San Mandušića Vuka
0001 Piju vino do tri pobratima
0002 Na Zečevu polju širokomu.
0003 Da vam sva tri po imenu kažem:
0004 Jedno ti je srdar Smiljaniću,
0005 A drugo je Stojan Ankoviću,
0006 A treće je Vuče Mandušiću.
0007 A kad su se napojili vina,
0008 Govorio Smiljanić Ilija:
0009 „Čujete li, oba pobratima
0010 I za vama druga po stotine,
0011 Što mi se je u sanu sasnjelo:
0012 Da zapuhnu vihar niz planinu
0013 I donese vlašku čobanicu,
0014 Pa joj ljubim lica bijeloga,
0015 I da jedem mesa ovnovine,
0016 Ka’ i hoću danas, ako Bog da.”
0017 A govori Stojan Ankoviću:
0018 „A meni se u sanu sasnjelo,
0019 Da zapuha vihar niz planinu
0020 I donese mladoga Turčina,
0021 Pa da sam mu glavu otkinuo,
0022 Ka’ i hoću danas, ako Bog da.”
0023 A govori Mandušiću Vuče:
0024 „Luda bila oba pobratima,
0025 Jada vami sani donijeli,
0026 A ugore u nje vjerovali!
0027 Meni se je u sanu sasnjelo,
0028 Da na Kotar Turci udariše,
0029 Sve junake mlade pogubiše,
0030 Obljubiše lijepe djevojke.”
0031 Tako Vuče u riječi bio,
0032 Kad kroz maglu junak ispanuo,
0033 Vas u krvi crnoj ogreznuo:
0034 Nosi desnu u lijevoj ruku.
0035 Daleko je, poznat ga ne može.
0036 A kad se je primaknuo bio,
0037 Pozna Vuče svoga pobratima,
0038 Svoga pobru od Kotara Iva.
0039 Supre njemu potrčao Vuče,
0040 Pa je pobru Ivu govorio:
0041 „Gdje si bio, Ivo pobratime,
0042 Gdje si bio, što li si činio,
0043 Da si rane ljute zadobio?”
0044 Njemu Ivo jedva progovara:
0045 „Prođi me se, pobratime Vuče!
0046 Na Kotar su Turci udarili,
0047 Sve junake mlade pogubili,
0048 Obljubili lijepe djevojke,
0049 Evo sam ti jedva ubjegnuo,
0050 A na sebi rane iznosio.
0051 Ne bih ni ja bio ubjegnuo,
0052 Neg me dobar đogo iznosio;
0053 Ni đogo me ne bi iznosio,
0054 Neg me gusta gora iznosila;
0055 Ni gora me ne bi ugrabila,
0056 Nego mrkla noćca bez mjeseca:
0057 Tako sam ti jedva ubjegnuo!”
0058 Ali mu je Vuče govorio:
0059 „Da, moj pobre, od Kotara Ivo.
0060 Bi li mogo poznavati Turke?”
0061 Njemu Ivo jedva progovara:
0062 „Dragi pobro, Manudušiću Vuče:
0063 Puške šarke, a dolame kratke,
0064 Sve bih reko, da su Udbinjani,
0065 Da je prvi stari Ćefin-aga
0066 A za njime Ankovića Anđe:
0067 Sve se Ture uzmećuje nase,
0068 Pa joj ljubi lica bijeloga.
0069 Govori mu Anđe Ankovića:
0070 „„Bolan bio, stari Ćefin-aga,
0071 Ne ljubi mi lica bijeloga;
0072 Da bi Bog do i Bogorodica,
0073 Da bi britku ćordu poljubio
0074 Brata moga Anković Stojana,
0075 Ka’ i hoćeš danas, ako Bog da!””
0076 A za njime momak na đoginu,
0077 Mlado momče skladno i prikladno,
0078 Ne hvaleć mu vjere i zakona.
0079 Ono ti je sa Udbine Tale,
0080 A za njime Anđe Smiljanića.
0081 Sve se Ture uzmećuje nase,
0082 Pa joj ljubi lica bijeloga.
0083 Govori mu Anđe Smiljaniću:
0084 „„ Jadan bio, sa Udbine Tale,
0085 Ne ljubi mi lica bijeloga.
0086 Da bi Bog do i Bogorodica,
0087 Da bi britku poljubio ćordu
0088 Brata moga Smiljanić Ilije,
0089 Ka’ i hoćeš danas, ako Bog da!””
0090 A za njime gojeni Alile,
0091 A do njega Luce Mandušića,
0092 Pa se Ture uzmećuje nase,
0093 Pa joj ljubi lica bijeloga.
0094 Govori mu Luce Mandušiću:
0095 „Bolan bio, gojeni Alile,
0096 Ne ljubi mi lica bijeloga,
0097 Da bi Bog do i Bogorodica,
0098 Da bi britku poljubio ćordu
0099 Brata moga Mandušića Vuka,
0100 Ka’ i hoćeš danas, ako Bog da!””
0101 Pa za njime svi ostali Turci,
0102 Pa odoše konje igrajući
0103 I ljubeći lijepe djevojke
0104 I pucajuć iz malih pušaka.”
0105 A Vuče je Ivu govorio:
0106 „Da, moj pobre, od Kotara Ivo,
0107 Jesu l’ tvoje rane od pribola,
0108 Oli su ti od umrća puste?
0109 Ako su ti od pribola rane,
0110 Zelene ću ubirati trave,
0111 Hoću tebe vidovati, pobre.”
0112 Njemu Ivo jedva odgovara:
0113 „O moj pobre, Mandušiću Vuče,
0114 Nijesu mi od pribola rane,
0115 Nego su mi od umrća puste.
0116 Neg iskopaj jedno groblje malo,
0117 Ukopaj me, dragi pobratime,
0118 I sagradi crkvu od zavjeta:
0119 Tko prolazi, neka Boga moli
0120 I od moje spomene se duše!”
0121 Jednom reče: „Isus i Marija!”
0122 Drugom reče: „Primi, Bože, dušu!”
0123 To izusti, a dušicu pusti
0124 A na krilu Vuka Mandušića,
0125 Ej, junače, pokojna ti duša!
0126 A kad vidi Mandušiću Vuče,
0127 On se vrati na Zečevo ravno
0128 I povikne oba pobratima:
0129 „Čujete me, do dva pobratima,
0130 I za vama druga po stotine,
0131 Hoćete li poslušati mene,
0132 Da idemo u tijesne klance
0133 Sjeći Turke, a krvarit ruke?”
0134 A ne reče nitko: Ne hajdemo!
0135 Nego svaki reče: Da idemo!”
0136 Otole se oni podigoše.
0137 Kad su došli u tijesne klance,
0138 Posjedoše po travi zelenoj
0139 I iznova puške potprašiše.
0140 Pokriše se travom djetelinom.
0141 A da vidiš Mandušića Vuka,
0142 Gdje se s’ svojom puškom razgovara:
0143 „Džeferdaru, moja puško sjajna!
0144 Dosad sam te u srebru nosio,
0145 A odsad ću u suhome zlatu,
0146 Nemoj mene vatrom prevariti,
0147 Za oko te ni moliti ne ću.”
0148 Kad eto ti nagazili Turci.
0149 A kad vidje Mandušiću Vuče,
0150 On mi prvi pali džeferdara,
0151 A za njime kotarski serdari.
0152 A kad svoje puške ispalili,
0153 Metnuli ih po zelenoj travi,
0154 Za dobre se uhitili nože.
0155 Bože mili, na svemu ti hvala!
0156 Udarila krvca na potoke,
0157 A nanosi Turke na buljuke.
0158 Tu poginu hiljadu Turaka,
0159 Sam uteče stari Ćefin-aga,
0160 Ali ni on ne bi ubjegnuo,
0161 Već ga pusti kotarski serdare,
0162 Da se hvali po turskoj Udbini,
0163 Kako mu je na Zečevu bilo:
0164 Koliko je glava otkinuo.
0165 Oni svoje robe povratiše,
0166 I vrate se na ravno Zečevo.
0167 Tu su malo groblje iskopali,
0168 Pa su pobra Iva zakopali.
0169 Oni zdravo pošli u Kotare.
