Rat s Arbanasima

RAT S ARBANASIMA Pisac: Dimitrije Tucović

Članak Dimitrija Tucovića o ratu s Albancima 1912-1913.

Mi smo bili protivu ratničkog nastupanja na Arbanase iz dva razloga: prvo, to je zavojevački ratni pohod protivu kojega se mora buniti svaka zdrava svest; drugo, napad na Arnaute stvara nam jednu nesreću, kopa jaz između dva naroda, koji su čak u izvesiim krajevima i izmešani vrlo jako, izaziva neprijateljstvo koje će nas vrlo skupo koštati. A svega toga nije ni trebalo ni moralo biti, da je bilo iole pameti i da predstavništvo naše buržoazije, vlada, nije u svojim postupcima bila zaslepljena osvajačkom žeđu i agresivnim apetitom naše buržoazije, koja, lišena svakih nacionalnih obzira, traži samo što više teritorija, što više pijaca, što veće proizvođačke i potrošačke mase koje će eksploatisati.

U osvajačkom pohodu nije se, u prvi mah, naišlo na organizovani otpor Arbanasa. Osim nešto otpora što su ga na ulasku na Kosovo dali oni koji su dobro zapamtili postupanje srpskih upravljača još 1878. god. — jer su to, mahom, iseljenici iz onih krajeva koje je tada Srbija zauzela, — Arbanasi su se svuda ispred srpske vojoke povlačili. Otvorenih bitki nije bilo, ali su zato posle nastale one borbe koje su u tim krševima odomaćene i koje su do nedavno i kod Crnogoraca bile u upotrebi. A te će nas borbe daleko odvesti i stvoriti nepremostiv ambis izmeću dva naroda koji su mogli bratski živeti, naslanjati se jedan na drugoga i zajednički se braniti od zajedničke opasnosti.

U tome je došlo i pitanje o autonomiji Arbanije. Stvar je gotova, Arbanasi se spasavaju zauzimanjem Austro-Ugarske, koja je istakla zahtev i izvojevala ga: da Arbanija bude autonomna. Ta okolnost će još većma potpiriti mržnju Arbanasa prema nama; reći će: Srbija nas je htela pokoriti i uništiti, a Austrija nas je spasla! Stoga će oni utoliko više biti još i oruđe Austrije protiv Srbije.

Doduše, srpski zvanični krugovi pokušavaju dokazivati kako Arbanasi neće autonomnu Arbaniju, nego žele da ih podele balkanoki „saveznici". Iz Drača je 15. ov. m. stigao i jedan telegram koji to naglašava, a koji doslovno glasi:

„Narod iz dva najveća sreza u okrugu dračkom poslao je danas Konferenciji ambasadora u London telegram u kome protestuje protivu autonomije Arbanije. U istom smislu poslao je danas i narod iz sela koja se nalaze u okolini Kroje, stare arbanaške prestonice. Iste takve telegrame poslali su još ranije Konferenciji ambasadara u London stanovnici muslimanske, katoličke i pravoslavne vere iz varoši Drača, Tirane, Kroje, Kavaje, Elbasana i njihovih okolina.“

Kad bi čak ove predstavke i odgovarale stvarnom raspoloženju Arbanasa, one dolaze dockan, poneari: stvar o obrazovanju zasebne države njihove je svršena, sad se samo radi oko utvrđivanja granica njezinih. Mi smo, međutim, u pravu sumnjati da su te predstavke izraz stvarnog raspoloženja arbanaškoga. Naprotiv, Arbanasi su odavna pokazivali želju za autonomijom i zbog toga su tolike bune dizali.

Oni su tu težnju svoju želeli i hteli izvesti u sporazumu sa Srbima i uz njihovu pomoć. Stoga je 1804. god. u našem ustanku za oslobođenje bilo Arbanasa a na osvojenju Beograda 1806. god. čuli su se i njihovi borbeni poklici, kao i usklici na svima jezicima Balkanskog poluostrva. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka njihovi plemenski predstavnici pokazivali su puno usrdnosti za zajednički rad i kooperaciju sa Srbima. Čak i posle 1878. god., kad se srpska uprava prema njima pokazala krajnje divljački, čak i posle jedne antisrpske agitacije koju je Austrija među Arbanasima sistematski vodila, Arbanasi su u dva maha, svojom sopstvenom inicijativom, pokazali da sa Srbijom žele zajednice. Evo za to i dokaza.

II

Pre 10 godina su, upravo 1903, Austrija i Italija zaključile među sobom ugovor o podeli „sfera uticaja" u Arbaniji i istakle autonomiju Arbanije, pod njihovim protektoratom, kao najzgodnije rešenje Arbanaškog pitanja za kolonijalne interese Austrije i Italije, a pre 9 godina su Arbanasi, iz sopstvenih pobuda i bez ikakvoga miga iz Beograda, poslali u Beograd jednu svoju delegaciju i tražili tu zajednicu, čak zajednicu koja Srbiju ne bi mnogo angažovala. Arbanasi su na svoju sopstvenu snagu računali za svoje oslobođenje; od Srbije su tražili samo naklonosti, gotovosti za zajednički rad pošto se oslobode i moralne pamoći oko njihovih napora za konstituisanje nacionalne države.

Koliko su ozbiljno i iskreno oni bili raspoloženi za zajednicu sa Srbijom, utvrđuje taj fakt: da su delegati tražili da im se nameni jedan srpski princ za državnog poglavicu. Oni du mu bili doneli dva para skupocenog i živopisnog odela arbanaškog i oružje arbanaško. Sa tim odelom i oružjem i pod belim arbanaškim kečetom određeni se princ fotografisao, i delegacija je sa tim fotografijama otišla noseći uverenje: da je sa Srbijom zajednica postignuta.

Mi nimalo simpatija nemamo za monarhiju ni za prinčeve uopšte, pa nimalo simpatija nemamo ni prema tome što bi jedan srpski princ bio državni poglavica arbanaški. Ali se sa faktom ima računati: u tome momentu Arbanasi nisu mogli zamisliti kakav drugi oblik osim monarhistički, i onda su tražili poglavicu svojoj budućoj monarhiji. Za nas je ovde najglavnija druga jedna okolnost, naime: da su Arbanasi tražili zajednicu sa Srbijom, da su je tražili iz sopstvenih pobuda, iskreno i bez ikakvih prljavih špekulacija i, najzad, da im je ta zajednica obećana, da su pokloni od njih primljeni i da se jedan princ kao Arbanas slikao, pa su te slike delegaciji date kao dokaz da je sporazum postignut.

Što dalji rad s Arbanasima nije nastavljen? Što se veze s njima nisu održavale? Što su od strane srpske vlade simpatično pozdravljeni mladoturski vojni pohodi koji su odašiljani da se arbanaški ustanci u krvi ugušuju?

Najzad, kad su u leto prošle godine Arbanasi otpočeli dizati ustanke za svoju autonomiju, opet su se obratili Srbiji za zajednički rad. Eno živih prvaka njihovih, koji čak nisu hteli izbegnuti onda kad je u njihove krajeve srpska vojska kao zavojevačka ulazila, koji će potvrditi: da je izmeću njih i g. Pašića utvrđen ugovor da Srbija pomogne Arbaniji da dođe do svoje samostalnosti, a Arbanija za tim da pomaže Srbiju za njenu odbranu od napada severnog suseda. Radi toga je Arbanasima razdato u Prokuplju i Kuršumliji 60.000 pušaka s potrebnom municijom.

Ali kad je Turskoj objavljen rat, onda su Arbanasi tretirani kao neprijatelji.

Neka nam se ne priča: kako je to došlo zbog toga što su Arbanasi dali otpora na Merdarima! Još pre te bitke su komite puštene da izvrše napad na Arbanase i da im dadu znak: kako se prema njima nastupa kao prema neprijateljima, a ne kao saveznicima. A kad se takav znak da, onda nije nikakvo čudo što su se oni stavili u odbrambeni položaj.

Pošto je, na taj način, presečen svaki sporazumni rad s Arbanasima i pošto je prema njima preduzet jedan bezobziran zavojevački pohod, onda se nizalo ono što je prirodna posledica zavojevanja: Arbanasi su se sporadično svetili za palu krv, a njima se na to odgovaralo uništenjem sela i ubijanjem u masi!

Tako su upravljači Srbije silom oterali Arbanase u naručja Austrije i Italije, mada su oni želeli da se austrougarsko-italijanokog zagrljaja spasu i da sa Srbijom vežu čvršći i trajniji savez.

Ali sad, kad vide da je Arbanija kao zasebna država svršen fakt, trebalo bi da naši upravljači ne samo uvide ovoju neoprostivu pogrešku nego i da pokušaju pokajati je na taj način što bi stvorili pogodbe da se Srbija i Arbanija približe, da otpočnu zajednički rad, da stvore intimniji savez, ekonomski i politički.

Dabogme, sad je, posle svega ovoga šta su oni s Arbanasima počinili, taj rad otežan. Ali, ipak, on nije nemoguć. Arbanasima, koji toliko vremena rade za svoju samostalnost i koji su radi toga krvave ustanke dizali, nije vrana mozak popila: iskreno želeći svojoj zemlji i svome narodu samostalnosti, oni će prihvatiti ikrenu kombinaciju balkanske zajednice, koja ih ne bi potčinila kome balkanskom zavojevaču a koja bi im pružala jemstva da ne postanu plen kalitalističkih razbojnikia, Austrije i Italije.

Srbija, a s njom i ostale balkanske države, treba da postave iskrene, poštene, časne i čvrste osnove balkanske zajednice, a da bi, tada, i Arbanija takvoj zajednici prišla, van svake je sumnje. U takvoj zajednici, je za sve balkanske narode jemstvo samostalnosti njihove, pa i za Arbanase. Bez te zajednice ćemo svi propasti, neki pre a neki posle, pa će propasti i Arbanasi. Odvojeni, pocepani, surevnjivi i neprijateljski jedni prema drugima raspoloženi, mi ćemo na Balkanu uzajamno jedni drugima kopati grob — za tuđ račun.

Izvor: „Radničke novine", br. 26, 27, 28. februar i 1. mart 1913.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 110 godina.