Rodoljupci/16
Pozorje peto
LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI
LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, došo nam je vojvoda!
ZELENIĆKA: Nećače, nećače, zar sam dočekala, da me zmija iz ruže narodnosti ujede, da mi sunce potavni onda kad sam mislila da najlepše svetli?
LEPRŠIĆ: Šta je vama, gospoja ujna?
ZELENIĆKA: Šta je? Ta mrska kokarda sme li dičiti prsa Srbina prvog?
LEPRŠIĆ: Ovo je zbog narodnosti, gospoja ujna.
ZELENIĆKA: Uh, uh! Narodnost i madžarska kokarda! Mene će poraziti kaplja, to jest šlog. Ja moram pasti u nesvest!
LEPRŠIĆ (odgrne haljinu i pokaže srpsku kokardu): Gospoja ujna, gledajte šta je ovo.
ZELENIĆKA: Kokarda srpska! Kako se može Srbin i Madžar složiti? To je nečuveno.
LEPRŠIĆ: Ja vam kažem da se sve čini iz ljubavi k narodnosti.
ZELENIĆKA: Ali kako kad se primečava mađarština?
LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba tući se. Virginiju nisu hoteli saraniti, da se mrzost naroda protiv tirana ne ugasi, a to je cel madžarski' kokarda.
ZELENIĆKA: Priznajem da sam i ja jedanput pogrešila. Ali onaj je tek pravi filosof koji priznaje svoju pogrešku. Svi da pridenemo madžarske kokarde.
GAVRILOVIĆ: Eto ti sad opet.
ZELENIĆKA: Koji ne metne madžarsku kokardu, taj je madžaron, taj je izdajica. (Gavriloviću) Ja znam, vi nećete.
GAVRILOVIĆ: Pre ste vikali da je mađaron koji metne, a sad, opet, koji ne metne. Najposle će postati onaj mađaron koji ne ushte pomadžariti se.
LEPRŠIĆ: Već vaša su nam čuvstva dobro poznata, boljega dokazatelstva ne potrebujemo.
GAVRILOVIĆ: Koliko sam ja za Srpstvo činio a koliko je drugi, to svet najbolje zna, a vi sudite kako 'oćete.
ZELENIĆKA: Ali, molim vas, ispitajte se sami; vi se neprestano teškate što ljudi ginu i što nam se sela pale. Nije li to očevidno protiv narodnosti?
GAVRILOVIĆ: Kako bi to bilo protiv narodnosti?
ZELENIĆKA: To, drugim rečima, znači: što Srblji ginu i što im se sela utamanjuju, to ne valja, dakle: ne valja ni što se s Madžarima biju i što svoju narodnost traže.
GAVRILOVIĆ (sleže ramenima).
ZELENIĆKA: Vidite! Dakle, odbacite od sebe sve protivnarodne misli i metnite madžarsku kokardu, da se svet o vašem rodoljubiju uveri.
GAVRILOVIĆ: Ja kokardu ne mećem ni srpsku, a kamol' madžarsku.
ZELENIĆKA: Dobro se promislite.
GAVRILOVIĆ: Ja sam se promislio. Aratos vam i takve narodnosti i takve slobode! (Srdito otide.)
ZELENIĆKA: Jeste li ga čuli?
NANČIKA: Pravi mađaron.
LEPRŠIĆ: Sad je već jasno.
ZELENIĆKA: Gori od samog Madžara.
LEPRŠIĆ: Kad i madžarsku kokardu odbacuje.
ZELENIĆKA (Nančiki): Ne, društvo, ništa nego društvo; to je od neophodime potrebe.
LEPRŠIĆ: Kakvo društvo?
ZELENIĆKA: Već sad ne pitajte. Za nekoliko dana tako će vam i ovaj Gavrilović i drugi mađaroni postati rodoljupci, te će i turske kokarde poređati. Jeste li čitali novine, nećače?
LEPRŠIĆ: E, novine su nam zabranili.
ZELENIĆKA: Nek se miri sad s njima ko može. Pređe je baš stajalo kako su varvari, i sad su delom to osvedočili. Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati.
LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda.
ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije!
LEPRŠIĆ: Čini mi se, slabo smo i s njim pogodili. Hteli su ga sjajno dočekati, kao što se pristoji, ali on dođe inkognito, i jošt ih je karao što troše novce na takve stvari, za koje, kaže, moglo bi se baruta kupiti.
ZELENIĆKA: Šta, šta? To nije vojvoda!
LEPRŠIĆ: Ko je kupovao barut dosad, kupovaće i odsad. A vidimo da iz Rusije sve ide; zato nije trebalo ljudima volju kvariti.
ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac.
LEPRŠIĆ: Da čujete šta je jošt radio: neki rodoljupci ispregnu mu konje i nameste se da ga vuku u varoš. Pa znate l' šta je reko? Da on nije došo da bude vojvoda konjma nego ljudma.
ZELENIĆKA: Šta? Najveći rodoljupci — konji?
LEPRŠIĆ: Eto tako nam stvari stoje. Volio je sići s kola i ući peške u varoš nego da ga sjajno vuku.
ZELENIĆKA: Je li to sve istina, zaboga?
LEPRŠIĆ: Prava, cela istina.
ZELENIĆKA: Ta to je mađaron!
LEPRŠIĆ: I ja sam kazao. Da vidite kako je psovao što su spalili Debeljaču.
ZELENIĆKA: Debeljaču, madžarsko selo! O, bože, kad ćeš nas mađarona oprostiti!
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|