Ranjen Veljko
| Ranjen Veljko Pisac: Đura Jakšić |
| pesma je napisana 1858. godine[1]; tekst se ovde navodi prema Živanović (1931)[2] |
- Ranjen Veljko
Grmnu puška, goredu oblaci,
Mrtvog sunca krvavi su zraci;
Al' kubura drugo sunce stvara,
A iz vojske Turčin progovara:
»Kraj'ne hoću, delijo krvava!«
»Ne dam Kraj'ne! Evo rusa glava!«
Gle Rušid-paše, žene nevesne,
Šta silom traži od dece besne!
Krajine ljute — srce đaursko!
Još živi hajduk, kopile tursko!
Napojen rosom rumene zore,
Povijen listom studene gore,
Ugrejan ledom, nasmejan gromom,
A grljen nožem — najlepšom momom;
Prekrstiv krstom grudi široke,
Pa na krst turiv zlaćane toke —
Ne da mu srca ne nađe tane,
No da mu krsta svetinju brane! —
A za njim družbe pomamno jato,
Nije mu straha ime poznato.
Kroz vazduh pesma grmi mrtvačka. —
Strepe l' sa toga deca junačka?
Mladi bećari unapred skore,
Tražidu smrti korake spore —
Ta svaki leti za rod umreti!
Pred njima Veljko na besnom kolju,
S Turčinom bije borbu potonju,
Pa kad je tako — nek je krvavo!
Posrtaše konji sokolovi
U dolovi što sa krvcom plovi,
Smrljaše se balčaci od zlata,
Izmastiše ruke do lakata,
Zaplivaše toke pozlaćene
Na grudima u krvave pene...
»Kraj'ne hoću, hajdučki krvniče!«
»Ne dam Kraj'ne!« — ranjen Veljko viče.
|