Savelić vezir i srpski car Stefan[1]
Rano rani Savelić veziru
U subotu uoči nedelje,
Rano rani hitar lov loviti.
Lepo ga je ljuba opravila,
Za njime se išetala mlada. 5
Kad se ljuba dvoru povratila,
Pred nju šeće srpski car Stefane,
Pa je ljubi tijo besedio:
„Bog t' ubio, ljubo Savelića,
Bog t’ ubio što si tako lepa! 10
Bi l' ti mene poslušala, ljubo,
Što bi tebe zamolio mladu —
Otruj, ljubo, Savelić-vezira,
Ljub’-der mene cara čestitoga,
A ne ljubi Savelić-vezira!” 15
Lepo ljuba caru odgovara:
„Kako bi ga otrovala mlada,
Kod njeg’ nosim i skerlet i svilu,
Od Boga je velika grijota,
A od ljudi pokor i sramota!” 20
Njoj govori srpski car Stefane:
„Ne budali, ljubo Savelića,
Kod njeg' nosiš i skerlet i svilu,
Kod mene ćeš i srebro i zlato,
Po skerletu u dvoru šetati!” 25
Suze roni ljuba Savelića,
Suze roni, po dvoru se šeće,
Vezak veze, a često pogleda.
Kad se sunce moru približilo,
Đerđev baca u zelenu travu, 30
Pa se ljuba išetala mlada,
Daleko je ugledala Savu,
Jošt je bliže njega susretala,
Konja prima, a za zdravlje pita.
Al' besedi Savelić veziru: 35
„A što si mi nevesela, ljubo?”
Suze roni ljuba Savelića,
Suze roni, pa Savi govori:
„Gospodaru Savelić-veziru,
Kad sam jutros s tobom išetala 40
I bijelu povratila dvoru,
K meni šeće srpski car Stevaie,
Te je meni tijo besedio:
,Bog t' ubio, ljubo Savelića,
Bog t’ ubio što si tako lepa! 45
Bi l' ti mene poslušala, ljubo,
Što bi tebe zamolio mladu —
Otruj, ljubo, Savelić-vezira,
Ljub'-der mene cara čestitoga,
A ne ljubi Savelić-vezira!’ — 50
,Kako bi ga otrovala mlada,
Kod njeg’ nosim i skerlet i svilu,
Od Boga je velika grijota,
A od ljudi pokor i sramota!' —
,Ne budali, ljubo Savelića, 55
Kod njeg' nosiš i skerlet i svilu,
Kod mene ćeš i srebro i zlato,
Po skerletu u dvoru šetati!'"
Savo ljubi lepo besedio:
„Muč’, ne tuži, moja vjerna ljubo, 60
Sutra nam je sveta svetkovina,
Ja ću sutra šetati u crkvu,
Za bezumje cara sjetovati!"
Kad ujutru zora zabelila,
Uranio Savelić veziru, 65
Do prvog se zvona opravio,
Do drugog je šetao u crkvu,
Do trećeg se Bogu pomolio.
Kad se sveto savrši jutrenje,
Napred šeće care gospodine, 70
A za njime car srpski Stefane,
Za Stsfanom Savelić veziru,
Za vezirom ostala gospoda.
Sva gosioda rsdom posedala
Po gospodetvu oko namastira, 75
Što tko znao to je besedio.
Tad će reći Savelić veziru:
„Boga tebi, care gospodine,
Ti ne puštaj tvoije jelena,
Ti ne puštaj k mojim košutama, 80
Tvrda vjera, ja ću ji streljati!”
Tom se nitko dosetit' ne mog'o,
Doseti se care gospodine,
Pa je sina mlada sjetovao:
„Da moj sine, srpski car-Stefape, 85
Ti ne idi tućim košutama,
Tvrda vjera, ljudi će str’jeljati!”
(ASANU, br. 8552/257, XV, 2, br. 84).
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
