Rodoslovne tablice (A. Ivić)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
RODOSLOVNE TABLICE SRPSKIH DINASTIJA I VLASTELE
Pisac: Aleksa Ivić
Prema trećem dopunjenom izdanju Matice srpske, Novi Sad 1928.


Sastavljanje rodoslova bio je omiljen posao učenih Srba u prošlim vekovima. Rodoslovi starih srpskih vladara prepisivani su po manastirima i prenošeni su s naraštaja na naraštaj te su i danas vrlo važan izvor za srpsku istoriju. Rodoslovnim studijama su se bavili i svi naši glavniji povesničari. Ilarijon Ruvarac je bio osobito jak u toj pomoćnoj grani istorije. Mnoga nejasna pitanja su rasvetlili Stojan Novaković, Jovan Tomić, Ljuba Stojanović, Jovan Radonić, Ljuba Kovačević, Ljuba Jovanović, St. Stanojević, Konstantin Jireček, Ljudevit Taloci, Mihailo Laskaris, Radoslav Grujić, Đ. Radojičić i drugi.

O članovima dinastija novog doba nalazi se materijala u delima dra M. Gavrilovića, Milenka Vukićevića, M. Đ. Milićevića i Dušana Vuksana.

Kraj svih studija ipak do sad nismo imali genealoških tablica, koje bi nam pregledno prikazivale dosadanji rezultat nauke. U delu Bahnson, Stamm- und Regententafeln i u sličnim svetskim izdanjima, gde se nalaze genealoške tablice dinastija celoga sveta, srpska nauka neobično loše prolazi. Naša prošlost je tamo prikazana na temelju Engla i sličnih dela od pre pedeset pa i sto godina, sa svima netačnostima i nepotpunostima, koje su gospodarile u srpskoj istoriografiji onoga doba.

Jireček u prvoj svesci svoje „Geschichte der Serben“ obećava u predgovoru, da će uz drugu svesku dodati nekoliko genealoških tablica. Na žalost, Jireček je umro pre nego što je završio svoje delo. Meni je ponuđeno, da nastavim i završim Jirečekovu Istoriju Srba i kad sam ponudu prihvatio, predao mi je prof, Jagić beleške, koje su nađene u ostavini Jirečekovoj, a odnose se na nastavak njegovog dela. Beleške se sastoje iz popisa izvora i literature za srpsku istoriju tokom 19. stoleća i iz tri genealoške tablice, Nemanića, Karađorđevića i Obrenovića. Jirečekova tablica Nemanića je nepotpuna, a tablica Karađorđevića i Obrenovića još nepotpunija. Sve tri tablice Jirečekove sam poslao Narodnoj Biblioteci u Beograd te se tamo može uporediti, u koliko sam njegove tablice izmenio i dopunio.

Jirečekove tri tablice dovele su me na misao, da sastavim i odmah publikujem tablice svih dinastija i poznatijih vlasteoskih familija i time potaknem stručnjake, da sada, kad imaju pregled svih članova srpskih dinastija, učine svoje primedbe i ispravke, kako bih pri publikovanju završne sveske „Istorije Srba“ mogao ispuniti plan Jirečekov i u što potpunijem obliku doneti tablice srpskih dinastija.

Prelazeći na primedbe o pojedinim tablicama ponoviću, da je ovo prva publikacija te vrste kod nas Srba, pa se već i radi toga ne može od nje zahtevati potpunost i nepogrešivost.

Br. 1. i 2. Nemanići. Prof. K. Jireček u svojoj spomenutoj tablici Nemanića nekoliko članova ove porodice u opće ne donosi. Uneo sam i te članove i učinio sam više drugih ispravaka i dopuna. Jireček ne donosi Tihomirovog sina Stefana Prvoslava (Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi I, str. 5). Njega on ne spominje ni u svojoj ,,Istoriji Srba“. U svojoj tablici ne donosi ni decu velikog kneza Andrije, sina kneza Miroslava.

U pogledu spornih pitanja o ženama Stefana Prvovenčanog, o caru Konstantinu Asenu i o sevastokratoru Kalojanu nije Jireček usvojio ni u svojoj ,,Istoriji Srba“ ni u svojoj genealoškoj tablici Nemanića rezultate Ljube Kovačevića i Lj. Jovanovića (Glas srp. kr. Akademije, Drugi razred 38 i 40), te sam i ja tako učinio. Osim toga sam uneo u tablicu najnovije rezultate prof. dra Mih. Laskarisa i Đ. S. Radojičića kao i dopune i primedbe g. prof. dra St, Stanojevića.

Br. 3. Kotromanići. O genealogiji Kotromanića je pisao dr. Vertner u Vjesniku kr. zem. arkiva (VIII. str, 239) i doneo je genealošku tablicu, ali sa puno pogrešaka. On veli, da je Prijezda I. umro pre 1267, mada za ovu tvrdnju ne navodi drugog dokaza osim to, što se ove godine spominju u jednoj listini njegovi sinovi, kao da se sinovi ne mogu za očeva života spomenuti u javnim ispravama. Usled ove pretpostavke, da je Prijezda I. umro pre 1267. godine, načinio je celu zbrku. Od Prijezde I. i njegovih sinova Stefana i Prijezde II. pronašao je dr. Vertner Prijezdu I., njegove sinove Prijezdu II. i Stefana I. i unuke (od Prijezde II.) Prijezdu III. i Stefana II. Vertner ne zna za Katarinu, sestru Stefana i Vladislava, ni za njenu decu Vladislava i Bogišu (Dipl. zbor. X. стр. 411, Orbini, Il regno degli Slavi, str. 265). He zna ni za Stanu, kćer kralja Dabiše. Nju ne spominje ni Jireček u svojoj Istoriji Srba. Nije mi jasno, da li je Juraj Radivojević, koji se spominje u istoj listini sa Stanom (Miklošić, Monumenta Serbica str. 224.) suprug Stanin i da li reč Владѣцѣ znači kćer Jurjevu i Staninu Vladiku, što bi bilo verovatno, jer se i Jurjeva mati zvala slično, Vladislava. Po Klajiću imao je Dabiša i jednog sina (Vj. Klaić, Povjest Bosne str. 207), a po H. A. Ilarionovu imao je Dabiša tri sina: Vladislava, Vuka i Parfirija (Purćiju). Vladislav je imao sina Miroslava, oženjenog sa Jelenom Jablanovićevom te od tih dvoje potiče moldavska odnosno ruska grana Kotromanića (Vidi Đ. Mrvaljević, Jedan nepoznati rodoslov, Zapisi, knjiga II. sv. 2. Cetinje 1928. str. 107—112). Nisam mogao uneti rezultate Ilarionova, pošto on ne navodi izvore za svoj rodoslov Kotromanića,. a u meni poznatim savremenim spomenicima nisam nalazio potvrde Ilarionovom rodoslovu. Što se tiče supruge bana Stefana (Stipoša) primetiću, da se je on 1319. oženio kćerkom Majnharda Goričkog (Acta Bosnae, str, 20. prim. 114).

Nije nesumnjivo jasna rodbinska veza Stefana Ostoje spram ostalih članova porodice Kotromanića. Ostojin sin Stefan Tomaš naziva 1444. godine Tvrtka II. svojim stricem (Arkiv za povj. jug. I. str. 38) te na temelju toga neki pisci drže, da je Ostoja bio nezakoniti sin Tvrtka I. Drugi opet tvrde, da je i Tvrtko II. bio nezakoniti sin Tvrtka I. U zemlji gde su gospodarile tri vere, patarenska, pravoslavna i katolička i gde je prelaz iz jedne vere u drugu bila svakidašnja pojava, teško je deliti nezakonitu decu od zakonite.

Nije jasna veza ni Vuka Banića Kotromanića sa ovom dinastijom. Vuk se spominje od 1422—1428. (Jorga, Notes et extrais II. str. 207—244). Da li je on potomak Tvrtkova brata Stefana Vuka ili možda Tvrtkova strica Ninoslava? Po tvrdnji Ilarionovoj ovaj Vuk Banić je bio sin kralja Dabiše. Bosanski kraljevi pri kraju XIV. i početkom XV. stoleća tako reći nigde se i ne spominju pre nego što dođu na presto. Sudbina i neznatniji bosanskih plemića može se pratiti kroz razne mene i događaje, a o kraljevima Stefanu Dabiši, Stefanu Ostoji, Stefanu Tvrtku II. Tvrtkoviću i kasnije o Stefanu Tomašu nema pre njihovog dolaska na presto nigde ni spomena te je usled toga teško uhvatiti meću Kotromanićima rodbinsku vezu. Ni kod jedne srpske dinastije nema toliko nerešenih pitanja kao kod dinastije Kotromanića. Po Talocijevom delu Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, München und Leipzig 1914. str. 14, ženio se ban Stefan Kotromanić dva puta i druga supruga mu je bila kći bugarskog cara. Monumenta Ragusina na str. 348 pišu, da je Stefan Kotromanić imao četiri sina, a u II. svesci te zbirke na str. 41 spominje se pod godinom 1348. Jelena kao mati Stefana Kotromanića.

Broj 4. Mrnjačevići. Kod Mrnjačevića sam uneo u genealošku tablicu Ivaniša kao trećeg sina kralja Vukašina. Ovog Ivaniša Jireček ne spominje u svojoj Istoriji Srba, mada je van svake sumnje, da je ova ličnost postojala (Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, I. str, 58 i III. str. 80), Od Vukašinovih kćeri znam da ih je više bilo (o. s. I. str. 58). Olivera, kćerka Vukašinova, udala se za Đuru Balšića, a po jednom izvoru bila je Vukašinova kći Milica druga žena Đurinog brata Stracimira, Datum bitke na Rovinama ispravio sam prema rezultatu g. Đorđa St. Radojičića.

Broj 5. Lazarevići. Od pet kćeri kneza Lazara dve su nam nepoznate po imenu i to supruga bugarskog cara Šišmana i supruga Nikole Gorjanskog mlađeg. Iz narodnih pesama je poznat Musić Stevan, nećak kneza Lazara, ali u dokumentima nema spomena, da li je Čelnik Musa imao dece i kako su se ta deca zvala. Za dopunu tablice Lazarevića dobio sam pismenim putem dragocenih podataka od g. g. prof. dra St. Stanojevića, dra Mihaila Laskarisa i Đorđa St, Radojičića.

Broj 6. Balšići. U genealogiji Balšića stavio sam kao drugu kćerku Balše III. Todoru, suprugu Petra Vojsalića. Do nje sam došao kombinacijom. Udovica Sandalja Hranića Jelena spominje u testamentu, načinjenom 25. nov. 1442. „i Todore mojej unučice da se da pojasac na plavnoj tkanice i prsten, u kom je kami safin i jedan bilčužac“ (Mon. Serb. str. 415). Jelenina unuka mogla je biti samo kći njenog sina Balše III., jer od drugog supruga nije u opšte imala dece, a od prvog supruga Đurđa Stracimirovića imala je doduše više sinova, ali ostali poumiraše u dečjim godinama i samo Balša ostade na životu do muževnog doba. Jedna kći Balše III., Jelena, udata je bila za hercega Stjepana. Dubrovčani pošalju hercegu Stjepanu 12. apr. 1445. lečnika ,,ad medicandum sororem uxoris dicti Stiepani, uxorem vaivode Petri Voisalich, infirmam“. Ова „soror uxoris dicti Stiepani“ ne može niko drugi biti nego „unučica Todora“, jer da je Jelena Sandaljevica imala još koju unuku osim Jelene Stjepanove i Todore, ona bi se i nje setila u svom testamentu. Otuda doznajemo, da je Todora bila udata za Petra Vojsalića. Tvrdnja dra Ćire Truhelke, da je Petar Vojsalić imao za ženu Bolju, kćerku Arbanasa Zakarije i supruge mu Bože, nije tačna (Grobnica bosanskog tepčije Batala, Glasnik zem. muzeja XXVII. str. 374). Truhelka je ovde zamenio vojvodu Petra (Vojsalića) sa jednim drugim vojvodom Petrom (Pavlovićem, sinom Radoslava Pavlovića). U ovu tablicu sam uneo dopune i ispravke, dobivene pismenim putem od g. g. prof. dra St. Stanojevića i dra Mih. Laskarisa.

Broj 7. i 8. Brankovići. Općenito se uzimalo, prema srpskim letopisačkim beleškama, da je Vuk Branković umro 6. oktobra 1398. Ovaj datum je stavio i prof. Jireček u svojoj Istoriji Srba kao dan Vukove smrti (o. s. str. 135). Međutim Jorga donosi jednu savremenu belešku dubrovačkog veća od 16. jula 1398., u kojoj se Mara naziva tada već udovicom Vuka Brankovića. Prema tome Vukova smrt nije se dogodila 1398. nego 6. okt. 1397. godine. Isto tako Jireček zna za ćesara Grgura, Vukova brata, samo toliko, da se spominje u jednom natpisu u man. Zaumu 1361. godine (Jireček, o. s. I. str. 416). Iz gornje Jorgine beleške doznajemo, da je Grgur bio oženjen i da mu je žena Teodora g. 1398. živela kod svoje jetrve Mare Branković kao udovica.

Genealošku tablicu Brankovića donosi Taloci na str. 123. svoga dela „Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter“, ali ca puno pogrešaka. On piše, da je Vuk Branković umro 1399. mesto 1397., da je njegov sin Grgur umro 1415. mesto 1408., da se despot Lazar oženio 9. maja 1446. mesto 18. decembra te godine, netačno beleži godinu smrti kraljice Marije (Jelene), kćerke despota Lazara, ne zna datum venčanja njene najmlađe sestre Milice, ne zna za Jelenu, kćer despota Jovana i pravi čitavu zbrku sa udovicom despota Vuka, Varvarom Frankopankom, koju prikazuje kao kćer despota Vuka, udatu najpre za Žigmunda Frankopana i preudatu za Franju Berislava te od nje izvodi despotiju familije Berislava.

Sa familijom Brankovića su svakako u rodbinskoj vezi Despina, supruga Njagoja IV. Basarabe (1512—1521) i njena deca Teodosije, Petar, Stana, Roksanda i Jovan (Stojanović, o. s. I. str. 133 i 135), ali na temelju dosadanjih podataka nemoguće ih je genealoški vezati za ostale članove. Na tablici Brankovića izvršio sam neke ispravke i dopune prema pismenim primedbama g. g. prof. dra St. Stanojevića i dra Mih. Laskarisa.

Broj 9. Kosače (Hercegovići). Taloci u spomenutom delu „Studien zur Geschichte“ iznosi na str. 181. rodoslovnu tablicu porodice Kosača. Međutim je njegova tablica u mnogim pojedinostima pogrešna i nepotpuna. On ne zna na pr. za Vukčevu suprugu Katarinu, pogrešno stavlja 1441—1442. kao godinu smrti Sandaljeve supruge Jelene, jer je ona umrla marta 1443. (Jorga, o. s. str, 396), Od sinova Teodore Kosače, supruge Radoslava Pavlovića, on zna samo za Petra Pavlovića, dok za Ivaniša, Nikolu i za Teodorinu kćerku ne zna. O Jeleni, suprugi hercega Stjepana, veli, da se udala 1423/4., a tačno je utvrđeno, da se ona venčala novembra 1424. (Jorga, o. s. str. 123). Za kraljicu Katarinu, kćerku hercega Stjepana, a suprugu kralja Stefana Tomaša veli, da je živila od 1424. do 1470. Međutim su oba ova datuma pogrešna. Ona se nije mogla roditi 1424. godine, kad je venčanje njenih roditelja obavljeno novembra te godine i nije živila do 1470., kad joj na nadgrobnom kamenu stoji, da je umrla 25, okt. 1478. Na rodoslovnoj tablici stavlja Maru, suprugu Ivana Crnojevića, kao kćer hercega Stjepana, na str. 216. ponavlja, da je Mara sestra Stjepanovim sinonima Vladislavu i Vlatku, a na str. 221 i 234 naziva je sinovicom (nećakom) njihovom, Spomenuću još, da Jireček piše u svojoj Istoriji Srba (Zweiter Band, Erste Hälfte str. 228), da je Vladislav Hercegović umro u Hrvatskoj 1490. Međutim je u zbirci Blagay oklevéltár str. 451 publikovana listina, u kojoj se već 19. nov. 1489. Vladislav naziva pokojnim.

Zanimljiva je veza moldavskih praunuka hercega Stjepana iz 1566. godine (Miklošić, Monumenta Serbica, str. 556; Jireček, Spomenici srpski u Spom. srp. kralj. akademije, XI. str. 90) sa ostalim poznatim članovima hercegove familije. Prema delu Samuela Borovskoga „А nagylaki uradalom története“ tražila je 24. maja 1538. godine Irina, udovica Matije, hercega od sv. Save, svoj devojački deo od imanja njenog pokojnog brata Marka Jakšića (o. s. str. 28). Ova je Irina imala sina Nikolu i Poliksena, udovica Marka Jakšića, ispomagala je novčano svoju zaovu i njenog sina (o. s. str. 29), Irina je sa Matijom Hercegovićem imala sina Nikolu Balšu i jednu kćer, udatu u Poljsku. Irinin sin Nikola odselio se sa materom, sa ženom i sa decom u gornji Banat i Erdelj, gde su Jakšići imali velika imanja, a kasnije, kad su Turci zauzeli Jakšićeva dobra, odseliše se u Moldavsku. Njihova seoba iz Hrvatske u Erdelj dogodila se pre 29. jula 1537. i stoji u vezi sa napredovanjem Turaka u Slavoniji i ugrožavanjem njihovog slavonskog poseda.

Nikola Balša je imao sinove Georgija, Pavla i Stefana i kćerke Katarinu i Mariju. Podaci o deci Nikole Balše, koji se nalaze u listini, publikovanoj od Emila Lasovskog u Vjesniku hrv. arheološkog društva za 1898. (u članku „Prilog rodopisu hercega sv. Save“ str. 26) nisu tačni (v. o tome članak „Jedno pitanje iz genealogije Hercegovića“ u prilozima P. Popovića knjiga V. str. 146).

Potomci hercega Vlatka u Mlecima spominju se i u pismu dubrovačkog renegata Mihaila Bucinjole, upravljenom iz Trsta 22. Sept. 1537. kralju Ferdinandu. Ovo pismo se čuva u Državnom Arhivu u Beču u fasciklu Kriegs-Acten. U njemu savetuje Bucinjola kralju, da zauzme Dubrovnik, jer će ga inače zauzeti Mlečići: „Nec solum civitatem atque eius territorium perdet Maiestas Vestra sed etiam proximum ducatum Herzegovine, quod etiam simili modo pertinet ad regem Vngarie, quod Veneti pro certo occupato Ragusio pretendent similiter occupare et presertim quoniam habent in manibus quosdam pueros, qui sunt cuiusdam ducis Vlatchonis nepotes, quem Turce expulerunt ех illо ducatu, ad quos nepotes statim, si illos incolis ducatus ostenderint, plebs omnis consolabit.“ Ovo se bez sumnje odnosi na Savu i Vlatka, sinove Jovana Hercegovića. Mletačke Hercegoviće u tablici donosim prema rezultatima, do kojih je došao g. prof. dr. Mihailo Laskaris radeći u mletačkom arhivu.

Broj 10. Crnojevići. Genealogiju Crnojevića sam sastavio na temelju Jirečekove Istorije Srba, II. deo, zatim na temelju Miklošićevog dela „Die serbischen Dynasten Crnojevići“ i radova Jovana Tomića o ovom predmetu. Zet Đorđa Crnojevića je poznati izdavač crkvenih knjiga Jerolim Zagurović (Stojanović, o. s. I. str. 210—212). Potomci Hercegovića i Crnojevića u Mlecima slagali su se meću sobom i stojali su u rodbinskim vezama. Godine 1570. srodnici Vlatko Kosača i Petar Crnojević predlagali su Mlečićima, da dignu ustanak u Crnoj Gori i u Hercegovini. Genealoške podatke o mletačkim Crnojevićima dao mi je g. prof. dr. Laskaris, koji ih je našao u Mlecima u zbirkama Alessandro Capellari, Il Campidoglio Veneto (mlet. Arhiv, Misc. Cod. 885) i u Giomo, Indice per nome di donne dei matrimonii dei Patrizi veneti (mlet. Arhiv, Misc. Cod. 933—934).

U ovu porodicu spadaju i druge ličnosti 16. i 17. veka sa prezimenom Crnojević, ali se za sada ne može ustanoviti njihova genealoška veza. Jedan Michael Zarnovich da Mazedonia piše kralju Ferdinandu iz Smirne 7. Apr. 1556 (Drž. Arhiv u Beču, Turcica Nachtrag). Drugi jedan Crnojević po imenu Petar, sin hercega Ilije, išao je 1579. papi Grguru XIII. u Rim i pri polasku zatražio je i dobio preporuku od nadvojvode Ferdinanda 12. maja iz Inzbruka, od cara Rudolfa iz Praga 16. juna i od nadvojvode Karla iz Graca 26. jula 1579. Ferdinand veli za Petra, da je „Heliae Herzeh, quondam illustrisimi ducis Salonae et Sabiach nec non domini Montis Nigri filius, ех divi quondam imperatoris Constantini Magni progenie orsus et ех patria expulsus“ (Starine, XXV. Zagreb 1892. Izprave god. 1579—1671. tičuće se Crne Gore i Stare Srbije. Priobćio o. E. Fermendžin str. 165), a car Rudolf piše Grguru: „Don Petrus Cernovicchius alias Angelus, patre Helia, duce de Sciabiach, Salone et aliarum Macedoniae partium natus, superioribus annis a perpetuo christiani nominis ac fidei hoste Turcha patriis sedibus pulsus...“ (Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia ab Augustino Theiner, Tomus Secundus (1524—1800), Zagrabiae 1875, str. 70). I o jednom Stefanu Crnojeviću imamo podataka. Car Ferdinand naređuje iz Šoprona 21. febr. 1635., da se ima doživotno plaćati iz državne blagajne Stephano Chernoytt godišnje 52 forinta (O. I. В. r).

Broj 11. Jakšići. Genealogiju Jakšića načinio sam na temelju dela S. Borovski, А nagylaki uradalom története, Stanojevićeve studije „Nešto o Jakšićima“ (u prilogu je tablica Jakšića), zatim rezultata, do kojih sam došao u svojoj „Istoriji Srba u Ugarskoj“. Familiju Berislava (Beryzlo) nazivam Berislavi, a ne Berislavići s toga, što se u starim spisima oni na više mesta tako nazivaju u našem jeziku (Jorga, o. s. II. str. 100; Dr. Julijan Jelenić, Ljetopis fra Nikole Lašvanina u Gl. zem. muzeja za god. 1914. Str. 569 i 570). Osim toga je kod Hrvata postojala u ono doba jedna familija Berislavića, koja nije Bila u vezi sa familijom Beryzlo i koja se i u latinskim poveljama pisala Berislavić. O sestri despota Stefana Berislava osim iz njegovih pisama kralju Ferdinandu iz god. 1527., gde veli, da ima mater i dve sestre (ovde se ne mogu razumeti njegove polusestre, kćerke despota Jovana Brankovića, jer su one u to doba bile već udate, a despot Stefan govori o sestrama, koje s njegovom materom žive, dakle još neudatim), doznajemo i iz bečkog Drž. Arhiva, iz odelenja Ungarn Nachträge Fasc. 431a, gde u pismu Vuka Frankopana, pisanom kralju Ferdinandu oko 1535. stoji: „…quomodo starent negotia praedicti Georgii Gusitz cum fratre suo, qui in uxorem habet sororem istius despoti ac seruitor est wayuodae...“ Ovo se van svake sumnje odnosi na Nikolu Gusića, za koga iz drugih izvora znamo, da je imao za ženu sestru despota Stefana.

Broj 12. Bakići. Genealogiju Bakića načinio sam na temelju mojih istraživanja u bečkom Državnom i Ratnom Arhivu, Mađ. Drž. Arhivu, požunskom i ostrogonskom Kaptolskom Arhivu. Potomaka braće Bakića imade i danas u zapadnoj Ugarskoj. Jedan od tih Bakića, Petar Bakić od Laka (Laki Bakics Péter) postao je 24. apr. 1716. đakovačkim biskupom i kao takav je umro jula 1749.

Broj 13. Crepovići. Tablicu Crepovića sastavio sam na temelju svoga istraživanja u bečkim i peštanskim arhivima.

Broj 14. i 15. Petrović-Njegoši. Rodoslov Petrović-Njegoša donosio sam u dosadanjim izdanjima ovoga dela na temelju Ruvarčevih Montenegrina, zatim Vrčevićeva dela „Život Petra II. Petrovića Njegoša“ (izdanje „Matice Srpske“) i gotskog Hof Kalender-a, a koristio sam se i knjigom A. Aleksandrova „Материаль и нѣзкоторыя изслѣдования по исторіи Черногорья, Казань 1897“. U ovoj knjizi sam ogromnu većinu podataka preuzeo iz dela g. Dušana Đ. Vuksana „Spomenica Petra II. Petrovića Njegoša, vladike Rada 1813—1851—1925“. G. Vuksan je u položaju i mogućnosti, da upotrebi o Njegošima izvore prvog reda, te sam se i ja obilato koristio njegovim rezultatima.

Broj 16. i 17. Obrenovići. Za dinastiju Obrenovića pokraj akata petrovaradinske Generalne Komande i gotskog Dvorskog Kalendara koristio sam se i Srpskim Almanahom iz god. 1833. Podatke o deci Jevrema i Jovana Obrenovića dobio sam od g. dra Milana Savića, sekretara Matice Srpske u Novom Sadu, a neke podatke o Obrenovićima sam dobio i od g. generala Ivana Pavlovića.

Broj 18. i 19. Karađorđevići. Glavni izvor za sastav genealogije Karađorđevića bila su akta petrovaradinske Generalne Komande, koja se čuvaju u Kr. Drž. Arhivu u Zagrebu, zatim gotski Dvorski Kalendar poslednjih godina. Osim toga sam dobio podataka i od gđe Milice Radisavljevićke iz Požarevca kao i od gđice Ide Nikolajevićeve iz Beograda.

Vrlo važne i korisne primedbe o svima tablicama primio sam u nekoliko mahova od g. prof. fra Pava Dragićevića, sada paroha u Jablanici u Hercegovini.

Od znakova, upotrebljenih u tablicama, * (zvezdica) znači rođenje, † (krst) znači smrt, a ∆ (trokut) označava venčanje.