San Mehe Fenjerdžije

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

San Mehe Fenjerdžije
Pisac: Svetozar Ćorović


Svetozar Ćorović.jpg
San Mehe Fenjerdžije


     Zaprosio Meho Fenjerdžija Fatku Hasaginu i djevojka će mu sjutra u kuću. Razveselio se Meho, kao tica u proljeće! Čini mu se, da je do neba uzrastao, uvukao obje ruke u dženet i otuda ukrao najljepšu huriju. Od veselja ne zna šta da radi! Čas trči na jednu, čas na drugu stranu, vrti se kao vreteno, poigrava, viče, grdi, posluje, premda ne zna i ne može ništa da uradi. Čak je i materi i onim ženama, što joj pomažu u kući, na smetnji, jer im staje po putu, prosipa brašno, prevrće stvari.
     U veče gotovo da nadne od umora. Zabolile ga noge, poklecuju mu, te ne može da se drži.
     Najposlije se uvuče u svoju malu, prizemnu sobu, kojom se toliko ponosio i hvalio, kako je nikad obojio iije, a opet mu obojena, jer su joj zndovi, od vlage, požutili, počađavili i zbilja izgledali kao obojeni. Tu se izvali na staru, poderanu šiltu, iz koje, na šest mjesta, proviruje pamuk i nekakvi dronjci.
     — Aman jarabi, lipo li će ti biti, kad mi Fata dođe u kuću, — reče poluglasno, zaturivši ruke pod glavu. — Sjutra u ovi vakat biće ona sa mnom i ležaće ev' ovdi, pored menekane.
     I nije mogao dalje nastaviti. Poče ga obuzimati nekakva vatra i drhtavica nekakva. Pred očima mu se stvori slika: kako Fata leži pored njega, u tankoj košulji, sa obnaženim njedrima i gojnim mišicama, gotova da ga miluje po licu, čupa za brkove i da se pripija uz njega...
     — U-u-uh! Lipo će biti! — morade othuknuti i, od velike topline, iskoči pred sobu.
     — Da mi je da zaspim, — zastenja, izvalivši se na gole, tvrde daske, koje se ugiboše pod njim, a ruke i opet zaturi pod glavu.
     Opet nastavi razgovor sâm sa sobom:
     — Pa sidim ja, a ona do menekane... Pa ja pojubim nu, a ona menekane... I jopet jeglenišemo, jeglenišemo i jopet se pojubimo... Pa tako vazda, pa tamo, pa amo, pa mi ona rodi sina... Ja dođem iz čaršije, a kažu mi muštulugdžije: „Rodio ti se sin..." Drugi put jopet dođem iz čaršije a on progovorio i viče mi: babo. A meni srce zaigra, kô ždribac kakav, pa grlim i negakara i Fatku i vas svit dibiduz...
     I poče puckati usnama, kao da ljubi dijete, a jedan direk obgrli i pritište uza se, kao da je Fatku obgrlio.
     U tome mu klonu glava i oči se sklopiše. Pritište direk još jače i poče hrkati.
     Dok se javi Ibro kavedžija! Zelene, ispupčene oči došle mu još ispupčenije, kaljavo lice došlo mu još kaljavije i modro kao patlidžan, a prsi mu odskaču od umora.
     — O Meho, — dreknu iz sveg grla, razjapivši široke čeljusti od uha do uha. — Odvedoše ti Fatku...
     Meho streknu, skoči.
     — Šta? Ko? Koga?
     — Odvede ti Huso Balta Fatku...
     Mehi kao da pomrča svijest. Nešto kao da ga udari po glavi, po obrijanome tjemenu, pa čisto riknu, zgrabivši veliki nož, koji mu od oca ostao i, odavno nikim nedirnut, visio o zidu.
     — Bre neće je odves', dok je u meni mrve kuhveta, — viknu. — Kazaću ja kaurinu kako se divojke otimaju. Vlah ja bio, ako mu ne ocaparim glavu k'o pivcu na sred njegove kuće...
     I dugi tur čakširski popritegnu malo, da mu ne bi smetao, zasuka rukave do lakata, goli nož uzo među zube i poleti što je mogao brže.
     — Amo, Vlaše! — dreknu, stignuvši pred Husinu kuću i, izazivački, raskorači se na široko.
     Neko kao da se zakašlja, opsova nešto, kanati zaklepetaše i pendžer se otvori.
     — Nije on Vlah, — odgovori lijepa Fatkina glava, provirujući iza gvozdenih demira. — Ti si Vlah i po!... Ja njega više begenišem, nego tebe...
     U Mehi zaleprša srce, zaboli ga.
     — Biva si ti dosad meneka lagala? — planu.
     Fatka ne odgovori. Pljunu put njega, nestade je; a na njezinu mjestu pokazaše se strašni, ogromni brkovi Husini i one krvničke, razbojničke oči, što presijecaju pogledom...
     — A šta ćeš ti tu? — viknu Huso, podigavši kuburu. — ona je moja! Ako je i slagala, ćeif joj taki bio! I da više ni jedne ne progovoriš, jer će to odma kuršum prozviždat' kroz čelo...
     Meho zinu.
     — Zar menika? — zapita.
     — Tebi!
     Na srcu Mehinu razbudi se uspavana guja, kao u Muse kesedžije, i on razdrlji prsa i stade na biljegu.
     E udri! — viknu. — Kad si mi uz'o nu, onda mi uzmi i život... Šta će menikane život bez ne?...
     Huso zakrvavi očima i naperi kuburu.
     — Pa lipo, — reče. — Drži mi se!
     — Međer ću baš poginut', — pomisli Meho, opazivši kako mu se puščana cijev okrenula čelu. — Za nu da ginem? Ko da je ona hurija!
     I, prije nego je Huso mogao spustiti prst na čarak, pokupi se, zguri i, koliko je mogao brže, potrča. Poleti i preko bašče i preko jendeka i preko plotova, ne zatežući tura, ni ne obazirući se na to, što mu je jedna pôstula pala s noge i što mu je nož ostao u travi...
     — Aman, ima li iko da pomogne! — htjede baš viknuti, misleći, da ga Huso jednako goni, kad ga jedan snažan udar u rebra probudi iza sna.
     — Što spavaš toliko? — prekori ga mati i gurnu ga opet. — Sad će ti doć' i svatovi!...

1896

Izvori[uredi]

  • Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 14-16 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 101 godina.