Sat
| Sat Pisac: Milorad Popović Šapčanin |
Sat
Sleglo se dosta sveta na savsku obalu i iščekivaše parobrod, koji polažaše u Šabac. Tek što je svanulo, navukli se laki oblaci i kišica rominja. Povukosmo se pod jedan bagren. Tu se iskupilo još nekoliko njih, muških i ženskih. Jedan se nestaško nagao na stablo, pružio ruku, a nekakva postara žena, al' nije Ciganka, pilji mu u dlan, i ozbiljno kazuje sreću i nesreću njegovu. I mi po koji put pogledasmo u to dvoje, pa i nehotice povedosmo govor o gatanju i vračanju, o vračarama i Cigankama, o svima takvim nadprirodnim stvarima, koje su isto što i vodeni mehuri. Ovo društvance pod bagrenom za nekoliko trenutaka prepolovi se u većinu i manjinu. Većina, što je čudo, protiv, a manjina, što je još veće čudo, za. Jedan prosed, biće trgovac iz Šapca, beše vođ manjine i gromovit govornik. Šešir malo zavalio, pušaše na dulac od ćilibara, na prsima veliki satni lanac, gornji kaput prosto ogrnuo, na košulji metalna pucad, pogdekoje se opučilo, pa se vetrići rahat zavlače u topla mu nedra.
— Šta vi tu meni popujete? oseče se taj govornik manjine, pa klimajući glavom naviše, i čas po izvlačeći i puštajući guste dimove, prekidaše svačiju reč, dok najposle svi ne ućutaše, a on sam ostade pri reči.
Ja i moj prijatelj stajasmo vrlo blizu, ali nekako baš iza njegovih leđa. Njegova računska glava prozrela je dobro, da ne putujemo u Mačvu radi žita, ni u Pocerinu radi šljiva i rakije, pa vam nadoveza čitavu priču, koju su svi, pa i mi, vrlo pažljivo slušali.
— Znam ja, da mnogi u to ne veruju, beseđaše govornik manjine, taj prosedi trgovac... Nisam verovao ni ja, ne verujem ni sad, ali mi se nešto u mojoj četrdesetoj godini dogodilo, što vredi da čujete, a vrze se oko tih dlanova, oko vračarija. Ne izbi ti to posle ženama iz glave samo kad... Ali, to ćete već sami videti iz ovoga, što se, na moju grdnu nesreću, nada mnom zbilo.
Navališe ljudi, pa me oženiše. Imao sam dućanac gore na Kamičku, a po malo sam i šio, a po malo bogme kupio šišarku i voštinu. Godine se nadadoše dobre; ja udri, radi od jutra do mraka, a žena opet zavezuj novce u trista uzlova, mesi, peri sama, te ti nama dvoma da Bog pomože! Ne prođe ni desetak godina, a ja ti se bogme uspeh u prve trgovce, postah u opštini odbornik, u crkvi tutor. Mojih mušterija beše gotovo po svima selima, koliko ih hvata Mačva, Cer i Posavina. Prve tri godine držao sam kapitalom od dvesta dukata, druge tri godine već ih beše po, a na kraju treće tri godine cela celcata hiljada. Tad sam vam već živnuo, podigao glavu; dotle me zvaše prosto: brat Tešmanom, a od tada ne govoraše niko drukčije nego: gazda-Tešman. Odem ti malo do Trsta i Beča, da se očešem i o taj tamo svet, da vidim, kako žive i druge vere i nacije. Kad se vratih otud, a meni moja rođena kućica tesna, nepogodna.
— Čuješ li me, ženo, reknem ti ja svojoj Pavliji. Nešto mi se više ne svidi u ovom tešnjaru. Da srušimo ovu staru, pa da nazidamo novu kuću, prostranu, s lica.
— A što, čoveče? Počeknimo još godinu, dve. Lako će se; samo nek' smo živi i zdravi.
— Šta tu: lako ćemo. Lako da; kad je dao Bog, zašto da se ovde grčimo i poviremo.
— Kako te Bog uči, popusti i ona, a ja ti odvoj nekoliko stotina dukata, pa odmah s proleća pogodih neke čestite Osaćane. Sagradiše mi veliku i prostranu binu, čitav konačić! Šest velikih prozora sa ulice, pa čisto gore ona jasna okna kad u njih upre sunce na zahodu. Čitavih pet soba, soba iz sobe. Dimnjaci k'o lule, a po golemom krovu pukla crvena ćeramida, da oka ne skineš. Ja i Pavlija odemo dole do čaršije, pa kad se vraćamo, a mi ne svraćamo našim vratnicama, nego šetaj dalje drugom stranom ulice, pa gledaj svoju rođenu kuću, onako, kao bajagi, tuđinska je: Što dvori, dvori! Ne možemo oka da skinemo, srce nam zalupa od radosti, ćutimo, samo se gledamo, pa tek, kao slabi ljudi, podignemo glave: Ko smo, mi smo: gazda Tešman, gazdarica Pavlija!
Namestismo ti naše nove sobe novim minderlucima, uglačanim stolovima i ormanima. Nek' pukne đavo, rekoh Pavliji, pa ti zaždim ovamo u Beograd i dovučem nekih stolica i kanabeta, pa se namestih kao mali knjaz. Pavlija uživa, ne mož' je isterati u avliju, a bogme i sam, kad je praznik, hodaj iz odaje u odaju, pa bleni u te gospodske stvari, dok oči ne zabele.
Od kako se znam, imao sam jednu strast, a od toga svraba ni danas vam nisam čist. Znao sam vam u prste sve redom panađure po svima nahijama među Driiom i Kolubarom. Imao sam dorata, da ga boljeg nije, pa tarnice bojene, lake kao od pruća, osovine gvozdene, samo viknem: čapala! a ja i moj dora već do krajnjih kuća, pa utrkuj se s onim vihorima putem ispred nas. I sad sam vam džambas i kočijaš, još mi je ruka čvrsta i sigurna, ali tek, tek, tek, — nije ka' što onda beše, ni one sigurnosti ni one lakosti: godine nikom dužne ne ostaju. Kadgod jurih sam, kadgod bogme vodih na vašare i Pavliju. Dobro je, kad ti žena ne zna baš sviju krajeva, ali je još bolje sasvim i ne odmetnuti se, tu treba i 'nako i 'nako. Kad hoću da prodam i kupim i opet da se malo provedem, a ja penji svoju Pavliju; a kad hoću stranputice selima, i da protrgujem i da čujem, šta se šapće i plete po narodu, a ja zorom: zbogom Šapcu, zbogom Pavlijo!
Nego kad je sastanak preko na Klenku, onda se već to zna: prva seda Pavlija. Obučemo se svečano (ili je Uskrs ili Trojice), pa ti sve kasom do obale, pa čamcem do pod sremsku stranu. Kraj vode se sleg'o Srem; narod, narod, kao mravinjak; naređao se majstor, trgovac; šatre kao čadori, a espapi, Savu da zajaziš. Tako ti ja i Pavlija pođi jednom po klenačkome sajmu; mi gledamo svet, a Sremci u nas upiljilji: ni boljeg „Servijanca", ni lepše „Servijanke"! U mene čoha plavičasta, pritiskao je sićan gajtan i žežena srma, a u žene zelena atlaska škurteljčica, fistan od debele svile, a po njemu sve ruže i grane, pa pun bora i alvatan: kad sam ga pravio, nisam svile žalio!
Tako ti mi hodaj od šatre do šatre. Meni zamiču oči za nekaka sita i kotlove, a moja Pavlija, sve gledaj u nekake đavolje sudove. Dok ti tako, na vraga, naiđosmo na nekakvog sajdžiju. Doneo iz bela sveta svakojakih velikih satova, što se o zid vešaju: crvenih, i zlatnih, i belih, pa po njima ruže i ikone. Ja zastanem, zastane i Pavlija. Gledam ja, gleda i ona. Sve k'o sve, ali jedan veliki sat stajaše sam za se, kao kakav grad među kolibicama. Hoćemo da pođemo, aja, moram ga još jednom pogledati. ja k'o ja, i otrgao bih se, ali Pavlija stala kao ukopana, guta očima. Uhvatila za rukav, pa ded' pođi, ako si junak.
— More hajde, ženo!
— Sad ću, sad ću, — pa opet se ne miče.
— Ta šta si se toliko zagledala? Zar nikad nisi videla sat? Počnem joj kao bajagi prebacivati, a sam preko njezinih ramena čas po pogledni u sat. Podigao se gospodski na četiri bela stubića, a međ' njima šetalica, s velikim zlatali koturom, a na vrhu gore dva mala pozlaćena kita, široko izjapili halapljive čeljusti, pa repove okrenuli jedan drugom savivši ih u kotur.
— Taman bi pristao za naš politiran orman u velikoj sobi, šapnu žena, a ja u prvi mah uludih se, k'o bajagi gledam, pa ne čujem ništa.
— Ta šta ti je, Tešmane, slušaj šta ti govorim. Da kupimo ovaj sat, pa ćemo pokriti crvenim tilom, da ga muve ne pljuju.
Ja opet prećutnuh, velim, da se promislim; pa i mahnuo bih se, sve nešto šapće u meni: mani se pazara! Da pođemo dalje, ali ti lukavi sajdžija već namirisao svoje dobre tičice, pa daj svoj veliki sat još bliže ovamo, pa ti uze ključić žut, pa obrni nekoliko puta po nekoj zadnjoj bravičici, dok ti naš sat poče: trililili, trajlalili. Slušamo mi trališe i trajliše, pa nam se čini čitava mala banda iz daleka. I dotle nam beše glave zavrnuo, a tad, prosto reći, poludismo. Žena već bi da ga zgrabi rukama, da ga ne odnese svet na očima. Ja otvorih kesu, pa izbrojah suhih šest, pa daj svoj sat preda se. Momak nosi pred nama, a Pavlija da iz kože iskoči; momak nosi, a ona se ponosi; čisto joj čitaš na čelu: ko smo, mi smo!
Dođemo ti kući, pa s kola pravo u veliku sobu. Namestimo ti našeg novog gosta na orman, gde je žena želela, navijemo ga, pa se prema njemu posadimo na minderluk, pa gledamo, gledamo, kao da smo ga mi rodili, a ne Švaba napravio. Šetalica šeće levo, desno polagano, kao kakav stari činovnik, kad posle mnogo godina dobije klasu, digne glavu, amrel na rame, pa kao da su mu u kukovima noge navijene: diže ih i spušta, kao roda peskom pored obale. Čas gledamo u sat, čas jedno u drugo, pa se onda od radosti, prostićete, ljubimo, pa opet sedi, gledaj kao pod nadnicu. A kad ustah, te navih ono sviralo, i naš gizdavi Klenčanin otpoče da trajliše, a žena skoči sa minderluka pa pravo meni u ruke, a ja udri đipaj po sobi; odlupasmo oro, pa „mačvanku", pa „pocerku".
— Bog s vama, šta ste poludeli pod starost, izrogači se na nas Ciganka Nera, koja u taj mah otvori vrata, tražeći Pavliju.
— Eto, Nero, kupili smo sat, rekoh, pa stasmo te se izduvasmo.
— A šta će vam sat?
— A šta će nam sat?! Ta vidi, kakav je, pa onda reci: a šta će vam sat? Nema ga ni vladika, ni Groder.
Stala Nera, pa gleda i gleda, a ja kvrcni u bravicu, a sat ispovrti svoje sviralice. Sluša Nera i sluša, sluša, sluša dugo, pa tek ti se malo poozbilji; mahnu glavom, pogleda nas podsmešljivo — benasto, okrete se, pa izađe napolje u trem. Mi pođi za njom, ona sede na ulazni prag, ćuti, ne govori.
— More, Nero, što ti je? — pitaće je Pavlija.
— Pruži mi dlan! reče mi, usta i stade preda me. Ja joj pružih desni dlan.
— Levi! reći će mi ona, pa kad joj ga pružih, zagleda se u njega kao đače u knjigu.
Gleda, gleda, a ja se pritajio, gotovo ne dišem, a Pavlija čas po u mene, u Neru, pa u pružen dlan.
— Ta govori jednom! osečem se ja, jer mi već beše dosta, a ona me pogleda svojim krupnim crnim očima.
— Šta ti se čini, Nero? zapitaće žena, koju više kopkaše radoznalost.
— Nosite ga iz kuće! reče nam na to ozbiljno.
— Koga iz kuće, sat?
— Vašu nesreću, promrmlja na to kroz krezave zube, zgrabi sudove, pa ode na bunar.
Gledam ja u ženu, gleda ona u mene. Ja začuđen, ona začuđena. Dok ti ja onako po mojski okrenem lažljivoj, ciganskoj trazi, natučem fes, pa siđi u dućan, da onde, u samoći, uhvatim računa dnevnim troškovima. Računao i računao, pa, bijući prstom po tezgi, počeh pomišljati na Neru, na uroke i proroke, na sanovnike i roždanike, na sve čini i čarolije. Koji đavo te mi ne da mira ta Nerina laž; ja počni da spremam tamo po rafovima, a preda me sat, uzmem da načisto prepišem račune, a tek mi odjeknu Nerin krnjavi glas; počnem da sipam gvozdene klince iz jednoga koša u drugi, tek da zabašurim misli, od kojih me hvataše strah, a klinci zazvekću kao stotinu sitnih i krupnih satnih šetalica. Pobegnem iz dućana, pa pređem malo k „Zelenome vencu", među ljude, da me prođu žmarci, koji se kao sićane muvice, podvukli pod kožu. Sutradan smo već manje mislili na to, i ja i Pavlija, a posle mesec dana sasvim nam izvetri iz glave ta prokleta avet.
Vreme ne čeka, juri kao bujica. Prođe deset punih godina, da se čudiš kad: čisto ne bih verovao, da se ne pomoliše bele po garavoj kosi. Pa i dečica, da ih Bog poživi! onda mali đaci, a sad ćerku udomio, sin postao trgovac k'o ja, prihvatio radnju, a ja i Pavlija više iz prikrajka gledaj, pazi, štedi, dok se dete sasvim ne uputi, ne oslobodi. Nekako učestale i dobre godine, pa imanje udvojih: puni čardaci šišarke, koševi žita, a podrumi rakije. U dućanu puno, natučeno; pamuklija do pamuklije, bure do bureta, i svile, i kotlova, i čohe, i gvožđa, i cveća, i lopata, i platna, i katrana, i svega kao u prvom dućanu na našem Kamičku. Kad god uđem u dućan, pa vidnem kako je puno kao u košnici, a ja pogledam gore u ikonu, pa se u sebi pomolim Bogu i našem svetom Nikoli; naspori i udrži, Bože, amin i do veka!
Sve to tako krasno i lepo, dok za jednog dana dođe u Šabac pokojni knjaz. Kad to sebe beše — da, sećam se baš licem 1862. Turci u gradovima, Turci u varošima, dok ti se naši i njihovi podžaveljaše na beogradskoj čukur-česmi. Umešaše se građani, uzavreše erlije. Pucaju njini, pucaju bogme i naši. Lupa žica u Šabac: Ašir-paša bumbarda Beograd. Gospodar pobrže amo, a mi zatvaraj čaršiju, pa svi za pusat: naoružasmo se do grla. Postavismo straže, opkolismo grad, zauzesmo drumove, stižu i prestižu se otud glasovi: gori staro zdanje, sad baš pade kula na sabornoj crkvi, pade bomba usred konaka. Do doveče beše na hiljade ovakvih glasova.
Provedosmo na oprezu noć. Sutra opet dućani zatvoreni, narod vrvi ulicama gore dole, straže udvojismo i utrojismo. Nakostrešili se Turci, naromežili se mi. Pazimo otud sa bajira, kad će oni otud sa kapija nama preko polja. Kad se oko podne vrnuh kući, da se prihvatim, reći će mi moja Pavlija:
— More, Tešmane, ti se ništa za se ne brineš.
— Pa eto sam, ženo, pod puškom.
— Ta znam, znam, reć' će na to ona; al' da sutra napadnu Turci, pa da uzmu varoš, šta bi, reci mi, mi?
— Šta bi, šta bi... što i drugi svet.
— Lako je to reći: što i drugi svet; drugi će svet za se, a ti malo pogledni na se i na svoju čeljad. Sve je čistom sklonilo stvari dole u podrume, a gospođa Joka, pa gospođa Staka, pa gospođa Cana, pa tolike druge, ni broja im ne znam, pokupile decu, pa koja u Posavinu, koja u Pocerinu. Dabogme, sklanja se pametan svet, samo ti hoćeš ne znam šta, da si pametniji od sviju, da si Kraljević Marko...
Brblja žena kao žena; gagaga, da zagluhnu uši. Badava joj govorih: „Prođ' se, Pavlija, sve će to proći s mirom". Ja jednu, ona dve, ja dve, a ona ih skreše dvesta. Najzad ruku na uši: „Čini, ženo, kako znaš, ali nemoj da nam se smeju komšije".
Pa ti pokupimo celo pokućanstvo: bakar, kalaj, srebro, jorgane i dušeke, ikone i ćilime, i sve redom osim drvenarije, pa sve trpaj „u podrume donje". Uprtila Pavlija i veliki sat.
— More, ženo, ostavi se luda posla! proderem se ja; neće Turci u te krntije.
Aja, kad žene nagnu nekud, onda im ne vredi popovati. Namestismo ti mi naš sat negde među tepsijama. Kad ga ispravismo, žena ga navi, pa gurnu šetalicu. Pitam je ja:
— I tu mu ne daš mirovati?
— Zato je sat, neka radi.
— Pa da se čovek ne smeje vama ženama? Hajde de... Izađosmo napolje. Izvučem kola iz šupe, natovarimo nešto spavaćih haljina, posuđa i drugih sitnica, pa daj svoju Pavliju na kola. Sina s momkom pošljemo na stražu, a ja sedoh, te odvezoh ženu u Vranjsku, u Pocerinu. Ostavih šegrče, da pričuva kuću, a kapiju zabravih.
Izađosmo iz Šapca. Piri večernji vetarac, Cer se plavi, iza ograda talasaju se zrela žita. Ispesmo se na Bećino brdo. Puši se nagoreo dub, tamo dalje dve ciganske čerge: četiri Ciganina stala, pa nas začuđeno gledaju, pa čas po prišaptavaj jedan drugom na uho. Opet nas pogledaju, i opet se zgledaju. U taj mah pređe mi misao... Matore ciganke sele, puše, ćute, gledaju, a cigančići goli i polugoli zaokupiše nas sa sviju strana, jedva se odbranih psovkom i bičaljetom. Žena, kao žena, hitnu nekoliko desetparica. Bi mi nepravo.
— Prođ' se, čoveče, stišavaše me Pavlija; sresti Cigane u putu, to je, kažu, sreća.
— Da nas Bog sačuva ciganske sreće! rekoh i ošinuh konja.
Beše pao mrak, kad stigosmo u selo Vranjsku.
Sutradan rano poranih: htedoh do sunca da već budem kod kuće. U svanuće stigoh u našu ulicu. Gledam, a očima ne verujem: kapija širom otvorena, komšije se iskupile, jedni stoje na kaldrmi pred kućom, drugi izlaze i ulaze. Mene teknu u srce: bre, bre, bre! biće tu neka belaja.
A ja pred kuću, a šegrt preda me kao bez duše.
— Sve odneše, gazda! Pohara!
— Kakva pohara! pa uteram kola u kapiju. Vidi ja svoje dobro jutro. Došla braća preko noć, pa sve do parčeta predigla. Šegrt stao preda me, a oko mene dobre komšije: prestravilo se siroto dete, pa više kroz plač priča:
— Taman, gazda, legoh na asuru pred podrumskim vratima i zaklopih oči, dok ti iskrsnuše četiri strašna čoveka. Vičem: „Ko ste, bre?" A kad bliže, vidim — Cigani. „Šta ćete tu? Gazda nije kod kuće!" Na to me jedan odadre štapom, padnem na asuru, vezaše me, usta zapuše mahramom. Otvoriše kutnja vrata, riše i korbolovaše čitav sahat. Hteo sam da vičem; badava, rubac da uguši. Eto ti ih praznih šaka; viču: „Kazuj, gde su stvari, derane!" Ja ćutim, a oni mi izvadiše mahramu, pa opet po meni: „Kazuj, bre!" Ja ćutim. — „Kazuj!" Ja opet ćutim. Oni biju, viču, a ja, gazda, kao zaliven... „Da nisu u čardaku?" Ćutim. „Da nisu na tavanu?"... Ali u taj mah poče onaj prokleti sat da svira po podrumu... „Aha — to je onaj sat!" viknu jedan od tih ugursuza. Navališe na podrumska vrata, obiše, izneše, odvukoše sve...
— A onaj sat?
— Odneše, gazda, i tu izdajicu. Tako mu i treba. Da je mirovao, sve bi i prošlo na miru... Hoće on da svira — odsvirao je.
Ja posrnuh, kad čuh za tu grdnu štetu. Kad onda nisam presvisnuo, živeću još trista godina. Što odneše celo pokućanstvo, al' što i prokleti sat; jer, draga braćo moja, ne smem ni da vam kažem: u njemu sam, u jednoj fijoci, skrio celu svoju tekovinu, sam suv dukat — ne pitajte koliko.
Teše me braća, tešim se i sam. Hoćeš ti velikih, švapskih satova, što sviraju? Lepu ti je pesmu odsvirao. Da nije punoga dućana i punoga čardaka, još bih u najam za tuđu tezgu pod starost.
Čula Pavlija, pa eto ti je zorom kao bez duše.
— Šta je, da od Boga nađeš?
— Ništa, ženo, ništa: izgubismo sat. Moradoh je držati da ne padne.
— A stvari? pitaše ona, dolazeći k sebi.
— I one, društva radi, ispratiše ga.
— Prokleta Ciganka!
— A još crnji, ženo, Cigani i ciganska sreća.
— Kaže Nera: „Sat je vaša nesreća". Ja se na to počeh gorko smejati:
— Nije naša nesreća sat, dobra moja Pavlijo; nesreća je, kad se ne slušamo. Kažem ja tebi: ustavi šetalicu, al' ti hoćeš da nam i podrume veseli. Svirao je, pa i odsvirao... Nera je glupa Ciganka, Cigani hulje i lopovi, a ja i ti, kad se ne slušamo — budale!... Ne gledajmo, ženo moja, dlanove, nego se slušajmo... Kažem: ustavite sat, aja, hoće moja Pavlija, da joj se i po podrumima svira. Tako je to, kad...
* * *
Tu udari parobrodsko zvonce i po treći put. I naš pripovedač, i svi što besmo onde pod bagrenom, spustismo se dole. Kad parobrod krenu beše tačno šest. Al' ne biva to tako uvek — tarifa se menja, samo što jedan Bog stoji na kararu.
Napomene[uredi]
- Ova pripovetka je objavljena u časopisu Srpska zora, 1880 br. 7, i u zbirci Pripovetke V, Novi Sad, 1887.
Izvori[uredi]
- Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga četvrta, strana 91-104. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.
|