan i gladan, ali sam zato sačuvao celo „blagodjejanije” od ove dve tri godine. Nije Bog zna šta; za mudar početak i ne treba više.
Grgur htede, pokušavaše više puta da govoru dade drugi pravac, ali se Ilija ne dade omesti: on nastavljaše dalje:
— Ne bih ni ovamo prelazio, da ne beše dobroga računa. Doneo sam pisma Knićaninu! Sutra nosim druga natrag. Bio sam i kod Blaznavca i s njim sam se poznao. Poznanstvo, prijateljstvo, sve je to neka sorta ortakluka. A ko je siromah, k’o po Bogu ja, a želi da se istrese iz rita, tom nikad nisu na odmeg ortaci.
Tu Grgur zevnu.
— Zevaš, dosadno ti je? Ako, ako ... ja hoću da imam, da lepo poživim... Šta me se tiče ... Da, bez šale, znaš li da sam činovnik?
Grgur ga još ravnodušnije pogleda.
— Pisar! Sa stolicom u Kruševcu. Gde je care Lazo sabljom, Ilija će perom. Samo da sam malo bolji na konceptu. Šta ćeš, kad se nije stiglo sve. Na-doknadićemo sve. Dok sviknem samo poslove, a posle zbogom Kruševcu, zbogom načelstvo! Odoh ti, Grgo, u srez. Malo podalje od varoši, od drumova, u pa-lanci progamiz’o ćifta, ni maći, ni disati. Blago-sloveno selo, od seljaka nigde bolje vajte pod ovom božjom zvezdom; žilav, a opet ga možeš i 'vako i ’nako. Samo sa njim lepo, niz dlaku, laskaj mu pro-stoti, ako hoće i gluposti, pa gotov posao, sluge, robovi! Jesi li me razumeo, moj dobri Grgure?
Grgur ga gledaše, ćutaše, i grizaše svoju ru-menu donju usnicu.
— Ćutiš? Bolovi? Znam ja, kad je čovek ranjen, žigovi, tištanja, štrecanja... Da izvedem na či-sto; suma moga programa: živeti što lepše i lakše. Dosta sam se mučio. Da padnem na nos, ni Veljko, ni Dositije; ćata, sekretar, načelnik — UJa- — „penzioner” s crnom niskom kapom, dugač-kim kaputom, cipelama bez obseca i nezgrapnim kožnim rukavicama u zimnje doba. Šta ćemo, tako je kolo života. Sudbina je sudbina, a čovek je naj-srećniji, dok joj je pokoran. Poslušnost je poredak, a poredak je mati svemu, pa i ugodnom životu, vla-sti, bogastvu, svemu ... Položaj, novac... Da, bez šale, jesi li se obratio popečiteljstvu?
Grgur ga pogleda malo razrogačenijim pogledom.
— Što me gledaš tako? nastavi Ilija, ne me-šajući tona ni ritma ... Pitam te: jesi li poslao „prošenije” radi službe? Ako ne ti njih, bogme oni tebe neće moliti. Vreme je vreme, vetri, brza, prolazi. Svaki dan je po jedan čanak, u koji, ma je-danput, valja zaititi svojom kašikom. Prošenije, službu, položaj, pa onda sanjaj koliko ti srce ište, moj dobri Grgure... A kako stojiš s parama? Bez njih je svuda zlo, u tuđini još ponajgore. Koja me-uedija neće škoditi ... Bože zdravlja ... ja ti ve-rujem... vratićeš mi. Bez pismena ni rođenom ocu; tebi, moj dobri Grgo, verujem, verujem više no samome sebi.
Tu Ilija rukom k ćemeru, ali je Grgur ustavi.
— Hvala, hvala, Ilija, čuvaj, ne trudi se; nisam oskudan, svega je dao Bog.
— Dobro, dobro, nastavi Ilija s primetnim za-dovoljstvom što ne mora krnjiti složene fišeke ... Rekoh ti, da sutra polazim. Ne možeš pisati, ne-zgodno ti je. Dobro, kazuj, pobeležiću, pa ne beri brigu.
Tu izvadi i otvori kožnu beležnicu.
— Otidi ili piši mojima u selo, da sam... ne, ne ... da sam potpunce zdrav i veseo.
Ilija zabeleži.
— Ako odeš do sela, spusti se i do škole mome starom učitelju.
— Maksi? Dobro, zabeležio sam.
— Poljubi ga u ruku.
— Baš kad hoćeš.
— I učitsljku.
— Ne branim, zabeležio sam.
— Pa mi lepo pozdravi i moju drugaricu.
— Drugaricu? upita Ilija radoznalo, držeći kraj od plajvaza među usnama.
— Beleži!
— Evo, beležim!
— Danici možeš reći i da sam ranjen.
— Dakle, ime joj je Danica ... A je li mlada?
— Moga doba.
— Našeg doba, prekrasno! Pitam te, ne moram beležiti: a je li lepa?
— Znam da je čestita i dobra ...
— Što je dobro i čestito, ono je i lepo. Ne spa-da na stvar, ali nije zgoreg svašta pribeležiti.
Tu se Ilija i nehotice malo zamisli. Poćuta, pa onda tišim glasom:
— Grgure!
— No?
— Čini mi se da sam uvek bio pametan.
— Pa?
— Ali sam ipak učinio jednu veliku, veliku lu-DOriju.
— Samo neka je na jedno].
— Jedna ali golema. Bio sam ti, brajane moj, u neku ruku budala. Pomisli samo: bio sam ti se zaljubio.
— Ti?
— Ja, Ilija Miletić, pa sam krio, krio kao guja noge. Ali sam se i nahodao noću, pa sve ispod nje-zina prozora. Pa što sam se nauzdisao, dosta mi je za ceo vek; jednom sam tako uzdahnuo, da u malo ne ugasih sveću pred sobom. A znaš li, ko beše bo-ginja? Milanova sestra.
— Ružica?
— Ružica glavom. Uvukla mi se pod kožu, u krv, u glavu, kudgod kročim nigde da umaknem od nje-zine senke. Uzmem knjigu, otvorim, čitam u sebi, či-tam na glas, uzalud, čini mi se: njene modroplave oči vire iza sitnih slova, pa me mame, pa me začin-kavaju. Jedne nedelje po podne prosto mi se smrče. Potrčim na Zerek staroj Grkinji. Karte amo, pro-kleta babuskero! Gledamo i ja i ona. Broji, čita, govori, sve prilike gore od gorih. Bacih jermiluk, pa gotovo oko jacije požurih se majstor-Jovanovoj kući. Još ne beše stigao iz Karlovaca. Pravce njojzi u sobu. Sama. Junačno stanem pred nju i poč-nem tačno ljubavnu izjavu, koju sam već odavna bio spremio i na izust naučio.
— Pa?
— Pa, onako mlada, pa lepa, pa pametna, ali šta ćeš, kad joj je u glavi čađavo. Ja govorim, govorim, a ona se smeje, smeje grohotom. Ja ponovim svoje mučno slovo, crvenim, znojim se, ona, ćurka, smeje li se smeje. I ja ti zagudim u druge žice: ona se smeje, i Ja se smejem; počne se prćiti, počnem se bogme i ja duriti; pocrvene, pa tresnu nogom o patos, i ja no-
gom o patos, pa nagni na vrata, u pomrčinu. Ta nije da sam begao, kao da me sto vragova gonilo. Čuješ li, Grgure, ta ono je prava rospija. Ajaoj, teško li si njenom suđeniku, ala će ga guja ujesti. Onak> čestiti roditelji, pa ako ... ali sve bilo pa prošlo. Kao što vidiš, prva ljubav nije mi najsretnija. Zato se, čuješ li me, neću više ni zaljubljivati. A znam i leka od ljubavi: oženiću se.
Tu Grgur nehotice mrdnu bolesnom nogom; od bola mu se lice namršti. Po malome ćutanju žmirnu I-lija malo desnim okom.
— Pa kao što mi reče, Danica je valjana devojka?
— Prava Srpkinja, primeti Grgur.
— Vredna?
— Krtica.
— Zdrava?
— Kao priroda.
— Lepa?
— Cvet.
— Dobra?
— Bosiljak.
— A ti se ne misliš ženiti?
— Ne.
— Al’...
Htede Ilija još jedno pitanje, ali ga ne umede^ ni izgovoriti. Nešto je hteo, ali i sam ne zna-đaše šta.
— Pa, Grgure, poče Ilija ustajući.
— Šta je Ilija?
— Pa da polazim.
— Hvala ti.
— Sve ću pozdraviti.
— Ja te lepo molim.
— Kažem ti: sve. Ma kako bilo. svriuću u tvoje selo. Baš da vidim i tog tvoga učitelja Maksu. Ja Nu ti već pisati. Nadaj se. Ko zna, možda ćeš ti danas sutra biti i u Beogradu. Stvari idu i tako i tako. Austrija, stara lisica ... Velim ti, čuvaJ se! Ništa ti ne rekoh za Milana. Rasturen komi-tet... i on je već u službi. Za njega se ne brini ... Da ga pozdravim? Zbogom! Da ti otvorim prozor? Zapara; a kako Je na polju lepa hladovina. Krasno veče; izvedrilo se; laku noć, Grgure, laku noć!
I IliJa, zatvorivši nespretno vrata, koja su, ne-namazana, vrlo dosadno cvrčala, izgubi se u večer-njem sutonu.
|