San Kraljevića Marka/4
UGLED 4
Drugi mladić stupi, držeći malu pušku u ruci. Pređašnji.
MLADIĆ:
Koj' ste bili dosada junaci,
Bež'te, bež'te u predele puste,
Il' u brda tavne šume guste,
Da se slava ne pomrači vaša.
Bež'te, bež'te, na glasu junaci!
Iščezli su junačestva zraci.
MARKO:
Kakvo ludilo tebe snađe, dijete, te propast junacima proričeš? Ti valjda nisi nikada čuo za Marka Kraljevića?
MLADIĆ:
Čuo sam, Marko, jer ko tebe neće poznavati, kad ti Srbin spominje ime svaki dan u pesmi? Ali je i tvoje ištetilo junaštvo ne što ima boljega od tebe, nego od druge sile, koja je više svakoga čoveka. Vidiš li ovo malo oruđe? Nema junaka koga neće umrtviti.
MARKO:
Ova sprava, dijete? Ti bulazniš. Moj buzdovan ima trideset oka, zid ću oboriti njime; a ovo drvce — pući će na stotinu komada da ga u jednoj ruci stisnem.
MLADIĆ:
Snaga ruši kule i gradove, ali je veština jača od snage. Kolišna je ovo sprava, opet te može na trideset koraka ubiti.
MARKO:
Brana od Prilipa grada, kad se opučila, nije mogla Marku nauditi. Razbiraš li, dijete?
MLADIĆ:
Razbiram, Kraljeviću.
MARKO:
Ostani i dalje uči to, a ja važnijega posla imam. Hodite vi nevoljni, kažite mi gde su vaši neprijatelji, da vas izbavim. (Pođe.)
MLADIĆ:
Nemoj, Kraljeviću, poginućeš!
MARKO (ožestočen vraća se):
Udri, dijete, i ako padnem, na čast ti šarac moj i buzdovan, i na čast ti ova sablja na kojoj samo pozlata vredi stotinu dukata. Iznad toga siđi u pivnice moje u Prilipu, tamo leži zlato na gomili. Uzmi i čestit budi!
MLADIĆ:
Hvala tebi, Kraljeviću, na daru tome, al' od mene mnogo zahtevaš, učiniti ne smem. Tebi nije mog'o dosaditi Musa, ni Ljutica, ni toliki po izbor junaci, a ja da te golobrado momče lišim života? I sad trpi zemlja dosta nasilja, a šta bi bilo da nam još tebe nema?
MARKO:
Udri, velim, jer ako te maknem ovim šestopercem, znaćeš, kad si s Markom šalu zbijao.
MLADIĆ:
Nije ovo šala, Kraljeviću.
MARKO:
Udri, kažem ti, poslednji put. Od kad je Marko na svetu, nigda nije po triput zapovedao.
MLADIĆ:
Kad baš želiš, moram da učinim. No lepo te molim, viteže Marko, nemoj da kletvu celog roda srpskog na sebe natovarim. Ako i ne možeš biti više, koji si bio, opet si krvnicima našim Marko Kraljević i oni će od jednog imena tvoga zazirati. Zato pruži samo dlan leve ruke da se uveriš je li šala što ti pričam, ili je, kao što jeste, ozbiljom istina.
MARKO (raširi ruku):
Udri!
MLADIĆ (pukne iz pištolja).
MARKO:
No?
MLADIĆ:
Pogledajder dlan.
MARKO (gleda):
Šta, ti mi probi dlan, dijete?
MLADIĆ:
Tako bi ti i kroz srce prošlo. Sad sudi, može li biti junaka, kad te može na sto koraka ubiti.
MARKO:
Jesi li opsena kakva?
MLADIĆ:
Nisam, Marko, nego ga je nečastivac izmislio.
MARKO:
Ko je taj da ga pitam mojom topuzinom?
MLADIĆ:
Ime mu je, kažu, Crni, crna mu bila duša i pred Bogom i pred ljudma!
MARKO:
Avaj odsad svakome junaku, kad ga i najuđa šuša oboriti može! Šta ostaje Marku, nego u šumi i po gudurama tražiti sebi stanka. Neznat i nečuven preživeću ostale dane, kad slave za mene nema više. (Baci buzdovan u propast jednu). Kad se ovaj buzdovan natrag vrati, onda postao ovakvi detić. (Uzme mač i sabije u stenu.) Kad moj mač iz stene iziđe, onda će se ukazati Marko! (Pođe.)
STARAC:
Zar nas hoćeš da ostaviš, Kraljeviću?
DEVOJKA:
Bez pomoći u ovoj nevolji?
MARKO:
Ne mogu vam pomoći, jadnici moji! Ostavljam vas Bogu i sudbini vašoj.
DEVOJKA:
Nemoj, triput Bogom brate Marko!
DETE:
Nemoj, Marko, mili roditelju!
STARAC:
Ne ostavljaj, sinko, nemoćnoga starca!
MARKO (uzbuđen):
Dok sam mog'o branio sam svakog, spasavao od bede tužno i nevoljno; — branio sam, pa i odbranio. Sad da ludo život ištetim? Da se priča i pripoveda kako Marka savladaše Turci, savladaše i pogubiše? (Unutarnje bori se). Neka bude, kad nema u zemlji slobode, na što mi je i život? Kad je slava celom iščezla Srpstvu, kom će moja slava da sija? Hodite dakle! (Hoće da izvuče mač, ali ne može.) Šta? Zar me i snaga izdade? Često sam ja petogodišnju jelu jednom rukom čupao iz korena, sad ne mogu mač da izvučem, koji sam u stenu sabio!
|