Rodoljupci/16

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO TREĆE
◄   4. Pozorje 5. 6.   ►

Pozorje peto


LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI


LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, došo nam je vojvoda!

ZELENIĆKA: Nećače, nećače, zar sam dočekala, da me zmija iz ruže narodnosti ujede, da mi sunce potavni onda kad sam mislila da najlepše svetli?

LEPRŠIĆ: Šta je vama, gospoja ujna?

ZELENIĆKA: Šta je? Ta mrska kokarda sme li dičiti prsa Srbina prvog?

LEPRŠIĆ: Ovo je zbog narodnosti, gospoja ujna.

ZELENIĆKA: Uh, uh! Narodnost i madžarska kokarda! Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest!

LEPRŠIĆ (odgrne haljinu i pokaže srpsku kokardu): Gospoja ujna, gledajte šta je ovo.

ZELENIĆKA: Kokarda srpska! Kako se može Srbin i Madžar složiti? To je nečuveno.

LEPRŠIĆ: Ja vam kažem da se sve čini iz ljubavi k narodnosti.

ZELENIĆKA: Ali kako kad se primečava mađarština?

LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se. Virginiju nisu hoteli saraniti, da se mrzost naroda protiv tirana ne ugasi, a to je cel madžarski' kokarda.

ZELENIĆKA: Priznajem da sam i ja jedanput pogrešila. Ali onaj je tek pravi filosof koji priznaje svoju pogrešku. Svi da pridenemo madžarske kokarde.

GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet.

ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je madžaron, taj je izdajica. (Gavriloviću) Ja znam, vi nećete.

GAVRILOVIĆ: Pre ste vikali da je mađaron koji metne, a sad, opet, koji ne metne. Najposle će postati onaj mađaron koji ne ushte pomadžariti se.

LEPRŠIĆ: Već vaša su nam čuvstva dobro poznata, boljega dokazatelstva ne potrebujemo.

GAVRILOVIĆ: Koliko sam ja za Srpstvo činio a koliko je drugi, to svet najbolje zna, a vi sudite kako 'oćete.

ZELENIĆKA: Ali, molim vas, ispitajte se sami; vi se neprestano teškate što ljudi ginu i što nam se sela pale. Nije li to očevidno protiv narodnosti?

GAVRILOVIĆ: Kako bi to bilo protiv narodnosti?

ZELENIĆKA: To, drugim rečima, znači: što Srblji ginu i što im se sela utamanjuju, to ne valja, dakle: ne valja ni što se s Madžarima biju i što svoju narodnost traže.

GAVRILOVIĆ (sleže ramenima).

ZELENIĆKA: Vidite! Dakle, odbacite od sebe sve protivnarodne misli i metnite madžarsku kokardu, da se svet o vašem rodoljubiju uveri.

GAVRILOVIĆ: Ja kokardu ne mećem ni srpsku, a kamol' madžarsku.

ZELENIĆKA: Dobro se promislite.

GAVRILOVIĆ: Ja sam se promislio. Aratos vam i takve narodnosti i takve slobode! (Srdito otide.)

ZELENIĆKA: Jeste li ga čuli?

NANČIKA: Pravi mađaron.

LEPRŠIĆ: Sad je već jasno.

ZELENIĆKA: Gori od samog Madžara.

LEPRŠIĆ: Kad i madžarsku kokardu odbacuje.

ZELENIĆKA (Nančiki): Ne, društvo, ništa nego društvo; to je od neophodime potrebe.

LEPRŠIĆ: Kakvo društvo?

ZELENIĆKA: Već sad ne pitajte. Za nekoliko dana tako će vam i ovaj Gavrilović i drugi mađaroni postati rodoljupci, te će i turske kokarde poređati. Jeste li čitali novine, nećače?

LEPRŠIĆ: E, novine su nam zabranili.

ZELENIĆKA: Nek se miri sad s njima ko može. Pređe je baš stajalo kako su varvari, i sad su delom to osvedočili. Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati.

LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda.

ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije!

LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili. Hteli su ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt ih je karao što troše novce na takve stvari, za koje, kaže, moglo bi se baruta kupiti.

ZELENIĆKA: Šta, šta? To nije vojvoda!

LEPRŠIĆ: Ko je kupovao barut dosad, kupovaće i odsad. A vidimo da iz Rusije sve ide; zato nije trebalo ljudima volju kvariti.

ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac.

LEPRŠIĆ: Da čujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu mu konje i nameste se da ga vuku u varoš. Pa znate l' šta je reko? Da on nije došo da bude vojvoda konjma nego ljudma.

ZELENIĆKA: Šta? Najveći rodoljupci — konji?

LEPRŠIĆ: Eto tako nam stvari stoje. Volio je sići s kola i ući peške u varoš nego da ga sjajno vuku.

ZELENIĆKA: Je li to sve istina, zaboga?

LEPRŠIĆ: Prava, cela istina.

ZELENIĆKA: Ta to je mađaron!

LEPRŠIĆ: I ja sam kazao. Da vidite kako je psovao što su spalili Debeljaču.

ZELENIĆKA: Debeljaču, madžarsko selo! O, bože, kad ćeš nas mađarona oprostiti!


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.