Redak zver

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Redak zver
Pisac: Milovan Glišić


Pod Kosmajem, u Nemenikućama, ima neki Radoš, lovac da ga šale nema u svoj kapetaniji. Od njega se ne može sakriti ni zečja loga, niti lisičija rupa, ni jazavčeva jazbina, ni tvor, niti ikaka u boga zverka a da je ne nađe i ne ukapi. Jastreba, gavrana, orla - tuče u letu. Kud navije pušku - nikad ne promaši. Istina, u tom kraju slabo ima lovaca; gotova jedini se Radoš tim poslom i bavi. Nikad ti on ne skida pušku s ramena. A pošao u njivu, a u drva, a u vinograd, a u livadu - svakad će je poneti.

Baš na Male Vračeve poranio Radoš da obiđe njivu, pa onda da provrlja malo po Kosmaju - ionako je svečanik, e da ulovi što besposlen; a tu noć bilo je malo i kišice, pa živa zgoda.

Njegova Smilja odvraća ga da ne ide. Govori mu da ne valja na Male Vračeve ići po lovu, kaziva mu i kaka je nekakav ružan san usnila...

Aja! Ne možeš ti njemu ništa! Uzeo on pušku, pa ode naniže u njive.

Brzo je Radoš obišao njivu dole u Trnavi. Tu je u ritu pucao na jednog ražnja, ali ga promaši. Bi mu malo krivo. Odavno mu se nije desilo da mu ode metak naprazno.

Odatle Radoš zaobiđe ispod donjeg Kosmaja. Zađe u šumu - vrljaj tamo, vrljaj amo, dok klisi ispred njega zec; opali za njim i - opet ništa! "Bog s nama! šta je ovo danas!" reče Radoš glasno. Napuni pušku, pa pođe dalje. Pređe preko Košutice, ali nigde ništa. Nego Košutica je ionako već ogoleta, pa se nema gde ni zverka skloniti. Daj da se zađe opet u Kosmaj.

Prepreči kod Kastaljana, starog nekakog manastira, i zađe u Kosmaj. Traži, vrzaj - ništa! Izbi već gore navrh Malovana do Vilinih korita. Tu sede malo te podmaza i ogleda pušku, pa se onda uputi u Veliki Kosmaj da barem ubije kog orla, ako ništa drugo; a baš tad šestarahu dva-tri iznad Velikog Kosmaja.

Ele, vrza Radoš od bukve do bukve, od grma do grma, dok ti tek smotri - nešto se miče oko jednog žbunića. On onda polako, polako - prikradaj se sve bliže. Učini mu se najpre zec je. Kad tamo, ima šta videti!... Golo, nago golo dete, sve čupavo a repato, vrda oko žbunića.

Trže se Radoš i stade. Trže se i ono dete, pa stade žmirkati i gledati pravo u njega.

Radoša podiđoše neki mravci, pa u onoj zabuni viknu:

- Čiji si ti, mali?

Ovo samo žmirka i miče gubicom, pa tek uze kupiti kamenjice i drvca i bacati se na Radoša.

Radoša podiđoše još krupniji mravci. "Nije čist posao!" pomisli u sebi, pa opet povika:

- Čiji si, bre, govori! Sad ću da pucam! - i navi pušku na nj.

Ono tek odlomi od žbunića grančicu, pa nanišani njom na Radoša.

Radoš se sav ohladi. Spusti pušku, pa poče polako izmicati natrag. Ono sve bliže k njemu, pa udri kamenjicama. On onda stište bežati što igda može, a ono sve u skok za njim.

Skotrlja se Radoš niz neku jarugu, sav se izubija i izgrebe, pa beži što je živ! U onom strahu osvrte se. Kad ono dete baš nad samom jarugom, pa gledi u njega.

Radoš nadade tutanj i, sav raščupan, izgreben i uzveren strča dole pred mehanu i Tresijama...

- Ene de! Šta je tebi, bolan?... Nuto kaki je!... Gde se osakati tako? - navališe seljaci pitati ga i svi se zgrcaše oko njega.

- Prođite se! - jedva odgovori Radoš zaduvano i usplahireno.

- Da nisi otkud nagazio na kurjaka?

- Da nije hajduk? - okupiše zapitkivati.

- Nije, braćo,! Druga napast!...

- Šta, zaboga!

- Kazuj, brate!

Radoš se pribra malo, pa im kojekako ispriča na što je nagazio.

- Ala, brate, zar baš kao dete! - uzviknu jedan začuđeno.

- Pravo dete! Samo čupavo!

- Ama jesi ti baš dobro video?

- Kako da ne vidim, ljudi, kad mi hoćaše oči izbiti kamenjem!

- I baš čupavo? - upita drugi.

- Ama svud, i po obrazu, i po čelu, i po nosu!

- O, bog s nama! - prihvati treći. - A ima, veliš, i rep?

- Kao u kerčeta.

- Ama, da to ne bude majmun? - reći će neko od njih.

- Kakav majmun! - reče Radoš. - Znam ja šta je majmun; viđao sam ga u Beogradu o Markovudne kod palilulske crkve. Majmun je, brate, mnogo manji, a ovo je golemo.

- Pravo kaže - reče jedan - neće to biti majmun, nego druga neka zverka.

- O, budiboksnama! - povikaše gotovo svi uglas.

I stadoše premišljati šta bi to moglo biti. Neki rekoše da je anatemnjak, neki da je onako nekaka utvara. Ele, svi sloški presudiše da nije čist posao i da neće ni po selo dobro biti.

Kad su već presudili da nije čist posao i da neće ni po selo dobro biti, onda stadoše smišljati šta da rade.

Neki govorahu da ga ostave, pa će valjda samo i otići; neki, opet, rekoše da treba javiti vlasti; neki mišljahu da ne treba buniti narod, nego da oni sad odmah odu i da to čudo kakogod uhvate, pa onda da jave vlasti.

I tamo-amo svi pristaše na ovo poslednje, to jest da sad odmah odu, i da kakogod uhvate to čudo.

Odabraše se njih nekoliko ponajkuražnijih, pa neko kolac, neko, motiku, neko oplavak i hajd' naviše u šumu.

Radoš s puškom napred da im pokaže gde je ta napast.

Kad tamo, ono selo kraj nekog panjića, više one jaruge, pa se sunča.

- Eno ga! Eno ga! - šanu Radoš Družini.

Svi se pritajiše, rekao bi i ne dišu, i staše se šapatom dogovarati kako će toj zverci kidisati.

- Da ga uhvatimo! Živo da uhvatimo! - šanuše sloški.

- Bog i duša, čudna zverka!

- Ti, Radošu, pušku na nokat, pa uždi, ako dođe do gusta.

- Samo gledaj dobro da nas koga ne osakatiš!

- Ne brinite se vi! - reče Radoš i zasede s puškom iza jednog grma.

Oni se onda razrediše, zaobiđoše sa svih strana, pa sve bliže. Jedan od njih skinu i gunjac. Ujedanput halaknuše: "Drži! Ne daj! A drži!" Ono se jadno prepade i pribi uz onaj panj.

Utom priskoči onaj s gunjcem, te ga poklopi i uhvati. Dobro ga steže da mu se kako ne otme. Brže se raspasa jedan, pa ga upetlja dobro pojasom preko srede, i onda ga poteraše. Pođe ono gotovo mirno pred njima.

- Bog i duša, ovo je divlji čovek! - reći će jedan.

- Neće to biti divlji čovek, nego divlje dete! - dodade drugi.

- Jamačno, dete... Čovek bi, valjda, bio veći.

- Šta ćemo s njime sad?

- Teraj u opštinu!

I sva ta gomilica ljudi krete se dole u opštinu.

Radoš, presustao koje od straha koje od bežanja, pa ode najlak kući.

U donjem je kraju sudnica opštinska i odmah do nje mehana. Već se tu beše iskupilo nekoliko seljaka, a među njima kmet i opštinski pisar. Kad smotriše ozgo gegru, istrčaše svi napolje da vide šta je. U tom oni ozgo stigoše pred mehanu.

- A šta vam je to? - upita kmet začuđeno.

- Eto šta, vidiš! - odgovori ponosito onaj što drži pojas. - Divljak!

- Divljak! Kakav divljak!

- Vidiš kakav! Divlji čovek! Samo mali, još dete.

- Ala, brate!... Neće biti! - zavikaše svi, pa nagnuše oko živinčeta i stadoše ga zagledati sa sviju strana.

Bilo je tu vazdan nagađanja. Kmet misli da ne bude druga kaka stvar. Ćata misli da je drekavac. Seljaci - divlji čovek, i ništa drugo.

Ele zagledaše ga, misliše i najposle smisliše da ga zatvore u opštinsku 'apsanu, pa da jave kapetanu.

Nađoše pojače uže, vezaše ga dobro i upetljaše, pa onda uvedoše u jednu brvnaru, privezaše ga za direk, pa zatvoriše...

Kmet odmah posla birova s pismom kapetanu da se u Kosmaju našla neobična zverka; niko ne zna pod sigurno šta je, ali će jamačno biti divlji čovek.

Duša valja, u Kosmaju se viđalo i vampira, i veštica, i zduhaća, i drekavaca, i svakog čuda, ali - divljih ljudi nikad dojako.

Stari čiča Nenad pamti obe krajine, zapamtio je više od desetinu kojekakih vampira, trojicu i sam probo glogovim kocem, a već veštica i drugih utvara viđao je sto puta, ali nikad nije zapamtio - barem se ne seća da je bilo u Kosmaju i divljih ljudi.

Pa i stara baba Višnja, ima joj preko devedeset, počeli joj već rasti i treći zubi, rodila se u beloj košuljici i vidovita je; i ona je viđala mnogo i mnogo čuda, zapamtila je i kad su kuge kroz Kosmaj prolazile, a pamti i kad su se kupale vile u onim koritima navrh Malovana, što se i sad vide, ali se ni ona ne seća da je bilo kadgod divljeg čoveka u Kosmaju.

Ali šta ćeš? Danas se svet izopačio, pa, bome, i napasti kojekakve nailaze i eto najposle - divljih ljudi!

Brzo puče glas po selu: kako je Radoš nabasao u Velikom Kosmaju na divljaka; kako umalo nije poginuo; kako su ljudi priskočili - uhvatili ga, vezali, doterali u opštinu i tamo zatvorili!

Žene se prestraviše, deca uzjazbiše. A ljudi kao ljudi, jedni veruju, drugi se smeju i podsmevaju.

Neki đavolani rekoše da su oni viđali dosta takih zveraka po vašarima, i da to nije baš toliko opasno. Tek sasvim je bilo za čudo - otkud u Kosmaj da dođe!

Radoš je došao kući sav usplahiren, umoran, pregoreo od žeđi. Zaiska vode, napi se; jedva ispriča Smilji šta ga je snašlo, pa odmah leže, onako znojav i umoran, na travu pred kućom. Dugo je spavao kao zaklan. Kad se probudi, požali se kako ga bole krsta i kako mu je zima.

Kad bi veče, spopade ga kao neka groznica i trabunjanje - ništa za se ne zna.

Smilja se prestravila, samo huče po kući i govori: "Lepo ja tebi govorih - ne idi, a ti ne hte poslušati!"

Šta da radi, nego poteci nekoj Anđi, travari i gatari, da je pita ima li mu kakva leka.

- Bogami, prijo, nije dobro! - veli joj Anđa. - Ja sam, istina, zapamtila dosta čuda, ali divljaka nije amo dolazilo!...

- Mora lovac najposle nagrabusiti - veli tetka Sinđa, stara Hercegovka, koja takođe beše došla kod Anđe da ište malo trave od izedi. - Moj pokojni svekar, bog da ga prosti, bio je lovac, kakav Radoš! Da ga šale nije bilo u svoj Hercegovini. Jednom prođe pored neke pećine, kad čuje gde nešto u pećini peva: "Kad bi znao Bogdan (tako mu beše ime) da načini glogovu policu i udljikov zaponac, pa da zapne ovde gvožđe - bi me uhvatio." Ne lezi vraže, ode od kući, načini glogovu policu i udljikov zaponac, pa zapne gvožđe baš pred onom pećinom. Kad dođe sutra rano, ali u gvožđima - srna. Priđe on bliže - devojka! Odmakne se - srna! Tako jednom-dva. Najposle, veli, zažmuri pa, šta bilo da bilo, kidiše i pusti zverku iz gvožđa. Ona mu, veli, progovori: "Moli se bogu što si me pustio, a ne bi ti na dobro bilo." I nestade je. On onda pobegnu kući; u onom strahu nije imao kad ni gvožđa uzeti. Čim kući, padne kao sveća bolovati: godinu dana sve su ga na rukama prenašali. Jedva se malo pridiže, ali se i posle dugo lecao i najposle umro.

- Bog zna šta će i od Radoša biti! - reče Smilja i čisto se ohladi od straha.

- A šta radi, prijo? - upita Anđa.

- Leži, ništa za se ne zna; sve bunca, bog ovde bio, kao lud.

- I otkud baš on da naiđe na divljaka?

- E kad hoće koga da snađe zlo, snađe ga.

- Ama, pobogu, da li je baš odista divljak?

- Bogami, kako kazuju, jest - reći će tetka Sinđa. - Čiča Nenad ispriča da je još uz Kočinu krajinu dolazilo čak otud iz Anadolije repatih ljudi. Kevću, veli, kao paščad. Može biti, ovo je njihovo štene, pa zavrljalo čak amo.

- Jao meni, kukavici! Šta ću sa onim čovekom sad? - učini Smilja zabrinuto.

- E, e, jadnice moja! - žali je Anđa.

- A ne znaš li mu ti što, prijo?

- Ono ja ne znam, već ako da mu salijem stravu.

- Pa dela, bogati, radi što znaš, a ja ti neću zaboraviti.

Anđa ustade i donese iz vajata nekake zamotuljke. Izvadi iz jednog dva-tri leteća kuršuma. Huknu na njih, prošapta nešto, pa ih metnu na vatralj i gurnu u vatru. Zatim uze zelen čanak pun vode, i kad se ono olovo u vatri rastopi, uze vatralj i sruči ga u vodu. Vrelo olovo čvrknu u vodi i načiniše se od njega parčad svakojaka oblika: neka kao cvetići, neka kao iglice, a jedno poveće iziđe dosta nalik na dete: lepo se beše izlila kao glava i neke šapice tamo i amo. Anđa uze to parče, zagleda otud i odovud, pa reče nekim neobičnim, vračarskim glasom:

- Bogami, prijo, evo mu strave od nekake kao zverke, kao čoveka. Vidiš glava, noge i ruke. Udarilo ga i u glavu, i u noge i u ruke.

- a jest. Kad se malo, veselnik, razbere, odmah jauče da ga boli glava i sve kosti! - reče Smilja.

- Vidiš, prijo - nastavi Anđa - ja ću mu zagasiti ovde i malo uglevlja, pa ti ovo ponesi kući. Kad bude sunce na smirivanju, izvedi ga na drvljanik, pa ga malo umij ovom vodom po čelu, po prsima, po rukama i po nogama, ali unakrst. Podaj mu preko vatralja nek se napije malo. A što ostane, iznesi gde na raskršće te prospi. A dobro bi bilo da otkineš malo čupe od crna mačka bez belege, pa da ga nakadiš... Dobro utuvi što ti rekoh!

- Hoću, prijo. E, bog ti dao! -učini Smilja s puno nade da će mu to pomoći.

Anđa uze mašice, pa stade jednu po jednu žišku turati u onu vodu, a sve miče usnama kao da nešto šapuće. Zagasi tako devet žišaka, pa dade Smilji čanak.

Smilja brže-bolje pohita kući.

- Prijo! - viknu za njom Anđa. - Ako mu ne bude od tog lakše, dođi opet u mladi petak da gledamo šta ćemo.

- Hoću, prijo, hoću! O, da hoće bog dati samo da se pridigne. Toliki rad stoji. Mi jedini. Ne znam šta ću pre, ili njega gledati ili poslovati... - govori Smilja, a sve odmiče.

U to vreme beše u sreskoj kancelariji neki Živan, prvi pisar.

Taj je Živan počeo u srezu služiti kao "besplatežni", pa je dugom službom doterao do sreskog starijeg ćate. U velike varoši nikad nije bio premeštan, osem u dve palančice. Škole nije više učio, osem tri razreda u svome selu. Obične kancelarijske poslove znao je u prste. Ali nekako mu se često dešavalo, te učini ma kaku ludoriju, i to ga smete te ne dobije ni unapređenje ni premeštaj onamo gde želi. A on želi, osobito u poslednje vreme, da kakogod dođe u varoš.

Nadao se utvrdo da će dobiti Beograd, jer već dve godine služi u ovom srezu, i, bogu hvala, nije dosad još nikake ludorije učinio.

Slučajno se beše desilo te je kapetan otišao za nekoliko dana na odsustvo, a ostavio Živanu da ga zastupa, kao najstariji pisar. Naposletku mu je naručio da samo sitnije poslove svršava, a krupnije ostavlja dok on dođe... Jer čim se Živan prihvati kakvog krupnijeg posla, onda - diži ruke! Onda ti on ne zna šta radi ni šta govori; onda obično učini ma kakvu ludoriju.

Taman se Živan sprema da ide na ručak, kad eto ti birova iz Nemenikuća, donese mu pismo, od kmeta. Pročita Živan kmetovo pismo i zamisli se.

Šta će sad da radi? Da je kakva sitnija i običnija stvar - lasno bi; ali eto kmet javlja da su ljudi uhvatili u Kosmaju divljeg čoveka! A divlji čovek, bome, nije sitnica. Da ga ostavi kapetanu, kao što mu je naručio na polasku, ne može ni to, jer kmet moli da vlast što pre dođe: selo se uznemirilo, ne znadu ljudi šta će. Zaista, velika nezgoda!

Dugo se Živan premišlja, pa najposle naumi da pričeka do sutra. Dotle će valjda što izmisliti.

Svu noć Živan nije zaspao. Prevrtao se, mislio. Sećao se svega što je u svom veku čuo i čitao o čudnovatim zverkama i divljim ljudima. Smišljao je kako će postupiti kad iziđe na lice mesta.

Kad bi sutradan, on naredi dvojici pandura da se dobro spreme i naoružaju, pa ode se njima u Nemenikuće.

Uzgred budi rečeno, Živan je bio prilično plašljiv. Kad čuje da se gde javio lopov, ili kurjak ili hajduk, pa makar to bilo bogzna gde daleko, on sav premre i za živu glavu ne sme da se makne nikud sam.

Kad stiže u Nemenikuće, ljudi se već roje oko sudnice; ali sve malo podalje obilaze oko apsane. Živan se zdravi s njima po običaju. Odmah mu okupiše kazivati kakva je zver uhvaćena, šta misle o njoj, kazaše mu i da se Radoš poboleo, ne može nikud. Zapitkuju ga ima li odista divljih ljudi, mogu li doći čak i ovamo, ima li ih i repatih.

Ćata Živan već poče da se spleće. Kazuje im, ne samo da ima repatih ljudi nego ima i psoglava, glave pseće a dole telo čovečje; ima i divljih; ima ih do pola čovek od pola konj; ima ih s jednim okom na čelu, kolik tanjir velikim. I još mnogo im napriča koješta, a sve je, veli, on to čitao u nekim starim knjigama.

Seljaci se zgledaju, neki mu kao i veruju, a neki se pogurkuju i iskašljuju...

Naposletku navališe da otvore apsanu, te da pokažu ćati kakvog su čudnog zvera ulovili.

Živan okleva, zagovara još, ali, nema se kud, mora videti kad je već došao. Pribra svu svoju kuraž, pa tek pođe apsani važno, i reče da se otvori da vidi tog zvera. Otvoriše vrata, on zaviri unutra i strese se.

- Hm, redak zver! - promrmlja u zabuni.

- Nutode jako! Pa nema ga! - uzviknu kmet zavirivši unutra.

- Bog i duša, pobegao! - povikaše neki što behu takođe prišli.

- Šta, šta? Nema ga! - upita ćata i stade zavirivati po apsani. - Hm, hm! odista ga nema!

- Pa šta ćemo sad? - upita kmet. Ćata se opet zamisli, pa reče:

- Hm, divlji čovek!... Opasna zver!... Gledaćemo!

- Da ga potražimo, gospodine! - veli kmet. - Neće biti daleko.

- Jamačno je gde tu u potoku! - povikaše neki.

I tako svi navališe da ga potraže i opet uhvate.

Odvoji se nekoliko ljudi, dočepaše što god pade šaka, pa hajd' u poteru.

I ćata Živan pođe s njima, ali nekako sve zaobilazi podalje i govori pandurima da se nađu pobliže. Ko zna šta može biti, pa neka su tu.

Pozadugo vrljaše oko plotova i potoka, dok ga nađoše u nekim kukuruzima; uzabralo jedan, pa jede. Saleteše ga tu i uhvatiše; ali jednoga od njih dobro ogrebe. Opet ga vezaše nekom uzicom i dovedoše opštini.

Ćata Živan namisli da pošalje tu zver načelstvu.

Nađoše neku sandučinu od espapa, strpaše ono živinče i zakovaše.

Živan napisa pismo načelniku. Kaza mu: kako je uhvaćen u njegovom domašaju jedan redak zver; kako niko ne pamti da je takvih zverova bilo u ovom kraju; kako je vrlo opasan i može osakatiti čoveka, i, naposletku, kako svi misle da je to divlji čovek! Kad napisa pismo, odredi dva seljaka s kolima i jednog pandura da odmah idu u Beograd i da sanduk i pismo predadu načelniku lično.

Englezi su nekako nastrani ljudi. Mnoge priče pričaju se o njima. Tako vele da je nekakav Englez po veka preležao na svom krevetu i pljuckao u tavan, vežbajući se da pogodi u jedno mesto. Za drugog kažu da je voleo jesti bifteke na lađi, pa se čitavo po godine vozio preko Temze tamo i amo, samo da se najede bifteka. Neki, opet, Englez video je u obližnjoj kući s prozora kako se jedan čovek hoće da ubije: nategne pištolj sebi u prsi, pa vrati, ne sme da skreše. Englez otrči u kuću onom čoveku i upita ga: "Šta ćeš to?" - "Hoću", veli, "da se ubijem, pa ne mogu!" - "Daj ovamo taj pištolj! Ovako se ubija!" rekne Englez i skreše pištolj sebi u prsi. Za jednog, opet, pričaju kako je nekoliko godina putovao železnicom, samo da bi mu se dogodila kakva nesreća, ili da prsne kazan ili da se sudare vozovi. I tako dalje i tako dalje. Ele, otprilike tako su nastrani ljudi ti Englezi.

Baš kad se ovo desilo u Nemenikućama, bio je tada u Beogradu jedan dosta nastran Englez. Krupna neka ljudeskera i veoma snažan. Istina, nije pljuckao u tavan, niti se vozio na lađi za ater bifteka, ali se na najjačoj ciči kupao svako jutro u hladnoj vodi, lomio prstima konjske potkovice za opkladu, pa čak učio i srpski, i, posle dugog učenja, jedva naučio nekoliko reči, pa i to sakato.

Taj Englez beše od nekoliko dana dosadio svima kvartovima policijskim po Beogradu, pa čak i načelstvu. Svaki dan eto ti ga po nekoliko puta - traži nešto. Natuca pola engleski, pola nemački i umeša i po gdekoju srpsku; moli da mu se nešto potraži. Ostalo ga ni đavo ne bi razumeo. Činovnici već da iziđu iz kože, koliko im je dosadio!

Tek beše okružni načelnik došao u kancelariju, a eto ti mu doneše pismo od sreskog ćate iz Kosmaja. On pročita ćatino pismo i zabezeknu se.

- Bogami, biće kakva ludorija! - reče sekretaru, pa iziđe u avliju da vidi šta je.

Kad tamo, seljaci stovarili s kola neku sandučinu, i oko nje se nakupili panduri i praktikanti te zaviruju.

- Hoćemo li otvoriti, gospodine? - upita jedan pandur, držeći u ruci neku sekiricu, spreman da otkuje zaklopac.

- Pazite dobro! - veli načelnik. - Ovaj mi piše da je vrlo opasan zver. Čuvajte se da ne osakati koga.

Pandur priđe i poče otkivati pažljivo sanduk.

Utom upade u avliju onaj Englez.

- Ih! Evo ga opet! - učini načelnik i namršti se. - Baš mi dosadi!

Englez sasvim nemarno priđe načelniku i upita:

- Ima piše, tako traži? - pa prstima i mimikom zapita načelnika kao je li već pisano da mu se traži što je molio.

- Jest, jest! - odgovori načelnik, pa i on mu prstima pokaza da je pisano.

- Af, af! - reče Englez i poče pokazivati nešto rukama i mimikom.

- Ama, gospodine, molim vas - poče načelnik gotovo ljutito - pričeknite malo! Vidite da imam posla! - i pokaza mu mimikom da sad nema kad s njim razgovarati.

- Gud, gud, ser! - reče mu Englez, pa sasvim nemarno stade i on zavirivati oko onog sanduka.

Utom panduri otvoriše zaklopac, i svi se na prvi mah trgoše kad videše ono živinče unutra.

Englez odmah pritrča i zaviri, pa se stade grohotom smejati i govoriti nešto onom živinčetu, kao da mu tepa. Zatim se, vrlo radostan, okrete načelniku i kroz smeh povika:

- Ovde on, af!

I naže se te izvadi zverku iz sanduka.

- Pa to je majmun! - učini načelnik začuđeno.

- Jes, jes, jes! - odgovori Englez, i stade milovati majmuna, tepati mu nešto engleski i pretiti mu prstom.

- Dobro, ser, dobro! - reče načelnik i dodade poluglasno: - Hvala bogu, sad mi bar nećeš ti dosađivati! - pa ode u kancelariju.

Englez uprti majmuna pod pazuho, pa ode u varoš, klibeći se jednako na nj.

- Šta bi? - upita sekretar kad načelnik uđe.

- Ništa, boga vam! - odgovori načelnik gotovo ljutito. - Ludorija! Onaj zvekan našao negde majmuna, pa misli bogzna šta je!

- Otkud tamo majmun?

- Pa eto otkud: ovom ludom Englezu, što nam već dosadi od nekog vremena, pobegao majmun. I đavolja traga otišla čak u Kosmaj. Tamo ga negde natrapali seljaci, pa dignu viku "divlji čovek!" a onaj ludak primio to za gotovo kao da nikad nije video majmuna!

- Može biti i nije - reče sekretar.

- A, izbrusiću ja njega dobro! - reče načelnik, popreti prstom, pa sede i poče pisati pismo ćati Živanu, zastupniku kapetanovom.

Mora da je nešto vrlo oštro pisao, jer se sve mrgodio i mahao glavom.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 113 godina.